Човјек је дивно, али и опасно биће. Као и атомска енергија, он поседује и стваралачку и рушилачку снагу. Управљање том енергијом, ограничавање њене рушилачке снаге и подстицање стваралачке – то је узвишен задатак. Задатак изграђивања сложене цивилизације са ослонцем на сложеног човека. Тако се развијао западни свет све до најновијих времена. Обуздавајући религијом, философијом, уметношћу и образовањем тамне стране човека, али и дозвољавајући тами да кроз те исте вентиле излази на видело, као пара из прегрејаног котла.

У ХХ веку атомска енергија – која је заправо сам човек – отела се контроли. Нацизам је постао човеков Чернобиљ. Шок и запрепашћење Европе пред том експлозијом првобитног у човеку били су сувише велики. Ослободивши се нацизма, Запад је одлучио да се осигура од „нуклеарне несреће“, и ликвидирао је сложеног човека.

Оног сложеног човека кога је Европа формирала кроз дуге године хришћанства. Оног човека кога је описивао Достојевски: истовремено узвишеног и ниског, анђела и ђавола, који воли и који мрзи, који верује и који сумња, рефлексивног и фанатичног. Европа се уплашила животиње у човеку, не схватајући да је животињско исто тако природан и органски део човека као и анђеоско. Немајући снаге да интелектуално и духовно надвлада последице нацизма, Европа је одлучила да кастрира сложеног човека. Да кастрира његову тамну природу, да заувек зазида његове демоне.

Својевремено је Кјубрик снимио Паклену поморанџу[1], филм о подивљалим младићима који под дејством наркотика тероришу Лондон, сурово туку мирне грађане и иживљавају се над њима. Када вођу банде ухвате, предлажу му да због бржег ослобођења буде подвргнут експерименталној терапији: причврсте му очне капке тако да не могу да се затворе, и сатима му приказују сцене насиља уз музику Бетовена кога воли. Као резултат, младић не само што се просто ослобађа од агресије – њему се од музике повраћа, он не може да види голу жену, секс код њега изазива гађење. А као одговор на ударац, он лиже ципелу онога који га је ударио.

Савремени Запад је управо такав преступник, који је прошао хемијску кастрацију и лоботомију. Отуда на лицу западног човека тај укочени лажни осмех добронамерности и свеприхватања. То није осмех културе. То је осмех изопачења.

Нови етички рајх

Запад декларише себе као друштво „предодређено“ за реализацију слободе личности. А у ствари Запад данас води борбу са човеком као са сложеном и тешко управљивом енергијом. У тој борби, функције суда, прогона и изолације нису ликвидиране, већ су делегиране друштву од стране државе. Држава се у лику полиције и агената структура моћи „очовечила“ и „хуманизовала“, али условно прогресивно друштво преузело је на себе улогу нових ловаца-бомбардера, уз помоћ којих се иста та држава више него ефикасно бори са другачијим мишљењем.

Савремени западни свет уобличава се у Нови етички рајх са својом идеологијом – „новом етиком“. Националсоцијализам је ствар прошлости. Пред нама је етички социјализам. Квир-социјализам. Сименс, Бос и Волксваген претворили су се у Гугл, Епл и Фејсбук, а „нацисти“ су замењени подеднако агресивном мешавином квир-активиста, фем-фанатика и еко-психопата, која исто тако чезне за тоталним преобликовањем света.

Тоталитаризам запада (илустрација) – Фото извор: Факти/MomentaCreative.com

Традиционални тоталитарни режими гушили су слободу мишљења. Нови нетрадиционални тоталитаризам отишао је даље и жели да контролише емоције. Ограничење слободе емоције човека појединца – то је револуционарна концепција Новог етичког рајха. Осећања и мишљење увек су били човекова приватна зона. Он није имао право да ослободи руке, али његово срце и мозак били су слободни. Такав је био прећутни друштвени договор европске цивилизације, која је човека схватала као сасуд емоција и идеја, где је мржња – друга страна љубави – иако сложен и опасан, али неопходан и важан део човекове личности.

У нацистичком друштву човека су почели да дресирају као пса за мржњу према другом и другачијем. У Новом етичком рајху човека дресирају за љубав и лишавају га права да слободно мрзи. Ти више не можеш да кажеш: „не волим…“, „не свиђа ми се…“, „плашим се…“. Ти своје емоције мораш да ускладиш са јавним мњењем и друштвеним вредностима.

А друштвене вредности постале су нови Зид плача, где свака несрећна, увређена или просто нечасна индивидуа може не само да донесе цедуљу, него и да захтева од новог Бога – прогресивног друштва – уношење своје увреде, драме, страха или болести на списак новог етичког Унеска, и давање томе друштвено значајног статуса, издвајање из буџета за то и стварање специјалне квоте у свим сферама друштвеног живота. А свако ко каже да увреде није ни било, да је болест излечива, а лична драма интимна ствар, постаће жртва моћне репресивне машине – управо тог истог друштвеног мишљења.

Сви против једног

Идеалан инструмент ове нове репресивне машине постале су друштвене мреже. А њени условни сарадници су – сви „пристојни“ и „мрежно“ активни грађани. Они не носе униформу, они немају пендреке и електрошокере, али они имају геџете, малограђанску жудњу за влашћу и притајену страст према насиљу, а такође и инстинкт стада. Они немају законска права, али морално право узимају за себе. А у светлости последњих догађаја у САД, очигледно је да они нису просто „мрежна“ гомила која се самоорганизује – они су подржани од власти, од новог Министарства истине, које представљају власници интернет-гиганата.

Овим новим насилницима мреже су дале анонимност, бесконтактност и, као последицу, некажњивост. Виртуелна руља, виртуелно линчовање, виртуелни прогон, виртуелно насиље и реална психичка и друштвена изолација оних који не иду у истом строју, који нису по њиховом калупу. Ови мрежни доушници и надзорници вешто се поигравају вечитим човековим страхом да не остане сам против свих.

Овим новим насилницима мреже су дале анонимност, бесконтактност и, као последицу, некажњивост. Виртуелна руља, виртуелно линчовање, виртуелни прогон, виртуелно насиље и реална психичка и друштвена изолација оних који не иду у истом строју, који нису по њиховом калупу. Ови мрежни доушници и надзорници вјешто се поигравају вечитим човјековим страхом да не остане сам против свих.

Нови рајх секс сматра производњом, а полне органе средством, инструментом. И, у складу са заветима социјалиста прошлости, и у оквирима новог квир-социјализма, подруштвљава средства производње и прерасподељује их, а саму производњу оптиматизује и ставља под државно-социјалну контролу, чинећи полну припадност ирелевантном.

Изгорели Нотр Дам у Паризу није знак пада хришћанске Европе под навалом муслиманске, већ чудан и мистичан знак рата Новог рајха са свештеном тајном живота и смрти, објављеном у крсту.

Нотр Дам у пламену – Фото: Geoffroy Van Der Hasselt/AFP/Getty Images

Трансграничност друштва, глобализација – то је део стварања нове тоталитарне империје. У старим временима дисидент је имао могућност да напусти своје друштво и да нађе ново. Границе су осигуравале слободу личности: разноликост етичких и вредносних система стварала је могућност за човека да нађе своју – или која га максимално прихвата, или која му просто не смета да живи – средину у којој ће да живи и да се реализује.

Све је већ било

Нова етичка империја жуди за експанзијом и унификацијом друштава. Тако се ствара ново глобално село, где неистомишљеник не може да се сакрије од чувара етичке чистоте.

Етичка чистота дошла је да замијени расну чистоту. И данас се на Западу под микроскопом не испитују облик носа и национална припадност, већ етичка прошлост сваке успешне индивидуе: постоји ли тамо, у дубини деценија, некакво, макар мало, узнемиравање, злостављање или просто изјава која не одговара новом систему вредности. И ако постоји – падај на колена и кај се.

Револуција је изоловала Русију од Запада готово један век. Ослободивши се од бољшевизма, Русија се деведесетих година прошлог века усмерила ка Европи. Русија је тражила прихватање, покушавала је да учи, маштала је да себи врати статус европске земље. И да врати себи европске вредности. Вредности дивне предратне Европе. Европе која се није плашила сложеног човека у свој његовој разноликости, Европе која је уважавала његову слободу да воли и мрзи. Европе која је схватала да је природа стварала човека управо као сложено, противречно и драматично биће, и није сматрала да има право да се меша у вишу замисао. Европе за коју је главна вредност човека била његова индивидуалност, изражена не у томе како човек упражњава секс, већ како размишља и како ствара. А само стваралаштво састојало се у стварању слика, музике, текстова, а не у преуређивању сопственог тела и измишљању нових полних одређења.

Такву Европу тражила је Русија током деведесетих. Сама је маштала да постане таква. Треба ли данас да покушавамо да тражимо савезнике тамо где их нема?

Европа је – вишњик који је напуштен и остављен на немилост. Фирси се крију од гомила миграната, Рањевски дошмркавају кокаин са остацима здравља, Петја Трофимов пише евро-законе, Ана је схватила да је квир-особа, а дотрајавајући оронули Гајеви[2], као и старац Бајден, мумлају унапред спремљене речи о добру и правди.

Савремена Русија безусловно је далека од оне Европе којој је тежила. Али она, очигледно, и не жели у нови европски паноптикум.

Наши прогресивци и западњаци инсистирају: Русија је била и јесте земља надзорника и робова. То је у много чему тако. Али истина је и то да дуге године живота у условима неслободе, страх од логора и доушништво, који су се увукли у генетско памћење, а исто тако и ћутање и насиље као начини преживљавања и начини заштите народа од власти и власти од народа – све то захтева не револуцију, него трпљење и терапију. Драма Ланселота је у томе што он, у ствари, није волео ни Елзу, ни оне које је покушао да спаси.[3]

Одвратни су ми дух насиља и атмосфера страха. Али, то не значи да ћу прихватити претварање земље надзорника и робова у земљу где потказују не због страха, него од срца, где прогоне не због заосталости, већ због просвећености, где Швондери[4] разних боја коже (укључујући и белу) у име Black Lives Matters улазе у куће и захтевају да професори клекну на колена, да поделе свој животни простор и да дају новац за помоћ гладним Флојдовима.

Русија је све ово прошла 1917. И феминитиве, и друге злоупотребе језика, и покушај ослобађања од полне или културне припадности, и састанке са расправама моралног карактера, и масовне захтеве радника, чак и децу која издају своје родитеље – слично се догодило недавно у САД, када је девојка-демократ(кињ)а пријавила полицији своје родитеље-трамповце, пошто је сазнала да су они учествовали у протестима и упаду на Капитол. Све је то већ било. И како је запањујуће видети западни свет који као да први пут сања слатке снове Вере Павловне[5], и како је чудно гледати зажарене очи и наивне говоре нових руских интелектуалаца из разних друштвених слојева, који спроводе морални терор над неистомишљеницима ништа слабије него специјална полиција за нереде на улицама.

Детаљ са геј-параде у Женеви, 07. јул 2019. – Фото: Delia Giandeini on Unsplash

Изгубљена Европа

А неистомишљеника има много, и то уопште нису „поспани и заостали“ ортодокси. То су савремени, весели и слободни људи, образовани и успешни, отворени за ново, који воле живот у свој његовој разноликости. Руси, Европљани, Американци, који потајно маштају о томе да прођу ова чудна и мутна времена. Они се плаше да дигну глас. Плаше се да не постану објекти мрежног прогона у Русији. Да не буду подвргнути моралном терору, да не изгубе посао и финансирање на Западу.

Њима је подршка неопходна као ваздух. Неопходно је да њихова осећања и мисли буду уобличени у реч, а да реч буде подржана вољом и организацијом. А то значи да је време да се јасно и разумљиво формулише нова десничарска идеологија, идеологија изван радикалне ортодоксности, али која строго и непомирљиво брани вредности сложеног света са ослонцем на сложеног човека.

Руски интелектуалци из разних друштвених слојева говоре нам: Русија је на репу прогреса.

Није тачно.

Захваљујући стицају околности, ми смо се нашли на репу помахниталог воза, који јури у бошовски ад, где ће нас сусрести мултикултурни родно-неутрални ђаволи. Треба просто откачити тај вагон, прекрстити се и почети са градњом свог света. Треба поново градити нашу стару добру Европу. Европу о којој смо сањали. Европу коју су они изгубили. Европу здравог човека.

Приредио и превео – Зоран Шаренац

Константин Богомолов (1975) је руски позоришни редитељ, песник, глумац, уметнички директор Московског драмског театра на Малој Брони, син филмског критичара Јурија Богомолова, добитник многих награда за поезију и режију, познат по оригиналним и авангардним поставкама класичних и савремених дела и аутора. Политички је ангажован, прво као опозиционар (2010), затим као присталица владајуће партије (2013, 2018).

_______________________________________________

Упутнице:

Упутнице:

[1] А Clockwork orange (дослован превод: Поморанџа са сатним механизмом, 1971), наслов филма Стенлија Кјубрика, код нас преведен као Паклена поморанџа. (Све фусноте су прим. прев.)

[2] Сва наведена имена су ликови из Чеховљеве драме Вишњик (1903).

[3] Односи се на драму Јевгенија Шварца Змај (1944).

[4] Алузија на ликове из романа Михаила Булгакова Псеће срце (1925): Швондер, предсједник кућног савјета, у служби бољшевичког режима, и професор доктор Преображенски, представник старог културног, интелектуалног и племићког сталежа.

[5] Једноставни снови који разјашњавају основне животне ситуације; Вера Павловна је главни лик романа Николаја Чернишевског Шта да се ради? (1863).


Извор: Новая газета/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Глобализам и моћ “Етичког рајха”

* Обавезна поља