Globalizam i moć „Etičkog rajha“

Čovjek je divno, ali i opasno biće. Kao i atomska energija, on poseduje i stvaralačku i rušilačku snagu. Upravljanje tom energijom, ograničavanje njene rušilačke snage i podsticanje stvaralačke – to je uzvišen zadatak. Zadatak izgrađivanja složene civilizacije sa osloncem na složenog čoveka. Tako se razvijao zapadni svet sve do najnovijih vremena. Obuzdavajući religijom, filosofijom, umetnošću i obrazovanjem tamne strane čoveka, ali i dozvoljavajući tami da kroz te iste ventile izlazi na videlo, kao para iz pregrejanog kotla.

U HH veku atomska energija – koja je zapravo sam čovek – otela se kontroli. Nacizam je postao čovekov Černobilj. Šok i zaprepašćenje Evrope pred tom eksplozijom prvobitnog u čoveku bili su suviše veliki. Oslobodivši se nacizma, Zapad je odlučio da se osigura od „nuklearne nesreće“, i likvidirao je složenog čoveka.

Onog složenog čoveka koga je Evropa formirala kroz duge godine hrišćanstva. Onog čoveka koga je opisivao Dostojevski: istovremeno uzvišenog i niskog, anđela i đavola, koji voli i koji mrzi, koji veruje i koji sumnja, refleksivnog i fanatičnog. Evropa se uplašila životinje u čoveku, ne shvatajući da je životinjsko isto tako prirodan i organski deo čoveka kao i anđeosko. Nemajući snage da intelektualno i duhovno nadvlada posledice nacizma, Evropa je odlučila da kastrira složenog čoveka. Da kastrira njegovu tamnu prirodu, da zauvek zazida njegove demone.

Svojevremeno je Kjubrik snimio Paklenu pomorandžu[1], film o podivljalim mladićima koji pod dejstvom narkotika terorišu London, surovo tuku mirne građane i iživljavaju se nad njima. Kada vođu bande uhvate, predlažu mu da zbog bržeg oslobođenja bude podvrgnut eksperimentalnoj terapiji: pričvrste mu očne kapke tako da ne mogu da se zatvore, i satima mu prikazuju scene nasilja uz muziku Betovena koga voli. Kao rezultat, mladić ne samo što se prosto oslobađa od agresije – njemu se od muzike povraća, on ne može da vidi golu ženu, seks kod njega izaziva gađenje. A kao odgovor na udarac, on liže cipelu onoga koji ga je udario.

Savremeni Zapad je upravo takav prestupnik, koji je prošao hemijsku kastraciju i lobotomiju. Otuda na licu zapadnog čoveka taj ukočeni lažni osmeh dobronamernosti i sveprihvatanja. To nije osmeh kulture. To je osmeh izopačenja.

Novi etički rajh

Zapad deklariše sebe kao društvo „predodređeno“ za realizaciju slobode ličnosti. A u stvari Zapad danas vodi borbu sa čovekom kao sa složenom i teško upravljivom energijom. U toj borbi, funkcije suda, progona i izolacije nisu likvidirane, već su delegirane društvu od strane države. Država se u liku policije i agenata struktura moći „očovečila“ i „humanizovala“, ali uslovno progresivno društvo preuzelo je na sebe ulogu novih lovaca-bombardera, uz pomoć kojih se ista ta država više nego efikasno bori sa drugačijim mišljenjem.

Savremeni zapadni svet uobličava se u Novi etički rajh sa svojom ideologijom – „novom etikom“. Nacionalsocijalizam je stvar prošlosti. Pred nama je etički socijalizam. Kvir-socijalizam. Simens, Bos i Volksvagen pretvorili su se u Gugl, Epl i Fejsbuk, a „nacisti“ su zamenjeni podednako agresivnom mešavinom kvir-aktivista, fem-fanatika i eko-psihopata, koja isto tako čezne za totalnim preoblikovanjem sveta.

Tradicionalni totalitarni režimi gušili su slobodu mišljenja. Novi netradicionalni totalitarizam otišao je dalje i želi da kontroliše emocije. Ograničenje slobode emocije čoveka pojedinca – to je revolucionarna koncepcija Novog etičkog rajha. Osećanja i mišljenje uvek su bili čovekova privatna zona. On nije imao pravo da oslobodi ruke, ali njegovo srce i mozak bili su slobodni. Takav je bio prećutni društveni dogovor evropske civilizacije, koja je čoveka shvatala kao sasud emocija i ideja, gde je mržnja – druga strana ljubavi – iako složen i opasan, ali neophodan i važan deo čovekove ličnosti.

U nacističkom društvu čoveka su počeli da dresiraju kao psa za mržnju prema drugom i drugačijem. U Novom etičkom rajhu čoveka dresiraju za ljubav i lišavaju ga prava da slobodno mrzi. Ti više ne možeš da kažeš: „ne volim…“, „ne sviđa mi se…“, „plašim se…“. Ti svoje emocije moraš da uskladiš sa javnim mnjenjem i društvenim vrednostima.

A društvene vrednosti postale su novi Zid plača, gde svaka nesrećna, uvređena ili prosto nečasna individua može ne samo da donese cedulju, nego i da zahteva od novog Boga – progresivnog društva – unošenje svoje uvrede, drame, straha ili bolesti na spisak novog etičkog Uneska, i davanje tome društveno značajnog statusa, izdvajanje iz budžeta za to i stvaranje specijalne kvote u svim sferama društvenog života. A svako ko kaže da uvrede nije ni bilo, da je bolest izlečiva, a lična drama intimna stvar, postaće žrtva moćne represivne mašine – upravo tog istog društvenog mišljenja.

Svi protiv jednog

Idealan instrument ove nove represivne mašine postale su društvene mreže. A njeni uslovni saradnici su – svi „pristojni“ i „mrežno“ aktivni građani. Oni ne nose uniformu, oni nemaju pendreke i elektrošokere, ali oni imaju gedžete, malograđansku žudnju za vlašću i pritajenu strast prema nasilju, a takođe i instinkt stada. Oni nemaju zakonska prava, ali moralno pravo uzimaju za sebe. A u svetlosti poslednjih događaja u SAD, očigledno je da oni nisu prosto „mrežna“ gomila koja se samoorganizuje – oni su podržani od vlasti, od novog Ministarstva istine, koje predstavljaju vlasnici internet-giganata.

Ovim novim nasilnicima mreže su dale anonimnost, beskontaktnost i, kao posledicu, nekažnjivost. Virtuelna rulja, virtuelno linčovanje, virtuelni progon, virtuelno nasilje i realna psihička i društvena izolacija onih koji ne idu u istom stroju, koji nisu po njihovom kalupu. Ovi mrežni doušnici i nadzornici vešto se poigravaju večitim čovekovim strahom da ne ostane sam protiv svih.

Ovim novim nasilnicima mreže su dale anonimnost, beskontaktnost i, kao posledicu, nekažnjivost. Virtuelna rulja, virtuelno linčovanje, virtuelni progon, virtuelno nasilje i realna psihička i društvena izolacija onih koji ne idu u istom stroju, koji nisu po njihovom kalupu. Ovi mrežni doušnici i nadzornici vješto se poigravaju večitim čovjekovim strahom da ne ostane sam protiv svih.

Novi rajh seks smatra proizvodnjom, a polne organe sredstvom, instrumentom. I, u skladu sa zavetima socijalista prošlosti, i u okvirima novog kvir-socijalizma, podruštvljava sredstva proizvodnje i preraspodeljuje ih, a samu proizvodnju optimatizuje i stavlja pod državno-socijalnu kontrolu, čineći polnu pripadnost irelevantnom.

Izgoreli Notr Dam u Parizu nije znak pada hrišćanske Evrope pod navalom muslimanske, već čudan i mističan znak rata Novog rajha sa sveštenom tajnom života i smrti, objavljenom u krstu.

Transgraničnost društva, globalizacija – to je deo stvaranja nove totalitarne imperije. U starim vremenima disident je imao mogućnost da napusti svoje društvo i da nađe novo. Granice su osiguravale slobodu ličnosti: raznolikost etičkih i vrednosnih sistema stvarala je mogućnost za čoveka da nađe svoju – ili koja ga maksimalno prihvata, ili koja mu prosto ne smeta da živi – sredinu u kojoj će da živi i da se realizuje.

Sve je već bilo

Nova etička imperija žudi za ekspanzijom i unifikacijom društava. Tako se stvara novo globalno selo, gde neistomišljenik ne može da se sakrije od čuvara etičke čistote.

Etička čistota došla je da zamijeni rasnu čistotu. I danas se na Zapadu pod mikroskopom ne ispituju oblik nosa i nacionalna pripadnost, već etička prošlost svake uspešne individue: postoji li tamo, u dubini decenija, nekakvo, makar malo, uznemiravanje, zlostavljanje ili prosto izjava koja ne odgovara novom sistemu vrednosti. I ako postoji – padaj na kolena i kaj se.

Revolucija je izolovala Rusiju od Zapada gotovo jedan vek. Oslobodivši se od boljševizma, Rusija se devedesetih godina prošlog veka usmerila ka Evropi. Rusija je tražila prihvatanje, pokušavala je da uči, maštala je da sebi vrati status evropske zemlje. I da vrati sebi evropske vrednosti. Vrednosti divne predratne Evrope. Evrope koja se nije plašila složenog čoveka u svoj njegovoj raznolikosti, Evrope koja je uvažavala njegovu slobodu da voli i mrzi. Evrope koja je shvatala da je priroda stvarala čoveka upravo kao složeno, protivrečno i dramatično biće, i nije smatrala da ima pravo da se meša u višu zamisao. Evrope za koju je glavna vrednost čoveka bila njegova individualnost, izražena ne u tome kako čovek upražnjava seks, već kako razmišlja i kako stvara. A samo stvaralaštvo sastojalo se u stvaranju slika, muzike, tekstova, a ne u preuređivanju sopstvenog tela i izmišljanju novih polnih određenja.

Takvu Evropu tražila je Rusija tokom devedesetih. Sama je maštala da postane takva. Treba li danas da pokušavamo da tražimo saveznike tamo gde ih nema?

Evropa je – višnjik koji je napušten i ostavljen na nemilost. Firsi se kriju od gomila migranata, Ranjevski došmrkavaju kokain sa ostacima zdravlja, Petja Trofimov piše evro-zakone, Ana je shvatila da je kvir-osoba, a dotrajavajući oronuli Gajevi[2], kao i starac Bajden, mumlaju unapred spremljene reči o dobru i pravdi.

Savremena Rusija bezuslovno je daleka od one Evrope kojoj je težila. Ali ona, očigledno, i ne želi u novi evropski panoptikum.

Naši progresivci i zapadnjaci insistiraju: Rusija je bila i jeste zemlja nadzornika i robova. To je u mnogo čemu tako. Ali istina je i to da duge godine života u uslovima neslobode, strah od logora i doušništvo, koji su se uvukli u genetsko pamćenje, a isto tako i ćutanje i nasilje kao načini preživljavanja i načini zaštite naroda od vlasti i vlasti od naroda – sve to zahteva ne revoluciju, nego trpljenje i terapiju. Drama Lanselota je u tome što on, u stvari, nije voleo ni Elzu, ni one koje je pokušao da spasi.[3]

Odvratni su mi duh nasilja i atmosfera straha. Ali, to ne znači da ću prihvatiti pretvaranje zemlje nadzornika i robova u zemlju gde potkazuju ne zbog straha, nego od srca, gde progone ne zbog zaostalosti, već zbog prosvećenosti, gde Švonderi[4] raznih boja kože (uključujući i belu) u ime Black Lives Matters ulaze u kuće i zahtevaju da profesori kleknu na kolena, da podele svoj životni prostor i da daju novac za pomoć gladnim Flojdovima.

Rusija je sve ovo prošla 1917. I feminitive, i druge zloupotrebe jezika, i pokušaj oslobađanja od polne ili kulturne pripadnosti, i sastanke sa raspravama moralnog karaktera, i masovne zahteve radnika, čak i decu koja izdaju svoje roditelje – slično se dogodilo nedavno u SAD, kada je devojka-demokrat(kinj)a prijavila policiji svoje roditelje-trampovce, pošto je saznala da su oni učestvovali u protestima i upadu na Kapitol. Sve je to već bilo. I kako je zapanjujuće videti zapadni svet koji kao da prvi put sanja slatke snove Vere Pavlovne[5], i kako je čudno gledati zažarene oči i naivne govore novih ruskih intelektualaca iz raznih društvenih slojeva, koji sprovode moralni teror nad neistomišljenicima ništa slabije nego specijalna policija za nerede na ulicama.

Izgubljena Evropa

A neistomišljenika ima mnogo, i to uopšte nisu „pospani i zaostali“ ortodoksi. To su savremeni, veseli i slobodni ljudi, obrazovani i uspešni, otvoreni za novo, koji vole život u svoj njegovoj raznolikosti. Rusi, Evropljani, Amerikanci, koji potajno maštaju o tome da prođu ova čudna i mutna vremena. Oni se plaše da dignu glas. Plaše se da ne postanu objekti mrežnog progona u Rusiji. Da ne budu podvrgnuti moralnom teroru, da ne izgube posao i finansiranje na Zapadu.

Njima je podrška neophodna kao vazduh. Neophodno je da njihova osećanja i misli budu uobličeni u reč, a da reč bude podržana voljom i organizacijom. A to znači da je vreme da se jasno i razumljivo formuliše nova desničarska ideologija, ideologija izvan radikalne ortodoksnosti, ali koja strogo i nepomirljivo brani vrednosti složenog sveta sa osloncem na složenog čoveka.

Ruski intelektualci iz raznih društvenih slojeva govore nam: Rusija je na repu progresa.

Nije tačno.

Zahvaljujući sticaju okolnosti, mi smo se našli na repu pomahnitalog voza, koji juri u bošovski ad, gde će nas susresti multikulturni rodno-neutralni đavoli. Treba prosto otkačiti taj vagon, prekrstiti se i početi sa gradnjom svog sveta. Treba ponovo graditi našu staru dobru Evropu. Evropu o kojoj smo sanjali. Evropu koju su oni izgubili. Evropu zdravog čoveka.

Priredio i preveo – Zoran Šarenac

Konstantin Bogomolov (1975) je ruski pozorišni reditelj, pesnik, glumac, umetnički direktor Moskovskog dramskog teatra na Maloj Broni, sin filmskog kritičara Jurija Bogomolova, dobitnik mnogih nagrada za poeziju i režiju, poznat po originalnim i avangardnim postavkama klasičnih i savremenih dela i autora. Politički je angažovan, prvo kao opozicionar (2010), zatim kao pristalica vladajuće partije (2013, 2018).

_______________________________________________

Uputnice:

Uputnice:

[1] A Clockwork orange (doslovan prevod: Pomorandža sa satnim mehanizmom, 1971), naslov filma Stenlija Kjubrika, kod nas preveden kao Paklena pomorandža. (Sve fusnote su prim. prev.)

[2] Sva navedena imena su likovi iz Čehovljeve drame Višnjik (1903).

[3] Odnosi se na dramu Jevgenija Švarca Zmaj (1944).

[4] Aluzija na likove iz romana Mihaila Bulgakova Pseće srce (1925): Švonder, predsjednik kućnog savjeta, u službi boljševičkog režima, i profesor doktor Preobraženski, predstavnik starog kulturnog, intelektualnog i plemićkog staleža.

[5] Jednostavni snovi koji razjašnjavaju osnovne životne situacije; Vera Pavlovna je glavni lik romana Nikolaja Černiševskog Šta da se radi? (1863).

Izvor: Novaя gazeta/Novi Standard