Два века модерне русофобије – генеза и актуелне претње

Последње три-четири године свима су јасно показале – ко није слеп види – да ће Запад остати непријатељ Русије независно од тога какво ћемо уређење имати. Припадници америчке војске већ су почели да говоре о томе да ће односи САД и Русије остати конфликтни чак и после Путиновог одласка. И министар одбране Немачке, мајка седморо деце, изјавила је 22. јуна 2015. да би са Русијом требало рзговарати са позиције силе. Очигледно је да датум за ову изјаву није случајно изабран. Госпођа министар заборавила је како се завршио покушај њеног сународника и креатора прве Европске уније да 22. јуна 1941. отпочне разговор са Русијом са позиције силе. Кад би бар своју децу пожалила, да ли је заборавила судбину Гебелсове деце и црвену заставу над Рајхстагом?

Слабљење и потчињавање Русије, брисање идентитета Руса као државотворног народа у циљу успостављања контроле над руским ресурсима и пространствима – давни је циљ владајућих група Запада (значај и вредност пространстава повећава се са порастом опасности од геоклиматске катастрофе). Тај циљ дефинисан је у системској форми у другој половини 16. века у католичкој (Хабсбурзи) и протестантској (Енглеска, Џон Ди) варијанти. Настојање да се потчини огромна територија, да се разори држава која је контролише и сломи њен државотворни народ оправдавано је наводно непријатељским карактером државе и народа Русије у односу на Европљане и њиховом агресивношћу, наравно, имагинарном: „Ти си већ крив зато што сам ја гладан“. Притом се посебан акценат ставља на конфесионалну различитост Руса на – њихово православље.

ПОЧЕТАК РАТА ЗАПАДА ПРОТИВ РУСИЈЕ

Све до 1820-тих година наглашавање различитости Руса у односу на Европљане имало је претежно верски карактер иако је постојала и национална или, прецизније речено, етничка компонента. Од 1820-тих ситуација се променила: у први план информативно-психолошког (психолошко-историјског) рата изашла је етно-историјска, национално-културна и државно-политичка компонента, односно, обликује се русофобија у дословном смислу речи. Заправо, може се рећи да са изласком у први план ових компонената, односно русофобије, почиње озбиљан психолошко-историјски рат Запада против Русије.

То је квалитативан помак, али пре тога треба да одредимо шта се има у виду под терминима „психолошко-историјски рат“ и „русофобија“. Психолошко-историјски рат је укупност системских, сврсисходних и дугорочних поступања, чији је циљ успостављање контроле над психолошком сфером друштва мете, најпре над психосфером његове владајуће и интелектуалне елите са постепеним изласком из оквира примарних циљних група за деловање, каснијим брисањем нападнуте психо-сфере и њена замена сопственом.

Главне области („фронтови“) вођења психолошког рата су – образовање, социологија, средства јавног информисања (тачнији назив СМРАД – средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), која су срачуната на слабоумне, оне који се расплачу од одушевљења кад својим очима виде салонске дебиле који разматрају оно о чему тобоже „сви говоре“ а увече се још и тобоже шале. Транснационална СМРАД средства са формалним државним атрибутом настоје да представе Русију, њен актуелни владајући поредак и његову главну персонификацију готово као непријатеља човечанства №1. „Режим је – криминалан“; „Руси анектирали Крим“; „Русија води рат против Украјине“; „Русија је крива због обореног малезијског „Боинга“; „Русија је присвојила ресурсе Сибира, које није способна да освоји“; „у Русији прогоне хомосексуалце“ и томе сл.

Очигледно је да је већ крајем 20. века журналистика (како обична, тако и телевизијска) деградирана, да је постала застарела и претворила се из професије у занимање. Такође је очигледно да је обичан западни човек равнодушан и да верује својим СМРАД, очигледно је да „пета колона“ у Русији изводи свој стриптиз пре свега за вањског корисника, одрађујући белосветске сребрњаке, путовања у иностранство и награде, и очигледно је да је бесмислено са њима полемисати. И поред тога, тешко је одолети да се постави питање: ако је од 1991. до наших дана светом прогрмело више ратова него од 1945/50-1991, ако је све њих на овај или онај начин организовао Запад, онда, какве везе има Русија с тим?

РУСИ НИСУ ЗАПАД, АЛИ ЈЕСУ ЕВРОПЉАНИ

Не постоји ниједан доказ да су „боинг“ оборили припадници народне одбране Донбаса, напротив, има много индикација да су то учинили Украјинци. У Русији нема закона о прогањању хомосексуалности, која данас не само (у очима многих) да више није полна настраност него је постала нешто знатно више – улазница у елитне и/или близу-елитне кругове, знак учешћа у њима: спремност да се погазе биолошка суштина и традиционалне социјалне норме. Она је знак лојалности Господарима светске игре, симбол спремности да се подметне задњица не само у директном него и у преносном смислу речи (по чему се то разликује од „нагињања“ у затворима? По томе што је добровољног карактера? По чему се то разликује од облизивања задњице предводника у чопору бабуна? По томе што се тиме баве људи? Јесу ли људи?

Иза свих фабрикованих оптужби западне врхушке на адресу Русије, иза љуске се крије страх од једине незападне земље која не само да није легла под капиталистички Запад као колонија или полуколонија, не само да му се успешно супротстављала, него му је током четири века наносила поразе, а у 20. веку створила светски систем алтернативан капитализму – системски антикапитализам. Руси нису Запад, али су истовремено Европљани (другачији Европљани), који су створили и европску културу утемељену на руским вредностима и алтернативну западној. Неко је правилно приметио да јунаке водећих западних писаца (Балзак, Дикенс, Зола) брину новац и каријера, а јунаке водећих руских писаца (Толстој, Достојевски) занимају смисао живота и морално-етичка питања. Русија је другачија од Запада. Хришћанска Европа, друга Европа која се распростире на читаву Северну Евроазију и живи по својим правилима и већ самим тим је несимпатична Западу – и неприхватљива. Отуда и агресивна русофобија као најважније оружје психолошко-историјског рата против Русије.

Метафизички (смисаони) ниво је – највише умеће психолошко-историјског рата где се одвија главно: уништење садржаја карактеристичних за објекат деловања („мете“) и подметање туђих са циљем да се „мети“ одузме њена метафизика и воља да се супротстави. Један од тих начина је стварање негативног лика „мете“, а програмски максимум је увођење таквог лика у доминантне групе друштва мете (аутофобија, мржња према своме, према самом себи – наклоност према туђем). Њих уче да се навикну на мисао да су они наводно скоро своји, у очима Запада скоро Европљани/Американци; треба само малчице да се потруде и избаве од тога „скоро“ – ако не да омрзну, онда да презиру своју земљу и предају је Западу, претварајући се у нешто налик на надзорнике у време окупационог режима.

Конкретан пример аутофобије је русофобија. Русофобија као идеја је непријатељство (чак мржња) према Русима као таквима, према рускости као историјском типу и искуству, према његовим носиоцима – њиховом идентитету, историји, вредностима, психолошком типу, начину мишљења, начину живота. Русофобија као пракса је скуп деловања (информативних, економских, политичких и других), чији је циљ понижавање и потискивање рускости као психолошко-историјског система. Русофобија као стратегија је настојање да се успостави контрола над Русима као посебном етно-историјском државотворном целином, а касније њихово искорењивање, брисање из историје и растапање у другим народима.

И АНТИКОМУНИЗМОМ ПРОТИВ РУСИЈЕ

Није реткост и практична реализација русофобије. Крајње форме те реализације свеобухватно су демонстрирали нацисти у Другом отаџбинском рату; у наше време власти наклоњене нацистима у земљама Прибалтика и Украјини реализују русофобију у виду дискриминације Руса у тим земљама, уз прећутни пристанак, ако не и одобрење, ЕУ и САД. Ниво пропаганде у поступцима представника политичке и медијске сфере Запада у последњих неколико година одликује бесомучна русофобија. По интензитету, то превазилази антисовјетску и антикомунистичку пропаганду у време Хладног рата; ако су се тада и дотицали Руса, онда индиректно, више или мање нејасно, наносили су ударе по комунизму, по совјетском систему и комунистичкој идеологији. Иначе, марионете и њихова послуга одлично су знали: борба се води, иако против совјетске, али и даље против Русије. О томе је Збигњев Бжежински крајем 1990-тих отворено и јасно изнео своје мишљење у интервјуу париском часопису Le nouvel observateur. На питање о борби Запада и посебно САД са комунизмом Бжежински је одговорио да не треба себе обмањивати: Ми (Запад) нисмо се борили са комунизмом, него са Русијом, како год се она звала“.

Индикативно је да је овај став својих господара јасно усвојио један од „пословођа перестројке“ Александар Н. Јаковљев. У једном од последњих интервјуа он је изјавио да су перестројком њени агенти сламали не само Совјетски Савез него сав хиљадугодишњи модел руске историје. У оба случаја (Бжежински и Јаковљев) ради се о русофобији у њеној конкретној реализацији. Овде је важно нагласити да је совјетофобија само скривени увијени облик русофобије. И, колико год покушавали други опадачи совјетске прошлости да свој став оправдају исконски руским патриотизмом, православљем, сјајем Руске империје, коју као нешто позитивно супротстављају Совјетском Савезу (МФБ-комплекс: монархизам, фебруар, белогардејство као нешто позитивно у историји отаџбине), непризнавањем стаљинизма и томе сл., њихова критика реално има русофобски карактер.

У много аспеката СССР је цивилизацијски врхунац руског развоја: то је руска модерна, то је реалан развој, то је знаменита етапа руске историје. На крају, то је у историји јединствен социјални систем у чијој основи је главна руска вредност социјална правда. Непријатељи Русије – русофоби – и у иностранству и у самој РФ добро знају да су кампања совјетофобије, клеветање совјетске прошлости, совјетских достигнућа, совјетских победа – удар на Русију, на руски „краткотрајни 20. век“ (1917-1991), који је доказао историјску основаност, победничку рускост баш у њеном совјетском облику.

УЛОГА ЕКСПЕРТСКОГ ДРУШТВА СОВЈЕТОЛОГА

У развијању русофобије на Западу, посебно у САД, није случајно значајну улогу одиграло експертско друштво совјетолога. Многи од њих радили су у разно време у различитим администрацијама САД. Било је међу њима доста људи из Источне Европе или њихових потомака – Пољаци, Чеси, Јевреји, Украјинци, Румуни итд. По правилу, сви они, било да се ради о Бжежинском или Поли Добрјански (ћерка бандеровца русофоба, радила у администрацији Буша млађег), Волфовицу или Перлу – има их много – мрзели су СССР управо као моћан облик историјске Русије. Траг те мржње остао је у совјетолошким студијама, наравно, не у свим. Било је доста озбиљних и занимљивих радова, а многи пореклом из Западне Европе нису били мрзитељи СССР/Русије. Али постојала је тенденција.

Изгледало је да ће крахом СССР многи совјетолози остати без посла, међутим, они су се брзо преквалификовали од „кремљолога“ у стручњаке за постсовјетски Кремљ. А мржња је остала и притом није било потребно да се сакрива у антикомунистичке одоре. После Буша старијег, са сваком новом администрацијом таквих експерата у естаблишменту бивало је све више. Расла је њихова активност и достигла максимум у време антипутиновске хистерије; многе „стубове“ врхушке САД у односу на Русију треба унети у ону слику коју је представио русофобски сегмент друштва експерата. Међутим, проблем је у томе што се код нас према том русофобском друштву још увек озбиљно односе као према научницима, док су они уствари обични службеници и официри информативног рата (независно од националности – било да је то Фиона Хил или Лилија Шевцова). Са њима улазити у чисто научне расправе у трагању за истином, у најмању руку је глупо.

Циљ непријатеља није трагање за истином, него наношење штете Русији у датом случају на научно-информативном фронту психолошко-историјског рата. А, ако су се раније русофоби прерушавали у антикомунисте, данас су на њима украси „критичара путиновског режима“ и бораца за „праву демократију у Русији“. Каква је то демократија видели смо 1993, 1996. и 1998 – јељцинско-гајдаровско-чубајсовска демократија. Хвала, не треба. Русофобија мења само форму, суштина остаје иста и скоро да се није променила од 1820-тих година.

КАД ЈЕ РУСИЈА БРИТАНЦИМА ПОСТАЛА ПРОТИВНИК БР. 1

Управо у овој деценији стартовала је русофобија као основно оружје западних врхушки у психолошко-историјском рату против Русије, како год се она звала. Време „пуштања у погон“ русофобије није случајно изабрано: управо тада Русија је постала смртни непријатељ три силе које су организовале Француску револуцију 1789-1799. (или активно доприносиле њеном настајању и развијању) и почеле да граде свој нови светски поредак одмах по завршетку реализације њене „експортне варијанте“ – Наполеонових ратова. на првом месту, то је Велика Британија, која се борила са Француском за хегемонију у светском капиталистичком систему, и победила је пре свега снагом Русије. Русија је баш због победе над Наполеоном, која ју је учинила најјачом континенталном силом, постала у очима Британаца противник № 1. Друго, то је релативно нов европски финансијски капитал, који се као такав истакао управо током Француске револуције и Наполеонових ратова – захваљујући тим догађајима. Ради се пре свега о Ротшилдима, који су још 1818. диктирали своју вољу највећим западноевропским силама (Аустрија, Пруска, Француска), али нису Русији. Ротшилде су подржали и други банкари – британски и швајцарски. Међутим, на путу реализације тих планова нашла се Русија – у почетку Александар Први, затим Николај Први – али не само политичких планова него и економских: руски цареви нису дозвољавали западном финансијском капиталу да се размахне у Русији и ограничавали су га.

Управо у периоду од 1820-1840. почиње конфронтација Ротшилда, ударне снаге западног (углавном јеврејског) капитала и Романових, односно тадашње Русије, њеног владајућег режима. Карактеристично је да, кад су емисари Александра Другог и Александра Трећег покушавали да се договоре са Ротшилдима о миру (тојест да они престану да финансирају антивладине покрете у Русији у периоду од 1870-1890) одговорено им је да је за Ротшилде мир са Романовима немогућ. Да ли је потребно говорити о томе да су Ротшилди главни савезници (и финансијери) британске круне и одређеног дела британског естаблишмента (притом, не само јеврејског)? Да ли је потребно говорити о томе да су се у свом непријатељству према Русији они удружили са Великом Британијом као државом?

Треће, крај 18. и прва половина 19. века представљају период наглог активирања масонства, историјски прве форме затворених наднационалних структура светске координације и управљања. Епоха револуција (Е. Хобсбаум) 1789-1848. у знатној мери била је епоха масонских револуција у оном смислу у којем су се оне одвијале под масонским паролама („слобода, једнакост, братство“). Масони су чинили руководеће језгро снага, усмеравали и руководили револуцијама, односно били субјекти који су искористили реалне структурне противречности старог поретка претварајући их у системске. Масонске структуре наступале су у скривеној форми политичке организације буржоазије и обезбеђивале, по „братској линији“, организационе форме конспирације и компромиса са делом аристократије. На крају су се масони (или њихови следбеници) нашли на челу постреволуционарних држава, десило се подржављење масонства као система затворених наднационалних структура светске координације и управљања.

МАСОНЕРИЈА И РУСОФОБИЈА

Управо у „периоду револуција“ нагло је појачана готово неометана експанзија масонерије у Европи и опет не у Русији. Без обзира на повећање броја масонских ложа, они су се овде суочили са влашћу руске аутократије. Не треба говорити о томе да је руско самодржавље (посебно у време владавине Николаја Првог) постало смртни непријатељ масонства, које се чврсто сместило за кормилом низа европских земаља. Не треба говорити о томе да су готово све континенталне европске ложе контролисали Британци – британске острвске ложе, тесно повезане са британским естаблишментом и високим финансијама. Не треба говорити ни о томе да су се они у свом непријатељству према Русији сложили и формирали јединствен антируски савез – неког русофобског Змаја Горинича са три главе. Свака „глава“ имала је своје циљеве у борби са Русијом. Велика Британија тежила је да веома ослаби Русију, следећи традиционални курс да не дозволи појављивање/постојање континенталног хегемона, тим пре таквог који би због свог положаја могао на Истоку да је изазове. Финансијери су настојали да Русију, њену власт, ставе под своју контролу да би правили своје мегауносне послове.

Масони су настојали да униште самодржавље и да га замене републиком под контролом „братских“ европских ложа, која ће очигледно бити слабија од аутократске монархије. Тако се и десило после фебруарског преврата 1917, у коме су се интереси западног Горинича подударали са интересима одређених група у Русији, а које је Запад углавном насумице искористио. Ипак, фебруар 1917. био је резултат дуготрајног, готово вековног пута на који су 1820-тих година ступили противници Русије – савез државе Велике Британије и наднационалних економских и политичких сила Запада, а при том су за подривање Русије сви учесници савеза користили једни друге: Велика Британија финансијере и масоне, финансијери масоне и Велику Британију, масони Велику Британију и финансијски капитал. У суштини, ови учесници нису представљали збир, већ целину – јединствен политичко-економски систем који је умногоме формиран за борбу са Русијом, током борбе са Русијом и ради поделе плодова победе те борбе. Победа о којој је реч, захтевала је рат, победу над победником над Наполеоном.

Са своје стране, припрема за такав рат претпостављала је психолошко-историјску (пре свега) информативну обраду владајућих и интелектуалних елита и у Европи и у самој Русији. Средство за такву обраду постала је русофобија, која је исконструисана и покренута током 1820-тих година. У периоду од 1830-1840. русофобија је морално, информативно и политички припремила читаву генерацију Европљана за рат. Притом су русофобију почели да демонстрирају Европљани принципијелно различитих политичких погледа: квазилиберали (Дизраели), крајњи конзервативци (надбискуп Париза), ултрареволуционари (Маркс).

КАД РУСОФОБИЈА ПРОДИРЕ У САМУ РУСИЈУ

Лекција 25-годишњице рата који је претходио првом општезападном рату против Русије – Кримском – била је обична: информативни рат у истим околностима увек је припрема за обичан рат (чак и ако се овај други из неких разлога не деси, али то је већ друго питање). Управо у периоду од 1820-1830. русофобија почиње да продире у саму Русију и да се шири на одређене делове владајуће и интелектуалне елите. У основи русофобије дела руских елита била је чињеница да од 18. века они нису живели толико према потребама руског „система рада“ (К. Маркс), односно према таквим потребама које су могле да буду задовољене нивоом развоја руске привреде, већ према потребама врхова „буржоизованог“ Запада, где је систем рада био апсолутно другачији. Захваљујући природним и климатским условима, најпре Голфским струјама, продуктивност пољопривреде и самим тим укупан друштвени производ Запада знатно је превазилазио руски. Да и не говоримо о томе да су у 18-19. веку западне врхушке пљачкале колоније и полуколоније, доводиле у нарко-зависност целе народе и тако изразито увећавале своје богатство.

Живот 20-25 одсто владајућег слоја Русије, који је био у складу са западним потребама, захтевао је појачавање експлоатације становништва. Само током владавине Екатерине Друге експлоатација је повећана за 3-3,5 пута, а тек је долазио 19. век, који је М. О. Мењшиков назвао „столећем постепеног и на крају забрињавајућег брзог пада благостања народа у Русији“. „Желећи да имамо све те предмете луксуза и комфора“, пише Михаил Осипович, „који су толико обични на Западу, ми смо приморани да му дајемо не само вишак жита него, као Индија, неопходне резерве. Наш народ хронично гладује и близу је изрођавања, а све то да и се подржао сјај европејства, да се пружи могућност невеликом слоју капиталиста да иду укорак са Европом“. Односно, ради се о одузимању не само вишка него и дела неопходног производа као цене за живот дела врхушке (и њене послуге) по стандардима буржоаског Запада.

Психолошко оправдање за то постао је презрив однос дела руског „образованог друштва“ према народу, према Русима као „дивљацима“, „азијатима“ и слично. На такво тло пала је русофобија и већ 1860-1870-тих година дорасла до смердјаковштине и њеног жаљења што „паметна нација“, то јест Французи, није освојила „глупу нацију“, односно Русе. Значајно је то што објекат русофобије није био само руски народ, руска култура итд. него у многим случајевима и руска државност и самодржавна власт. Ради се о томе да је аутократски центар у свом интересу делимично ограничавао експлоататорске апетите руске врхушке и због тога такође постајао објекат русофобске критике, као што је „азијатски деспотизам“, „систем самовоље“ итд. Такав став дела руске врхушке и руског капитала подударао се својом русофобијом са западним противницима Русије, како са државним (Велика Британија, Француска), тако и са наддржавним (масонерија).

РУСОФОБИЈА КАО КЛАСНА ПОЈАВА

За русофобе је карактеристична мржња како према руском народу, тако и према руској власти, и што је та власт јача, што је самосталнија у односу на Запад, што више узима у обзир интересе народа, друштва у целини, тиме је већа мржња и љућа русофобија. Један од главних мотива мржње антисовјета према совјетској власти било је то што су је они схватали као власт простог народа, пука, или барем као власт која је на неки начин штитила његове интересе, не допуштајући да се размахну потенцијални отимачи. Ови последњи отворено су „показали зубе“ током 1990-тих и касније, и последњих година нашли су свој израз у терминима као што су „ватник“, „ситна риба“, „обојци“ и слично. Према томе, русофобија је појава, не само, а можда и не толико, социолошко-културна, цивилизацијска, колико класна. Односно, по форми цивилизацијска, по садржају класна (и геополитичка). И то треба запамтити.

Од 19. века наднационални пројекат врхушки колективног Запада – русофобија – прошао је у свом развоју неколико етапа. Оно што данас видимо логичан је развој русофобије, који је изазван оним што је РФ после периода јељциновштине и нејасних нултих година почела у својој спољној политици да демонстрира присуство геополитичких и геоекономских интереса, присуство нечега што личи на државни суверенитет, барем у спољној политици (иако се у поступцима РФ на Криму, у Украјини и посебно у Сирији, наравно, реализују интереси и крупног нафтно-гасног бизниса).

У периоду касне горбачовштине и јељциновштине (1989-1999) Запад се толико одвикао од таквог понашања Русије да је својевремено чак и умерено оштар говор В. В. Путина у Минхену изазвао гневну реакцију (какав је само наслов чланка тим поводом објављен у Лос Анђелес тајмсу: Вашка која је зарикала). Шта да се каже о њиховим реакцијама на понашање РФ у сиријској и украјинској кризи?

Садашња русофобска кампања на Западу има сва својства припреме за нови општезападни рат против Русије, и он ће сигурно започети ако непријатељ осети слабост и могућност да нанесе удар после којег неће уследити одмазда. Организована кампања русофобије има циљ да нас учини максимално слабим (како би рекао Тацит, да нас натера да оборимо поглед) и да убеди становништво Запада у морално право Запада да започне рат против Русије као агресора, носиоца ретроградних вредности и сметње за „нормалан“ (односно, дегенеративно-западни) развој и слично. Да не бисмо допустили рат, утолико пре и пораз; ако рат ипак отпочну, да бисмо оборили душманина, неопходно је да на општем плану будемо јаки. И требало би се брзо припремати: темпо планирања и припремања у сваком рату, посебно у информативном, има одлучујући значај. Конкретније, неопходно је ефикасно се супротставити русофобији, потискивати је како унутар земље нападајући пету колону, тако и изван њених граница – на светском нивоу.

АСПЕКТИ БОРБЕ ПРОТИВ РУСОФОБИЈЕ

Борба против русофобије као психолошко-историјског оружја мора да се води на свим нивоима психолошко-историјског рата, узимајући у обзир све његове аспекте, као што су:

1. Конкретно информативни;
2. Правни;
3. Медијски;
4. Научно-концепцијски;
5. Образовни.

На конкретном информативном плану неопходно је праћење, пописивање и каталогизација русофобских:

• Идеја;
• Деловања;
• Организација;
• Лица;
• Повезаности организација и лица са одређеним политичко-економским структурама (са посебном пажњом на финансије, специјалне службе, НВО).

Овде су важни и потребни различити информативни центри, како институционални тако и мрежни (интернет); како они који раде у режиму тоталног аутоматског праћења, тако и центри који раде у режиму слободног трагања, слободно прелазе из режима активног очекивања у режим активног супротстављања, и обрнуто. На законодавном плану неопходан је стални правни притисак и праћење русофобских организација и лица тако како то чине одговарајуће јеврејске организације у односу на јудеофобе. Постоји познати 282. члан, у народу крштен као „руски“. Требало би га учинити антирусофобским. На медијском плану неопходно је непрестано раскринкавање русофобије и русофоба (индивидуалних и колективних), разоткривање политичко-економских интереса и снага које стоје иза њих и стварање услова моралне нетрпељивости око њих. На научно-концептуалном плану неопходна је анализа проблема историје русофобије, теорије и метода противдејстава у односу на њу.

РУСИЈА ЈЕ СТУПИЛА У ПЕРИОД ПРЕТЊИ

То мора да нађе одраз и у образовним програмима. И овде опет имамо чему да се научимо од Јевреја, чије научне структуре разрађују теме као што су историја семитизма и холокауст. Нама су потребне анализе историје русофобије, а притом се мора имати у виду да су главне жртве (у апсолутној димензији) холокауста у широко цивилизацијском смислу, уствари, Руси, Словени. Све то је ипак конкретизам, а, како је говорио А. И. Лењин, онај ко се буде латио решавања општих питања без претходног решавања појединачних, тај ће на сваком кораку да се судара са тим нерешеним питањима. Конкретне мере борбе са русофобијом рескирају да остану полумере без реализације низа општих ствари. На пример, борба са русофобијом претпоставља борбу за реални суверенитет и обрнуто. Ако се код нас уопште може говорити о обнављању суверенитета, онда је то за сада могуће само на линији спољне политике. Ипак, без усклађивања унутрашњег курса са спољним, реални суверенитет остаје недостижан. Суверенитет у економској, научној, и, истини за вољу, у најважнијој образовној сфери неопходни су услови за обезбеђивање реалног суверенитета, који поред осталог представља најснажнији удар по русофобији.

Даље, делотворна борба са русофобијом захтева од власти („режима“) да се дистанцира од горбачовштине и јељциновштине и да им да јасну политичко-правну и морално-историјску оцену. За русофобски сегмент врхушке власти, која је рођена са печатом издајништва, капитулације и социјалне деструкције (укључујући пљачку државе и разарање њеног војног и научно-образовног потенцијала) то ће бити озбиљан ударац.

Борба Запада и пете колоне са Русијом и рускошћу, тојест практична русофобија, развија се и увођењем у наш живот не само неруских норми и вредности него и таквих вредности и норми које су директно супротне руском социјално-духовном коду. Ту имам у виду рекламу и апологију потрошачког менталитета као циља и смисла живота, егоизма социјалног и индивидуалног, космополитизма, каријеризма (под маском такозване „конкурентности“) итд. Борба на овом фронту, иако индиректна, није ништа мање важан облик отпора русофобији.

Русија је потпуно евидентно ступила у претећи период, русофобски информационо-пропагандистички напади достигли су такав степен усијања после кога ће иза „метафизике“ врло вероватно уследити „физика“ – Велики Лов на Русију. Наш задатак је да не дозволимо тај лов, а, у случају његовог отпочињања, да претворимо ловца у дивљач, као и да сам старт преокренемо у завршетак. Не наш, наравно.

Аутор je директор Института за стратешку аналитику у Москви

Превод – Ксенија Трајковић

Извор: Факти