Globalizacija kao kraj istorije i vremena (2)

Tekst koji CEOPOM-Istina preporučuje Vašoj pažnji objavljen je u tri dela na sajtu Akademije geopolitičkih problema koji je trenutno u fazi rekonstrukcije. Njegovi autori su profesori ove Akademije Vladimir Borisovič Pavlenko i Vladimir Vladimirovič Štol, doktori političkih nauka.

Podsećamo da je CEOPOM već objavio sjajan rad Vladimira Pavlenka „Velika igra Rotšildovih i Rokfelerovih, kao i da je Vladimir Štol glavni urednik naučno-analitičkog časopisa „Obozrevatelь – Observer“.

Za  srpsko jezičko područje tekst je preveo i pripremio portal Evroazija.info, a mi ga prenosimo u dva nastavka.

S S S R      2 . 0

Prethodno smo sa civilizacijsko–tradicionalnog stanovišta objasnili zašto je nemoguće da naša zemlja stane na „stranu Zapada“: zbog bitnog razlaza između istočnog i zapadnog hrišćanstva, čiji su žestina, intenzitet i fundamentalna nerazrešivost vidljivi, na primer, u višegodišnjem međukonfesionalnom sukobu u Zapadnoj Ukrajini. Navešćemo još jedno važno objašnjenje, koje pripada Sergeju Kurginjanu, i koje potvrđuje naš zaključak u civilizacijsko-progresivističkoj optici. „Različitost“ Rusije se objašnjava osobenom ulogom kulture kao univerzalnog regulatora društvenih odnosa u svakoj epohi naše istorije, za razliku od Zapada, gde uloga takvog regulatora pripada zakonu (pravu) [34]. Dakle, ta se različitost formirala istorijski. Jednostavno, druge državne spone (regulatori) nisu izdržale teret takvih kardinalnih civilizacijskih kataklizmi kao što su Petrove reforme, pad monarhije, krah Ruske imperije i Sovjetskog saveza itd.

Upravo se zato Rusija ne uklapa u kulturnu unifikaciju koja se ostvaruje u okviru globalizacijskog „multikulturalizma“ te ne može da postane pravna država u smislu zapadnog poimanja tog termina. Kao rezultat, nezavisno od toga šta naše elite žele ili ne žele, a, takođe, nezavisno i od političkog sistema, Rusija uvek stoji nasuprot Zapadu.

„Naš cilj je svrgavanje sovjetske vlasti – piše u direktivi Saveta za nacionalnu bezbednost SAD br. 20/1, od 18. avgusta 1948. godine. … Nezavisno od ideološke osnove čak i nekomunističkog režima i nezavisno od toga u kojoj će meri on biti spreman da hvali demokratiju i liberalizam, mi moramo imati automatske garancije koji obezbeđuju… , da čak i … nominalno prijateljski režim:

– ne raspolaže velikom vojnom moći;

– u ekonomskim odnosima intenzivno zavisi od spoljnjeg sveta;

– nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama;

– ne uspostavi ništa slično „gvozdenoj zavesi“.

I u slučaju da takav režim uspostavi neprijateljstvo prema komunistima, a prijateljstvo prema nama, mi se moramo potruditi da ovi uslovi budu nametnuti milom ili silom…“ [35].

Ovaj citat ukazuje na odnos Zapada ka Rusiji. Mnogo ranije, još u 19. veku, na ovo je ukazivao ruski konzervativni istoričar i prosvetitelj Mihail Petrovič Pogodin. U pismu ministru obrazovanja Ruske imperije, grofu Sergeju Semenoviču Uvarovu (osnivaču koncepta „zvanične narodnosti“), Pogodin je naglasio da „među evropskim državama nema apsolutno nijedne koja joj želi dobro“ [36].

Hrišćanski pogled na svet, ne samo pravoslavni, već i svete tajne katolicizma, na primer „Fatimska proročanstva“, fenomen Rusije objašnjava terminom „Katehon“ – država (zemlja, sila) koja „drži“ svet da ne sklizne u Apokalipsu. I to, u svakom  istorijskom obliku: kao Moskovsko carstvo, kao Ruska imperija, kako SSSR, čak i kao današnja Ruska federacija.

„…Država imperija …. nespojiva je sa globalizacijom … ona sama za sebe predstavlja posebnu globalizaciju na svom prostoru – primetio je Vitalij Averjanov, direktor Instituta dinamičkog konzervatizma. – Prema tome, imperijalni projekti ne mogu da ne protivureče onoj globalizaciji koja se u odnosu na njih javlja kao spoljašnja“ [37].

Eto zašto našu zemlju ne ostavljaju i neće ostaviti na miru. Dok postoji Rusija, kao mnogonacionalna i mnogokonfesionalna država sa imperijalnim (naddržavnim) potencijalom, puna globalizacija neće biti ostvarena, čak iako deo ruskih elita nepromišljeno, ili snagom spremnosti da izda svoju zemlju i istoriju, njoj teži.

Katehon je religiozni pojam. Ali, postoji geopolitika, važna grana političke nauke. Sve klasične geopolitičke koncepcije, Halforda Makindera, Alfreda Mehana, Nikolasa Spajkmena, Karla Haushofera, Karla Šmita i dr. za osnovu uzimaju suprostavljenost kopna i mora. Pri tom se smatra da je epicentar kopna („Hartlend“) sever Evroazije – Rusija, koja ima izlaz na tri okeana, a epicentar mora anglosaksonski ostrovski svet, a posebno Britanija i SAD (Amerika je u odnosu na Evroaziju „veliko ostrvo“).

„Ko vlada centrom Evroazije, vlada celim svetom. Prvi put u istoriji nad Evroazijom dominira ne-evroazijska država  – SAD. Njene snage počinju da bivaju nedovoljne, a njeno stanovništvo nije spremno da nosi teret imperijalnih troškova. U Evropi, situacija je još gora: ona ne želi da plati čak ni za sopstvenu bezbednost. Šta i kako učiniti da bi, podelivši odgovornost, sačuvali trenutnu poziciju, po mogućnosti zauvek?“ – ovo je misao-vodilja čuvene „Velike šahovske igre“ Bžežinskog.

Tokom Hladnog rata, granica između kopna i mora prostirala se, uslovno rečeno, duž Berlinskog zida. Granica koja je razdvajala Varšavski pakt i NATO, a, danas, posle raspada Sovjetskog Saveza i proširenje NATO-a i Evropske unije na istok, ona prolazi severozapadno od Rusije, Belorusije i Ukrajine.

„Arapsko proleće“ u ovoj projekciji, nije ništa do izvoz haosa. Ono uz pomoć revolucije, koja je dovela na vlast islamske fundamentaliste, dovodi do nestabilnost na jugu, u najugroženijem geopolitičkom „podpojasu“ Rusije i Kine,u blizini problematičnih područja i oblasti od interesa za naše dve zemlje.

U Sjedinjenim Državama, pitanjima stvaranja i kontrole haosa se bavi poseban Institut za istraživanje kompleksnosti u Santa Feu, koji je usko je povezan sa jednim od istaknutih funkcionera iz Stejt departmenta, Stivenom Manom.

Ovaj sukob je počeo u Evroaziji u XVI veku, za vreme vladavine Ivana Groznog i Elizabete I. U XIX veku je dobio naziv „Velika igra“ (u engleskoj verziji „The Great Game“).

Konkurencija globalnih projekata vs.  globalizacija

U poslednjih četvrt veka, posebno kod nas u Rusiji, nejednom suočili smo se sa neuspehom političke nauke u davanju odgovora na pitanje šta se odista zbiva u društveno-političkom životu. Najjednostavniji i najočigledniji primer je  poznati „tandem“ na vlasti, čija priroda, bez obzira na sve napore učenih politikologa, nije objašnjena na zadovoljavaući način, ili na primer poznati „slučaj Štros-Kan“ koji je ostavio zvaničnu političku nauku pred nerešivom zagonetkom.

Zašto se to dešava?

Sergej Kurginjan na originalan način, i prema našem mišljenju tačno, objašnjava te događanja time što je nauka (posebno fundamentalna) privržena subjektivno-objektivnom pristupu, pri čemu se, uslovno govoreći, naučnici tj. subjekti bave istraživanjem nekog političkog procesa i njegovih učesnika kao objekta naglašavajući njihovu strukturu, osobine i druge karakteristike. Pri tom se „automatski“ pretpostavlja da je dati objekat statičan i lišen dinamike, a, takođe, u cilju „čistote ekspermenta“, izlazi se iz konteksta u kom je on smešten u stvarnom svetu. Ako bi se vratili kontekstu i priznali pravo takvom objektu na dinamiku (svojstvenu subjektima politike) ne bi bilo moguće da se on bez problema „istražuje“ i da se dalje tretira kao objekat. Tome će se suprostaviti njegova sopstvena, jasno sad već ne objektivna, već subjektivna igra. Naime u „igri“ („game“) je zaključan smisao svakog političkog procesa (konflikta), bilo da se radi o unutar-političkoj borbi vlasti se nesistemskom opozicijom unutar zemlje,bilo da se radi o „velikoj igri“ („the Great Game“) u kojoj učestvuju Rusija, i sada i Kina, i glavne anglosaksonske države Zapada – Britanija i SAD. Uzgred, unutrašnje i spoljne igre su takođe međusobno tesno povezane, iznutra deluje agentura pod spoljnim uticajem koju nazivamo „petom kolonom“ i kojoj ćemo se još vratiti.

Dakle, za razliku od klasične nauke, igra se javlja, ne kao kompleks subjekat-obekat, već kao kompleks subjektno-subjektnih veza i relacija što jasno pokazuju radovi nobelovca Tomasa Šelinga. Teoriju igara je on otkrio na primeru hladnog rata čije je aktivni učesnik i sam bio, kao član jednog od glavnih analitičkih centara SAD i NATO, „RAND-Corporation“ [38].

Prevazilaženje ove protivrečnosti, i uspostavljanje veze nauke sa igrom ,dešava se pomoću pomenutog projektnog pristupa koji proizilazi iz teorije civilizacije. U fundamentalnoj i univerzitetskoj nauci, on je i dan-danas marginalan: zvanični udžbenici iz politikologije, napisani – autohtonim za tu disciplinu – jezikom zapadnog projekta, ga i ne pominju. To se dešava upravo zato što je projektni pristup, kad bi se preveo sadašnji obim političkog znanja na jezike drugih projekata, sposoban da sasvim uspešno odgovori na pitanja koja zbunjuju nauku, naviknutu da barata pojmovnim aparatom zapadnog projekta. Zato se projektni pristup dugo i aktivno koristi u primenjenoj nauci uključujući specijalizovane analitičke centre i fondove (posebno one pri obaveštajnim službama), koji su vođeni određenim političkim interesima, ali daju mnogo preciznije ocene, zaključke i prognoze nego distancirano, i pozitivistički „neutralno“, akademsko društvo.

Kao primer možemo da navedemo teoriju savremene konkurencije globalnih projekata koju je izneo Kurginjan i koja uz pomoć civilizacijskog, projektnog pristupa integriše dve oponentne, ali tesno vezane teorije – društveno ekonomskih formacija (DEF) i modernizacije (velike epohe). Kurginjan posebno dokazuje da je glavni sadržaj današnjice završetak Moderne, a nikako ne „svesvetski prelaz“ od „kapitalizma ka komunizmu“ ili od „totalitarizma ka demokratiji“ kako predlažu teorije DEF i modernizacije [39].

Primetimo da je baš Moderna, koja potpuno dominira tokom poslednjih pet stotina  godina, čovečanstvu ponudila sekularne vrednosti velikih buržoaskih revolucija, a sa njima i masonsko-gnostičku metafiziku koja je suprostavljena pre svega hrišćanstvu, posebno pravoslavnom. Time se objašnjava sekularni, tačnije „sekularizirajući“ duh epohe Prosvetiteljstva koji je neraskidivo povezan sa stvaranjem takve strukture.

Uz pomoć projektnog pristupa moguće je uspostaviti vezu nauke i igre. Na primer, preko „kanonskih paradigmi teorije međunarodnih odnosa“ (TMO), koji se razmatraju u poznatim udžbenicima iz ove discipline Pavla Cigankova [40]. Ponuđene su tri takve paradigme: liberalni idealizam, realizam i marksizam. Čini se da to nije konačan spisak; posebno jer se uz njegovu pomoć ne može objasniti suština fenomena koji se naziva „arapsko proleće“, koji je važan, a nikako stihijski element globalizacije (setimo se teorije haosa Stivena Mana iz Instituta za istraživanje kompleksnosti u Santa-Feu).

Da bi se sve postavilo na mesto, valjalo bi uvesti na listu i četvrtu paradigmu – tradicionalizam, jer se nijedna od gore navedenih očigledno ne odnosi na primer na islamski fundamentalizam, koji je najviše dobio od „arapskog proleća“.

Ne zaboravimo da, tradicionalizam nije ni integralni (prema R. Genonu) kao kod „Muslimanske braće“ koje su stvorene od strane britanskih obaveštajnih službi, niti refleksivan kao kod E. Berka i Ž. de Mestra. Već autentičan tradicionalno-religiozni kao kod F.I. Tjutčeva ili K.N. Leontijeva.

I sada povežimo „kanonske paradigme“ TMO (liberalizam, realizam, marksizam  dopunjeno našim tradicionalizmom) sa opcijama izlaska iz Moderne koje nudi S. Kurginjan [41]. Među njima:

– liberalna Postmoderna, u koji prelazi „veliki Zapad“;

– tradicionalistička Kontramoderna islamskog „velikog Juga“;

– ostaci karakteristični za realizam Moderne, koji će se očuvati u istočnoj i jugoistočnoj Aziji , to jest na „Velikom Istoku“ ;

– projekat „Nadmoderne“ koji je obnova komunizma na „velikom Severu“, koji je za reintegraciju postsovjetskih prostora na čelu sa Rusijom.

Podvucimo da se kod Kurginjana pod „velikim Severom“ podrazumeva Rusija („Hartlend“), jer postoje i druge koncepcije „velikog Severa“, na primer „severni prsten demokratije“ koji predlaže integraciju Rusije koja bi se zbog ovoga transformisala u „liberalnu imperiju“[42].

Dati „četvoroslojni“ model, kome trenutno nedostaje samo jedan, ruski projekat – i jeste formula konkurentnosti globalnih projekata, koja je alternativa „kraju istorije“ i vremena na izlasku iz Moderne, u koji se svet „gura“ u režimu globalizacije kako smo je mi razmatrali.

Zato što je integralna islamska Kontramoderna proizvod zapadnih obaveštajnih službi (na kraju Drugog svetskog rata britanske obaveštajne službe su dopunile kartoteku kadrovima iz redova esesovaca iz Trećeg rajha, kao i iz Kancelarije za strateške službe SAD – OSS koja je preteča CIA), zato je i savezništvo zapadne postmoderne sa njim suština i smisao globalnog fašističkog „Novog svetskog poretka“.

1946. godine grupa zaposlenih u Prvoj (kadrovskoj) upravi RSHA (Glavna bezbednosna kancelarija Rajha, prim. prev.) na  čelu sa SS-brigadenfirerom K. Brinerom, po nalogu sačuvanih nacističkih centara prelazi u islam i infiltrira se u obaveštajne i terorističke mreže Bliskog i Srednjeg istoka[43].

A kod nas, Nadmoderna obnovljenog komunizma integriše nasleđe sovjetskog projekta,ne sa integralnim, već sa izvornim, religoznim tradicionalizmom. Ova „izmena“ i stvara kurginjanovsku formulu „SSSR 2.0“ koja označava priključivanje sovjetskom iskustvu onoga što u njemu ili nije postojalo, ili je bilo odbačeno, ili je izgubljeno. Na filosofskom planu, odgovarajuća transformacija marksizma, po našem mišljenju, može se postići :

– zamenom u dijalektičkom materijalizmu Hegelovog dijalektičkog gnosticizma sa Leontijevskom formulom „cvetne raznolikosti“ ;

– odstranjivanjem teorije modernizacije, koja je izgubila svoju relevantnost, iz koncepcije „velikih epoha“, povezivanje koncepcije u okviru teorije istorijskog materijalizma sa teorijom DEF-a (slika 4), a uz pomoć civilizacijskog projektnog pristupa koji se javlja u „sociorima“ i „paraformacijama“ Jurija Semenova [44]. Razume se, korekcije će biti potrebne i u odnosu ka takozvanom „fundamentalnom pitanju filozofije“ tim više što savremena dostignuća u fizici, koja uporno promovišu hipotezu o principijelnoj nedeljivosti svesti i materije (kao jajeta i kokoške), ubrzano obezvređuje njegovu aktuelnost, čak i u očima ubeđenih materijalista.

Na taj način, ponovimo, kao sastavni deo teorije civilizacije, projektni pristup omogućava integrisanje igre i nauke, time snažno povećavajući pouzdanost i dobijajući sve veću aktuelnost u primenjenim istraživanjama, kao i mogućnost adekvatnog teorijskog razumevanja njihovih rezultata na nivou osnovne nauke.

Objektivna neophodnost za tim je danas veća no ikad, na šta ukazuje sadašnja faza „Velike igre“ koja se sastoji u razvijanju takozvanih „arapskih proleća“ uz pomoć „tviter revolucija“.

U osnovi ove etape, kao i kod prethodnih, nalazi se polumilenijumska civilizacijska suprostavljenost (konkurencija) Rusije i Zapada.

Nemojmo zaboraviti da strategiju, koja se sprovodi u okviru zapadnog civilizacijskog kontinuiteta, ne formiraju državne institucije SAD, Velike Britanije ili Nemačke, niti NATO i Evropska unija, pa, čak, ni Ujedinjene nacije  (oni je samo reemituju i sprovede), već strukture posebne vlasti koji se oslanjaju na savez globalnih oligarhijskih klanova. U njegovim okvirima grupa Rotšild, koja kontroliše globalni finansijski sektor, i koja, preuzevši rukovodeće funkcije prema pravu vođe međuklanovske konkurencije, strukturira sferu odgovornosti iz drugih grupa. Politička sfera je, prema mnogim znacima, dodeljena Rokfelerovoj grupi;  dolaskom novog pape Franciska I, duhovnu sferu sve više počinje da uzima pod svoje Vatikanska grupa, u prvom redu redovi koji funkcionišu u njenoj strukturi – jezuitski red, malteški red, „Opus Dei “ i drugi. Imajući pred Svetom Stolicom privilegovani status, oni su se odavno pretvorili u neformalne kvazi-religiozne „interesne klubove“, ujedinjujući različite visoke predstavnike zapadnih elita.

Naravno, globalizacijska ekspanzija oligarhije, koja je usmerena protiv Rusije i Kine, u poslednjih nekoliko godina se formira u okviru postmodernističke ekumenističke „judeo-hrišćanske“ strategije.

Ona je takođe sprovedena uz direktno učešće odgovarajućih centara religijskog i kvazi-religijskog uticaja u Izraelu, u Sjedinjenim Američkim Državama – na obe obale (Konektikat i San Francisko), u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Bliskom  Istoku, Južnoj Koreji, u budističkom svetu, a, takođe, i tokom pomenutog uzajamnog dejstva sa kontramodernizmom radikalnog islama.

Geopolitička mera ove ekspanzije je postao uslovni „prenos“ Berlinskog zida na severozapad Rusije, u Belorusiju,Ukrajinu i na obale reke Dnjestar, na Severni Kavkaz te u Centralnu Aziju i Zakavkazje. Sada njima pojačano sjedinjuju kineski Tibet i Sinkjang, koje zajedno sa Tajvanom i Hong Kongom, SAD i Zapad smatraju novim graničnim oblastima koje mogu da destabilizuju Kinu.

Sveukupnost civilizacijskih i geopolitičkih aspekta i faktora ove ekspanzije, koji su maskirani mitologemama „demokratije“ i „tržišta“,a iza kojih se skrivaju pretenzije za globalnom dominacijom pod oznakama „opšteljudskih“ vrednosti i lihvarske metafizike novca, predstavlja projekat „globalizacije“ u njegovom današnjem obliku.

Projektne i kompradorske elite

Odbojnost fundamentalne nauke prema projektnoj teoriji i odbacivanje istraživanja mehanizama konkurencije projekata, voli se objašnjavati „prirodnošću“ svetsko-istorijskog procesa i postojanjem „objektivnih“ zakona u istoriji koji, navodno, „neumoljivo okreću njen točak“ne dajući mu da se okrene u suprotnom smeru (kako se tvrdi u poznatom postulatu naučnog komunizma).

Međutim, prvo, kako smo već ustanovili, vektor razvoja može imati kako progresivno usmerenje, tako i regresivno i to se odnosi na obe progresivističke teorije – marksističku teoriju DEF i „buržoasku“ teoriju modernizacije. Prema tome, i „točak istorije“ se može okretati na bilo koju stranu – inače bi bili nemogući, i restauracija kapitalizma u bivšem SSSR-u, i kolaps u kontramodernističku islamističku arhaiku na Bliskom i Srednjem Istoku, i sekularizacija hrišćanskog sveta.

Drugo, „prirodnost“ razvoja je karakteristična oznaka, ne socijalnog, već prirodnog, biološkog načela i nije slučajno što biheviorističke koncepcije u politikologiji, kao što je poznato, nisu dobile posebno priznanje. Život sociuma se ne razvija u sadejstvu sa instinktima već sa veoma raznovrsnim projekatima, koji odražavaju određene grupne interese .

Raspad SSSR-a, na primer, je, ili sporedna, ili direktna posledica projektnih pokušaja Jurija Andropova da sprovede tržišne reforme, koje su sprovedene nakon njegove smrti. Sa tim ciljem su formirana dva tima – Gajdara i Javlinskog, a na vlast je doveden Gorbačov. Tako je moskovski „Gajdarov tim“ (Aven, Lopouhin, Mašic, Mau, Zurabov, Žukov, Kagalovskij, Uljokaev, Nečaev itd) koji čini osnovu koja je postavljena 1983. godine, nakon dolaska Andropova na vlasti, određen od strane Komisije Politbiroa CK KPSS-a da pripremi ekonomske reforme u SSSR,  tokom raspada zemlje uguran u vlast. Pre toga, tim se u avgustu 1986. godine spojio sa lenjingradskim „timom Čubajsa“ (Ignjatijev, Vasiljev, Dmitriev i dr). „Tim Javlinskog“ koji za razliku od „tima Gajdar – Čubajs“, nije baziran u Opštesaveznom naučno-istraživačkom institutu za sistemska istraživanja (VNIISI) koji je Sovjetski ogranak bečkog Međunarodnog instituta primenjenih sistemskih istraživanja (IIASA) nadgledanog od strane Rimskog kluba, već u moskovskom Institutu za nacionalnu ekonomiju (MINH), u vlast nije ušao, što je unapred odredilo večno „konstruktivno“ opozicionarstvo budućeg „Jabloka“.Oba „tima“ su imala istog nadzornika, sada pokojnog akademika Stanislava Šatalina. Od sredine 60-ih, on je radio zajedno sa čuvenim liberalom Jevgenijem Jasinjim u Centralnom ekonomsko-matematičkom institutu (CEMI). Potom je prebačen u VNIISI pod sterešinstvom faktički zvaničnog predstavnika Rimskog kluba u SSSR, akademika Džermena Gvišijanija.

Poslednju etapu formiranja „tima Gajdar – Čubajs“ Šatalin je proveo na čelu Instituta za ekonomiju i predviđanje naučno-tehničkog progresa (IEPNTP) koji je osnovan 1986. godine. Sa Javlinskim ga je ujedinilo neostvarivanje programa „500 dana“.

Treće, i najvažnije: predstava o „objektivnim zakonima istorije“ je očigledno protivurečna sa činjeničnim uzajmnim dejstvom objektivnih i subjektivnih faktora u bilo kom procesu. Ovo je važno: na primer u sinergetici pod „objektivnošću“ se ne podrazumeva ništa više od skupa varijanti u takozvanoj „tački bifurkacije“ u kojoj se  procesom ne može upravljati i on postaje ranjiv prema subjektivnim dejstvima spolja, čak i onim proizvoljno malim. Ukoliko se jedna od varijanti i dalje realizuje, onda se bilo koji izbor na taj način može smatrati kako subjektivnim tako i objektivnim.

Mnogo pre osnivanja sinergetike datu zakonomernost, istina primenjenu na ravolucionarni proces, otkrio je Vladimir Ilič Lenjin. U delu „Krah Druge Internacionale“ (1915) kaže da je uspeh revolucije uslovljen ne samo objektivnim faktorima – stanjem revolucionarne strukture (kriza „vrhova“ i njihove politike, porast nezadovoljstva i zahteva „nižih“ za značajnim povećanjem njihove aktivnosti), već i subjektivnim. Lenjin je predstavlja kao „…sposobnost revolucionarne klase da preduzme revolucionarnu masovnu akciju…“, mogućnost „rušenja starog upraviteljstva koje nikada, čak i u  kriznim epohama, ne ‘pada‘ osim ako se ne ‘ispusti‘ “[ 46 ] .

Još ranije, u delu „Šta činiti“ (1902), Lenjin povezuje subjektivni faktor sa formiranjem proleterske partije koja je sposobna da ne bude  „na repu“stihijskogog radničkog pokreta, već da mu služi kao „svesna avangarda“, koji reguliše stihijnost uvođenjem socijalno-demokratske svesti, zamenjujući „ekonomizam“ sa trejdunionizmom [47].

1905. godine, u delu „Poslednja reč ‘iskrine‘ taktike“, Lenjin iznosi misao koja će se pokazati, kao što ćemo videti, posebno važnom za razumevanje geneze globalizacije . „Revolucija može sazreti, a da snage revolucionarnih stvaralaca ne budu dovoljno jake da se ona sprovede – onda društvo kopni, a to propadanje se ponekad vuče na decenijama“ [48].

Govoreći o revoluciji i partiji, Lenjin je sigurno imao u vidu primenu ovog metoda na druge društveno-političke procese .

U sovjetskoj naučnoj metodologiji, širenje učenja o objektivnim i subjektivnim faktorima van okvira revolucionarnog procesa nastalo je još davne 1960. godine [49].

Oktobarski lider je nesumnjivo potpuno svestan da mesto avangardne partije mogu uzeti i druge„avangarde#, okupljene druge zajedničkim interesima. Na primer, globalna oligarhija, koja danas,preko svoje agenture u mas-medijima i Internetu, aktivira socijalno nezadovoljstvo i koristi ga za podrivanje države, ili odgovorne elite državne vlasti koje, delujući u skladu sa tradicionalističkom koncepcijom K. N. Leontjeva, ometaju razvoj ovih destruktivnih procesa u svojoj zemlji.

Primena učenja o objektivnim i subjektivnim faktorima na sadašnjicu, pokazuje da je promocija globalističkih interesa povezana sa težnjom da se isključi mogućnost pojave lokalnih subjektivnih faktora unutar države i saveza koji su opozicioni globalnim tj. oligarhiji. U suverenim zemljama oni svoje interese sprovode preko „pete kolone“ u liku kompradorskih „veza“ iz dela političke, poslovne i akademske elite, kao i preko glavnih mas-medija i NVO finansiranih sa strane, koji sebe smatraju pripadnicima takozvanog „globalnog građanskog društva“.

Globalizacija na taj način postaje kretanje ka „kraju istorije“ i vremena koje se, u potpunoj saglasnosti sa predviđanjima Lenjina, ostvaruje uz pomoć višegodišnjeg „truljenja“ država i naroda koji su u nju uvučeni i obezbeđuje se gušenjem subektivnih začetaka na vlasti i/ili onih u opoziciji koji su joj suprostavljeni.

Po Karlu Marksu „Oligarhija se ovekovečava ne pomoću stalnog očuvanja vlasti u uvek istoj ruci, već time što se iz jedne ruke povremeno vlast ispušta kako bi je uhvatila i druga“[50], tj. pomoću institucija dvopartijskog sistema.

Ako se pozovemo na tipologiju elita Vilfrema Pareta, jasno je da se lokalni subjektivni faktor odseca i guši baš na taj način.

Fenomen dvopartijskog sistema se objašnjava: u politici uz pomoć koncepcije „lokalne opozicije“ koju je formulisao Henri Kisindžer [50]; u civilizacijskoj sferi – posredstvom masonskog principa „vaspitavanje partnerstvima u uslovima buržoaske konkurencije“ [52].

Pri tome, iskustvo savremene Rusije pokazuje da se eliti, čiji je veliki deo kompradorski i predstavlja „petu kolonu“ globalne oligarhije, pri tom suprostavlja ne značajno „pročišćena“ kontra-elita, već anti-elita – „glamurozna“ i lišena ne samo sistemskog opozicionarstva, već i sistemske organizacije. Ovo se jasno ilustruje poznatom izjavom Ksenije Sobčak o protestnim akcijama na trgu Bolotna i prospektu Saharov kao o „revoluciji vizonskih bundi“.

Zamena kontra-elite i, ne bez pomoći samih elitnih kompradora, postavljanje na to mesto anti-elite, nije ništa drugo do uspostavljanja novog odreda „pete kolone globalizatora“, zajedno sa kosmopolitskim liberalnim krilom same vlasti.

Samostalna kompradorska sila je i jedan deo biznisa, posebno krupnog, čiji su interesi tesno vezani sa Zapadom. Ruske, ukrajinske i bilo koje druge post-sovjetske oligarhije su lokalne „jedinice“ globalne oligarhije, koji su zavisne, ne samo od organa državne vlasti svoje zemlje, već i od korporativnioh centara globalno-oligarhijskih organizacionih struktura.

Predstavljajući alijansu „narandžastog“ krila vlasti, biznisa i opozicije „belih lentaša“ (na protestnim marševima opozicije pojedinci su nosili bele lente kao simbol „fer izbora“, prim. prev.), stvorenu uz pomoć dijalektičkog (to jest gnostičkog) „jedinstva i borbe suprotnosti“, „peta kolona“ u sebi ujedinjuje oligarhiju sa takozvanom „kreativnom klasom“ („kreakla“) koja od nje zavisi ekonomski. Poznati globalista, nekadašnji predsednik Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (EBRD), Žak Atali naziva ih „novim nomadima“ – takozvanima „građanima sveta“ [53]. Kada broj „kreaklova“ dostigne vrednosti „kritične mase“ sopstveni civilizacijski projekat počinje da se nagriza i konačno je zamenjen tuđim. Rezultat je kolaps i razaranje zemlje što je i učinjeno tokom „perestrojke“. Danas se pokušava to isto kako bi se tada lansirani proces uništenja Ruske Federacije logički kompletirao i kako bi se obezbedila  njegova nepovratnost.

Objektivni i subjektivni faktori globalizacije – Imperijalizam XXI veka

Slično svakom političkom procesu, razvoj globalizacije se takođe određuje uzajamnim dejstvom objektivnih i subjektivnih faktora.

Objektivni faktori globalizacije jesu prekograničnost globalnih tržišta, njihov međuodnos i međuzavisnost koji su prema mišljenju savremene naučne zajednice nepovratni. Subjektivni faktor globalizacije, kako smo ustanovili, jeste globalna oligarhija, njeni interesi i aktivnosti koji te interese štite i promovišu.
Jasno je, dakle, da današnja globalizacija, prvo, nije jedina varijanta globalnog razvoja.Alternativu, prema iskustvu Velikog Oktobra, može formirati bilo koji drugi, neoligarhijski subjektivni faktor.  Drugo, globalizacija u njenom savremenom obliku globalnog kapitalizma samo ponavlja opšte trendove od pre stotinu godina, kada je nivo ekonomske međuzavisnosti bio sigurno ne niži, ako ne i viši od savremenog. Dakle, nema nikakve osnove da se ona smatra nepovratnom.

Poznati britanski ekonomist Džon Gobson u knjizi „Imperijalizam“ (1902) piše da je još 1893. godine oko 15% celog nacionalnog bogastva Britanije bilo raspoređeno van granica imperije [54]. Nemački ekonomista Zigmund Šilder je u „Tendencijama razvoja globalne ekonomije (Tom 1, 1912), ukazao na formiranje međunarodnih saveza industrijalista, počev od 1904. godine [55] (to su začeci budućih transnacionalnih monopola i oligarhijskih grupacija). Pet godina pre Prvog svetskog rata pojavila se knjiga Normana Ejndžela „Velika iluzija“ (1909), u kojoj se primećuje da Britanija i Nemačka, jedna drugoj,  predstavljaju  drugog po značaju trgovačkog partnera. Autor ovog „bestselera“ je smatrao da je to čvrsta garancija sveopšteg procvata koja isključuje samu mogućnost globalnih konflikata. Indikativno je da je igrani film  snimljen prema ovoj knjizi, a koji je dobio nekoliko velikih međunarodnih nagrada, urađen kasnih 30-ih godina HH veka, uoči Drugog svetskog rata , i pri tom u Francuskoj – zemlji koja je postala jedna od glavnih žrtava tog rata.

Ne zaboravimo glavni uzrok globalnog geopolitičkog sukoba 1914-1918: rast nemačke mornarice zapretio je ne samo britanskoj dominaciji nad morima, već i njenoj nacionalnoj bezbednosti kao ostrvskoj zemlji. Danas, pri globalizaciji XXI veka, globalna flota koja bi se u budućnosti mogla odupreti SAD se ubrzano stvara u Kini, koja je glavni partner SAD, kao što je Nemačka bila Britaniji  početkom HH veka. Pored toga, Peking stvara moćan sistem nuklearnog i svemirskog naoružanja kao i elemente protivraketne odbrane, što dodatno povećava verovatnoću njenog sukoba sa Vašingtonom (što se jasno vidi iz porasta Korejske krize).

Istorija se ponavlja skoro kao u ogledalu. Ali današnji „Ejndželi“, na primer Leonid Mlečin, koji je pretrpeo jak poraz u televizijskoj emisiji „Sud vremena“, ili autori već pomenute teorije „talasa globalizacije“ Ričard Kobden i Džon Brajt, uz Žaka Atalija, i pored ovoga su neobjašnjivo uvereni u nemogućnost velikih sukoba, pri tom se pozivajući na današnji navodno čvrst i sve viši, po njihovom mišljenju, nivo međuzavisnosti.

Suštinski, savremena situacija je vrlo nalik onoj koja je temljeno opisana od strane V. I. Lenjina u delu „Imperijalizam kao viši stadijum kapitalizma“ (1916), u delu koji se odnosi na takozvane „znake imperijalizma“ [56]:

1) Koncentracija proizvodnje i porast monopola.

„Ta decentralizacija, – piše Lenjin, – ona o kojoj govore.. u ime buržoaske političke ekonomije…, u stvari se sastoji u tome da se jednom centru potčinjava sve veći broj privrednih jedinici koje su ranije bile … samostalne“.

Zar to nije ono što se dešava danas?

2) Nova, samostalna (u uslovima monopola) uloga banaka.

„Banke…, – čitamo kod Lenjina, – u svim kapitalističkim državama, uz svu raznolikost bankarskog zakonodavstva, mnogostruko pojačavaju i ubrzavaju proces … stvaranja monopola. … Od strane trgovačko-industrijskih krugova se često čuju pritužbe na „terorizam“ banaka“.

Ako se nešto i promenilo danas, onda se promenilo „na gore“ zbog globalne unifikacije bankarskih „pravila igre“,  koja su sprovedena preko takozvanog Bazelskog kluba koji je stacioniran u švajcarskoj Banci za međunarodna poravnjanja(BIS). U okvirima ovog kluba podvrgava  se kontroli monetarna politika centralnih banaka država-učesnica koje su zbog toga izvučene iz nadležnosti nacionalno-državnih interesa u celini, a posebno iz nadležnosti predsednika, parlamenta i vlade.

3) Finanskijski kapital i finansijska oligarhija.

„Sve veći i veći deo kapitala, – citira Lenjin knjigu „Finansijski kapital“, austrijskog socijaliste Rudolfa Hilferdonga, – ne pripada industrijalcima koji ga koriste.  Oni mogu da raspolažu kapitalom samo posredstvom banaka…Sa druge strane, i banka mora sve veći i veći deo svog kapitala da veže u industriji…. Takav bankovni kapital … ja nazivam finasijskim kapitalom…. njime raspolažu banke, a koriste industrijalci“.

„Ta definicija – nastavlja Lenjin sada sam – je nepotpuna utoliko ukoliko se u njoj ne ukazuje na jedan od najvažnijih momenata…: na porast koncentracije proizvodnje i kapitala u tako velikoj meri, kada koncentracija dovodi …do monopola. …stapanje ili srašćivanje banaka sa industrijom – to je istorija postanka finansijskog kapitala i sadržina tog pojma…“

Danas je ovo samo delimično aktuelno, u delu koji se tiče materijalne proizvodnje.  Savremeni finansijski kapital je otišao dalje: njegove institucije i instrumenti izvode kapital iz industrije i sprovodi se okretanje realnog sektora ekonomije ka globalnoj deindustrijalizaciji, uključujući i veštačko povezivanje ekologije sa ekonomijom i društvenom sferom, a preko njih i sa politikom uz pomoć globalističke strategije „održivog razvoja“. Proizvodnja se povlači u države „trećeg sveta“, a zatim zatvara zbog navodnih „ekoloških“ razloga.

Ovo je postalo posebno vidljivo posle odvajanja dolara od zlatnog standarda (1971) i kasnijeg uvođenja „Reganomike“ –proizvodnje „finansijskih mehura“ širokih razmera što je zapretilo kolapsom čitave svetske ekonomije, koji se sada može desiti u svakom trenutku koji pogoduje globalnoj oligarhiji.

4) Izvoz kapitala umesto izvoza robe.

Aktuelnost ovih znakova  nije ništa manja nego pre jednog veka. Sa početkom globalne finansijske krize, uz pomoć izvoznog kapitala (takozvane inostrane investicije), svuda se kupuju realna sredstva, što države u kojima su te „investicije“ uložene lišava ekonomske samodovoljnosti, i, posledično, bitno im ograničava suverenitet. Odvija se, kao u slučaju Rusije,i jednostrani izvoz kapitala koji se „pere“ preko državnih hartija od vrednosti SAD, što nas šalje u doba plaćanja „danaka“ čiji je ubirač (očigledno pod odgovarajućim tajnim uslovima) globalno-oligarhijska „zlatna horda“. Priznajmo da njoj ovaj naziv odgovara mnogo više nego tatarsko-mongolskim nomadima XIII-XV veka.

5) Podela sveta između saveza kapitalista.

U Lenjinovo vreme postojala je konkurencija nacionalnih imperijalizama, pre svega britanskog i nemačkog. Još je  gore pomenuti Hobson pisao o tome da je u njegovo doba imperijalizam „prihvaćen kod nekoliko naroda“ koji su međusobni suparnici [57]. Toj ideji je nemački socijaldemokrata Karl Kaucki dao istorijsku perspektivu. U istoimenom delu „Imperijalizam“ (novembar 1914) on je predvideo oligarhijsku fazu globalizacije pretpostavljajući da će pobeda jednog od nacionalnih imerijalizama dovesti do novog stadijuma – „ultraimperijalizma“ čiji će sadržaj biti prenos prakse kartela na spoljnu politiku [58].

Naime, u uslovima nadmonopolizovanog „ultraimperijalizma“ zaista dolazi do pomenute zamene državne vlasti sa privatnom vlašću „intelektualnih elita“ o čijim je prednostima 1993. godine govorio jedan od predvodnika globalne oligarhije, Dejvid Rokfeler. [59]

6 ) Rat velikih država za predraspodelu podeljenog sveta.

Za razliku od perioda uoči svetskih ratova HH veka, svet je danas podeljen između globalnih oligarhija, ali ratove u ime njihovih interesa vode države. „Mozgu“ je neophodno „telo“. SAD i NATO sa svojom vojnom moći i jesu takvo telo, tačnije „brdo mišića“. Jugoslavija, Avganistan, Irak, Libija, za njima Sirija itd. su pokazatelji borbe globalne oligarhije za „Novi svetski poredak“ uz pomoć država, međunarodnih saveza i organizacija kojeona kontroliše.

Oligarhijski „mozgovi“ upravljaju državnim „telom“ uz pomoć političara čiji se stvarni odabir vrši kod njih, a ne na izborima. Na izbore idu samo odabrani kako bi bilo nevažno ko će pobediti jer to ionako ništa ne menja.

Sa tim ciljem je stvoren ceo sistem specijalnih struktura kako javnih, tako i polutajnih i čak sasvim tajnih. Njihovu osnovu čini veza Londonskog kraljevskog instituta za međunarodne odnose („ChathamHouse”) i američkog Saveta za spoljne (CFR). Pojavivši se u periodu 1919 – 1921. godine, brzo posle uspostavljanja Versajskog svetskog poretka, ta veza je stvorila svoje filijale kod svih ključnih subjekata Britanske imperije, a takođe i u Holandiji i  Francuskoj, koje su sa njom povezane zajedničkim dinastičkim korenima i odgovarajućim političkim obavezama. U periodu 1950 – 1970. sistem tih institucija je proširen Bilderberg klubom, a zatim Trilateralnom komisijom koji su pristupili širenju globalizacije na Zapadnu Evropu i Japan. A, takođe, i Rimskim klubom koji je odgovoran za stvaranje ideologije i uvlačenje Sovjetskog Saveza i drugih država socijalističke zajednice. Raspad  istočnog bloka proširio je uticaj tih struktura na Istočnu i Jugoistočnu Evropu koji je ostvaren uz pomoć stvaranja Evropske unije i posledično širenjem NATO-a na istok. On je 2000. godine  takođe doprineo pojavi Azijsko-pacifičkog blokau sastavu Trilateralne komisije čime se japansko učešće dopunilo južnokorejskim, filipinskim i čak učešćem Kine.

Primetimo izraženu globalno-oligarhijsku genezu tih struktura čiji se ulaz na političku scenu desio odmah posle pravljenja bilansa Prvog svetskog rata, na Pariskoj konferenciji (1918-1919). I samom tom konfliktu prethodilo je stvaranje (decembar 1913) Federalnog sistema rezervi (FED) što je čvrsto, iako ne i formalno povezano sa, u prvom delu članka pomenutim, prevratom u svesvetskoj cionističkoj organizaciji (septembar 1913).

Drugim rečima, svaki od svetskih konflikata, uključujući i hladni rat, daje svoj doprinos uvećavanju spiska sličnih institucija i širenju sfere njihovog uticaja.

Nesistemski političari, koji nisu prošli kroz „sito“ institucija u okvirima globalne kadrovske politike [60], ako i prođu ne zadrže se dugo u vlasti, kao ni oni koji ne ispune obaveze na koje su pristali. Samo u HH veku u Americi su ubijena dva predsednika, V. Mek Kinli i DŽ. Kenedi. R. Regan je samo čudom preživeo atentat; R. Niksona su iz igre izvukli uz pomoć pretnje impičmentom. R. Kenedi je ustreljen praktično „na pragu“ Bele kuće usred predsedničke kampanje. Uzroci smrti još dvojice, V. Hardinga i F. Ruzvelta ako se i ne smatraju misterijom, u krajnjoj liniji nisu jasno objašnjeni. Taj se spisak može dopuniti i V. Taftom. U izbornoj kampanji 1912. godine njega su „neutralizovali“ pomoću oligarhijskog kandidata T. Ruzvelta što se objašnjavalo težnjom oligarhije da predsednikom učini V. Vilsona iza kojeg je stajao namesnik Rotšilda pukovnik E. Haus i koji je prihvatio obavezu da obezbedi formiranje FED-a.

Kako vidimo, Lenjinovo viđenje imperijalizma aktuelno je i danas,  a sam imperijalizam neprestano evoluira ne samo prilagođavajući se promenljivosti situacije, nego i značajno utičući na smer tih promena. Iz ovoga sledi da se globalizacija može vratiti unazad uz pomoć, ne samo objektivnih, već i subjektivnih faktora što je i dokazano Velikim Oktobrom. Mada bi valjalo imati u vidu i da je visok stepen verovatnoće da bi takav povratak događaja povukao novu svetsku podelu koja se može ostvariti  u različitom vidu, uključujući i „veliki“ rat,čija pretnja poslednjih godina sve više raste direktno proporcionalno rastu konfliktnog potencijala u mnogobrojnim „gorućim“ tačkama na planeti.

U savremenoj situaciji postoje samo dve bitne razlike u odnosu na period od pre jendog veka: odsustvo SSSR-a (što znači faktički globalni monopol kapitalizma) i nešto drugačiji ekonomski uslovi. Rentabilnost tržišta se danas obezbeđuje većim brojem stanovništva; samodovoljnost postaje priviligeja gigantskih zajednica i teži beskonačnosti koja se ograničava razmerama planete. Naime, o tome spekulišu savremene pristalice koncepcije „mnogopolarnog sveta“ čija su  suština i smisao sadržani u  pokušaju spasavanja samoiscrpljujućeg kapitalizma.

Čak i u sadašnjem vidu, bez obnove ruskog projekta uz pomoć Nadmoderne, mnogopolarnost nije ništa više od iluzije: konkurencija globalnih projekata je, po prethodnom, ugušena dominacijom zapadnog projekta. Na taj način, u realnosti sve se neizbežno svodi samo na jednu od dve moguće varijante:

–stvaranje globalne federacije (prema Mortonu Kaplanu) ili globalne imperije (prema M. Hartu i A.Negriju) što bi, kako smo se uverili, i uverićemo se, bio „kraj istorije“ i vremena putem koji je svojevremeno popločao Bžežinski preko nekih „svetskih centara… zajedničke političke odgovornosti“[61];

–  ili stvaranje novog bipolarnog sistema u kojem bi se obnovio sukob Zapada i Istoka, ali u transatlantsko-evroazijskom formatu globalne konkurencije američko-evropskih i rusko-kineskih geopolitičkih alijansi. (koncepcija geopolitičke doktrine Ruske Federacije generala  L. G. Ivašova) [62].

Potpunoj mnogopolarnosti, kako sledi iz najpoznatijih i popularnih teorija međunarodnih sistema čiji su autori Majkl Nikolson i Morton Kaplan [63], u najvećoj meri odgovarasistem „balans sila“ tj. nešto slično „koncertu država“ (Bečki sistem međunarodnih odnosa prim. prev.) koji je utvrđen Bečkim kongresom (1814-1815). Druga varijanta je „pojedinačni veto“ sistem, gde je svaki akter sposoban da se suprostavi kako bilo kom drugom, tako i alijansi svih ostalih. Ipak,  po navodima Kaplana, to zahteva najmanje pet velikih sila, i što je još važnije da oni imaju svoje civilizacijske projekte, uključujući, kako idejnu, tako i materijalnu bazu – valutni, trgovinski i finansijski sistem i osnovne tehnologije. U ovom trenutku, ne postoji ništa slično tome.

Pošto bi Rusija u takvom savezu imala ulogu roba, onda je jasno je da je za formiranje punopravnog civilizacijskog projekta neophodna ideološka projektna alternativa. Ulogu alternative dobija koncepcija Nadmoderne Kurginjana koja formira model budućnosti koji, naglašavamo ovo, kapitalizmu negira pravo na globalni monopol, primoravajući ga da ostane u granicima Zapada koji se pretvorio u geto.

Geopolitička i civilizacijski aspekti globalizacije ; Esesovski koreni projekta „Evroregionalizacije“

Geopolitičku stranu globalizacije predstavlja takozvani fenomen „glokalizacije“ koji predstavlja eroziju država uz pomoć „poniznih“ prenosnika ovlašćenja naviše ka nadnacionalnim strukturama, i naniže ka regionalnim. Etimologija termina „glokalizacija“ u skladu je sa poznatim sloganom Rimskog kluba „misli globalno – deluj lokalno“, koji poziva na kombinaciju globalnog i lokalnog.

Ne slučajno, jedan od centralnih savremenih problema postaje evropski separatizam, čije su najpoznatije preteče Katalonija i Baskija u Španiji, Korzika u Francuskoj, Flandrija u Belgiji, Škotska u Britaniji, dolina reke Po u Italiji itd. Nažalost, malo se zna da se tim procesom upravlja intezivno i dosledno uz pomoć širokog spektra odgovarajućih institucija. Među njima Komitet regiona EU, Asocijacija evropskih pograničnih regija (AEBR), Federalna unija evropskih nacionalnih manjina(FUEN) čije je političko krilo Demokratska partija naroda Evrope-Evropska slobodna alijansa (DPPE-EFA) i koji ima sopstvenu frakciju u Evropskom parlamentu „Zeleni-Evropska slobodna alijansa“ itd. Već je doneseno mnogo programskih dokumenata. Taj proces je bio najaktivniji sredinom 80-tih godina kada je lansirana sovjetska „perestrojka“ što, jasno, nije slučajno. [64]

Cilj tog projekta nazvanog „evroregionalizacija“ je da se rasparčaju države, posebno one veće (slika 6). Zatim da se finansije preusmere ka Briselu, centru Evropske Unije, iz budžeta država uz zaobilažanje njihovih prestonica.

„Evropa regiona i plemena“ umesto „Evrope država“ nije ništa drugo nego važan „pilot projekat“ globalizacije, kako smo je ovde razmatrali (očigledan primer su Jugoslavija, Čehoslovačka, i u krajnjem, i SSSR). Pretpostavlja se da bi posle raspada država sledilo preformatiranje i okupljanje njihovih regiona u novi, globalni savez (imperiju) ili u početku u grupu kvazi-država. To bi i bio pomenuti „mnogopolarni svet“ koji se prvo mora formirati u Evropi; zatim bi sledilo širenje ovog iskustva u globalnim razmerama uz pomoć pomenutog ujedinjena „deset svetskih regiona“ u tri „svetska bloka“.

Civilizacijski aspekt globalizacije se opire fenomenu „fragmentacije“, koji je sličan „glokalizaciji“ i predstavlja sličnu dvosmernu kombinaciju: povezivanje fragmenata verskih, kulturnih, istorijskih i društvenih identiteta evropskih država sa integracijom njihovih ekonomija što se organski uklapa u projekat globalizacije.

Ovde bi valjalo primetiti da istorija ujedinjenja Evrope ima koren u prethodnom, doratnom projektu „evroregionalizacije“ – „Panevropskom savezu“ čiji je autor ugledni predstavnik evropske aristokratije grof Rihard Kudenhov-Kalergi, a ko-autor poznati francuski socijalista Aristid Brajan, višestruki premijer i ministar francuskog ministarsta spoljnih poslova. Obrtimo pažnju na „desno-levo“ partnerstvo koje je kopija pomenutog dvopartijskog sistema, što nam otkriva mehanizam kako javnog tako i „tajnog“ upravljanja uspostavljenog uz pomoć liberalno-socijalističkog konsenzusa.

Ne manje važno je to što je Brajan dobio Nobelovu nagradu za mir zajedno sa nemačkim kancelarom Gustavom Štrezemanom zbog sklapanja Lokarnskog pakta 1925.  godine. Tim dokumentom je inicirana francusko-nemačka alijansa koja je smatrana „osom“ „panevropskog“ projekta čije je ostvarivanje, doduše, organizatorima  uspelo tek posle II svetskog rata,pokretanjem mehanizma evropskih integracija. Indikativno je što je ideološka i organizaciona strana tog projekta, počev od 1942. godine razrađena u Trećem rajhu, tačnije u SS-u. je 1944. godine, na inicijativu Valtera Šelenberga, šefa SD-a, spoljne obaveštajne službe rajha, vrhovna komanda SS-a usvojila dokument „Ideja mira za Evropu 1944/45 (DieeuropäischeFriedensidee 1944/1945). U njemu se, između ostalog, govori o tome da „Nemačka vodi ovaj rat radi stvaranja Evropske konfederacije kao udružene i socijalističke zajednice naroda Evrope“. Saglasno objašnjenju dokumenta koji je u sovjetskom zatočeništvu dao SS-obengrupenfirer Rihar Hilderbrant, podrazumevalo se „odbacivanje svake pretenzije nemačke države van prirodnih etničkih granica raseljenog nemačkog naroda“ a, takođe, i „…stvaranje  Sjedinjenih Država Evrope na osnovu ravnopravnosti svih naroda koji ulaze u sastav. Potčinjavaju se svi nacionalni aspekti tom velikom zajedničkom cilju“  [66].
U martu 1945. godine rajhsfirer Himler je tajnim kanalima predao taj dokumenat lideru francuskog otpora generalu Šarl de Golu, ukazujući na odgovarjuće kontakte, „one ljude u rajhu koji bi poveli Nemačku novim putem“. Naime, de Gol i prvi kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer, očigledno pripadnik „tih ljudi“, stoje na izvoru Jelisejskog ugovora (1963) kojim je bila formirana francusko-nemačka „osa“.

U posleratnom periodu, realizacija „panevropskog“ projekta, sjedinjenog sa esesovskim razradama, predata je pod kontrolu Saveta Evrope koji je formiran 1949. godine na inicijativu Vinstona Čerčila. Povelja određuje njegov cilj –„…postizanje većeg jedinstva među svojim članicama radi očuvanja i ostvarivanja ideala i principa koji su njihovo zajedničko nasleđe i radi olakšavanja njihovog ekonomskog i društvenog razvoja…“ [67]. (Posebnih protivrečnosti sa ukazanim esesovskim dokumentom i objašnjenjem koji je dao jedan od njegovih autora, ne primećujemo).

Posebno mesto u francusko-nemačkoj „osi“ evropskih integracija  dato je Nemačkoj koja je glavni evropski partner SAD sa kojom reguliše odnos preko takozvanog „kancelar akta“ od 21. maja 1949. godine. General J. I. Drozdov je primetio da je taj tajni dogovor na snazi do 2099. godine i stavlja spoljnu i unutrašnju politiku Zapadne Nemačke u faktičku zavisnost od Vašingtona [68].  Ovim se proizvodi stanje spoljnog upravljanja sa perspektivom uvlačenja Nemačke u krize i ratne konflikte što se već desilo 1930. godine. Zauzvrat su Berlinu očigledno data „šira“ ovlašćenja koja mu daju posebnu ulogu u procesu „evroregionalizacije“, koji uglavnom odgovaraju nacionalnim interesima Nemačke i koji se koriste za decentralizaciju i „omekšavanje“ suvereniteta svojih evropskih suseda i ojačavanje kontrole nad njima. Na primer, FUEN i sa njom povezane partije i evropske parlamentarne strukture se finansiraju iz budžeta  Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova Nemačke što pokazuje pravi odnos tih struktura zvaničnog Berlina ka pitanjima unutrašnje, a ne spoljne politike. Dakle, ishod II Svetskog rata se nezvanično piše, ne u udžbenicima istorije, već na političkoj karti Evrope i sveta. Kako se vidi na priloženoj mapi (slika 6), proces „evroregionalizacije“ ne obraća pažnju na Rusiju i postsovjetsko prostranstvo; indikativno je da je svojevremeno, pri razradi tog projekta u SS-u, u našoj zemlji planirano oslanjanje na vlasovce (pripadnici takozvane Ruske oslobodilačke armije pod rukovodstvom Andreja Vlasova, prim. prev.) koji bi u potpunosti delili nacistički „federativni program“. Danas u Rusiji po istom ideološkom modelu dejstvuju takozvane „nacional-demokrate“ na čelu sa politikologom Stanislovom Belkovskim, apologetom „umanjenog“ nacionalizma koji traži „oslobođenje ruskog naroda“ preko rušenja Ruske federacije i „skidanja“ nacionalnih autonomija kako je bilo učinjeno sa SSSR-om.

Dakle, ako sumiramo uticaj civilizacijskog i geopolitičkog aspekta globalizacije na svetski razvoj moramo priznati da je globalizacija instrument cepanja država i naroda na odvojene teritorije, narode i ličnosti. To nam ukazuje na cilj globalizacije kao projekta: rušenje i preformatiranje ne samo posleratnog, već čitavog svetskog poretka u onom obliku u koji se razvio u poslednjih 500 godina, u eposi Moderne i koji sada doživljava duboku krizu. Budući da, iako suprostavljeni ideološki i kao društveno ekonomske formacije, i kapitalizam i socijalizam  svakako kao sekularna, industrijska društva pripadaju Moderni, smatramo da je poreklo ove krize veštačko.

„Tablice” iz Džordžije  

22. marta 1980. godine, na dan prolećne ravnodnevice, u američkoj državi Džordžiji podignut je spomenik potpuno u stilu „neo-stounhedža“ koji je dobio nezvanični naziv Georgia Guidestones–„tablice“ iz Džordžije (slika 7). Na osam jezika, uključujući ruski na njemu je isklesano deset „zapovesti“ koji liče na izazov koji je neko „bacio“ Spasiteljevoj Besedi na gori. Prva od tih „zapovesti“ glasi: Održavati brojnost čovečanstva ispod pet stotina miliona ljudi u stalnoj ravnoteži sa prirodom“.

Evo kako Gavril Popov, jedan od organizatora „perestrojke“, vidi rešenje problema povezanih sa „upotrebom“ ostatka od 6,5 milijardi ljudi, koje iznosi sa sveobuhvatnom koncepcijom „postindustrijalnog“ (tj postmodernističkog) „kraja istorije“ i vremena u formi „Novog svetskog poretka“[69], uključujući:
– globalni nuklearni i raketni monopol (jasno je da Rusije nema) koji reprodukuje zloglasni „Baruhov plan“ koji je Čerčil govorom u Fultonu (5. mart 1946) izveo iza zidova UN i uklesao u javnu politiku;

– isti taklav monopol nad planetarnim prirodnim resursima, pre svega ugljovodoničnih sirovina; suštinski, reč je bila i biće samo o ruskim sirovinama jer se većina ostalih ionako nalazi pod američkom kontrolom;
– globalna „zaštita životne sredine i globalne klime“ u formi „održivog razvoja“ koji, kako je zapisano u osmom pricipu deklaracije iz Rio de Ženeira (1992) što zahteva „ograničenja i likvidaciju neodrživih modela proizvodnje i potrošnje i pooštravanje odgovarajuće demografske politike“ [70];

– „nametanje strogih propisa u vezi kontrole rađanja“ čime se precizira zahtev sa „tablice iz Džordžije“ u vezi Rusije;

– otvoren fašistički zahtev za „genetskom kontrolom još u stadijumu začeća i time neprekidno čišćenje genetskog fonda čovečanstva“;

– likvidacija drževnih suvereniteta uz pomoć „novih UN“, svetskih parlamenta, vlada, armije, policije itd.

Valja nam se osloboditi od iluzije: od tih 500 miliona ljudi, koje treba sačuvati,pravo na punopravni život imalo bi ne više od nekoliko stotina porodica. Ostali bi očigledno dobili ulogu posluge koja bi u svrhu izbegavanja protesta bila dezorganizovana i desocijalizirana tj. gurnuta u arhaičnost.

To i jeste projekat podele jedinstvenog čovečanstva na odvojene slojeve (kaste) gospodara i robova, kako je i zapisano u „tablicama iz Džordžije“.

Projekat „globalizacija“:zaključci i „putokazi“

Na kraju sumirajmo rezultate učinjene analize.

Prvo: Globalizacija je proces realizacije zapadnog projekta koji se sastoji u suprostavljanju Zapada ostatku sveta (TheWestagainsttheRest), naročito Rusiji.  Preduslovi za globalizaciju se veštački stvaraju podgrevanjem krize Moderne, poretka koji je vladao čitavom drugom polovinom drugog milenijuma. Izbor će se u budućnosti vršiti između „kraja istorije“ globalnog fašizma (ili u religioznoj optici kraja vremena) i obnove konkurencije svetskih projekata. „Kraj istorije“ se na sve načine približava  uz pomoć uvođenja mitologema „demokratija“ i „tržište“. Uz pomoć njih se civilizacijske duhovne vrednosti, u čijim se osnovama nalaze religiozne tradicije, zamenjuju materijalnim, „opšteljudskim“ koji se zasnivaju na okultnoj „metafizici novca“ koja nije u skladu sa tradicijom.Filosofski ekvivalent date političke protivurečnosti je antagonizam dijaliktičkog progresizma (G. V. Hegel) i hrišćanskog konzervatizma (K.N. Leontijev).

Drugo: Globalizacija ima, ne samo svoju objektivnu stranu, koja je uslovljena prekograničnim globalnim tržištima, već ima i subjekte koji pripadaju globalnoj oligarhiji Zapada, koji podržavaju i promovišu globalizacione procese  jačajući projektovanu stagnaciju i „truljenje“ nezapadnih država. Uz pomoć spoljašnjeg upravljanja koja se sprovodi preko kompradorskih elita, oligarhija u liku tri vodeća globalna klana (Rotšildi, Rokfeleri, Vatikan) sprečava da se iskristalizuju lokalni projektni subjekti koji su sposobni da tim državama i regionima obezbede suveren i nezavisan razvoj. Pošto je cilj globalizacije da se  zaustavi istorija, onda se globalna oligarhija smatra kontraistorijskim subjektom koji se postepeno degeneriše u smeru fašizma čije se sprovođenje ostvaruje uz pomoć koncepcije „održivog razvoja“.

Treće: Globalizacija se sprovodi metodom „svetske demokratske revolucije“ koncepcije koja se oslanja na ideje i sledbenike krajnjeg liberalizma – libertijanstva (Leo Štarus) i neotrockizma (Irving Kristol) ujedinjenih u okvirima neokonzervatizma, koji je služio kao zvanična ideologija administraciji Džordža Buša mlađeg. Globalna „revolucionarna“ strategija u čiji je centar postavljena kontraistorijska i kontrakulturna alijansa zapadne Postmoderne  sa kontramodernom radikalnog islama pojačava se tesnom vezom Bele kuće i Izraela koja se ostvaruje uz pomoć niza specijalizovanih američko-izraelskih instituta, kao i sa Vatikanom u okvirima „judeo-hrišćanske doktrine, tzv. „hrišćanskog cionizma“ koji se ukorenio u periodu Drugog vatikanskog sabora (1962-1965). Bušova administracija je u novembru 2003. godine u zvaničnom nastupu u Nacionalnom fondu za podršku demokratije proglasila globalni „pohod za demokratiju“ što je podržao i sadašnji predsednik Barak Obama u julu 2009. godine u poznatom kairskom govoru.

Četvrto: U „pilot“ region za „svetsku demokratsku revoluciju“, zajedno sa Velikim Bliskim Istokom, spada i Evropa. Projekat evroregionalizacije, koji je u toku, je neodvojivi deo globalizacije koji potpomaže širenje NATO-a i Evropske Unije uz pomoć „glokalizacije“ i „fragmentacije“, rušenjem civilizacije, država i društava, pretvaranjem olupina suverenih država i ljudi, koji su lišeni domovine, identiteta i vrednosti, u građevinski materijal za novu „globalnu imperiju“. Koncepcija „mnogopolarnog“ sveta koja je promovisana radom intelektualnih centara nije ništa drugo do prelazna etapa ustrojstva te imperije i širi se uz pomoć evroregionalizacije, ne samo na postsovjetskom prostoru, već i na teritoriji Ruske Federacije. Važni instrumenti realizacije te strategije su „obojene“ revolucije“ koji se ostvaruju uz pomoć lokalne „pete kolone“ koja radi u interesu globalne oligarhije u zemljama u razvoju. U tim slučajevima, kada peta kolona ne uspeva da obavi zadatak, kao u Libiji i Siriji, zadatak se rešava posredstvom raspaljivanja konflikta (građanskih ratova) i inostrane „humanitarne“ intervencije.

Savremena situacija u Siriji dozvoljava da se ta država posmatra kao svojevrsni „poligon“ na kom se sprema veliki regionalni, a moguće i globalni sukob; odnos velikih država Zapada u mnogome kopira politiku Španije u periodu 1936-1939. godine, u vreme Frankovog prevrata i građanskog rata koji je prethodio izbijanju II Svetskog rata.

Peto: Ideja o tome da je proces globalizacije i reverzibilan, koja je danas silno utisnuta u društvenu svest, ne odgovara stvarnosti i predstavlja mit, a sama globalizacija  u svojim osnovnim crtama reprodukuje imperijalizam, star stotinu godina, kojisu detaljano proučavali kako V. I. Lenjin,  tako i velikih zapadni teoretičari Džon Hobson, Karlo Kaucki, Rudolf Hilferding i drugi. Indikativno je što se njegova savremena evolucija dešava po strogo određenom, očigledno zadatom smeru, ka globalnoj vrednosnoj unifikaciji koja je prikrivena farisejskim parolama o takozvanoj „tolerantnosti“ i „multikulturalizmu“.

Šesto: Globalizaciju može vratiti unazad samo Rusija, jer  samo u našoj zemlji za razliku od drugih, čak i starijih civilizacija, postoji  odgovarajuće projektno iskustvo koje je uslovljeno specifičnom samobitnom ruskom projektnošću koja je našu zemlju postavila u oštru 500-godišnju konkurenciju (borbu) sa „kolektivnim“ Zapadom. Potvrda jedinstvene uloge Rusije u svetsko-istorijskom procesu se traži i u tradicionalno-religijskim predstavama, pri tom ne samo u pravoslavnim, već i u rimokatoličkim, a, takođe, i u specifičnoj ulozi kulture kao istorijski zasnovanog glavnog sociokulturnog regulatora društvenih odnosa. U celini, ta uloga ima funkciju „zadržavajućeg“ političkog subjekta (ili „Katehona“  u optici hrišćanske eshatologije) koji sprečava ofanzivu  „kraja istorije“ i vremena. Shvatajući osobenost Rusije, globalno-oligarhijski subjekti globalizacije aktivno pokreću planiranje i ostvarivanje  podrivanja i uništavanja naše zemlje po šemi isprobanoj u toku takozvane „perestrojke“, a, takođe, na sve moguće načine, uključujući finansiranje, podsticanje funkcionisanja „pete kolone“ u Rusiji.

* * *

U zaključku, pogledajmo “putokaze” globalizacije, kako je ona počela i kako se odvija njeno sprovođenje. Početkom HH veka noseću konstrukciju (ram) političkog svetskog ustrojstva su činile imperije, države sa „širokim“ horizontom strateškog planiranja koje su otvarale istorijsku perspektivu nekoliko dekada unapred. Rušenje imperija kao glavni ishod I svetskog rata dovelo je do formiranja republikanskih oblika upravljanja koji su testirani u SAD i u Francuskoj krajem XVIII veka, u vreme Deklaracije nezavisnosti i Francuske revolucije. Likvidacija monarhije je objektivno, u okviru sveopšteg izbornog prava skratila vidljivi horizont strateškog planiranja na nekoliko godina, od izbora do izbora. Ali, budući da funkcija takvog planiranja nije iščezla, ona je predata u nejavne upravljačke strukture, pažljivo kreirane upravo u tu svrhu, koji  su tu funkciju počeli da  sprovode, ne u širokom, masovnom interesu, već u tajnom –   korporativnom i „privatnom“ (po rečima D. Rokfelera) interesu. Realna, stvarna vlast (koja se drugačije naziva „konceptualna“) sakrivena je od očiju javnosti i zaklonjena je iza zavese „tajnosti“ protiv koje je, ne mnogo pre svoje tragične smrti, ustao Džon Kenedi. Njegov prethodnik Dvajt Ajzenhauer je odlazeći sa predsedničkog mesta takođe upozorio o sličnoj pretnji koju je formulisao kao prelazak vlasti u ruke vojno-industrijskog kompleksa.

Širenje tog modela na ceo svet omela je Oktobarska revolucija u Rusiji 1917. godine, posebno posle neuspelog pokušaja globalne oligarhije da na čelo tog istorijskog događaja  postavi Lava Trockog. Posle dolaska i učvršćivanja na vlasti J. V. Staljina,koji je usvojio koncept izgradnje socijalizma u jednoj zemlji, projekat globalne oligarhije se suočio sa celim nizom ozbiljnih izazova i problema. Najvažniji među njima, prema našem mišljenju, je preporod Rusije preko   činjenične obnove nove „crvene“ imperije – velike države sa samostalnim, „širokim“ horizontom planiranja i, što je najvažnije, sa alternativnim viđenjem istorijske perspektive.

Traženje odgovora na taj izazov jeuslovilo približavanje globalne oligarhije sa aristokratijom koja je bila „sklonjena“ sa vlasti, kao i uključivanje u taj savez zapadne naučne zajednice kojoj su data posebna, ekskluzivna  prava što je povezalo fundamentalna istraživanja sa univerzitetskom i primenjenom naukom. Na toj osnovi stvoren je veliki broj specijalizovanih centara globalnog strateškog planiranja i upravljanja

Prvi pokušaj realizacije „konsenzusa“, urađenog u okvirima tog saveza, o „zaustavljanju istorije“ bio je učinjen uoči Velike depresije kada se Vajmarska Nemačka transformisala u  Treći rajh; Poraz tog projekta uoči II Svetskog rata stimulisalo je njegovu tansformaciju ka „internacionalizmu“, tačnije „multikulturalizmu“. Istovremeno, naporima britanskih, američkih, i u poratno doba, preživelih nacističkih specijalnih službi lansiran je još jedan projekat – „islamski fundamentalizam“, koji je stavljen pod kontrolu pomoću organizovanja kontrolisanog sukoba (u okvirima dijalektičkog procesa) između njega s jedne strane i cionističkog projekta koji je dobio podršku za državnost u vidu izraelske države, sa druge.

„Perestrojka“, koja je završila raspadom SSSR-a,dovela je do formiranja globalnog monopola zapadnog projekta u vidu globalizacije. U njenim okvirima je globalna oligarhija, odbacivši  kejnzijansku koncepciju državnog blagostanja („welfarestate”), pristupila praktičnoj realizaciji projekta „kraja istorije” i vremena (Novog svetskog poretka) koji se ostvaruje pomoću strategije „održivog razvoja”. U okvirima pripremnih mera koje su bile sprovođene još u doba hladnog rata pod pokroviteljstvom Rimskog kluba, UN a takođe i Socijalističke Internacionale i drugih globalističkih institucija, koncep političke demokratije je podvrgnut fundamentalnom preispitivanju i transformisan u projekat „globalne demokratizacije“. U periodu 1966-1967. godine pojavili su se radovi Z. Bžežinskog „…uloga Amerike u tehnotronskoj eri“ i A. Pečeija „Provalija pred nama“. A 1975. godine i izveštaj Trilateralne komisije, poznat na Zapadu ali još nepreveden na ruski jezik, koji su  napravili D. Rokfeler i isti taj Bžežinski pod nazivom „Kriza demokratije“ [71]. Jedan od njegovih autora je bio i tvorac teorije „sukoba civilizacija“ S. Hantington. U tom se dokumentu direktno govori o mogućnosti ponovnog rađanja fašizma (istina u drugom ideološkom „pakovanju“) kao načina uspostavljanja društvenog autoriteta i kontrole koje su elite izgubile. Konačni cilj globalno-oligarhijske strategije je očuvanje horizonta globalnog strateškog planiranja zajedno sa realnom vlašću u privatnim rukama kao i  maksimalna konsolidacija istih putem kardinalnog smanjivanja uloge (ili čak potpune likvidacije) država, što dozvoljava da se izbegne bilo koja,  a posebno ruska, imperijalna samodovoljnost.

Izlaze, uključujući ideološke, političke i organizacione iz tih „putokaza“ po mišljenju autora bi valjalo da traže kako ruske vlasti, tako i čitavo rusko društvo. Uslov očuvanja političkog i ekonomskog suvereniteta zemlje, a time i uspešniji razvoj postsovjetskih integracija je da se izvrši revizija odredbe novog Spoljnopolitičkog koncepta Ruske Federacije ( 2013 ) o „opštecivilizacijskim korenima“ naše zemlje i država „evroatlantskog regiona“. Valjalo bi zvanično priznati apsolutnu civilizacijsku samostalnost i samodovoljnost naše zemlje koja je uslovljena celim tokom njenog istorijskog razvitka, kao i  jedinstvenošću uloge i mesta u konkurenciji civilizacijskih globalnih projekata koja se sastoji u kontinuiranoj, 500 godina dugoj, konfrontaciji sa zapadnom civilizacijom (tekst je objavljen 2013 prim.prev).

Autori smatraju da će rezultat datog ideološkog i političkog manevra biti kristalizacija novog ruskog civilizacijskog projekta čija adekvatnost i  održivost zavise od njegove prilagodljivosti ka postsovjetskim integracijama i od  kontinuiteta projekta koji je zajednički za čitavu istoriju naše zemlje. Temelj takvog projekta je bezuslovni prioritet kolektivnih interesa nad privatnim što zahteva konceptualnu reviziju čitavog niza obaveza naše zemlje prema odgovarajućim međunarodnim institucijama i organizacijama.

PREVOD: Vl. Vojvodić/Evroazija.info

_______________________________________

Izvori i literatura:

[34] Kurginяn S.E. Sutь vremeni – 8 // URL: http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=95
[35] Ličnaя sekretnaя služba I.V. Stalina / Sost. Vahaniя V.V. Sb. dokumentov. – M., 2004. S. 306-307.
[36] Pogodin M.P. Pisьma i zapiski v prodolženie Krыmskoй voйnы // Sočineniя. V 5-ti t. – M., 1874. T. IV. S. 43.
[37] Averьяnov V.V. Imperiя i volя // URL: http://pravaya.ru/look/21172?print=1
[38] Šelling T. Strategiя konflikta. – M., 2007. – 374 s.
[39] Kurginяn S.E. Sutь vremeni – 1 // URL: http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=77
[40] Cыgankov P.A. Teoriя meždunarodnыh otnošeniй. – M., 2006. S. 105-116.
[41] Kurginяn S.E. Sutь vremeni – 1 // URL: http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=80
[42] Čubaйs A.B. Liberalьnaя imperiя // Nezavisimaя gazeta. – 2003. – 1 oktяbrя.
[43] Rudakov A.B. Sekretnыe genetičeskie, finansovыe i razvedыvatelьnыe programmы Tretьego reйha. – M., 2008. S. 151.
[44] Zavalьko G.A. Ponяtie «revolюciя» v filosofii i obщestvennыh naukah. – M., 2005. S. 231-254.
[45] Pavlenko V.B. Institucionalьnыe aspektы globalьnogo upravleniя političeskimi processami. Dokt. diss. – M.: RGSU, 2008. S. 262-264.
[46] Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 26. S. 218-219.
[47] Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 6. S. 28-29, 81-84.
[48] Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 11. S. 367.
[49] Bronskiй N., Kesarev Α., Obъektivnый i subъektivnый faktorы istorii. – Čelяbinsk, 1965; Glezerman G.E. Dialektika obъektivnыh usloviй i subъektivnый faktor v stroitelь-stve kommunizma // Voprosы filosofii. – 1965. – №6.
[50] Marks K., Эngelьs F. Sobr. soč. T. 11. S. 372.
[51] Kissindžer G. Diplomatiя. – M., 1997. S. 739.
[52] Gize A. Volьnыe kamenщiki. – M., 2006. S. 49.
[53] Attali Ž. Kočevniki // Na poroge novogo tыsяčeletiя // URL: http://politology.vuzlib.org/book_o271_page_8.html
[54] Cit. po: Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 28. S. 386.
[55] Cit. po: Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 28. S. 71-72.
[56] Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 27. S. 310-385.
[57] Cit. po: Lenin V.I. Poln. sobr. soč. T. 28. S. 381.
[58] Cit. po: Lenin V.I. Poln. sobr. soč. S. 243.
[59] Hagger N. Sindikat. Istoriя mirovogo pravitelьstva. – M., 2009. S. 49-50.
[60] URL: http://www.greek.ru/news/greecetoday/22877
[61] Bžezinskiй Zb. Velikaя šahmatnaя doska. Gospodstvo Ameriki i ego geostrategičeskie imperativы. – M., 2002. S. 235.
[62] URL: http://akademiagp.ru/geopoliticheskaya-doktrina-rossijskoj-federacii
[63] Cыgankov P.A. Teoriя meždunarodnыh otnošeniй. – M., 2006. S. 178-184.
[64] Četverikova O.N. Belьgiя, Ispaniя, dalee vezde: mehanizm perekroйki kartы Evropы // http://www.fondsk.ru/news/2007/12/28/8576-8576.html
[65] URL: http://www.communautarisme.net/docs/carte-europe-regions-Verts-ALE-2004.jpg
[66] Cit. po: Parvulesko Ž. Putin i evraziйskaя imperiя. – SPb., 2008. S. 111-112.
[67] Ustav Soveta Evropы (St. 1. p. a) // URL: http://conventions.coe.int/Treaty/rus/Treaties/Html/001.htm
[68] URL: http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042
[69] Popov G.H. Krizis i globalьnыe problemы // MK. 2009. 25 marta.
[70] URL: http://www.un.org/ru/documents/decl_conv/declarations/riodecl.shtml
[71] Crozier M.J., Huntington S.P., Watanuki J. The Crisis of Democracy. Report on the Governa-bility to the Trilateral Comission. // N.-Y., 1975.

Izvor: Evroazija.info