Глобализација као крај историје и времена (1)

Текст који ЦЕОПОМ-Истина препоручује Вашој пажњи објављен је у три дела на сајту Академије геополитичких проблема који је тренутно у фази реконструкције. Његови аутори су професори ове Академије Владимир Борисович Павленко и Владимир Владимирович Штол, доктори политичких наука.

Подсећамо да је ЦЕОПОМ већ објавио сјајан рад Владимира Павленка „Велика игра Ротшилдових и Рокфелерових, као и да је Владимир Штол главни уредник научно-аналитичког часописа „Обозреватель – Observer“.

За  српско језичко подручје текст је превео и припремио портал Евроазија.инфо, а ми га преносимо у два наставка.

Популарни термин „глобализација“ чијим се аутором сматра амерички политиколог Нил Фергусон, појавио се 1985. године и вероватно не случајно у време Горбачевљеве „пересторјке“. Фактички, глобализација је објављена још 1965. године од стране оснивача Римcког клуба, Аурелија Печеиjа који је, под маском „глобалног плана“, предложио интеграцију Европе и Северне Америке, са постепеним укључењем Источнe Европе, укључујући СССР и Латинску Америку [1].

Међу теоретичаре глобализације, заједно са Елвином Тофлером који је предложио филозофску концепцију стварања технократског друштва, спадају и други истакнути чланови Римског клуба. Међу њима аутори који су за њега радили извештаје, посебно у почетном периоду, у првом реду:

– „Границе раста“ (група Денис Медоус, 1972);
– „Хуманост на раскрсници“ (Мајкл Месарович и Едуард Пестел, 1974 );
– „Преглед међународног поретка“ (Јан Тинберген, 1976);
– „Циљеви човечанства“ (Ервин Ласло, 1977);
– „Енергија: одбројавање“ (Тјери де Монбријал, 1978).

Формулација погледа на садржину глобалних проблема из ових извештаја,  који су створили теоријско-методолошки темељ глобализације у еколошкоj, економској, социјалној, а такође и политичкој и геополитичкој сфери, била је подупрта формирањем низа института – јавних и тајних, вертикалних и хоризонталних (мрежа), уједињених заједничком глобално – управљачком логиком и структуром.

Глобализација као научни проблем

Данас постоји на десетине дефиниција глобализације. Разликују се њени различити аспекти: економски, политички, културни, вредносни, верски, а такви су и типови глобализације. Међу њима: апсолутна-релативна, једнополарна-многополарна, економска-политичка. На тој основи говори се о различитим глобализацијским моделима, например о глобализму и антиглобализму (алтерглобализму).

Заједничко већини дефиниција је то што се глобализација поматра пре свега као природан и објективан, а затим као позитиван процес. Тврди се да је  „безалтернативна“, „неопозива“, „одређена тржишним, а не привредним силама“, те да сумира целу еволуцију човечанства [2]. Ове тврдње се у савременој политичкој науци врло често узимају као аксиоми и не подлежу ни сумњи, ни дискусији, ни критичкој анализи.

Та масовна заблуда има објективне и субјективне разлоге. Први се састоји у површности предложеног суда. Глобализације се упрошћава и „осавремењава“ при чему се секу њени философски и историјски корени, а она се ставља у искључиво савремен политички контекст.Било какве недоследности и проблематична питања, као што су на пример њена реверзибилност, пажљиво се избегавају помоћу помодних теорија (на пример, „таласи глобализације“). Субјективни узроци таквих заблуда су проузроковани интересима моћних „тајних“ корпоративних групација (глобално-олигархијских), који су заинтересовани за глобализацију и труде се да је што брже доведу до границе преко које човечанство, пробудивши се и поставши свесно шта се дешава, више неће моћи – једноставно неће имати времена да је преокрене. Дејвид Рокфелер (говор на састанку Билдерберг клуба, 1993):

„… Захвални смо уредницима за то што су скоро четири деценије верно поштовали обећање о ћутању. Без тога, било би немогуће спровести наш пројекат (или план) светског поретка, јер би током тих година били под сталним присмотром … наднационални суверенитет интелектуалне елите је много бољи од самоопредељења народа, који је постојао у прошлом веку. … на тај начин, ми морамо медије држати у мраку у вези наших веровања, који чине историјску будућост нашег века“   [3].

Нејасноћа по овом питању има и због ућуткивања релевантних истраживања, који се представљају као „маргинална“, а, у исто време, због активне промоције теорија завере, чији је главни задатак да води процес истраживања ван стварности, потапајући га у хаотични скуп несистематизованих и тешко проверљивих чињеница, дискредитујући оне који се њима баве.

Поред тога, покушавају да нас фарисејски убеде у немогућност научне верификације „тајних“ интереса и „тајне“ политике промовисаних у процесу глобализације, иако у стварности то није тако. На крају крајева, ако се база доказа у јавној политичкој сфери гради на основу релевантних докумената, онда „тајној“ политици, како један од аутора тврди [4] – као објективан доказ служе пословни интереси глобално- олигархијских група које чине структуру акционарског капитала глобалних ТНК. Такође, важно је узети у обзир динамику и усмереност промена тих интереса и структура чиме се откривају приоритети, наметања којих на одговарајуће политичке догађаје и геополитичке процесе даје веома прецизну укупну слику тренутног стања и трендова  развоја, прошлих и садашњих. Уз то, има пуно докумената из проверљивих и поузданих извора (на пример објављени материјали многих тела УН, Социјалистичке интернационале, Римског клуба, Трилатералне комисије и других глобалних института). Постоји цео низ веома темељитих истраживача са високом научном репутацијом. Од западних наведимо Ентонија Сатона, Виљема Енгдала, Николаса Хагера, Мајкла Харта и Антонија Негрија, Даниела Естулина, Керола Квиглија, Џозефа Фарела, Мануела Саркисјанца, Несту Вебстер, Џејкоба Талмона, Колина Кроуча, а од руских Леонида Ивашова, Андреја Фурсова, Валентину Катасонову, Владимира Карпеца, Олгу Четверикову, Јелену Пономарјеву, Ирину Ермакову итд.

Све ово подстиче нас да се не ограничавамо на разматрање објективних фактора глобализације већ да пажњу посветимо субјектима који је промовишу. Борба главних таквих субјекта – глобалне олигархије која укључује кланове Ротшилда, Рокфелера и Ватикана са онима који јој се супростављају, борба која данас представља основни садржај тренутка, одређује прелазни карактер историјског безвремена које живимо након распада СССР. Стога, да би оповргнули наведене митове потребне су две ствари: лоцирати феномен глобализације у светско-историјском процесу и доказати  да је она пројекат. Ово ћемо и урадити уз помоћ низа теорија и врло добро познатих аутора,  који су подвргнути у постсовјетско време незаслуженом забораву.

Хегел и Леонтијев

Навикли смо да мислимо да се светско-историјски процеси непрестано развијају, заборављајући при том да се такав развитак може дешавати у два смера: унапред, када се именује прогресом и уназад, када се претвара у супротно – регрес. Данас преовлађује материјалистичко поимање светско – историјског процеса у оквиру којег се он посматра као линеарно, равномерано, непрекидно кретање унапред ка одређеној крајњој граници. На пример:

– званично одређивање комунизма као „бескласног друштвеног уређења са заједничком општенародном сопственошћу над средствима за производњу, са пуном друштвеном једнакошћу свих чланова друштва где ће ….сви извори друштвеног богатства потећи обилније и оствариће се велики принцип „свако према способностима, сваком према потребама“…“ [5];

– концепт „краја историје“ Френсиса Фукојаме који сматра да је извор изобиља и крајња тачка социо-културног развитка либерална демократија [6] (те се теорије Фукујама више пута одрекао, али јој се и враћао сваки пут).

Заједничко овим приступима јесте да, достигавши одређену границу, светско- историјски процес губи динамику и завршава јер нема где да се даље развија. Индикативно је да Фукујама наводи марксизам као један од извора своје концепције. а Фридрих Енгелс заузврат указује на либерално порекло првих комунистичких кругова и друштава уједињених 1847. године у „Савез комуниста“ [7], потврђујући историјску везу ових трендова у оквиру једног, Западу урођеног идеолошког и политичког дискурса.

Али ваљаност овог приступа изазива озбиљне сумње. Прво, метафора „развија се некуд“  позива се на гносис „примордијалне (прапочетне, прим. аут.) традиције“ Ренеа Генона,  широко присутне у различитим митологијама представама о неком „златном веку“. Назвати је научном концепцијом немогуће је због езотеричког карактера који је тесно везује са херметизмом, теозофијом и другим изворима и саставним деловима масонства. Наравно, она је и у силној противречности са хришћанством и другим традиционалним религијама, јер посматрајући их као продукте своје дезинтеграције добија од њих, по нама савим засноване оптужбе о антицрквености и окултизму. Друго, ако се окренемо ка теорији „осовинског доба“ немачког филозофа Карла Јасперса који за почетак историје узима рађање првих духовних система, у том смислу светских религија (800-200 г. пре Христа), онда светско-историјски процес добија облик непрекидне, циклично уздизујуће спирале која се окреће око шипке „осовинског доба“ [8]. Желећи да „исправе“ ту спиралу и убрзају процес присталице краја историје, вољно или невољно, воде га по линеарној трајекторији устрану. По мери удаљавања од осе прогрес се претвара у своју супротност  регрес, а они који на то нагоне од прогресивиста постају „прогресори“, заблудели и цинични, који вуку човечанство у неминовну погибељ.

Чиме објаснити ову дегенерацију прогресивизма? Према нашим налазима, у основи се налази дијалектика Георга Вилхелма Хегела – њена три дијалектичка закона (прелазак квантитета у квалитет, јединство и борба супротности, негација негације) која су обједињена у дијалектичкој тријади „теза-антитеза-синтеза“. Не случајно, дијалектичким процесом код Хегела управља „светски дух“ (апсолутни субјект) –гностички еквивалент примордијалне традиције Генона [9]

Примера примене метода дијалектичке тријаде у планирању и управљању политичким процесима има много. На пример:

– теорија конвергенције, подржана од стране Римског клуба (Јан Тинберген), чији су творци Џон Голдбрајт и Волт Ростоу, формира политичку тријаду капитализам/теза/-социјализам/антитеза/-постиндуструијализам /синтеза/. У СССР-у су ту теорију подвргавали званичној критици, али  су се на крају  под утицајем Андреја Сахарова и других дисидената од којих су многи били аутори идеолошке базе „перестројке“, пред њом „савили“;

– теорија модернизације (њено „иновационо“ читање у другој половини 20. века) – предлаже социолошку тријаду: традиционално друштво-прелазно друштво (у оквиру научно техничке револуције)-рационално друштво. При чему, ако су класици те теорије (Макс Вебер, Емил Диркем) искрено пропагирали „универзализам“ западног рационализма, њени савремени интерпретатори нас фарисејски призивају на „хармонију“ западних и незападних друштава преко пооштравања индивидуалног избора којим они маскирају, искључиво Западу својствени приоритет појединачних над колективним, друштвеним интересима. (Инструмент сличног подметања јесте брижљиво планирана и доследно остваривана идеолошка диверзија–концепција „одрживог развоја“);

– „Права човека“ Херберта Велса [10] према којој је 1948. године у ствари написана Универзална декларација о људским правима, која уводи идеолошку тријаду либерализам/теза/ – социјализам/антитеза/ – космополитизам, т.ј. глобализам као глобална идеологија и политика глобализације/синтеза/.

Велики амерички научник Ентони Cатон, чији су радови привукли научну пажњу због коришћења дијалектичког метода у глобалном управљању политичким процесима, сведочи да се на тај начин догодила припрема другог светског рата.Подршка совјетској индустрализацији јесте теза, а ремилитаризација немачке антитеза. Синтеза се огледа у неприкосновеној доминацији запада у послератном свету.

Обавештајна потврда исправности Сатона су речи легендарног војног обавештајца – генерала Јурија Дроздова: „Сада нико не помиње да су у ствари пропреме за II светски рат започеле 1929. године сусретом америчког председника Хувера  са угледним бизнисменима из центра Расел САД, пошто код њих постоји такво тајно друштво. Оно је јавило Хуверу „приближава се криза и покушава се да се избегне тешка позиција у којој се САД могу наћи, што је могуће само променом распореда снага у свету. За то је потребно помоћи Русији да се избави из рушевина грађанског рата и помоћи Немачкој да се избави из стега Версајског уговора.“ „Али за то је потребан новац-узвратио је Хувер, неколико милијарди, зашто нам то треба, шта затим?“ „Затим треба супроставити Русију и Немачку да би после кризе САД остале један на један са противником који преостане. Тај новац је и био уложен. Исти ти амерички концерни који су Русији помагали да успостави привреду, створили  фабрике, учествовали у стварању Дњепрогаса-подигли су и ојачали Немачку“ [11].

Када је тријумф СССР-а и Црвене Армије покварио план у мају 1945. године, западни полит-технолози су морали да створе нови дијалектички конфликт у којем су се умало судариле СССР и НР Кина.

На тај начин, будућност се код Хегела рађа из супростављања и узајамног поништавања прошлог и садашњег, а прогрес представља непрекидно и бесконачно одрицање и порицање  претходног опита и смисла.

Обратимо сада пажњу на  антипод материјализма-традиционализам и истакнимо да он није једнородан. Поменута интегрална концепција традиционализма (Генонова) представља „десно-реакционарни“, „фашистички“ израз трансцеденте примордијалне традиције, али постоји и друга иманентна концепција рефлексивног традиционализма који се формирао у Европи као реакција на Реформацију, доба Просвећености и разлагање Средњег века (највећи представници Едмунд Берк, Жосеф де Местр). Генеза фашистичке западне„десне реакције“ доказује се оригиналним извором, а без сумње то је извештај Трилатералне комисије „Криза демократије“ из 1975:„Европа је већ знала за трагични период рођења новог света из рушевина I светског рата. Када се јавила потреба за поретком настао је фашизам. Фашизам и нацизам су обнова старих форми ауторитета како би се поново успоставио неопходни поредак помоћу враћања на старе форме друштвеног понашања…Може ли Европа да издржи још један такав корак уназад? Свакако не у истом облику и истом смеру. Мала се подршка може наћи у садашњим дубоким уверењима. Нема јаке воље, осећања мисије, реалне мотивације за борбу за рестаурацију моралног поретка, за капитализам…Не може се очекивати јак покрет са  „десно-реакционарном“ позадином…“ [13].

Познати руски песник и велики политички мислилац Фјодор Иванович Тјутчев, прилагођавајући рефлексивни традиционализам  ка посебној улози Русије у светско-историјском процесу (о томе нешто касније), жестоко га је супроставио интегралном, казавши да је религиозна садржина изворне традиције код интегралне замењена окултно-езотеричном, псеудо и антитрадицијом. Православна Русија, по мишљењу Тјyтчева стоји насупрот Западу који тежи секуларизацији (сада је Запад већ у потпуности секуларизован, постхришћански), Западу који оваплоћује антитрадицију материјализованој у феномену револуције.

Идеализам, како се звала религиозна концепција традиционализма у марксистичком дијалектичком материјализму, такође има сопствену концепцију светско-историјског процеса који се описује религиозним погледима, а чини је кретање од Почетка времена до његовог Краја. „Крај времена“ ако преведемо Откровење Светог Јована на световни језик научне концепције – јесте и крај Историје.[15]

Обратимо пажњу: Фукујама наступање тог краја пожурује, подстиче, а његово истраживање теме се временски подудара са завршним периодом рушилачке совјетске „перестројке. И, пошто је јасно да то подударање није случајно, јавља се легитимно питање чији је он гласноговорник.

Да би дали одговор подвуцимо да је приближавање „краја историје“ основни постулат великог идеолошког тока који је формирао, не само сопствену  методологију и онтологију већ и сопствену метафизику – ради се о хришћанском ционизму (диспензационализму). Интерпретирајући Апокалипсу (Откровење) на свој начин, присталице овог тока покушавају да велико пророчанства Св. Јована искористе као инструмент  обнове Израела у границама из почетка првог миленијума до рођења Исуса Христа, т.ј. у границама израелског цара Давида (од Нила до Еуфрата). По њиховом мишљењу, оно се мора испунити баш при крају времена, код Другог доласка Спаситеља.  Тако се у историјску перспективу везану са искуственим приближавањем „краја времена“ упетљава формално хришћанско, а у ствари деструктивно по хришћанство брисање његове супротности јудаизму, које се отеловљује у „толерантној“ формули које се назива јудео-хришћанством. Хришћански ционизам се појавио у 19. веку достигавши највећи развој  у следећем веку. У Великој Британији његове присталице су биле Девид Лојд Џорџ, Артур Балфур, Вилијам Хехлер (који је помогао Теодору Херцлу у припреми Првог светског ционистичког конгреса у Базелу 1879. године). Међу њима се налази и Волтер Ротшилд коме је била упућена позната Декларација Балфура која је потврдила обавезу официјалног Лондона да саучествује у стварању  јеврејске државе  у Палестини. Наиме, томе је помогло што је Британија, од стране Лиге народа, добила мандат да управља том територијом. Приметимо да је сарадња  Балфура и Ротшилда настала одмах после фактичког преврата у свесветској ционистичкој организацији који су извеле присталице „тајне“ кабалистичке секте Хабад на челу са Ахад-Хаамом (Ашер Гинсберг). О том догађају говори  извод из Електронске  јеврејске енциклопедије: „Једанаести Ционистички Конгрес. Беч, 2-9. септембар 1913. Председник –Д.Волфсон …У раду Конгреса први пут није учествовао М. Нордау (сарадник и наследник Т. Херцла, прим. аутора); у поздравном писму делегатима, он је оптужио руководство Ционистичке организације за разлаз са приступом Т. Херцла…“ [16].

Доктрина кабалистичког ционизма, његов пут и ток његове реализације као и тесна веза са хришћанским ционизмом чији је он извор, подробно је описан у делима Олге Четверикове. Од Другог Ватиканског концила 1962-1965. године, доктрина хришћанског ционизма добија подршку Ватикана где се под утицајем моћне групе масонског утицаја на челу са кардиналом Аугустином Беа (председник екуменистичког папског савета о хришћанском јединству) ствара радна група за контакт са јеврејским светом.

Припадност тада покојног кардинала Беа једној утицајној масонској ложи била је установљена у истрази по налогу папе Павла VI 1971. године, од стране ватиканске контраобавештајне службе  (SD) [18].

Одлукама Концила који укључују Пасторалну конституцију о Цркви у савременом свету (где се наводи постулат, јеретички с аспекта хришћанске догматике, о припадности Јевреја „народу Божијем“ као народа „у ком је Христос рођен телом“ [19], затвара се папска наследна линија. Обзиром да је почетак Концила био под понтификатом ЈованаXXIII, а завршетак под Павлом VI, следећа два римокатоличка првосвештеника узела за духовно име симболичку „комбинацију“ ова два имена –Јован Павле I и II, што симболизира њихову активну подршку тим одлукама које су постале темељ политике Светог престола. Наиме, велики број посматрaча повезује повлачењем бившег папе Бенедикта са убрзаним приближавањем католика и Јевреја чији су савремни принципи положени Берлинском декларацијом из 2007. године усвојеном од стране Међународног савета хришћана и јевреја (МСХЈ) [20], ХVI. Осим тога, овај се догађај свакако уклапа у прошлогодишње преузимање Рокфелера од стране споредне гране Ротшилда што је један од аутора већ расветлио [21]. Глобална експанзија тог клана, која је покренута консолидацијом заснованој на потчињавању британске гране француској (2004. године), са доласком новог папе проширује се и на трећи глобални елитни клан – Ватикан.

У САД је распростирање хришћанског ционизма на преласком из 19 . у 20. век било повезано са радом реда евангелистичких пастора (најпознатији је Сајрус Скофилд), а, такође, и са финансијском подршком коју су им пружали лидери главних кланова исте глобалне олигархије – Џона Дејвиса Рокфелера  старијег (оснивача династије) и Џона Пипоинт Моргана који је ујединио клановске интересе Рокфелера и Ротшилда уочи формирања,1913. године, одмах после преврата у Светској ционистичкој организацији, Система савезних резерви САД-а (ФЕД). У другој половини 20. века доктрина хришћанског ционизма ушла је у неоконзервативно учење сјединивши се, на само са екстремним либерализмом (либертијанством) Леа Штрауса, већ и са другим „извором и саставним делом“ неоконзерватизма – троцкизмом: један од „очева-оснивача“ тог учења, Ирвинг Кристол био је члан Четврте Интернационале.

Тај спој троцкизма, либерализма и ционизма оформио је идеологију администрације Џорџа Буша млађег. Сјединивши идеје перманентне револуције, либералне демократије и јудејског месијанства она је у себе уградила прелаз са „демократског“ пута на идеју „светске револуције“ (приметимо да се у СССР-у такви планови заустављени још 1929. године, а повезани су са прихватањем стаљинистичке концепције изградње социјализма у једној земљи; 1936. године Јосиф Висарионович Стаљин је одбио комунистичку „светску револуције“, упознавши са тимe светску јавност [22]).

Револуционарни троцкизам „неокона“  који је пратила и Обамина администрација чини основу концепцију „глобалне демократске револуције“. Буш ју је изнео 6. новембра 2003. године у програмском наступу на Националном демократском фонду (НДФ) који је створен 1983. године са циљем „јачања демократских институција у целом свету преко утицаја на НВО“. Глобална демократска револуција-изјавио је Буш, „ је огроман и тежак подухват које је вредан наших напора, вредан наше жртве, јер ми знамо који је улог. Неуспех ирачке демократије би охрабрио терористе по целом свету, повећао опасност за амерички народ и лишио наде милионе људе тог региона. Ирачка демократије ће победити и та победа послаће вест од Дамаска до Техерана да слобода може бити будућност сваке нације (овде се јасно виде корени данашњих дешавања у том региону, прим. аутора). Стварање слободног Ирака у самом срцу Средњег Истока постаће прекретница у глобалној демократској револуцији“.[23]

После Буша ту „главну линију“ је потврдила и Кондолиза Рајс (2005. године) а наставио је Барак Обама (2009). Оба пута „у срцу“ будућег „арапског пролећа“, Каиру.

Вратимо се Св. Јовану Богослову и приметимо да, за разлику од Фукујаме, Буша, Обаме, Ватикана и хришћанских ционисте он Крај Времена и Историје не подстиче, већ, напротив, успорава: његови рокови се не постављају и зависе од самог човечанства, од темпа и дубине његовог грехопада.

Долази се до парадокса: материјалистичко разумевање прогреса претвара га у његову супротност,регрес. А човечанство води ка апокалипси и погибељи. Традиционализам се уздржава од таквог исхода, чува људском роду живот, историју, као и перспективу прогреса о којем се тако брине материјалзам. Испада да није сваки материјализам прогресиван, нити да сваки традиционализам води регресу. Бива и обратно. Такође, долазимо и до тога се на сваку глобализацију може гледати као на  крај времена, историје и човечанства. Али ако је њена социјалистичка варијанта (планирање у светским размерама) прокламована од стране Че Геваре 1965. Године, у чувеном алжирском говору, данас не више од теоријске апстракције, капиталистичка глобализација (у виду „глобалне демократске револуције“) представља сурову политичку реалност.

Приметимо и да је 1990. године, приликом распада СССР-а, Римски клуб издао посебан програмски извештај који се тако и назива – „Прва глобална револуција“; аутори тог документа су председник и секретар клуба – Александар Кинг и  Бертран Шнајдер.

Политичку философију парадокса изврнутог прогреса разоткрио је Константин Николаевич Леонтијев, велики религиозни филозоф друге половине 19. века. Он је предложио другу форму развитка, такође тријаду, али принципијелно другачију од Хегелове: почетна једноставност – цветна разноликост – друго, завршно упрошћење (смрт). Прогрес је потребан само у стадијуму преласка у цветну разноликост. Када она буде достигнута јавља се питање конзерватизма како би се сачувало постигнуто и како се не би допустило или би се успорило његово разрушење и избегао колапс у регрес.

Како се види на горњој слици гностик и дијалектичар Хегел главном фазом сматра синтезу – он призива уништавање једног система за другим,  без заустављања, само напред и напред – да се твори више и више. Синтеза у свакој таквој тријади такође није коначна, већ је само почетак нове тријаде, и, такође, временом, подлеже порицању и на крају уништењу. Штавише, јасно је да се дијалектички метод не односи само на такве сложене друштвене системе као што су друштво, држава, човечанство у целини, већ их сматра својим примарним објекатом. Крај таквог дијалектичког процеса, као непрекидног низа стално мењајућих тријада, може настати само „синтетизовањем“  „Краја историје“.

Код хришћанског мислиоца Леонтијева главна фаза је друга, цветна разноликост – која кад се достигне не уништава се, већ усложњава,односно ствара. Њена негација не води развоју већ смрти. Леонитијев предлаже да се, крећући се напред, непрестано јача постигнуто, избегавајући лоше замишљенe експерименте. Он врло добро зна да су Русија и човечанство јединствени, непоновљиви, а да рушити није исто што и градити. Политичка конзервативизам и, чак, реакција, учи Леонтиев, такође, могу бити прогресивни – у оном случају кад дају отпор рушењу и продужавају историју. На тај начин дијалектичком тумачењу светско-историјског процеса супростављено је његово хришћанско гледиште у оквиру којих се објашњава парадокс  претварања прогреса у регрес. Изабравши Хегела уместо Леонтијева Русија се  два пута у току  20. века ухватила у замку дијалектичког процеса: у фебруару (у фебруару, не у октобру) 1917. године и у августу 1991. Регресија је у оба случаја почела одмах, упркос свој причи о настанку „слободе, демократије и напретка.“

Прогресивистичке теорије светско-историјских процеса

Идеолошка диференцијација прогресивизма такође има дијалектичку природу,  јер је заснована на супростављености социјализма и либерализма као тезе и антитезе.  Како смо већ рекли, синтеза је постиндустријализам који је повезан са концепцијом одрживог развоја; њу је познати украјински научник Едуард Афонин успешно окарактерисао као „основни концепт постмодерне“

Марксистичка теорија друштвено економских формација (ДЕФ) која је у темељима историјског материјализма, средином 20. века добила је на Западу одговор у виду  измењене (преокренуте) варијанте теорије модернизације, која је у светско-историјском процесутакође видела низ фаза („великих епоха“). Формационој еволуцији од робовласништва ка феудализму, капитализму и комунизму (са социјализмом у првој фази) супростављена је другачија скала – од Антике ка Средњем веку, а одатле ка Модерни итд. (сл.2).

Упркос очигледним антагонизмима (теорија ДЕФ објашњава еволуцију епоха у односу на својину, а теорија модернизације динамику социокултурних односа и технолошких уређења), заједничка им је прогресивистичка оптика и општост уских места. Суштина је у следећем: еволуција човечанства посматра се у целом и не обраћа се пажња на такве „ситнице“ као што је место појединих држава или народа на лествици историје. То би обема теоријама наметнуло ред „незгодних“ питања, на пример:

– ако је социјализам-почетна фаза комунизма, шта је са западним социјалистима и социјал демократама који улазе у капиталистички двопартијски систем;

– у којим великим епохама се  налазе елите и становништво земаља и народа који не припадају златној милијарди, у истим или у различитим;

– у којој „великој епоси“ су били после  распада јединствене државе субекти бившег СССР-а и шта се дешава са вектором развитка у тој теорији која искључује повратак из социјализма у  капитализам;

– како се објашњава данашња чињенична реколонизација Африке коју су покренула арапска пролећа – заправо нереверзибилност вектора развитка није само карактеристика формационе, већ и стадијумске еволуције;

– шта радити са самом теоријом модернизације – преименовати је у теорију постмодернизације? –Заиста, насупрот основоположницима, „неофити“ (Ростоу, Голбрајт, Бжежински и др.) су модернизацијом назвали, не трансформације аграрних области у индустријске, већ индустријских у постиндустријске?

Јасно је да ова питања имају реторички карактер, јер су одговори давно дати и то и теоријски и у пракси:

-социјализам совјетског и западног типа су принципијелно различити социјализми –разликује их однос  (прихватање или одбијање) Лењинове теорије привреде;

-елите и становништво већине незападних  држава налазе се у различитим великим епохама, прве, углавном компрадорске, су интегрисане у глобализацију и њене институције, а друге, уз помоћ истих институција,брзо урањају у архаичност;

– вектор развоја је реверзибилан, јер он може постојати и у форми прогреса и у форми регреса

– развој теорије модернизације замењен је потврђивањем постмодернизма. Сензационална књига Бжежинског, „Између два доба.Улога Америке у технотронское ери “ не случајно, не разматра очување индустријске ере, већ прелаз са њега на следећу, под називом „технотронична“. Етапно интензивирање овог процеса подразумевало је стварање Римског клуба који је прилагодио идеју хришћанских циониста у економском, социјалном, политичком и геополитичком пројекту („изградња мира“), стављајући га у контекст постмодерног глобалистичког „одрживог развоја“ .

Најважније је: Постмодерна, која према присталицама приступа великих епоха/стадијума, треба да заузиме место Модерне, убудуће да није универзална,и не оправдава унапред додељене јој карактеристике „постиндустријског, информационог, “ напредног „,иновативног и креативног друштва, заснованог, не на индустријском већ на „људском капиталу „. И, да, ове карактеристике углавном су дали либерали, посебно они „системских“ (тзв. „сислиби“) [25].

У многим резавијеним земљама,посебно у Африци и Јужној Азији, и даље се паралелно користе мобилна комуникација и орање са воловима или биволима упрегнутим на плуг. Интернет је, осим што убрзава комуникацију и олакшава приступ информацијама, створио много проблема. Највећи од њих су: атомизација друштва због његовог репрограмирањем на потрошачки мотивисано понашање, примитивизација размишљања због преоптерећености информацијама и недостатка времена да се исте обраде, укалупљивање, васпитавање електронским игрицама, могућност  управљања путем друштвених мрежа друштвеном и политичком свешћу и понашањем, итд. „Људски капитал“ коме се диве „либерали-иноватори“ срећу тражи, не код куће, већ тамо где су веће зараде,мањи порези и већа банкарска тајна.

Ми и даље трошимо индустријске и пољопривредне производе – све скупљу храну и одећу нико није укинуо. Испоставило се да одлазак у виртуелни свет због нагињања ка„иновативној страни“ прате појаве разних дефицита – енергије, хране итд. Резултат овог, уз снижавање животног стандарда, јесте концентрација „тачака  раста“ у ограниченом броју великих градова, чиме се искључује из развитка остатак становништва и осуђује на деградацију.

Зашто се тако ради?

Прорачуни, које је обавио Михаил Хазин у својој теорији кризе, показују да је у САД, на пример  „иновациони“ сектор („нова економија“ ) тражи око 25%  уложених средстава, док је њен удео у БДП-у  само 15 до 20 %.

Слика 3. Удео „нове економиjе“ у инвестицијама и основном капиталу (тачка), удео „нове економије“ у БДП–у (квадрат) и удео „нове економије“ у бруто производњи (троугао); изражен у процентима) [26].

Међутим, добро је познато да  у тржишним условима очигледна непрофитабилност указује на политичке корене пројекта; у шеми се јасно види нагли скок учешћа инвестиција у „новој економији“ и то 1992.године, која је година распада СССР-а.

Излаз из постмодерног ћорсокака у који се дошло распадом и повратком у капитализам социјалистичког лагера и краја Модерне, налази се, по нама, у сједињавању прогресивизма и традиционализма, а уз помоћ цивилизацијског приступа.

Цивилизација и идентитет

Ауторство теорије цивилизација припада руском мислиоцу из средине 19. века, Николају Јаковљевичу Данилевском, који је цивилизацију одредио као „културно-историјски тип (личност)“ [27]. Одређене корекције идеја Данилевског  који „тачком цивилизацијског окупљања“, насупрот западне Европе, сматра панславизам, унешене су од стране других конзервативних мислиоца који су указали на религиозну отуђеност западних Словена  јасно видљиве на пример у делу Николаја Васиљевича Гогоља и политичкој мисли Ф. И. Тјутчева.

Почетком 20. века цивилизацијски приступ је потврђен и добио је даљи развој у делима Освалда Шпенглера (Пропаст Запада) и Арнолда Тојнбиа (Истраживање историје) који су цивилизацију видели као више форме циклично развијајуће еволуције локалних култура.Захваљујући овима закључцима, категорија „цивилизације“ је повезана са традицијом, али не у интегралном (гностичком), већ пре у религиозном поимању света. Паралаелно се развијао и други, материјалистички смер који је имао корене, пре свега, у британској колонијалној представи о „цивилизаторском“ „терету белог човека“ (Рајдар Киплинг) којег много савремених научника сматра једним од извора фашизма [28]. Појавом Семјуела Ханигтона („сукоб цивилизација“) и Френсиса Фукујаме (крај историје) „цивилизацијски“ смер је достигао коначни облик који се отелотворио у Ханигтоновој формули «TheWest against the Rest».

Разлика између те две различите концепције цивилизација – културно историјске и материјалистичке, није само начална већ је једна од кључних теоријских и практичних питања историје и савремености, својеврсна вододелница. Материјализам, посебно вулгарни, „колонијални“, посматра цивилизацију,не као културно историјски тип, већ је цивилизацијско оно што је удаљено од варварског. Израз „у свим цивилизованим државама“  се још увек чује у медијима и учионицама, и зависи ко је користи – „прогресори“ либералног или лево либералног  типа (социјалдемократе). Не постоје више или мање цивилизоване земље и народи, постоје другачије културе и друге цивилизације које израстају из тих култура. Зато је цивилизацијска теорија, као ниједна друга, арена борбе за садржину и смисао, за власт и суверинитет и, у крајњем, за продужетак историје.

Важно је разликовати, и истаћи, да се у „цивилизаторском“ духу прогресивистичких теорија ВЕФ и Великих епоха, уз помоћ културно-историјског, цивилизацијског приступа долази до „измене ветра историје“.

На пример, Јуриј Семенов, аутор глобано-формационе концепције, крајем 20-их година прошлог века увео је у теорију ВЕФ-а такве појмове као што су „социор“ (социо-историјски тело) и „параформација“. Формације, сматрао је Семенов су универзалне, али унутар њих постоје конкретни претходници (социори) –цивилизације, државе, режими итд. Историјски оквир у коме се налази сваки од тих социора јесте параформација. Сваки социор (друштво) има своје место и пут по лествици еволуције. Овај приступ се није примио у историјском материјализму –званична идеологија га није прихватила. Али сада видимо  прво, да је Семенов у ствари био у праву и друго, да су његове идеје применљиве, не само на формације, него и на „велике епохе“.Прогресивизам се на овај начин спаја са традиционализмом, пре свега религиозним и јавља се перспектива обнове конкурентности светских пројеката т.ј. спасавања историје и времена од „прогресорског“ краја и погибељи.

Главни знак цивилизације јесте њена идентичност (самобитност) која се одређује комплексом достигнућа материјалне и духовне културе и изражена је у вредностима. „Вредност је појам које се користи у философији и социологији, и  којим означавамо предмете и појаве које су значајне у животу друштва, друштвених група и појединаца. Различити   приступи вредност посматрају као својство материјалног  или идеалног предмета, или као предмет сам. Може се говорити о два облика вредности – код првог, вредност се јавља као друштвени идеал, .код другог,  вредност се јавља као производ материјалне или духовне културе. Друга основа типологије вредности је класификација друштвених генералија чије животне снаге су оне одраз. Најопштије су општељудске вредности. Њихова универзалност и непроменљивост одражава неке опште црте сличности животних делатности људи из различитих историјских периода, друштвених и политичких структура, класа, националних, етничких и културних  припадности. Заједно са диференцијацијом начин живота људи који припадају различитим друштвеним заједницама, диференцирају се и вредности које су створене конкретним друштвеним поретком чију специфичност одражавају“ [ 30 ].

Приметимо, да смо намерно преузели дефиницију изангажованог издања издатог од стране Фонда Горбачов и Фонда Фридриха Еберта који, како је опште познато, има либерално-западњачку орјентацију. Чак су у њему „општељудским“ проглашене само „неке“, посебно материјалне, да не кажемо утилитарне вредности: живот као физиолошки процес, благостање, потреба. Духовне вредности (представе о смислу и устројству живота) које одређују идентичност су посебне за сваку цивилизацију. Другачије речено, „општељудске“ вредности који утврђују примат посебног над колективним раздвајају људе и стоје насупрот органском, посебно у Русији, колективистичком поимању света.„…Систем вредности – говори се у једном од научних извештаја Европског института РАН – служикао координатни систем ван којих свака цивилизација губи идентитет, ако не и сам смисао постојања. (… )Мада током времена вредности могу еволуирати, њихова је основа релативно стабилна. Оне су учвршћене у карактеру и обичајима народа, догмама и ритуалима религиозних конфесија, законодавним нормама“ [31]. „Глобална конкуренција, по први пут у новијој историји, захтева цивилизацијску димензију и изражава се у ривалству различитих вредносних орјентира  и модела развоја у оквиру универзалних принципа демократије и тржишне економије…“ – говори се у новом издању спољно-политичког концепта Руске Федерације [32]. Одмах рецимо да овај документ још увек чека на своју критичку анализу.

Посебно , обратимо пажњу на нестанак концепта, у поређењу са претходном верзијом из 2008. године, где се помиње улога религије у конкуренцији цивилизација. Заједно са другим иновацијама, наиме дубоко погрешним, нереалним тврдњама о „општецивилизацијским коренима“ Русије и држава „евроатлантског региона“ (стр.54) , одвојених у реалности фундаменталном цивилизацијском баријером –непремостивим расколом Хришћанства, уочава се врло алармантна перспектива. Реч је о могућем покушају да се у нашој земљи, после Ватикана, а уз помоћ убрзаног подметања екуменизма и секуларизације, прогласи хришћански ционизам, „јудео-хришћански“ цивилизацијски модел. То је нова, потенцијално најамбициознија, од распада Совјетског Савеза, предаја,  бременита, не само губитком суверенитета, већ и цивилизацијског идентитета. То би значило коначну предају земље спољашњојглобално-олигархијској управи (власти, контроли, влади) у настајању. У њеним оквирима глобална економска контрола клана Ротшилд би била спроведена уз помоћ глобалне политичке контроле Рокфелера и глобалне духовне контрола предатој Ватикану преко „нове светске религије“ створене на темељима „јудео-хришћанског“  екуменизма.

Ипак, без обзира на цену, обратимо пажњу на чињеницу да се тамо, још једном помиње, вероватно још увек неархивирана, идеја ривалитета вредности које обликују развојни модели. Дакле, ограђујући се да се ово ривалство не односи само на релацију евроатлантског Запада и Русије, претварање њиховог ривалства у антагонизам, чини главни садржај (онтологију) целе „велике епохе“ Модерне и ми неминовно долазимо на идеју формирања цивилизацијских, у бити, пројеката, који чине основу одговарајућих модела. Најупечатљивији такав пројекат чији крајњи циљ јесте глобализација, јесте Запад са принципом «TheWestagainsttheRest», којим се он руководи у такмичењу цивилизација. Следи да глобализација не представља ништа друго до процес реализације западног глобалног пројекта. Још једном подвлачимо:  иако отвара много питања, концепција спољне политике ипак  признаје  претњу цивилизацијским вредностима и идентитету од стране глобализације (стр.14) и појављује се спремност супростављања уз помоћ и у оквирим ЗНД (стр.45). Али дејствовати је могуће на разне начине. У оквиру изабраног које се одражава у концепцији пасивне варијанте, такво супростављање неће носити пројектни већ компромисни карактер који предпоставља нови покушај да се Русија укључи у пројект  глобализације.

Познати политиколог Сергеј Кургињин метафорички описује ту линију као настојање да  се „угурамо“ у „глобални дом“ који је удобнији и престижнији од нашег „стана“.

Наш велики мислилац Александар Зиновјев пригодно је ту „кућу“ назвао „глобалним човечником (глобални људски мравињак); тај феномен, по нашем мишљењу описује се и познатом формулацијом Џорџа Орвела („1984“) –„глобална животињска фарма“ где су „све животиње  једнаке, али неке су  једнакије од других“.

Али, будући да је „управитељ куће“ Запад на челу са САД а „бесплатног сира има само у мишоловкама“ руским присталицама таквог „просјачења“ из редова „креативне мањине“ именују се контра услови. Главни од њих је сагласити се са тим да је наша земља део Европе (иако се ¾ територије налази иза Урала). И, или ући у европску регионалну групу глобализације, или раздвојити земљу тако да се ЕТР нађе у будућем централном светском блоку, а Сибир и Далеки исток у Источном.

Други извештај Римског клуба (1974) је предложио „десет-регионални“ модел глобалне организације, засновану на спецификацијам светске поделе рада између региона, као и њиховом  каснијем уједињавању , у складу са поменутим “ глобалним планом “ Аурелија Печеија, у три  „светска блока“ –Западни , Централни и Источни. Наиме, у циљу спровођења овог плана, паралелно са израдом извештаја, у периоду 1972-1973, стварала се поменута Трилатерална комисија – затворена (приватна) међународна невладина организација која уједињује деловање политичких и научних елита Северне Америке, Западне Европе и Јапана (од 2000. Азија – област Пацифика), а коју предводе Дејвид Рокфелер (председник) и Збигњев Бжежински (извршни директор).

А сада наведимо остале „сродне“ услове

– придржавати се свих правила Савета Европе, посебно укидање смртне казне;

–  обезбедити надлежност Европског суда за људска права;

– испуњавање свих услова ОЕБС-а, посебно по питању људских права и права мањина

– неговање толерантности, у том смислу и нетрадиционалних сексуалних орјентација које нису у складу са нашом цивилизацијском традицијом и идентитетом

– увести правосудни систем за младе, отварајући канале масивног преобраћаја руске деце на Западу;

– обезбедити слободу НВО које подривају суверенитет државе;

– усвојити протокол Повеље за енергетику ЕУ, чиме би допустили западним компанијама контролу над руским природним ресурсима ;

–  „предати”  после Либије и Сирију ;

– поверовати у то да „Русија није угрожена“,те пристати на стварање европске противракетне одбране и на  нова смањења стратешких нуклеарних снага;

-најважнија ствар: ослободити ce од „империјалних претензија“ и одрећи се сопствене историје прво совјетске, а затим целе, оцењујући је као „недостојне поштовања”.

Активна алтернатива овом цивилизацијском и националном понижењу и апартхејду јесте изградња сопствене  „куће” . Али да ли је руска елита за то спремна – елита која се још увек, упркос тужних пост-совјетских 20 година, и очигледне самодовољности Русије, нада интеграцији са Западом? Актуелно је и питање: да ли да се изгради „кућа“ поново, или да се бар делимично обнови уништено, посебно с обзиром на чињеницу да је укупан БДП Русије, Украјине , Белорусије и Казахстана износио око 94 % БДП-а читавог СССР-а .

Међутим, како смо видели, главни услов за укључивање Русије у „евроатлантску цивилизацију“ је порицање наше историје и цивилизацијског идентитета, тј. од пројекта. Наиме,  пред таквом дилемом која се помиње код „непријатног питања“ у теорији ДЕФ-а, уочи 1917. године  се нашло и руководство бољшевичке партије на челу са Влаимиром Иличом Лењином. Марксизам је западно учење и у другом десетлећу 20. века са благословом Ф. Енгелса чврсто је прихватио двопартијски систем. За разлику од данашње руске елите, Лењин је успео да нађе одговор на овај „опортунистички“ изазов и створи сопствену теорију државе и да формира самостални пројекат који се разликује од капиталистичког чији су део постале марксистичке партије Запада. [33].

Упркос дивљем атеизму, будући оснивач СССР, вољно или невољно, тада је схватио неспојивости Русије и Запада, мада то није изразио цивилизацијском, већ марксистичком методологија, у складу са револуционарном парадигмом која одбацује верски традиционализам. Ипак, треба признати да је укључивање ове парадигме Русија дугује не Лењину и његовој партији, већ либерално-социјалистички савезу4. Државне дума (1912-1917. год.) који је извршио Фебруарску револуцију.

При том, у темељу овог савеза је била међуфракциона ложа Велики Оријент Русије (ВВНР ), на челу са Михаилом Родзјанком и Александром Керенским, тесно повезаном са војном ложом масонског Реда, у чије је деловање предвођено њеним лидером, истакнути октобарцем Александром Гучковим,  био укључен значајни број генерала. Зато Октобарску револуцију не треба посматрати као „коначно уништење“ империје, већ напротив као „отимање отимачима“ које је отворило перспективу за опоравак, иако у облику црвеног, совјетског пројекта који је постао Совјетски Савез.

А сада  се враћамо изванредно важном питању које је поставио Ф.И. Тјутчев о посебној улози Русије у светском историјском процесу, повезујући будућност човечанства са историјском судбином наше земље.

Наставиће се …

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

———————————————————————

Извори и литература:

[1] Римский клуб. История создания, избранные доклады и выступления, официальные ма-териалы / Сост. Гвишиани Д.М., Колчин А.И., Нетесова Е.В., Сейтов А.А. М., 1997. С. 72.
[2] Глобалистика. Международный энциклопедический словарь / Под ред. И.И. Мазура, А.Н. Чумакова. — М.,-СПб.,-Нью-Йорк, 2006. С. 163-173.
[3] Цит. по: Хаггер Н. Синдикат. История мирового правительства. – М., 2009. С. 49-50.
[4] Павленко В.Б. Современная геополитическая ситуация и проблемы формирования поли-тической культуры молодежи. Доклад на заседании Всероссийской международной конфе-ренции «Политическая культура и ее формирование в молодежной среде» (РГСУ, 27 июня 2012 г.) // URL: http://akademiagp.ru/v-pavlenko-sovremennaya-geopoliticheskaya-situaciya
[5] Программа КПСС. — М., 1961. С. 62.
[6] Фукуяма Ф. Конец истории? // Вопросы философии. — 1990. — № 3. — С. 84-118.
[7] Энгельс Ф. К истории Союза коммунистов // Маркс К., Энгельс Ф. Избранные произведе-ния. В. 2-х т. – М., 1952. Т. II. С. 320-338.
[8] Ясперс К. Смысл и назначение истории. — М., 1991. С. 32-50.
[9] Гегель Г.В.Ф. Феноменология духа. Наука об опыте сознания. – М., 2007. С. 138-177.
[10] URL: http://museum.udhr1948.org/node/141
[11] Дроздов Ю.И. Россия для США — не поверженный противник // URL: http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042
[12] Саттон Э. Как Орден организует войны и революции // URL: http://www.rus-sky.com/history/library/sutton1
[13] CrozierM.J., HuntingtonS.P., WatanukiJ. TheCrisisofDemocracy. Report on the Governa-bility to the Trilateral Comission // N.-Y., 1975. P. 49.
[14] Тютчев Ф.И. Россия и революция // Россия и Запад. – М., 1991. С. 53-62; Он же. Россия и Запад // Там же. С. 78-95.
[15] Откровение Иоанна Богослова (Апокалипсис) // URL: http://bookz.ru/authors/novii-zavet/otkroven_906/1-otkroven_906.html
[16] URL: http://www.eleven.co.il/article/13823
[17] Четверикова О.Н. Религиозно-финансовый проект для всего человечества // URL: http://oko-planet.su/politik/politikmir/155453-olga-chetverikova-religiozno-finansovyy-proekt-dlya-vsego-chelovechestva.html; Она же. Реабилитация нацизма – на повестке дня мировых правя-щих элит // URL: http://oko-planet.su/first/165601-olga-chetverikova-reabilitaciya-nacizma-na-povestke-dnya-mirovyh-pravyaschih-elit.html
[18] Четверикова О.Н. Измена в Ватикане или Заговор пап против христианства. –М., 2011. С. 28.
[19] URL: http://krotov.info/acts/20/2vatican/dcmnt377.html
[20] Четверикова О.Н. Измена в Ватикане или Заговор пап против христианства. – М., 2011. С. 212-214.
[21] Павленко В.Б. «Большая игра» Ротшильдов и Рокфеллеров: на свету и в тени // URL: http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni (I); http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni-ii (II)
[22] Сталин И.В. Интервью Рою Говарду // Правда. — 1936. — 5 марта.
[23] Цит. по: Валес Ф. Революция грядет: борьба за свободу на Ближнем Востоке // URL: http://www.libma.ru/istorija/revolyucija_grjadet_borba_za_svobodu_na_blizhnem_vostoke/p9.php#metkadoc3      [24] Леонтьев К.Н. Византизм и славянство. // Цветущая сложность. Избранные статьи. Сб. — М., 1992. С. 67-126.
[25] Мау В.А. Человек, а не индустрия // Ведомости. – 2012. – 6 июля.
[26] Хазин М.Л. Теория кризиса // Профиль. – 2008. — №33. — 8 сентября. – С. 46-53.
[27] Данилевский Н.Я. Россия и Европа. Взгляд на культурные и политические отношения славянского мира к греко-романскому. – СПб., 1995. С. 340-341, 360-362, 368.
[28] Саркисянц М. Английские корни немецкого фашизма. – СПб., 2003. С. 7-28.
[29] Завалько Г.А. Понятие «революция» в философии и общественных науках. – М., 2005. С. 231-254.
[30] Глобалистика. Международный энциклопедический словарь / Под ред. И.И. Мазура, А.Н. Чумакова. — М.,-СПб.,-Нью-Йорк, 2006. С. 982.
[31] Россия в многообразии цивилизаций. В 3-х ч. / Под ред. Шмелева Н.П., Тимофеева Т.Т., Федорова В.П. – М., 2007. Ч. I. С. 9.
[32] Концепция внешней политики РФ. Ст. 13 // URL: http://www.mid.ru/bdomp/Brp_4.nsf/arh/6D84DDEDEDBF7DA644257B160051BF7F?OpenDocument
[33] Ленин В.И. Государство и революция // Полн. собр. соч. Т. 33. С. 1-120.

---

Извор: Евроазија.инфо