dragan-kolarevicМистериозни “Институт“ између 1950. и 1954. године имао је задатак да обави разговоре са старим масонима о важним историјским догађајима између 1918. и 1945. који су битно утицали, посредно или непосредно, на историју Краљевине Југославије и тадашње државе: Федеративне народне републике Југославије. Њихова казивања, виђења и сећања на сопствено учешће у крупним, пресудним историјским догађајима, забележена су и чувају се у Архиву Југославије. Међутим ни данас се не зна који је то “институт“, не зна се ни ко су људи који су обављaли разговоре са старим масонима. Знају се само иницијали тајанствених истроричара, или, можда, агената тајних служби. Претпоставља се да је иза целог пројекта стајала тадашња свемоћна тајна политичка полиција и да су историчари из “Института“, у ствари, били њени агенти. Ти историчари, или наводни историчари, одлазили су у њихове куће и станове, или је стара господа долазила у Институт. Поштован је, бар формално, принцип добровољности.

Један од масона са киме су обављена два разговора био је Дамјан Бранковић. По чему је он био посебан? Дамјан Бранковић је пре Првог светског рата био заступник немачког Крупа за Србију. Бавио се међународном трговином и шпедицијом. Пре Првог светског рата био је тајни саветник Николе Пашића за спољну трговину и војна питања.

Дамјан је у пролеће 1914. године, после повратка из Берлина, донео поверљиву информацију Николи Пашићу, председнику владе, да су се у јануару 1914, у дворцу Конопиште, у Чешкој, договорили немачки цар Вилхелм II и аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд да Аустро-Угарска има “слободне руке“ да одреди време и повод за напад на Србију. То је Дамјану Бранковићу, у највећем поверењу, саопштио доктор Милон, директор Крупа у Немачкој. Бранковић је такође Пашићу пренео информацију да је ултиматум Србији већ спреман у Подздаму, само се чека време и повод.

С обзиром да је спреман рат против Србије, Круп, Лугер и Маузер морали су да прекину све пословне везе са Дамјаном Бранковићем који је био њихов представник у Краљевини Србији.

Вест коју је чуо од Бранковића Никола Пашић је крајње озбиљно схватио. Међутим, он није могао бог зна шта да уради јер су у то време политичке станке биле незаинтересоване за спољну политку, спремале су се за изборе. И заиста 10. јуна 1914. године донета је одлука да се распусти Скупштина, расписани су избори за 1. август 1914. Вест је објављена 11. јуна на другој страни, а сутрадан као ударна информација на насловној страни Политике. Коментар је био да ће српски политичари уместо на одмор, тог лета, ићи у предизборну кампању. Већ се и слутило каква ће бити кампања, Политика је претпостављала да ће бити по угледу на америчку, дакле, прљава. Државане институције су се спремале за летњи одмор. Ништа није наговештавало да ће за 16 дана доћи до атентата који ће бити повод за Први светски рат.

Пашић је веровао да му Дамјан Бранковић доноси проверену информацију јер му је и 1908. године, док је био премијер, уприличио сусрет са фон Пилисом, директором Северно-немачког Лојда из Бремена, који је из Беча допутовао у Београд и донео вест да ће Аустро-Угарска анектирати (насилно припојити) Босну и Херцеговину, супротно одлукама Берлинског конгреса из 1878. године. Та вест је из Беча стигла у Београд пре него што је за њу сазнао Берлин, захваљујићи везама фон Пилиса и Дамјана Бранковића. Али Пашић тада није поверовао извору Дамјана Бранковића. Наравно, није био у праву.

Анексија је објављена 5. октобра. 1908. године. Пашић тада није био премијер. Имао је касније сусрет са фон Пилисом, коме се извињавао због неповерења које је показао преама њему, а фон Пилис је сведочио да је видео сузе у Пашићевим очима. Зато је у пролеће 1914. Никола Пашић информацију о договору Вилхелма Другог и Франца Фердинанда, да Аустрија може да одреди повод и време за напад на Србију, схватио озбиљно.

Док су се странке бавиле изборима, и дневно политичким смицалицама, утицајни људи из Србије, покушали су да преко својих веза, пословних, дипломатских и масонских учине нешто и спрече рат који се увелико припремао.

Све је то Дамјан Бранковић саопштио историчару М.Ч. у децембру 1951. и у марту 1952. из тајанственог Института који је све то пажљиво забележио. И то његово драгоцено сећање чами у архиву, спомиње се само у неколико књига и фељтона. Јавност о томе готово ништа не зна.

Сукоби Србије и Аустроугарске око Босне и Херцеговине имали су дугу и замршену историју. После Херцеговачког устанка против Турских власти из 1875. који се проширио и на Босну, Срби су на Видовдан 1876. прогласили присаједињење Босне Србији, а Херцеговине Црној Гори. До тога није дошло јер је већ 30. јуна 1976. избио Први српско-турски рат. После ратова са Турском дошло је до Берлинског конгреса 1878. када је Србија формално, коначно, постала независна, док Аустро-Угарска добија право да окупира Босну и Херцеговину на 30 година да би у њој завела ред после многих српских побуна и потом је поново уступи Турској. Међутим Срби у Босни и Херцеговини нису били задовољни тим решењем и константно су пружали отпор различитог интензитета и метода. Народ је сматрао да је аустријска окупација гора од турског ропства. Сада је било незадовољно и муслиманско становништво. Дошло је до зближавања православаца и муслимана у борби против двојне монархије. На томе је посебно радио следбеник Мацинија и Гарибалдија, слободни зидар, Мићо Љубибратић, који је прево Куран на српски језик са француског. Желео је да Срби што боље разумеју сународнике друге вере. У том периоду настају многе револуционарне и екстремне неформалне групе чији је циљ био уједињење Срба и Хрвата, народа све три вере, или уједињење словенског становништва на Балкану које је живело под турскоом и аустроугарском влашћу. Један од екстремних видова те борбе били су и атентати на значајне војне и политичке личности које су биле у служби двојне монархије.

Анексиона криза 1908. године скоро да је довела до рата. У Србији је владало борбено расположење, основана је организација Народна одбрана, која је требало да одигра улогу коју је Четничка акција имала у Јужној и Старој Србији од 1903. До рата није дошло јер Русија није могла да помогне Србији с обзиром да се још није била опоравила од тешког пораза у рату са Јапаном. У Русију су путовали принц Ђорђе Карађорђевић и Никола Пашић, примили су их руски цар Николај II и председник владе Столипин. Добили су обећање да ће Русија помоћи Србији у следећој прилици. Став Русије је утишао ратне покличе. Објављен је споразум који су предложили Извољски и Греј. Сама, без савезника, српска влада је 31.марта 1909. изјавила да Анексија Босне и Херцеговине не представља опасност за Србију, чиме је практично признала акт насилног припајања.

Против анексије у јесен 1908. године били су српски масони. Тада је у Србији постојала само једна активна ложа, “Побратим“, и она је била под заштитом, то јест, под влашћу Симболичке Велике Ложе Угарске. Да би једна држава имала Велику Ложу, то јесте да би била самостална у слободнозидарском смислу, она мора да има три самосталне ложе. Свака ложа мора да буде под заштитом неке Велике Ложе. Тако је ложа “Побратим“ била под заштитом Симболичке Велике Ложе Угарске. Постојала је још једна ложа у Београду, “Слога, рад и постојанство“ која је била под заштитом Великог Оријента Италије, али она је, у то време, била неактивна, то јест “успавана“.

Масони окупљени у ложи “Побратим“ покушали су да делују преко својих веза у Берлину, Лондону и Паризу, али су то морали да раде преко Будимпеште, односно уз дозволу Симболичке Велике Ложе Угарске. Мађарски масони их нису подржали у тим тежњам, али су дали могућност да потраже заштиту неке друге Велике Ложе и преко ње делују. Тако је ложа “Побратим“ ступила под заштиту Велике Ложе Румуније. Слободнозидарска, међународна повезаност, дала је одређене резултате. Тако је, између осталих, ложа „Мемфис” из Букурешта известила ложу „Побратим” да ће 19. октобра 1908. године у Букурешту бити велики митинг против Аустро-Угарске и позвала српске и румунске масоне да узму учешћа. Протест је одржан: прво митинг у великој сали, затим демонстрације на улицама Букурешта о чему је стурадан извештавала “Политика“.

Већ раније је постојала тежња у српским масонским круговима да се успостави тесна сарадња са Великим Оријентом Француске, који није у систему плаве, јовановске масонерије. Сарадња између ова два система је искључена. Међутим, ложа “Побратим“, која је била у саставу јовановске масонерије, дала је разрешницу петорици мајстора. Они су са др Васом У. Јовановићем, др Васом И. Јовановићем, Шарлом Дусеом, Леоном Декоом, француским послаником у Београду, основали ложу “Уједињење“ 22. фебруара 1909. Нешто касније 7. јула 1910. године основана је ложа “Шумадија“ која је била под заштитом Велике Ложе Хамбурга. Ложа “Слога, рад и постојанство“ се поново активирала 19.фебруара 1912. Тако су испуњени важни услови за формирање самосталне Велике Ложе Србије, што се догодило 10. маја 1912. Тако су догађаји око анексије Босне и Херцеговине убрзали осамостаљење српске масонерије и формирање самосталне Велике Ложе Србије.

Одмах по објављивању анексије 1908. по старом календару дошло је до измирења масона који су били подељени на обрновићевце и карађорђевићевце. У ложу “Побратим“ вратио се Светомир Николајевић и своје услуге ставио на располагање слободним зидарима и Србији. Основан је патриотски одбор ложе “Побратим“. О трошку ложе “Побратим“, без знања званичних власти, Светомир Николајевић је путовао у Париз, Брисел, Берлин и Берн. О свом трошку је, са њим, у Француску путовао доктор Васа И. Јовановић, тада адвокат, један од тројице оснивача четничког покрета 1903. Циљ је био да се придобију симпатије западне Европе за Србију и српски народ. Масони нису чекали да влада, која је, у политичком и дипломатском смислу, представљала српски народ заузме свој став, и одреди циљеве и правце деловања, већ су сами кренули преко својих веза да делују на европске владе и јавно мнење. На дугом путу, за веома кратко време, Светомир Николајеић је обавио разговоре у Минхену са професором Квидеом, чланом управе међународног савеза, у Берну са администраторм парламентарног савеза Де Гобом. Састао се и са лордом Стемом. Први одговори Светомиру Николајевићу били су веома неповољни али су учињени одређени помаци о чему је поднео извештај ложи 24. новембра 1908:

“Одмах после овог мог меморандума, сва су патриотска друштва у Немачкој изјавила протест противу анектирања Босне и Херцеговине од стране Аустрије. Доказ да је мој рад имао успеха, налази се у томе, што се у тим протестима говори о томе, да народ Босне и Херцеговине треба да се пита о анексији, а Србија и Црна Гора да се задовоље. Дакле, после тога мемоара, почело је и јавно мнење окретати се у корист српског питања и ја налазим да је гледиште садашње српске владе правилно и да треба тежити да се пошто пото Србија споји са Црном Гором. Сем тога, писаћу ових дана и председнику Српске Народне Скупштине и позваћу га да ступи у савез интерпарламентарни, јер од тога савеза може Србија само добити. Донео сам, браћо, неколико примерак мемоара на француском језику да га прочитате. Благодарим ложи „Побратим” што је у овим судбоносним приликама схватила свој задатак и изложила се материјалним жртвама, да одговори свом масонском задатку. Ја вас молим, браћо, да ван ложе, у овим тешким и судбоносним приликама за Србију и српство, проповедате мир и љубав, јер само слога и сложан рад може донети српству успеха.“

На дипломатску сцену ступа 1908. највећи дипломата кога је Србија имала у модерној историји Милован Миловановић, школован у Паризу, бивши амбасадор у Италији где је и ступио у слободно-зидарски савез. Миловановић је преко масонских веза у италијанској дипломатији, док је био посланик у Риму, покушавао да ублажи негативан став који је Енглеска имала према Карађођевићима који су на престо дошли после убиства краља Александра Обреновића, последњег представника те лозе. Миловановић ће као министрар иностраних послова и касније као председник владе имати важну улгогу у склапању савеза балканских народа у броби за ослобођење од Турске.

Током октобра и новембра 1908. године Милован Миловановић се упустио у дипломатску активност широких размера која је, првенствено усмерена на Француску и Енглеску, при чему није заборавио да одржи и сталне контакте са Извољским, руским министром иностраних послова, посебно због тадашњих, унапређених енглеско-руских односа. Тек после његовог пута у европским кабинетима је јасно сагледана веза српског са босанским питањем. Српско питање коначно је стављено на дневни ред европске политике, на коме ће се одржати све до 1918. године.

Milovan_Milovanovic-400x499Ова дипломатска мисија Миловановићева, током које је у Паризу имао низ успешних сусрета са Фалијером, Клемансоом и Пишоном, у Лондону са Грејом и Хардингом, а у Риму са Тинтонијем и Ђолитијем, имала је и своју масонску позадину.

Српска дипломатија, на чијем се челу налазиo слободни зидар Милован Миловановић, тајно је радила на томе да се постигне споразум са Бугарском. Бугарски представник у Београду Гошев, повремено је присуствовао раду београдских ложа. Још два бугарска држављанина имала су занимљив статус у слободном зидарству Србије. Први је био Онорије Марколеско, фотограф бугарског двора, који је био и члан ложе „Побратим” и мајор Протогеров (каснији генерал и председник бугарске владе), који је био у сталној преписци са њом.

Последица анексионе кризе била је формирање ложе Уједињење, 22. фебруара 1909. Формирањем ложе “Уједињење“ почело је специфично деловање српских слободних зидара. Њу су сачињавали угледни француски ђаци, то јест Срби који су студирали у Француској. На оснивачкој седници Васа У. Јовановић је одржао говор у коме је нагласио: Наш циљ је Југославија.

Претходно је ложа “Побратим“ дала одобрење петорици мајстора да иступе из њених редова и формирају нову ложу. Старешина ложе био је доктор Васа У. Јовановић, секретар министарства привреде, који је факултет и докторат стекао у Бриселу. У ложу “Побратим“ примљен је 1901.

У ложи “Уједињење“ од 1909. до 1914. године, чланови су били: Атанацковић Лазар; Антонијевић Милан; Аврамовић Михаило; Бошковић Бранко; Божовић Бранко; Бисерес; Дибиду Гастон; Деко Леон; Гавриловић др Богдан; Гавриловић др Милан; Гођевац др Влајко; Илић Александар; Јовановић Љубомир С. Чупа; Јовановић Миливоје А.; Јованивић др Слободан; Јовановић Васа И.; Јовановић Васа У.; Коњерек Ј.; Лукић Војислав; Марковић др Божидар; Маје; Мајзнер Павле; Михајловић Станоје; Мијалковић Димитрије; Миловановић Милан; Молан Жил; Мот де ла; Пишар; Поповић др Богдан; Поповић др Павле; Стефановић др Драгомир; Стојановић др Коста; Стојановић др Љуба; Симић Божин; Шапинац Стеван; Рикај Жан; Вајс Самуило; Василијевић Павле; Велимировић Петар; Викар Жозеф; Вучићевић Богољуб; Вукчевић Богољуб; Зорко Јован.

Још неколико догађаја, у којима се појављују исте личности, имало је утицај на историјска кретања која су претходила Сарајевском атентату. Демонстрације у Београду 23. марта 1903, Мајски преврат 1903, формирање четничке акције крајем септембра 1903. Такође “царински рат“ од 1905-1909. Као и младотурска револуција и преврат у Турској у јулу 1908.

Иза демонстрација београдских ученика и студената 23. марта 1903. године против краља Александра Обреновића стајали су пучисти а главни организатор био је Љубомир Јовановић Чупа, познатији као Љуба Чупа. Тада су полиција и жандармерија убиле шест демонстраната, уследио је терор и прогон младих људи што је изазвалo додатни, можда пресудни гнев, према краљу Александру Обреновићу.

У преврату од 29. маја 1903. по старом календару учествовали су масони Никола и Светозар Хаџи-Тома, адвокат Алекса Новаковић, поручник Божин Симић, капетан Стеван Шапинац, Милан Гр. Миловановић и други. И сам краљ Петар I Карађорђевић је био слободни зидар. Њему је 24. јуна, на дан заштитника масона светог Јована, приређен свечани дочек у Београду. Формиран је Одбор за дочек коме је председавао масон, професор Велике школе, Михајло Валтровић. Увече је приређен свечани програм у Народном позоришту, поздравну песму извело је Београдско певачко друштву коме је дириговао слободни зидар Стеван Мокрањац. Све је завршено величанственим ватрометом и слављем на београдским улицама а велике количине пива, које је бесплатно дељено народу, поклонили су Вајферт и Бајлони.

После пропасти Илинденског устанка 1903. и пада “Крушевске републике“ уследио је прогон и покољ локалног становништва, пре свега Срба и Цинцара у Македонији. То је убрзало формирање српске четничке акције чији је задатак био заштита народа и српских села. То се и догодили крајем септембра 1903. у кући Луке Ћеловића, богатог трговца и банкара, који је у младости учествовао у Херцеговачким бунама. Непосредни оснивачи четничке акције били су доктор Милорад Гођевац, лекар, доктор Васа И. Јовановић, адвокат, и генерал Јован Атанацковић. Од њих тројице двојица су били масони: Гођевац и Јовановић. Постоји низ документата и извора који сведоче да је значајан број четника припадао слободном зидарству.

Као реакција на догађаје око анексије Босне и Херцеговине, као резултат разочарења младих људи, формирана је организација Уједињење или смрт, касније названа Црна рука, а њени чланови су поспрдно називани “црнорукци“. Кључни човек за оснивање Црне руке и писац њеног статута био је Љубомир Јовановић Чупа. Он је студирао право у Белгији и тамо је примљен у слободнозидарски савез. Касније је био уредник и власник гласила организације, листа “Пијемонт“. Постоји писани траг да је Апис убедио Александра Карађорђевића да поклони 20 хиљада динара у злату за оснивање “Пијемонта“ и куповину штампарије.

О овим корацима дао је своју верзију и Драгутин Димитријевић Апис у последњој речи, на процесу у Солуну 1917:

„Дошла је анексија Босне и Херцеговине. Српски је народ јаукнуо од бола, али није могао протестовати. У Турској се је десила Младотурска револуција и сва наша тамошња организација почела је да се руши. Српство је почело опет, да страда и над тамошњим Српством поново су се почели скупљати црни облаци. У то време вратио се је са својих студија из иностранства покојни Љуба Јовановић. Отишао је на науке као одушевљени национални радник и вратио се је као манијак-националиста. Југословен безграничне вере у своје снове за уједињење свих Југословена. Одмах ме је нашао. Ми смо били стари познаници. Још пре 29. маја ми смо се зближили у борби противу тираније старог режима а после 29. маја били смо заједно у Комитету за рад у Македонији и Старој Србији, ја као млад официр а он као представник образоване омладине… Пришао ми је, сад после својих озбиљних студија да ми отвори сву своју душу препуну бола и страха, да се у пијемонту у Србији за Српство и Југословенство не ради онако како би требало и онолико колико би требало… Требао му је лист. Ја сам му помогао и благодарећи једном великом добротвору он је и дошао до свог листа. Тако је постао “Пијемонт“ а он Љуба Јовановић директор и власник тога листа па је као директор тога свог мезимчета и умро на бојном пољу…“

Apis-crna ruka

Десет чланова Врховне централне управе официри Илија Радивојевић, Чедомир Поповић, Велимир С. Вемић, Драгутин Димитријевић, Војислав А. Танкосић, Илија М. Јовановић, Милан Васић, Милан Гр. Миловановић и Радоје Лазић и два цивила Богдан Раденковић и Љубомир С. Јовановић потписали су Устав организације »Уједињење или смрт« 9. маја 1911. године, а 21. августа 1911. почео је да излази и лист “Пијемонт“.

Према сачуваним списковима чланова организације „Уједињење или смрт“ и документима о слободнозидарским ложама у Србији који су доступни, у тајној организацији „Уједињење или смрт“ слободни зидари су били: Љубомир С. Јовановић Чупа, новинар, Милан Гр. Миловановић, пуковник – њих двојица су били и чланови Врховне централне управе; Божин Симић, капетан, Александар Илић, поручник , Јован Милосављевић, сарадник часописа „Словенски Југ“, Бранко Божовић, правник, Миливоје А. Јовановић, секретар Железничке дирекције, Стеван Шапинац, мајор, др Милан Гавриловић, чиновник Министарства иностраних дела, Богољуб Вучићевић, полицијски комесар, Милорад Николић, трговац, Милан Антонијевић, апотекар, Димитрије Мијалковић, директор Осигуравајућег друштва Србије.

 

У прво време постојања и деловања организације „Уједињење или смрт“ њени односи са принцем Александром били су релативно добри, а са радикалима, посебно Пашићем, нису били такви. Односи црнорукаца са Милованом Миловановићем у почетку нису били добри. Преокрет у односима Миловановића и “Црне Руке“, крајем 1911, настао је услед његовог рада на српско-бугарском савезу. На састанку чланова организације Љуба Јовановић Чупа предложио је да Апис изложи Миловановићу гледишта Организације у односу на споразум с Бугарском и пружи му подршку у томе раду. Тако је Апис признао Миловановићу постојање организације и објаснио му њене циљеве. “Ставите ми, млади пријатељу, ту вашу ‘Црну Руку’ на расположење“ рекао му је Миловановић, “па ћете видети шта ћу ускоро учинити за Српство“.

Обрт у односима “црнорукаца“ и Милована Миловановића био је изненађење када се зна да је 1909. у Миловановићев фијакер ускочио Воја Танкосић и запретио му четницима. То приближавање вероватно је последица и чињенице да су и Милован Миловановић Балачко и Љубомир Јовановић Чупа, који је покренуо процес помирења, били слободни зидари.

Царински рат између Србије и Аустроугарске почео је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Србија и Бугарска су потписале царински савез јула 1905. у Београду. Један од услова био је да се то не објављује док Србија не потпише трговински споразум са Аустроугарском. Међутим у децемру 1905. бугарска влада је уговор о царинском савезу са Србијом поднела Собрању на одобрење што је и учињено, јеногласно. Тако је информација процурела у јавности и дала повод за аустроугарску економску блокаду Србије. Аустроугарска је била главни спољнотрговински партнер Србије. У Аустроугарску је одлазило 86% српског извоза. Само тај податак говори колико је економска блокада имала последица на српску привреду. У таквој ситуацији морала су се пронаћи нова тржишта. Захваљујући способним привредницима који су имали одличне везе у свету повећан је извоз у Немачку 16 пута, у Белгију 52 пута, први пут је Србија робу почела да извози у Енглеску. Пре царнинског рата годишњи извоз Србије износио је 60 милиона динара, а после царниског рата износио је 80 милиона динара. Дамјан Бранковић је био од оних људи који су имали пресудну улогу у време царинског рата и на јачању српске привреде у тешким међународних околности.

О подвизима Дамјана Бранковића у тексту “Један јубилеј“, објављеном у –“Индустијској обнови“ 1937, поводом 70 година живота Дамјана Бранковића, аутор А. Петровић је записао:

„За време анексионе кризе аустроугарске власти задржале су велики транспорт шина из Немачке намењен за изградњу западних железница. Личном интервенцијом г. Д. Бранковића успело је да се ти транспорти ослободе (у противном случају сви би земљани радови пропали), док су аустроугарске власти материјал за београдску телефонску централу задржале за целу годину дана 1912 год. по истој аналогији аустроугарске власти задржале су први транспорт брзовозних локомотива у Земуну и нису хтеле да их пребаце у Београд. Г. Д. Бранковић је приватним путем издејствовао да се то једне ноћи изврши. Да ове локомотиве нису стигле на време у Србију, ми не бисмо могли добити кумановску битку“

Јован Вељић је сведочио да је Дамјан Бранковић дао својих 10. 000 динара аустријским цариницима у Земуну да би пропустили локомотиве.
Кредит од 95 милиона франака за куповину топова Дамјан Бранковић је обезбедио у Француској и притом се одрекао процента који му је по закону припадао за обављени посао. Када су стигли топови у Србију, испоставило се да нема довољно коња за вучу тих оруђа. За решавање проблема недостатка коња поново је ангажован Бранковић. Он је купио у Русији 2.000 коња и за шест дана, пробивши аустроугарску блокаду на Дунаву, допремио их у Србију. Касније, у Другом балкаском рату, Бугари су се посебно жалили на покретљивост српске атиљерије.

Предузимљив, са одличним пословним везама, Бранковић је упркос блокади успео да извози месо из Србије у Намачку.

Дамјан Бранковић је постао масон 3. маја 1910. године. Документи указују да је још раније имао везе, и блиску сарадњу, са истакнутим слободним зидарима. За пријем у слободнозидарски савез Бранковића је предложио стари угледни масон, један од оснивача ложе “Побратим“, учитељ по образовању, а тада високи чиновник Народне банке, Петар Шрепловић. Манојло Клидис, уз Ђорђа Вајферта доживотни старешина ложе “Побратим“, тражио је да о Дамјнану Бранковићу, с обзиром да је био представник немачког Крупа за Србију, своје мишљење каже и масон и пуковник Павле Хорстиг, који је пре Бранковића био заступник овог индустријског гиганта. И то је био један вид провере пре пријема.

Дамјан Бранковић је био члан Патриотског одбор српских ложа. Председник одбора био је Петар Шрепловић, а чланови Михаило Цукић, Васа И. Јовановић, Александар Динић, Васа У. Јовановић, Милутин Перишић, Драгутин Стефановић, архимандрит Платон, Стеван Шкорић, Станоје Михајловић.

У „Гранд Хотелу“, који је био власништво Душана Миличевића, слободног зидара, одржавани су скупови масона, а у другим просторијама повремено су одржавани састанци чланова Врховног вођства организације „Уједињење или смрт“.

Чињенице и наизгледа “ситни“ детаљи указују да постоји одређена веза између стварања слободнозидарске ложе „Уједињење“ и организације „Уједињење или смрт“.

Ложа „Уједињење“ образована је 22. фебруара 1909. године, а оснивач јој је био Васа У. Јовановић. Од оснивања њени чланови су, поред осталих, постали и дотадашњи чланови ложе “Побратим“: др Васа И. Јовановић, Богољуб Вучићевић, Никола Лукачек, Павле Мајзнер, Миливој А. Јовановић и Влајко Р. Гођевац.

Према казивању Оскара Тартаље, који је у савез слободних зидара ушао 1918. године у ложу „Максимилијан Врховац“ у Загребу, њега је у организацију „Уједињење или смрт“ примио (7. 4. 1912) Бранко Божовић, уредник листа „Пијемонт“, уједно и члан ложе „Уједињење“. То је за Тартаљу био довољан доказ да оптужи слободне зидаре да су припремили атентат.

Прве јавне оптужбе о саучесништву масонерије у сарајевском атентату изнео је лондонски лист list „John Bull“ (11. јула 1914), написавши да је Гаврило Принцип пре извршења атентата боравио у Паризу, где је добио упутства и новац од Великог Оријента за извршење атентата.

Питање улоге слободних зидара, постављено је ухваћеним и оптуженим атентаторима на претресима 12, 13, 17. и 18. октобра 1914. године, када су оптужени Чабриновић и Принцип, на питање адвоката Косте Премужића, у одређеном контексту, говорили о масонству Војислава Танкосића, Милана Цигановића и Радована Казимировића, који су на овај или онај начин умешани у организовање атентата.

Оптужбе да су слободни зидари организовали атентат појављивале су се и током рата, у штампи Аустро-Угарске Монархије. Тако је, поред осталих, лист мађарских слободних зидара (“Vilàg“),  у броју од 21. јула 1916. године, пренео “без коментара“ писање католичког листа “Кепес Хирлап“ по коме је „… животе престолонаследника и његове жене угасила тежња слободних зидара. Убице су скоро сви били слободни зидари, друштво слободних зидара дало им је нож, савете, подстицање и васпитање… Најзад можемо рећи да данашње наше несреће није узрок енглески понос, ни Словенска тежња, нити српски безобразлук, ни Греј, ни Николајевић, ни Пашић, него дух, владање и жеља слободних зидара“.

Loza-jugoslavija-650x449

Напади на слободно зидарство око његове одговорности за атентат на Франца Фердинанда јавно су настављени 1918. године у Пунтигамовој верзији стенографских записа са суђења сарајевским атентаторима за коју је предговор написао Јозеф Колер. И овде је поновљено тврђење, које није ничим документовано, да је Танкосић од француских масона добио новац и оружје за извршење атентата. У низу напада на масонерију спада и писање језуите Хермана Грубера, а нарочито су се у томе истицали бивши аустријски војници – професионалци Саркотић и Лудендорф, који је у две књиге, објављеним 1928. и 1934. године, тврдио да је и пуковник Драгутин Димитријевић Апис био слободни зидар, као што је то за овог аутора био и сам атентатор Гаврило Принцип. Лудендорф је у низу оптужби изнео и наводне доказе о улози Светомира Николајевића у повезивању српске масонерије са француским и другим ложама.

Оскар Тартаља је припадао ложама под каснијом Великом Ложом “Југославија“ све до 1928. године, када је добио разрешницу и афиловао у ложе које су биле под Симболичком Великом Ложом „Либертас«“(која је у сукобу са Великом Ложом “Југославија“ по питању националног програма).

Свим савезним ложама (под великом ложом) упућена је окружница Велике Ложе – број 8696, 3. марта 1930. године. Ова окружница публикована је и у часопису „Шестар“, 1930. (број 4-5):

“Драга браћо,

Клевета коју је у свет пустио фратор Пунтигам (под псеудонимом проф. Фарос), да су српски слободни зидари имали удела у убиству надвојводе Фердинанда у Сарајеву, поново је оживела у последње време, тако да ју је цитирао и један велики лондонски лист.

Наша је Вел. Ложа својом изјавом од 22. септембра 1921. године Бр. 1326 категорички демантовала ту ниску потврду, јер нико од слободних зидара, ни српских ни других у истини није узео ма какавог учешћа ни у прирпемама, ако их је било, нити у извршењу тога дела.

Сав. Веће наше Вел. Ложе налази се побуђено, да, понављајући горњу изјаву, утврди још и ту чињеницу да мајор Вој. Танкосић није никада, ни једног дана, био слободан зидар, нити је икада и покушавао да буде примљен у коју од српских Ложа.

Ово се саопштава свима Савезним Ложама ради знања, а биће достављено и страним Вел. Обедиенцијама са којима је наша Вел. Ложа у релацијама.

Са братским поздравом у 3×3,
Заст. Вел. Мајстора
Душан Ђ. Миличевић“

sestar-loza jugoslavija

Можда је највише рекао о могућим везама слободних зидара из Београда са младобосанским атентаторима Драгиша М. Стојадиновић, мада ни једном речју није поменуо масоне. Он је у тексту објављеном 1974. године у емигрантском часопису културно-историјског друштва  „Његош“ истакао да Принципа није вежбао у гађању из пиштоља Милан Цигановић, већ он и затим даје нешто опсежнији приказ:

“Једнога дана у хотел Балкан, почетком 1914. године, приђе ми мајор Танкосић и, издвојивши ме из друштва, замоли ме, у поверењу, да после подне дођем на старо Београдско стрелиште, више Смутековца, код Вајфертове пиваре. То је било једино уређено стрелиште у Београду, и ту су вршена стална гађања и одржавана такмичења.

Око четири сата тога дана отишао сам на стрелиште, и тамо нашао Танкосића са још два младића, које, дотле, нисам познавао. Њих ми је Танкосић представио као босанске добровољце. Једном сам запамтио име – Принцип – због чудног презимена за нас неуобичајеног, а другоме нисам. Танкосић ми је објаснио да их треба обучити у гађању револвером, да би они, као интелигентни ђаци-четници, могли после бити наставници за гађање у четничким логорима, да се на тај начин остали четници припреме и оспособе за евентуалну четничку акцију, кад то буде потребно да се примени у Босни и Херцеговини. Да овде нагласим да сам ја, од 1908. до 1927. године, био један из групе најбољих стрелаца Србије и да сам, као такав, учествовао и на Међународним утакмицама 1911. у Риму, 1912. у Бијарицу у Француској, а пре тога, као студент, четовао сам 1905, 1906. и 1907. у Старој Србији и Маћедонији.

Танкосић је донео и два Бровнинг револвера и приличан број кутија са муницијом. Ове револвере и муницију дао је као поклон Белгијанац Шарл Дусе, тадашњи наставник мачевања у војној Академији и представник Фабрик Насионал у Лијежу, чији је фабрикат и револвер Бровнинг.

Одмах смо приступили послу. Танкосићева дужност била је да у револверском рову држи мету, која је представљала војника у стојећем ставу, а ја сам давао упутства како се гађа у стојећем, клечећем и лежећем ставу, док је мета била мирна…

Вежбање је трајало више дана. Кад је после истрајне обуке завршено са успехом, ја сам се с овим ‘будућим четничким наставницима за обуку у гађању’ и не сањајући да ћу ускоро чути да је прави циљ ове стрељачек вежбе био припрема за атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда…

 

Нема сумње да је Принцип и пре и после вежбе вршио гађања где год му се пружила прилика. Отуда и више верзија о његовом вежбању…“’‘(Д.М. Стојадиновић, Сарајевски атентат – Принципове вежбе у гађању револвером. Гласник српског историјско-културног друштва Његош, 1974, 3, с. 20-24).

У литератури је било расправе и о питању одговорности и саучесништва грофа Иштвана Тисе, председника угарске владе, у атентату и његовој вези са Аписом. Ту није било могуће утврдити ништа ново, изузев податка да је Тиса био у истој слободнозидарској ложи којој је припадао и Јосип Такач, рођен у Сенти, чиновник Мађарског трговинског музеја и члан ложе “Побратим“.

Срби слободни зидари који су на разне начине били у контакту са актерима атентата то су радили мимо званичног Врховног Савета Србије и српске масонерије. Питање је да ли се у архиви Великог Оријента Француске могу наћи неки од докумената који би бацили више светлости на овај важан, али не и пресудни, историјски догађај за који је исувише често и неаргументовано оптуживана Србија.

Српски масони, као појединци, али и као организација, имали су диретног учешћа у кључним историјским догађајима. Подсетимо, да је Дамјан Бранковић у сећањима која је забележио М.Ч. из Института реко да су српски масони преко својих веза покушали су Француској и јавног мнења ове земље  да изврше притисак на Аустро-угарску и спрече њен напад на Србију. Постоје трагови који говоре да је било контаката између појединих масона са младићима из Босне који су били склони политичким екстrемизму који је стимулисан са разних страна. Масони су директно ушли у сукоб са Аустријом по питању анексије Босне и Херцеговине. Активности које су тада предузели настаили су и током Првог свтског рата. Никола Пашић је, као председник ратне владе, мобилисао масоне и по војном распореду их послао у европске центре где су радили у корист своје земље. Тако је на пример Ђорђе Вајверт би у Марсеју где је били и формлно седишете Велике Ложе Србије. Дамјан Бранковић је би у Швајцарској где је сарађивао са представницима Југословенског одбора и швајцарским слободним зидарима. Био је члан комисије за извршење Версајског уговора.

На лични захтев Крупа фон Хилбаха Дамјан Бранковић је 1937. поново постаљен за председника Круповог концерна Краљевине Југославије. Чим је 1. септембра 1939. избио Други светски рат Дамјан Бранквић је самоиницијативно одступио са те дужности.

Добио је велики број домаћих и страних одликовања. Био је добротвор и пријатељ уметника. Лично је познавао Стеван Сремца, Исидору Секулић, Јована Дучића, Милоша Црњанског и Иву Андрића.

Подржавао је развој подавалских села, посебно Белог Потока, као председник црквене општине у тој области.


Извор: Видовдан

Коментари

Један коментар на Mасони и сарајевски атентат

Оставите коментар

Оставите коментар на Mасони и сарајевски атентат

* Обавезна поља