Autor: Ljubiša Malenica

Globalni marš dekadencije (2)

Naslovna / Globalizam Globalizam - Zavera / Globalni marš dekadencije (2)

Kategorija: Globalizam - Zavera / Objavljeno: 20/02/2022, 11:59

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Ipak, pretpostavimo, zarad potreba ovog teksta, da određeno društvo prihvati shvatanje polnog identiteta ne kao biološku i nepromenjivu stvarnost, već kao izuzetno fluidnu kategoriju podložnu uticajima od strane različitih faktora, počevši od različitih „afirmativnih“ grupa, roditelja, samih pojedinaca, bez obzira govorili o deci ili odraslim osobama, medicinskih stručnjaka ili pak društva uopšteno. Prihvatanje ovakvog viđenja polnog identiteta podrazumeva tretiranje dece i odraslih po ovom pitanju na isti način, što je samo po sebi problematično od početka, no ako je pol stvarno fluidan, te može postojati na stotine, ako ne hiljade različitih polova, onda izražavanje specifičnog polnog identiteta od strane deteta ne može, štaviše ne sme, biti shvaćeno kao poremećaj već kao nešto sasvim prirodno što treba prihvatiti i podržati.

Već ovde se uočava prvi i, moguće je, najbitniji problem, a to je nezrelost deteta i njegova nesposobnost da shvati dugoročne posledice određenog ponašanja.[1] Davati deci status odraslih osoba, koje ni same često nisu svesne svih mogućih posledica sopstvenog ponašanja, po ovom pitanju u potpunosti uklanja autoritet roditelja, te dovodi samo dete u opasnost. Istovremeno, dolazimo u situaciju gde spoljašnji faktori kao što su različite lobističke grupe, navodni stručnjaci i aktivisti dobijaju status onih koji znaju šta je bolje za decu od njihovih sopstvenih roditelja. U slučajevima kada se govori o dobrobiti dece, sama deca upravo zbog svoje nezrelosti ne mogu biti odlučujući akteri u diskusiji, no odluka bi trebalo da se uvek vodi biološkim i psihološkim dobrom samog deteta. Po samoj prirodi situacije, to ne može biti slučaj kada se na polni identitet gleda kao na izuzetno promenjivu kategoriju i kada je svako slobodan da sam sebi određuje dati identitet, bez obzira na uzrast i zrelost.

Medicinsko eksperimentisanje

Upravo ovde se širom otvaraju vrata mogućnosti medicinskog eksperimentisanja nad decom, jer kako drugačije treba shvatiti tretmane sa hormonskim blokerima puberteta[2][3][4] koji se nude u zapadnim zemljama kao vid terapije za onu decu koja se izjasne kao transpolna. Zanemarimo za trenutak hormone, blokere, medicinsku nauku i stručnjake, te se zapitajmo da li možemo, čisto na osnovu zdravog razuma, shvatiti kao korisnu i zdravu terapiju kojoj se u suštini nalazi blokiranje jednog od najvažnijih procesa u životu čoveka.[5][6]

Istovremeno se postavlja pitanje koliko je struka upoznata sa dugoročnim posledicama blokiranja puberteta, ako je uopšte upoznata, i koji su mogući negativni ishodi ove terapije? Po javno dostupnim informacijama, dugoročne posledice korišćenja hormonalnih blokera puberteta su u potpunosti nepoznate[7][8][9], tako da postoji razumna osnova na bazi koje se ova terapija može nazivati eksperimentisanjem. Zagovornici ove terapije vode se pretpostavkom da je pubertet nešto što se može „pauzirati“ bez ikakvih posledica, kao da nije u pitanju izuzetno složen biološki proces koji podrazumeva skladno funkcionisanje čitavog niza organa i hormona na duži vremenski period uz povećano unošenje i trošenje energije. Ne govorimo o strujnom kolu koje se može jednim pokretom prekinuti i ponovo uspostaviti.

Istini za volju, u okviru medicine postoji poremećaj poznat kao polna disforija (gender dysphoria), definisan kao „visok stepen nezadovoljstva usled nepodudarnosti između dodeljenog pola i rodnog identita deteta“.[10] Ova definicija je sama po sebi problematična jer se već u njoj uočava ideološka, a ne naučna pozadina objašnjenja, no ona se upravo zbog toga i koristi, bitno je normalizovati nenormalno. Ipak, postoji problem, koji se često karakteriše kao kontroverzan, upravo jer narušava čitavu konstrukciju transpolnosti kao normalnosti. Naime, kroz više naučnih studija uočena je tendencija dece koja pate od polne disforije da prevaziđu ovaj poremećaj, odnosno da ga „prerastu“ ulaskom u adolescentno doba. Studije koje su sporovođene u periodu od nekoliko decenija pokazale su da se broj dece koja prirodnim putem prevaziđu polnu disforiju, odnosno prestanu da se smatraju transpolnim osobama, kreće između 65 i 94 odsto.[11]

Ova istraživanja su, što je bilo i za očekivati, naišla na široku kritiku „stručne“ javnosti, pri čemu su korišćeni različiti argumenti, počevši od prigovora na korišćenu metodologiju, preko broja učesnika u studijama, pa sve do korišćenja činjenice da su neki od učesnika kasnije pokazali homoseksualne sklonosti kao svojevrsnu kritiku istraživanja. Ono što je ostalo zanemarno u svemu tome jeste činjenica da je bar minimalno polovina učesnika istraživanja, bez ikakvih hormonalnih terapija ili spoljnog uticaja, prevazišla osjećaj otuđenosti od sopstvenog pola i u jednu celinu spojila biološku stvarnost svog pola i psihološko viđenje sopstvene seksualnosti, i to je, naravno, problem, jer mnogo se gubi ako se polna disforija svede na poremećaj koji je moguće prevazići i bez medicnske intervencije ove ili one prirode.

*Aktivisti za zaštitu prava trans osoba tokom jednog protesta u Londonu – Foto: Ehimetalor Akhere Unuabona on Unsplash*

Iako su dugoročne posledice hormonalne terapije nepoznate, ishodi operativnih zahvata promene pola su već nekoliko decenija predmet istraživanja i ne idu u prilog teze da je pol fluidna kategorija koja se može po volji menjati. Istraživanje sprovedeno u Švedskoj[12], koje je pratilo ponašanje osoba u periodu od 30 godina nakon što su prošle operaciju promene pola, pokazalo je kod dotičnih postojanje psiholoških problema za čitav život, te tendenciju da deset do petnaest godina nakon obavljene operacije broj samoubistava među ovom populacijom skoči dvadeset puta u odnosu na heteroseksualnu kontrolnu grupu.[13]

Doktor Pol Mekju, profesor psihijatarije pri Medicinskom fakultetu na Univerzitetu Džons Hopkins, ističe da „transpolni muškarci ne postaju žene niti transpolne žene postaju muškarci. Svi (uključujući i Brusa Banera) zapravo postaju feminizovani muškarci ili pak maskulizovane žene, falsifikatori i imitatori pola sa kojim se ‘identifikuju’. U tome leži njihova problematična budućnost.“[14]

U jednom članku iz 2004. britanski Gardijan, na osnovu analize više od stotinu studija vezanih za život transseksualaca nakon operacija promene pola, navodi da „niti jedna od studija ne pruža konačan dokaz da je promena pola korisna za pacijente. Većina istraživanja bila su loše osmišljena, što je iskrivilo rezultate u korist fizičke promene pola. Nije sprovedena evaluacija da li drugi tretmani, kao dugotrajno savetovanje, može pomoći transseksualcima, te da li njihova polna zbunjenost može biti umanjena s vremenom.“[15]

Da sve ne bi ostalo u granicama teorije, u kraćim linijama navodimo slučaj Dejvida Rajmera[16], muškarca iz Kanade koji je 2004. godine izvršio samoubistvo u 38. godini. Rajmerov slučaj je specifičan po tome što je prvih četrnaest godina života bio odgajan kao devojčica. Neposredno nakon rođenja njega i njegovog brata, Dejvidu je utvrđeno postojanje fimoze, deformacije prepucijuma koja otežava mokrenje. Uobičajena i dugo korišćena metoda uklanjanja ove deformacije bila je obrezivanje. U slučaju Dejvida Rajmera, tokom zahvata je došlo do komplikacija pri čemu je dečakov polni organ u potpunosti odstranjen.

Ubrzo potom, Rajmerovi roditelji su potražili savet od američkog doktora Džona Manija, koji im je preporučio da sina kastriraju, podvrgnu hormonskom tretmanu, te da ga odgoje kao devojčicu. Doktor Mani je pratio Dejvidovo stanje nekoliko godina, nakon čega je terapiju promjene pola proglasio potpuno uspešnom u jednom od svojih naučnih radova. Široko hvaljen i spominjan, ovaj slučaj poslužio je kao još jedan argument feminističkim tvrdnjama iz sedamdesetih godina da je pol, zapravo, društvena tvorevina, te da se ljudska bića rađaju kao seksualno neutralna.

Naravno, postoji i druga strana ove priče, a ta strana jasno pokazuje da je Manijev tretman promene pola bio sve sem uspešan. Rajmerovima je preporučen Mani s obzirom da je u tom trenutku slovio kao jedan od vodećih svetskih istraživača pola, poznat po svom harvardskom obrazovanju i genijalnosti. Štaviše, Maniju se i pripisuje stvaranje kovanice „rodni identitet“ (gender identity) koji je korišćen kako bi opisao unutrašnji osećaj osobe o sopstvenoj muškosti ili ženskosti. Suprotno svemu što je Mani obećavao, problemi su nastali od samog početka. Prvu haljinu koju mu je majka sašila, Dejvid je pokušao da pocepa sa sebe. Odbijao je da se igra sa lutkicama, te se radije zabavljao sa kamionima i puškama. Kada bi se dva brata borila oko nečega, bilo je očigledno da je Dejvid bio jači. Uprkos jasnim znakovima odbacivanja nametnute feminizacije, Mani je iskoristio slučaj Brende Rajmer, kako su tada zvali Dejvida, da stekne svetsku slavu.

Džon Mani je ubrzo držao govore pred američkim Udruženjem za unapređivanje nauke, objavio je, u tom momentu popularnu, knjigu Muškarci i žene, dečaci i devojčice, magazin Tajms mu je posvetio članak, dok je slučaj Dejvida Rajmera postao sastavni deo udžbenika za psihologiju i pedijatriju. Tek nakon nekoliko decenija, stvarnost slučaja Dejvida Rajmera postala je dostupna široj javnosti.

Doktor Milton Dajmond, seksolog sa Univerziteta na Havajima, dugo vremena je smatrao Manijeve tvrdnje neosnovanim. Da bi potvrdio svoje mišljenje, bio je primoran tragati za Dejvidom kome se trag gubi nekada u osamdesetim godinama. Nakon rada sa Dejvidom, Dajmond i kolega mu, doktor Kit Sigmundson, člankom objavljenim 1997. u Arhivi pedijatrijske i adolescentne medicine[17], otkrili su kako je Dejvid Rajmer stalno odbacivao svoju promenu iz dečaka u devojčicu. U ranoj mladosti, Dejvid je odbio da nastavi tretman estrogenom koji je doveo do povećanja grudi, prestao je viđati doktora Manija, i konačno sa 14. godina je odlučio prestati da živi kao devojčica.

Nakon suočavanja sa ocem, koji mu je priznao šta se zapravo desilo, Dejvid je počeo da se ponaša kao dečak, počeo je da odlazi u teretanu, uvek su ga privlačile devojčice, sada je znao i zašto, počeo je da uzima muške hormone, odlučio se na operativni zahvat izgradnje muškog polnog organa, čitav niz veoma zahetvnih operacija koje su ga često ostavljale depresivnog, te zbog čega je u dva navrata pokušao da izvrši samoubistvo. Sa dvadeset pet godina je oženio Džejn, usvojivši njeno troje dece. Traume iz detinjstva su ga nastavile pratiti. U intervjuu za Sijetl post iz 2000. Dejvid je istakao da „nikada ne možemo pobeći od prošlosti. Delovi mog tela su odsečeni i bačeni u kantu za otpatke. Moj um su otrgnuli od mene.“[18] Nakon samoubistva Dejvidovog brata, stvari su se samo pogoršale. Sam Rajmer je pao u depresiju, skoro na dnevnoj osnovi je odlazio na bratov grob, izgubio je posao, razveo se od supruge, da bi na kraju i on sam sebi oduzeo život.

Poništavanje pola

Kao što smo ranije istakli, slučaj Dejvida Rajmera, i krajnji ishod njegovog života, nije usamljen. Shvatanje pola za kakvo se zalažu levičarski aktivisti i brojni lobiji zapravo zahteva od čitavog društva prihvatanje nove „temeljne stvarnosti“ da pol uopšte ne postoji, čime „terapija“ kakvu je prošao sam Dejvid Rajmer postaje stvar svakodnevice, a eksperimentisanje nad decom sasvim prihvatljivo ponašanje.

Prvobitno podilaženje, a kasnije i integrisanje ovih fantazija unutar društvenog sistema neminovno vodi samoj promeni dotičnog sistema u svakom pogledu, s obzirom da izuzetno veliki broj društvenih interakcija počiva na biološkoj osnovi različitosti muškaraca i žena.

Osobama kojima ovakvo ponašanje izgleda, u najmanju ruku, neodgovarajuće, a to bi trebalo da bude ogromna većina nas, jasno se stavlja do znanja da problem nije u situaciji već u njima, koji su navodno puni ovakvih ili onakvih predrasuda, te retrogradnih shvatanja. Proces društvenog inženjeringa kojim se poništavanje pola normalizuje već se može primetiti u ženskom sportu na Zapadu. Naime, sve je više slučajeva da se dojučerašnje muške atlete odednom, takoreći preko noći, počnu izjašnjavati kao žene, nakon čega mogu, bez ikakvih ograničenja, da učestvuju u ženskim sportskim takmičenjima. Ishod ovakvih tamičenja je, u najmanju ruku, daleko od sportskog i fer, o čemu svedoče i rezultati.

Osvrnućemo se samo na nekoliko ilustrativnih primera. Andraja Jervud i Teri Miler, iako rođeni kao dečaci, sada se izjašnjavaju kao žene, te samim tim i učestvuju u ženskim atletskim takmičenjima, poput onog iz 2019. kada su dotični osvojili prvo i drugo mesto[19] na ženskom atletskom takmičenju srednjih škola u Konektikatu. Štaviše, Miler i Jervud su, zajedno, osvojili prva mesta na čak petnaest različitih srednjoškolskih ženskih atletskih takmičenja.[20] Devojke koje su bile najviše pogođene ovakvim razvojem situacije – Selina Soul, Čelsi Mičel i Alana Smit odlučile su se na pravnu akciju, te su podnele tužbu s ciljem povlačenja „inkluzivnih“ akata koji dopuštaju da se biološki muškarci takmiče kao žene. Ne treba nas iznenaditi saznanje da je data tužba odbijena od strane federalnog sudije u Konektikatu.[21][22]

Sličan je slučaj i sa Džun Istvud koji je, iako muškarac, zahvaljujući transpolnom statusu, proglašen ženskim atletičarem sedmice od strane Big skaj konferencije, udruženja sportskih timova univerzitetskog i srednjoškolskog stepena iz zapadnih Sjedinjenih Država.[23]

U 2019. Kreg Telfer, trenutno poznat kao Sisi Telfer, osvojio je prvo mesto na nacionalnom prvenstvu za žene u trčanju na 400 metara sa preponama. Telferova pobeda je bila i više nego ubedljiva. Njegovo prolazno vrijeme od 57.53 sekunde bilo je zamalo za dve sekunde bolje od 59.21 sekundi drugoplasirane. Na prethodnim takmičenjima, kada je učestvovao u istoj disciplini u muškoj kategoriji, Telfer se ničim nije istakao, te je 2016. završio na 200. poziciji, dok je godinu kasnije ostvario duplo lošiji rezultat našavši se na 390. mjestu rang liste.[24]

Polovinom decembra 2021. muški plivač ženskog imena Lia Tomas je prilikom takmičenja u plivanju na 1.500 i 200 metara za žene pobedio u oba[25], istovremeno oborivši ranije postavljene rekorde, dok se Lorol Haberd, nekada poznat pod imenom Gavin Haberd, na prošlim Letnjim olimpijskim igrama u Tokiju takmičio u ženskom dizanju tegova.[26]

Normalizacija pedofilije

Nije teško uočiti napredovanje u pokušajima normalizovanja različitih oblika devijantnog ponašanja. Ne treba zaboraviti da je nekada davno samo tražena ravnopravnost za homoseksualce. Tražena je tolerancija, ništa više. Kako smo samo daleko stigli u ovoj priči o toleranciji i ravnopravnosti! S pravom se postavlja pitanje do kada će trajati ova revolucija, gde će se zaustaviti i hoće li se zaustaviti uopšte? Ne, neće. I zašto bi? S obzirom da zaustavljanja u neoliberalnom pohodu neće biti, logično je zapitati se – koji je sledeći korak? Već sada možemo da uočimo obrise odgovora.

Nemačka studentkinja Mirjam Hajne se polovinom 2018. učesnicima TEDx dogaćaja, organizovanom na Univerzitetu u Vircburgu, obratila prezentacijom na temu „Pedofilija je prirodna seksualna orijentacija“.[27] Hajne je pedofiliju predstavila kao nepromenjivu ličnu karakteristiku, poredeći je sa heteroseksualnošću, te je svoje stavove opravdala tvrdnjom da ne bi trebalo „povećavati patnju pedofila njihovim isključivanjem, ruganjem ili okrivljivanjem… Postupajući tako, mi povećavamo njihovu izolaciju i šanse za seksualno zlostavljanje dece.“[28]

Već ovde možemo uočiti pokušaj pomeranja Overtonovog prozora kroz tvrdnju da je pedofilija sasvim normalna seksualna orijentacija koja se može, bez većih problema, uporediti sa heteroseksualnim odnosom. Ne iznenađuje ni igranje na kartu emocija, te korišćenje pojma patnje. Svrha nije humanizovati osobe koje su podlegle pedofiliji kao mentalnom poremećaju, svrha je normalizovati samu pedofiliju putem davanja ljudskog lica jednom degenerativnom fenomenu.

Predavanje Mirjam Hajne dočekano je sa kritikom, kako od strane običnih građana tako i od strane struke, no činjenica ostaje da je gospođica Hajne bila student u trenutku govora, te da će već sada ona eventualno pripadati sloju obrazovanih ljudi koji bi trebalo da slove kao elita društva. Razloga za brigu ne bi bilo da je ispad Hajneove izolovan slučaj, no napori za uvođenje pedofilije u sferu svakodnevnog mogu se pronaći još početkom osamdesetih godina kada su se širom Zapada pojavile organizacije sa ciljem zastupanja pedofila.[29] Mnoge od dotičnih grupa su u međuvremenu rasformirane ili rasturene od strane policijskih organa, no pokrenuti proces nije odstranjen iz društvenog toka.

*Predavanje Mirjam Hajne o pedofiliji tokom TEDx događaja – Foto: Snimak ekrana/YouTube*

U članku za britanski Gardijan iz 2013. godine, Džon Henli opisuje kako je „Nacionalni savet za građanske slobode, trenutno poznat kao lobistička grupa pod imenom Liberti, 1976. podneo parlamentarnom odboru predlog za reviziju krivičnog zakona unutar kojeg se isticalo da „seksualna iskustva sa odraslom osobom u koja se dete svojevoljno upusti ne uzrokuju nikakvu prepoznatljivu štetu… Suštinska potreba je promena stava koji pretpostavlja da svi slučajevi pedofilije uzrokuju trajnu štetu.“[30]

Štaviše, tokom 70-ih, grupe poput Pedofilske akcije za oslobođenje (Pedophile Action for Liberation), te Pedofilske razmene informacija (Pedophile Information Exchange) postale su članovi Nacionalnog saveta za građanske slobode, jedne od najstarijih i najpoznatijih zagovaračkih grupa u Velikoj Britaniji, koja je kasnije i otvoreno dovodila u pitanje prirodu traume žrtava pedofilije. U istom periodu, na teritoriji Sjedinjenih Država oformljena je organizacija pod nazivom Severnoamerička asocijacija za ljubav između muškaraca i dečaka (North American Man/Boy Love Association – NAMBLA), čija svrha je bila slična kao i kod grupacija iz Velike Britanije.

Sam članak iz Gardijana, spomenut ranije, indiferentan je prema temi i služi kako bi dodatno zamutio vodu, s obzirom da je prožet pitanjima o ispravnosti normalnog shvatanja pedofilije, te se Henli u jednom trenutku čak i poziva na holandsko istraživanje iz 1987. u okviru kojeg se nekolicina dečaka pozitivno odnosila prema svojoj vezi sa starijim muškarcima.[31] Ovakvo postepeno nagrizanje moralnog temelja nije strano medijima, te se slični članci mogu pronaći i u drugim glasilima.

Bi-Bi-Si 2017. godine objavljuje članak pod nazivom „Mladi pedofili koji ističu da ne zlostavljaju decu“.[32] Godinu dana ranije, članak britanskog Independenta pod nazivom „Pedofilija, seksualna orijentacija kao što je heterseksualnost ili homoseksualnost“[33] prenosi mišljenje neimenovanog psihologa koji zastupa isti stav kao i ranije spomenuta gospođica Hajne. U drugoj polovini 2020. Njujork tajms objavljuje članak pod naslovom „Optuženi za seksualni zločin, no bez žrtava“ koji se bavi osobama uhapšenim prilikom policijske akcije u okviru koje su se policijski službenici na društvenim mrežama predstavljali kao maloletnici, te tako pokušavali da identifikuju pedofile.[34]

U drugoj polovini prošle godine, Old Dominion univerzitet, jedna od prestižnijih institucija savezne države Virdžinija, našao se u žiži javnosti nakon što je Alin Voker, docent sociologije, objavio svoju knjigu Duga, tamna sjenka – osobe koje privlače maloletnici i njihova potraga za dostojanstvom (A Long, Dark Shadow: Minor-Attracted People and their pursuit of dignity).[35] Vokerova knjiga se može čitati kao poziv na destigmatizaciju, odnosno normalizaciju, pedofilije.

Sama knjiga izazvala je burnu reakciju kako javnosti tako i studenata Old Dominiona, posebno nakon što je utvrđeno postojanje veze između Vokera i Prostazija fondacije (Prostasia Foundation), koju mnogi vide kao NVO čiji osnovni cilj je potpuna društvena normalizacija i prihvatanje pedofilije.[36][37] Postoje naznake da je u toku i tiha kampanja kojom se želi transformisati sam naziv ove devijantnosti, pa pedofili postaju „osobe koje privlače maloletnici“ (Minor Attracted Persons – MAP).[38][39][40]

Kao što su to radili homoseksualci, feministi i ostale „obespravljene manjine“, i zagovornici pedofilije sada pokušavaju da ovaj poremećaj prokrijumčare koristeći se terminima kao što su ljudsko dostojanstvo, razumevanje, tolerancija, prava, jednakost, prihvatanje i slično. Kompletan politički rečnik homoseksualaca, transseksualaca i sličnih sada je prisvojen od strane zagovornika normalizacije pedofilije, bez obzira dopalo se to ovim grupama ili ne. Slogan „ljubav je ljubav“, korišćen u mnogo navrata ranije, može i ovde biti sasvim legitimno primjenjen od strane advokata normalizacije, zar ne? Kada jednom pređemo taj prag, i ljubavlju počnemo da opravdavamo različite devijantnosti, ne postoji vid seksualnosti koji na taj način ne može biti normalizovan.

S druge strane, u Rusiji, koju sa Zapada konstantno predstavljaju kao nekakvu mračnu pustopoljinu nesposobnu za stvaranje stabilnog društvenog poretka, Vladimir Putin je 28. januara 2022. godine potpisao zakon kojim se predviđa doživotna kazna za pedofile.[41] Modeli ponašanja su ponuđeni, a izbor je vaš.

*Vladimir Putin tokom potpisivanja zakona – Foto: Aleksej Nikolski/Sputnjik-Kremlin*

Osvrt na Srbiju

U okvirima srpskog društva protiv ove progresije regresivnog može se i neophodno je delovati. Kao prvi korak nameće se povlačenje Zakona o istopolnim zajednicama, te regulisanje prava istopolnih parova kroz proširenje onih zakonskih akata koji su nadležni za specifičnu problematiku, kao što je, na primer, pravo na posetu u bolnici ili pak pitanje zaostavštine. Ovo mora pratiti povlačenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti, čiju destruktivnost po srpsku porodicu je detaljno obrazložio gospodin Vladimir Dimitrijević kako u svom tekstu „U odbranu prirodne porodice“[42] tako i u svojoj knjizi Dugine boje vam nećemo dati.[43]

Na ranije aktivnosti se prirodno nadovezuje onemogućavanje LGBT propagande po uzoru na zakone i praksu u Rusiji, gde homoseksualnost nije zabranjena, ali je zato zabranjeno njeno promovisanje, posebno one aktivnosti koje su usmerene prema deci, kao što su, na primer, bili udžbenici gde se promovišu dve mame ili tate, kao i ukidanje parade „ponosa“ kao potpuno suvišnog, neukusnog i besmislenog događaja koji, kada se sagleda suština, ne slavi apsolutno ništa osim nečijeg istopolnog seksualnog odnosa.

Polna disforija mora biti posmatrana kao vid poremećaja koji ne može biti korišćen kao osnov za individualno redefinisanje sopstvenog pola u interakciji sa društvenom zajednicom, niti pak izgovor za bilo kakav oblik hemijske terapije ili hirurškog zahvata nad decom. Štaviše, čitava transseksualna manija sa Zapada bi morala biti zakonski sasečena u korenu jasnim potvrđivanjem postojanja samo dva pola, muškog i ženskog, te odvajanjem prirodnog pola od levičarsko-feminističke konstrukcije pola kao roda, odnosno kategorije koja se može menjati po ličnom nahođenju i raspoloženju.

Neophodno je sprovesti jačanje ustanove braka, defeminizovati pravne akte koji regulišu ovu oblast, te promovisati porodicu, ali i širu familijarnu zajednicu, kao osnovu društva. Između kolektiva i pojedinca mora biti uspostavljena zdrava ravnoteža, s obzirom da kolektiv bez pojedinaca nije bolji od mravinjaka, dok je pojedinac bez kolektiva čestica prepuštena indiferentnoj stihiji istorijskih događaja. Najstariji arheološki nalaz onoga što nazivamo porodicom, grobnica sa kostima oca, majke i njihova dva sina, pronađena je u Nemačkoj 2008. godine. Ove kosti, stare 4.600 godina, jasno ukazuju da je porodica kao gradivna jedinica društva stara koliko i sama ljudska civilizacija.[44]

*Pravoslavni intelektualac i publicista Vladimir Dimitrijević, borac za očuvanje značaja i uloge porodice kao temelja srpskog društva govori u manastiru Slanci – Foto: Snimak ekrana/Jutjub*

O nedavno sprovedenom referendumu po pitanju sudstva ne treba previše ni trošiti reči, posebno kada se uzme u obzir novi, nakaradni Zakon o referendumu kojim je ovaj najvažniji vid ispoljavanja volje čitave nacije potpuno obesmišljen. Svaka vlast koja bi da stekne naklonost srpskog naroda i građana Srbije mora u okviru svog programa uključiti povlačenje trenutnog Zakona o referendumu, te samim time i poništavanje rezultata nedavnog „referenduma“ po pitanju ustrojstva sudskog sistema u Srbiji.

Pitanje ćirilice i jezika nije trebalo biti uključeno u ovaj tekst, no s obzirom da je „zaštitnik građana“ Zoran Pašalić zatražio od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja povlačenje iz upotrebe udžbenika srpskog jezika za 8. razred osnovne škole koji ističe da hrvatski, bosanski i crnogorski jezici ne postoje[45], što i jeste činjenično stanje, autor je mišljenja da, u najmanju ruku, spomenuti udžbenik nikako ne treba povlačiti iz upotrebe, te da je neophodno sprovesti u delo ono o čemu se već godinama govori, a to je davanje primata ćirilici, s posebnim naglaskom na javne površine, nazive ustanova i preduzeća, nacionalnih i privatnih, ali i stranih. Ako već ne postoji volja na individualnom planu, neka postoji pritisak na kolektivnom. Ćirilica i srpski jezik su Srbe previše zadužili da bismo ih se mi sada olako odrekli ili pak dopustili da iz njih, poput korova, niču neki jalovi kvazijezici. Ako naši „prijatelji“ sa Zapada i njihovi lokalni zagovornici, imaju problema sa time, nikada nije naodmet ih podsetiti da postoji mnogo država u svetu koje kao zvanični koriste jezik ponikao na britanskim ostrvima i svuda se taj jezik zove engleski.

Pametnom dosta.

________________________________________________________________________________