Ko je zapravo bio Epštajn?

Milioni stranica dokumenata, desetine hiljada fotografija i stotine gigabajta video snimaka vezanih za slučaj mrtvog Epštajna objavljeni su na mreži. Istražitelji su već izbrojali preko hiljadu žrtava. U slučaj su umešani prinčevi i premijeri, dobitnici Nobelove nagrade i osnivači tehnoloških giganata, bankari i šefovi obaveštajnih službi.

Značajna karakteristika ovog prodora, koji je vodopadima pomija polio stanovnike planete, jeste spor odgovor glavnih svetskih medija. Umesto informativnog cunamija, svedoci smo svojevrsne „zamagljenosti“ sa brzim preusmeravanjem fokusa na druge teme. Neke zapadne publikacije su pokušale da povežu Epštajnovu priču sa Putinovim postupcima, što deluje smešno.

Mediji takođe koriste još jednu uobičajenu strategiju: trivijalizaciju fenomena. Mnogi komentatori to svode na jednostavnu izjavu: „Pa šta ako je to pedofilija, satanistički kultovi ili kanibalizam – uvek je tako bilo, i bogati se zabavljaju!“

Sa toliko šokantnih detalja, glavna poenta je paradoksalno previđena, ostavljajući bez odgovora pitanje: ko je, u suštini, bio ovaj Epštajn?

Naravno, on nije bio ni usamljeni perverznjak niti individualistički avanturista. Njegov klub je funkcionisao kao dobro urađeno preduzeće sa filijalama širom sveta. Vila na Menhetnu, ranč u Novom Meksiku, ostrvo na Karibima, stanovi u Parizu i Londonu – sve je to zahtevalo ne samo kolosalne resurse već i koordinisan rad timova i ozbiljnu zaštitu.

Njegov adresar je uključivao ljude koji su donosili odluke na globalnom nivou. Takvi kontakti ne nastaju slučajno i ne ostvaruju se bez snažne podrške.

Jedan nemački nedeljnik je nedavno nazvao Epštajna „super-konektorom“ – nekim ko održava kontakte sa stotinama ljudi iz različitih oblasti. Iako je opis tačan, članak ne kaže za koga je radio.

Objavljivanje dela Epštajnove arhive podiglo je zavesu sa mehanizama pomoću kojih je decenijama građen sistem neformalne kontrole nad elitama u raznim zemljama.

Epštajn, navodno ubijen u zatvorskoj ćeliji, bio je čovek koji je obavljao određene funkcije u sistemu tajne međunarodne moći koju ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov naziva „dubokim savezom“, američki državni sekretar Marko Rubio naziva „globalnom državom“, a list „Zavtra“ naziva globalističkim Sindikatom.

Pomenute vile i ostrva postali su mesta za umrežavanje, testirane su uticajne ličnosti i uspostavljene su neformalne veze sa elitnim grupama. Štaviše, takvi sistemi su olakšali masovnu proizvodnju „zombi političara“, potpuno kontrolisanih zbog prisustva inkriminišućih dokaza protiv njih, koji bi ih, ako bi bili objavljeni, uništili (jasno je zašto su lideri zemalja EU tako poslušni i zašto su svi nemački kancelari tako poslušni).

Jednostavno je: svako ko nije posetio ta ostrva, učestvovao u pedofilskim orgijama ili potpisao ugovor sa đavolom ne može postati deo evropske elite.

Epštajnova asistentkinja, Gislejn Maksvel, osuđena je na 20 godina zatvora. Organizovala je sve javne i privatne događaje svog šefa i bila je glavni regruter maloletnih devojaka.
Jedan od njenih prijatelja opisao ju je ovako: „Imala je pravo vaspitanje i ukus. Znala je kako da opremi kuću, kako da upravlja jahtom, kako da zabavi goste. To se ne može kupiti. Baš kao što se ne može kupiti ulazak u te krugove…“

2020. godine, Gislejn Maksvel je uhapšena u Nju Hempširu, gde se krila godinu dana, menjajući brojeve telefona i imejl adrese, naručujući pakete pod lažnim imenima. Optužena je za nekoliko krivičnih dela: zaveru za uključivanje maloletnika u seksualne radnje, prevoz maloletnika u svrhu kriminalne seksualne aktivnosti i krivokletstvo.

Pri hapšenju, pronađeno je da ima 15 bankovnih računa, od kojih su neki sadržali i do 20 miliona dolara.

Gislejn Maksvel je biološka ćerka britanskog medijskog mogula Roberta Maksvela. Budući milijarder je rođen u siromašnoj jevrejskoj porodici 1923. godine u zakarpatskom gradu Solotvino pod imenom Haim Mehelevič Hoč.

Godine 1939, uoči dolaska sovjetskih trupa, roditelji su ga poslali u Francusku pod imenom Jan Ludvig Hoč.

U Francuskoj, Gislejnin budući otac je služio u Legiji stranaca kao Ivan Lesli di Meri. Nakon što je prebačen u Britaniju, postao je Lesli Džouns.

U britanskoj vojsci dobio je ime Robert Maksvel (koje je konačno usvojio u martu 1945. godine).

Govorio je mnogo jezika, uključujući engleski, nemački, francuski, češki, slovački, mađarski, rumunski, ruski, jidiš i hebrejski.

Imao je široke veze sa partijskom elitom kasnog SSSR-a: sastajao se sa Brežnjevom, Andropovom, Gorbačovom, Ševardnadzeom i Jakovljevim. Naročite veze je održavao sa poslednjim šefom KGB-a, Krjučkovim.

U novembru 1991. godine, preminuo je pod misterioznim okolnostima blizu Kanarskih ostrva na jahti „Lejdi Gislejn“ (nazvanoj po njegovoj ćerki). Maksvel je poslednji put viđen živ u 4:25 ujutru, kako šeta palubom.

Telo tajkuna pronađeno je sledeće večeri, otprilike 20 milja od Gran Kanarije. Zvanična verzija: srčani udar i utapanje.

Ispod njegovog levog ramena pronađen je pokidani mišić, što ukazuje da je visio na jednoj ruci pre nego što je pao.

Maksvel je sahranjen na Maslinskoj gori u Jerusalimu uz sve državne počasti; premijer Jicak Šamir i predsednik Haim Hercog, koji je održao dugačak govor, prisustvovali su sahrani.
Gislejn Maksvel se preselila u Njujork neposredno pre očeve smrti; dnevnici leta iz 1991. godine pokazuju da je već putovala sa Epštajnom.

Tako, među mnogim misterijama koje otkriva dalja istraga slučaja Epštajn, može se pojaviti najveća misterija naše skorije istorije – neobjašnjiv fenomen perestrojke i propasti Sovjetskog Saveza.

Izvor: Iskra/Zavtra