Нови свет настраних као светска содомска антицрква (3-6)

„Квир“ – револуција: од једнакости полова ка њиховом укидању

Крај осамдесетих и почетак 90. година је истовремено означио озбиљне промене у самом содомитском друштву, у коме су се појавиле две струје. Једна је уједињавала гејеве и лезбејке, који признају мушки и женски пол, и успевају да прихвате избор, док друга категорично негира сам принцип различитости полова и хетеросексуалност као такву. И ако прва представља такозвану „уличну хомосексуалност“ која постиже извесне правне и социјалне резултате, друга доминира у интелектуалним, универзитетским круговима и чини активну научно-окултну срж, која се преко уништења разлике међу половима бави разрадом дуготрајне стратегије рушења природног реда ствари.

Јачање друге струје представља последицу активирања женске хомосексуалности која га је, пошто се спојила са широким феминистичким покретом и постала његова идејна база, усмерила у одређеном правцу. Феминисткиње-лезбејке су биле те које су формирале такозвани „квир-правац“ (од речи queer– чудан) који се нашао код изворишта нове интерпретације појма „гендер“. Тај термин, „квир – идентитет“, који је затим широко коришћен, прва је користила професор Калифорнијског унивезитета, лезбејка Тереза де Лауретис. Затим су почели да га користе у описивању не само содомита, већ и других „идентитета“ који се не уклапају у оквире традиционалне гендерске дихотомије. [1] Тако је појам „квир“ означио прелазак од феминистичке теорије хомосексуалности ка гендерској теорији, која говори о различитим типовима „гендерског идентитета“.

Прави оснивач квир-теорије је Јудит Батлер (њен рад има назив „Гендерски немир“, 1990.) која је дала револуционарану дефиницију концепције „гендер“ тиме што је максимално критиковала појам „полнаједнакост“. Пошто је коначно поделила појмове „биолошки пол“ и „социјални пол“ (гендер) она је изјавила да ово друго уопште не зависи од првог, да све зависи искључиво од слободног човековог избора, у зависности од оног гендера који човек себи даје. Суштина новине може да се изрази појмом „скуп квирова“, чија консолидација проглашава нестанак разлике између мушког и женског пола и категорија које су са тим повезане. Потврђује се „мултисексуалност“ која је карактеристична и за хомосексуалце, и за андрогине, и бисексуалце, и хермафодите, и травестите, и хетеросексуалце, при чему може сасвим мирно да се прелази из једног у други облик. Како учи Батлер, човека не одређује природа која му је дата, већ се она структурира или форматизује: „полног понашања нема у нашем дубинском „ја“. Оно се ствара из искуства, из наших односа са другима, под утицајем сложених психичких механизама“.[2]

Тако се нова концепција „гендера“, која представља плод квир-теорије, бори за потпуно мешање полова и за неутрално одређење пола, које одговара средњем роду „оно“ (енгл. „it“). Ако се тако прилази, ако се сви облици који су у вези са биолошким разликама мушкарца и жене проглашавају само за некакву бајку, хетеросексуалност постаје само један од могућих облика понашања. Гендер се одређује само личним избором човека, и он може да се мења у зависности од привлачења – ето то су и почели да називају „гендерски идентитет“ (на енглеском се то зове: „performance“).

Све те теорије су се нашле као база за пројект потпуне светске сексуалне револуције, усмерене према „отуђењу“ појединца од његовог пола. Међутим, од пута који изаберу за своју реализацију, поборници ове теорије се могу поделити у две групе. Једна се залаже за скривено рушење културног и социјалног поретка, преко поделе по полном одређењу, а друга је изабрала максималистичку варијанту која одбија чак и физиолошку природу поделе на полове и која се бори за потпуну сексуалну анархију. На пример, шпански квир-филозоф Беатрис Пресиадо инсистира на таквим „политичким стратегијама“ какве су „губитак идентитета, промена технологије тела, промена анатомске медицине која ће производити тела „нормална“ и тела „са маном“, и сл, и сл. Један други писац – настрана Моник Витинг, представница радикалног крила лезбејског покрета и ауторка модне теорије straight (што значи: „сексуално ваљан“) тврди да не постоје „мушкарци“ и „жене“. Он те категорије назива „језичким смицалицама“, уз помоћ којих је саграђена комплетна хетеросексуална заједница, и позива на ослобађање и смишљање новог језика и нове граматике и замену свих термина који имају везе с полом (мајка, отац, муж, жена) новим – „гендерски неутралним“ појмовима. Још један квир-филозоф, Жак Дорида своја размишљања своди у следеће: „А зашто да се не измисли нешто друго, другачије тело? Друга историја? Другачија интерпретација?“

Као резултат је тај добро уједињени квир-правац успео да се појмови „гендер“ и „гендерски идентитет“ устале не само у социологији, већ и у правној сфери, тако што су се под термином „сексуална оријентација“ претворили у темељни елемент новог светског сексуалног поретка који се управо ствара.

А то је, опет, омогућило потпуно кршење. Ради се о томе да, мада се појам „сексуална оријентација“ сматра за параван за хомосексуалност, њега не конкретизује ни један међународни и национални документ, што омогућује да свака сексуална оријентација добије статус норме. То значи да за социјално легитиман може правно да се сматра сваки сексуални акт, чак и онај који се данас сматра за злочин, само ако је учињен добровољно. То се односи и на полигамију, и на полиандрију (више мушкараца), и на сексуално мултипартнерство, на бисексуалност, на инцест, и најзад, и на педофилију и зоофилију (ту немају права да се умешају чак ни заштитници животиња). Све зависи од степена „еманципације“оних из највиших слојева друштва, који су или лично чланови светске содомистичке мафије, или су под њеним снажним притиском.

Правно признање содомистичке мафије

Рехабилитација хомосексуалности, која се већ догодила, довела је не само до наглог пораста бројности настраних, већ и до даље консолидације те агресивне заједнице, чији је циљ прелазак у нове облике експанзије. Како је један од истраживача тачно рекао, хомосексуалци су слични ћелијама канцера. Обзиром да имунолошки систем организма пребројава и уништава поједине ћелије тумора, оне се групишу како би преживеле, односно заварале ћелије за праћење имунитета. „Толико се развијају да горњи слојеви ћелија почињу да притискају доње, те их тако уништавају. У резултату се добија трула жижа која трује организам, развија се такозвана карциномска интоксикација. То је директна аналогија са „плавом мафијом“[3].

Јер заиста, настрани, који се не задовољавају легализацијом, делујући по правилима мафије, за себе захтевају специјални статус и специјална права, која ће им дати јединствен положај и која ће им омогућити да отворено пропагирају и натурају свој поглед на свет и свој начин живота. Ето у чему је смисао права за која се они боре. Јер појам „сексуална мањина“ који се сада користи у правним документима, они су данас почели да користе не само ради директног подсећања на себе у антидискриминационим законима, већ и ради доношења појединачних закона о „сексуалним мањинама“, па чак и за директно подсећање на „сексуалну оријентацију и гендерски идентитет“ кроз чланове устава.

Пошто је у међународним организацијама оформила утицајан лоби, ЛГТБ-заједница је успела да се преко Међународне асоцијације хомосексуалаца и лезбејки 1993.године укључи у организације, које су акредитоване при УН. Та организација врши мониторинг ситуације и 17.маја сваке године објављује карту која приказује положај поштовања права сексуалних мањина у свету. Исте године је Управа Високог комесара УН за избеглице (УНХЦР) у својим консултативним закључцима почела хомосексуалце да третира као „посебну социјалну г рупу“, а 1995.године су УН у списак кршења основних људских права унела и кршење права сексуалних мањина.

Најдоследнији и најбескомпромиснији заштитник права настраних је Европска унија. Принципи њене активне позиције по том питању су били постављени 1994.године када је Комитет Европског парламента за грађанске слободе и унутрашње послове сачинио и прихватио извештај „Иста права за хомосексуалце и лезбејке у ЕУ“, чији је аутор Клаудија Рот, представник Партије зелених СРН. Према резултатима заседања, Парламент је донео резолуцију о препорукама Савету министара да се забране сви облици дискриминације према сексуалној оријентацији (укључујући и област закона о партнерству и усвајању деце), али Уговор ЕУ који је тада постојао није обезбеђивао за то одговарајућу законодавну базу.

Како би таква ситуација била исправљена ЛГТБ-заједница је заједно са другим групама које се боре за равноправност, почела да лобира владе европских држава да се у наведени уговор унесу исправке. Као резултат је у нови Амстердамски уговор из 1997 г. (ступио је на снагу 1999г.) унета исправка која је Европској унији дала правну основу да може се бори са дискриминацијом због сексуалне оријентације. О томе говори члан 13. Уговора који представља први међународни документ који је отворено проговорио о сексуалној оријентацији. Забрана те врсте дискриминације фиксирана је и 2000.године у Повељи ЕУ о основним правима грађана ЕУ.

Најзад, 2006.године Европски парламент је донео резолуцију „Хомофобија у Европи“ у којој се неприхватање настраних сматра према раније помињаној Бентамовој формули за „ирационални страх и одвратност према хомосексуалности, лезбејкама и гејевима, бисексуалцима и трансвеститима, који је заснован на предрасудама, а близак је расизму, ксенофобији, антисемитизму и сексизму“.[4] При чему су међу облицима у којима може да се пројави хомофобија побројани не само праћење и убиства, већ и исказивање мржње помоћу речи, подсмехом и увредом речју. Дошло се дотле да неки експерти предлажу да се хомофобија класификује као «несношљиво растројство личности». Заједно са расизмом и сексизмом у скорој будућности због таквих ствари ће можда људе да смештају у психијатријске болнице.

2010.године одговарајућу резолуцију («Дискриминација због сексуалне оријентације и гендерског идентитета») прихватио је и Савет Европе. У њој се подвлачи посебна одговорност парламентараца за иницирање и помоћ у промени закона у тој области.

Содомитски „бракови“ као средство уништења породице

Главно средство за санкционисање посебног положаја содомита у друштву постало је њихово истицање идеје о потпуном одбацивању институције породице, коју они називају заосталом појавом која је своје одживела. Међутим, пошто су схватили да тај захтев неће лако проћи они су променили тактику и почели активно да се залажу за озакоњивање „бракова“ особа истог пола, са циљем да изнутра униште институцију брака. То је постало кључна етапа сексуалне револуције, усмерена и против човековог бића, и против многохваљеног западног права.

Што се тиче суштине, законско – званично ступање у супружанске односе између мужа и жене представља наставак оног брака за који је Бог благословио Адама и Еву, које је сам створио. Тим благословом Бог је доказао природу људске суштине, каквом ју је он створио. Како је Јован Златоусти писао у „Књизи о девству“, „брак је дат да би се рађала деца, а још више ради гашења природног пламена… најзад, када су се појавили и земља, и море, и васељена, остало је још само једно – да се искорене неуздржавање и блудничење“.[5] Тако да, идући против човечје природе, одричући разлику међу половима и супружански чин, содомити не могу да захтевају за себе оно, за шта је Бог благословио мушкарца и жену.

Што се тиче европског права, савез између особа истог пола захтева одбацивање из законодавства појма пола, односно мушкарца и жене као основе људског друштва. Уместо њих треба да буду поменута нека бесполна бића – „жени се А“, „жени се Б“, „родитељ А“, „родитељ Б“, „партнер А“, „партнер Б“, који се уводе не само у грађански кодекс, већ и у правна документа, којима се регулишу питања рада, социјалног осигурања и осталог. На тај начин ишчезавају као субјекти права „мушарац“ и „жена“, „муж“ и „жена“. Као резултат се у оквиру правног поља мења структура породице као такве. Обзиром да бракови истог пола претпостављају и право да усвајају децу, то мења и карактер рођаштва, и поставља крст на везе са биолошким родитељима, а децу оставља без корена. Односно – покушава се да се законодавним актом измени биолошка реалност и да се формира нови људски род.[6]

Одлучујући корак на путу према содомитској револуцији су направиле међународне конференције у Каиру 1994. и Пекингу 1995.године, које су биле посвећене питањима насељености у свету и положају жена. На њима су донете одлуке које су означиле почетак политике прихватања хомосексуалних парова и ширења технике медицинске помоћи за њих. Ради се о томе, да је у документима те две конференције дефиниција породице дата у тако расплинутим терминима да то дозвољава да се она тумачи врло произвољно. Тако у извештају конференције у Каиру, у одељку „Породица, њене функције, права, састав и структура“ каже се следеће: „Мада су за различите социјалне, културне, правне и политичке системе битни различити типови породица, породица представља основну ћелију друштва и као таква има право на сву могућу заштиту и подршку.“ „Породица заузима различите облике у зависности од културних, политичких и социјалних система“.[7]

Овакве формулације су у то време изазвале озбиљан скандал и многи правници су одмах констатовали да ће оне неизбежно довести до признања противприродних веза. Међутим у завршном документу је уведен општи појам „парови“, после кога се подразумевало „урођена права“. Конкретно, указивана је неопходност да се „помогне појединцима и индивидуама да имају децу“, а у ствари је усвајана техника in vitro.

Тако је проблем легализације хомосексуалних бракова и ширења коришћења помоћних репродуктивних технологија за хомосексуална лица правно решен у оквиру УН, после чега је Европска унија приступила ратификацији такве политике и на „простору Европе“.[8]

У резолуцији од 8.02 1994. Европски парламент је јасно захтевао од чланица да стану на крај забрани хомосексуалцима да формирају породицу, препоручио је гарантовање низа права и предности брачног живота, дозвољавање регистрација партнерства и уклањање ограничења за хомосексуалце да усвајају или васпитавају децу. У својој Повељи о људским правима из 2000г. ЕУ је одбила да се позове на пол када је одређивала појам брака и потврђивала права детета (говори се о једнакости родитеља, а да се не спомену мајка и отац). У Резолуцији од 5.07 2001. Европски парламент је чланицама препоручио да измене своје законодавство у вези са давањем једнаких права хомосексуалцима и да на разматрање у ЕУ поставе питање признања законитих односа међу хомосексуалцима.

У извештају од 2002. Европски парламент је препоручио да се хомосексуалцима признају једнака права која произилазе из живота у браку. Најзад, у резолуцији из 2003. Европски парламент је поновио свој захтев да се уклоне сви облици дискриминације хомосексуалаца (правни и фактички), конкретно они који се односе на брак и усвајање деце. Затим је у резолуцији 2006. године земљама препоручено да донесу нове мере легализације бракова лица истог пола уз позивање земаља да измене своје законодавство и да га учине „пријатељскијим“ у односу на хомосексуалце, као и да сачине мере против земаља у којима се не предузимају кораци за борбу са различитим испадима против жеље хомосексуалаца да озакоњују своје везе.

Друга врло битна структура којом се наведена политика спроводи је Европски суд за људска права Савета Европе, који је сачинио право на недискриминацију. То право се заснива на сексуалној оријентацији, и по њему је потребан посебно озбиљан повод како би се оправдала разлика између парова истог или различитог пола. У вези са тим Суд не оставља никакву могућност да то процењује држава.[9]

Тако, видимо да је у прихватању бракова особа истог пола врло јасно заступан политички курс ЕУ и Савета Европе, који ће имати далекосежне последице и широк избор одговарајућих правних инструмената.

Да се не би изазвале тренутне оштре протестне реакције код Европљана, као прелазни корак европски руководиоци су предложили облик који би био алтернатива браку – регистровани бракови особа истог пола, захваљујући чему су настрани добијали пореске олакшице и право на наслеђивање. Први такав закон је донет у Данској 1989. године, а сада он постоји и у Андори, Аустралији, Аустрији, Бразилу, Великој Британији, Мађарској, Немачкој, Израелу, Ирској, Исланду, Колумбији, Лихтенштајну, Луксембургу, Словенији, Финској, Хрватској. Чешкој, Швајцарској, Еквадору и неким државама САД-а. И у Италији има градова у којима хомосексуалци могу своје односе да региструју званично. У различитим земљама ти „савези“ се називају различито, разликује се и списак права која они могу да користе, али се суштина не мења – то је први облик озакоњења њиховог „брака“. Алгоритам борбе је одрађен и делује онако, како је то замишљено.

Пошто је припремљена база, најнапреднији руководиоци су кренули даље и хомосексуалцима су омогућили сада већ пуноснажно право на брак. Прва држава, то се одавно зна, постала је Холандија (2001.), а за њом су пошли Белгија (2003.), Шпанија, Канада, Јужноафричка Република, Норвешка, Шведска, Португалија, Исланд, Аргентина, Данска и неке државе САД и Мексика. У априлу 2013. придружили су им се Уругвај и Нови Зеланд, 18.маја Француска, а 21.маја Дом општина британског парламента је одобрио нацрт закона којим се у Енглеској и Велсу легализују бракови особа истог пола. Сада су слични нацрти закона на усвајању у Луксембургу, Непалу и Парагвају.

Јавност ту политику такође прихвата на различите начине. Па ако је у једним земљама друштво већ толико зомбирано да је његов имунитет изгубљен, у другим изазива врло жесток отпор. Пример за прво је Швајцарска, где закон „О регистрованом партнерству“, као и већина других федералних закона ступа на снагу вољом народа преко референдума: 58% бирача је 5.06 2005. признало право хомосексуалним паровима да региструју заједнички живот.[10] Пример за друго гледање је Француска где се жестина борбе стално појачава.

Француска представља добар пример тога, како настрани поступају лукаво. Обзиром да је 1998.године легализација њихових веза била још незамислива за француско друштво, као и за Скупштину, па чак и Владу, дискусија о браковима истог пола се кретала у ситним корацима, како би се припремили потребни услови.[11] Прво су 1999. почели да протурају Грађански пакт солидарности (PASC), који је представљао нешто између заједничког живота и брака. То је био договор између два физичка лица, укључујући и хомосексуална, који желе да своје односе озваниче, а да при том не ступају у брак, који је гарантовао одређена минимална лична и имовинска права. При том партнери нису добијали неке озбиљне обавезе, а договор се раскидао аутоматски, на молбу једног од партнера. Било је јасно, да PASC представља смицалицу уз чију помоћ се припремала легализација бракова истог пола, и зато је дискусија о њему изазвала жестоке врло дуге расправе, а отпор је био ништа мање чврст, него што је сада.

Међутим, на крају је PASC ипак прихваћен. Истина, испоставило се да су резултати заиста неочекивани, јер је 94% оних који су били за PASC били партнери супротном полу, а само 6% је било хомосексуалаца. Али је оно што се хтело – учињено је: питање хомосексуалних бракова је унето у поље информација, постало је уобичајена тема за дискусију, почела је све јача обрада законодавства, после чега, када је на власт ступио Оланд, постало је могуће и даље протурање закона о таквом браку.

Не толико драматично, али исто тако жестоко, пролазила је дискусија о том питању у британском парламенту. Како је описао посланик Европског парламента из Партије за независност Велике Британије Најџел Фараџ, у стварности је све решавао не енглески парламент, већ Европски суд за људска права. Премијер Кемерон је тај нацрт закона натурио мимо воље своје партије и свог народа, по налогу из Стразбура. Тако да није чудно што се о том закону решавало истовремено у Француској и Великој Британији.

Међутим, Фараџ је открио и притајене идеје Европске уније које имају везе са такозваним Стокхолмским програмом, који претпоставља унификацију права у земљама Европе у периоду 2010. – 2014. Начини да би се то постигло су дати у извештају Берлингера 2010.године који, како претпоставља Фараџ, треба да буду прихваћени у новембру ове године. Према њему грађански пакт или брак који се закључи у било којој чланици Европске уније биће признат за законит у свим чланицама ЕУ. Односно, ако пар нема права да брак оформи у својој земљи, он то може да учини у некој другој земљи ЕУ и када се врати у своју земљу његов брак ће се сматрати за легалан.[12] Јасно је да ће такво „право на брак“ допринети развоју „туризма хомосексуалних бракова“, терајући све који су против прихватања содомитских бракова да их ипак признају.

„Права Анти-човека“ уместо „права Човека“

Са почетком светске кризе 2008. и отвореним проглашавањем од стране светске елите да је „нови светски поредак“ неопходан, политика учвршћивања „права“ содомита је прешла на виши ниво. Прво – достигла је светске сразмере, друго – под  оправдањем да се води борба са хомофобијом она је добила облик агресивног гушења и истискивања традиционалних вредности.

2008.године први пут у историји УН, на иницијативу Француске, Холандије и још низа земаља, на 63. Заседању Генералне скупштине, донета је Декларација о људским  правима, сексуалној оријентацији  и гендерском идентитету, коју је потписала трећина држава: на данашњи дан њу је потписало 68 земаља (Албанија, Немачка, Андора, Аргентина, Јерменија, Аустралија, Аустрија, Белгија, Боливија, Босна и Херцеговина, Бразил, Бугарска, Канада, Зеленортска острва, Чиле, Кипар, Колумбија, Костарика (придружила се у марту 2010 г.), Хрватска, Куба, Данска, Еквадор, САД (придружиле су се у јануару 2009 г.), Шпанија, Естонија, Македонија, Финска, Француска, Габон, Грузија, Грчка, Гвинеја-Бисао, Мађарска, Ирска, Исланд, Израел, Италија, Јапан, Латвија, Литванија, Лихтенштајн, Луксембург, Малта, Маурицијус, Мексико, Црна Гора, Непал, Никарагва, Норвешка, Нови Зеланд, Парагвај, Холандија, Пољска, Португалија, Централноафричка Република, Чешка, Румунија, Велика Британија, Сан-Марино, Сао Томе-и-Принципе, Србија, Словачка, Словенија, Шведска, Швајцарска, Источни Тимор, Уругвај и Венецуела).

Као последица доношења наведене Декларације дошло је до јачања заштите права содомита. Оно  се испољило у доношењу нових закона, којима се предвиђа кажњавање  за злочине, почињене због хомофобије; ти  закони  признају полне односе припадника истог пола и њима се поједностављује добијање званичних докумената  у којима се наводи пол који  трансгендер жели. За сараднике полиције, затвора, учитеље, социјалне раднике и остали персонал су урађени посебни програми за обуку. У многим школама су спроведене иницијативе које су водиле искорењивању праксе заплашивања.

15.06 2011. Савет УН за људска права је донео Резолуцију 17/19, која је потврдила једнакост међу људима, без обзира на њихову сексуалну оријентацију или њихов гендерски идентитет. Текст који је предложила Јужна Африка, а који је подржало 39 земаља и потписало 86, потврдио је универзалност људских права и захтевао да се до краја 2011.  сачини извештај  о дискриминационој пракси према сексуалним мањинама[13]. После тога се појавио први званичан извештај УН о одговарајућем питању, који је припремила Управа Високог комесара за људска права (ОХЦХР)   који је послужио као база за експертску дискусију у Савету у марту 2012  и  представљао прву дискусију у оквиру међувладиног органа УН на ту тему.

Било би добро да се обрати пажња да је међу мерама које је планирао  ОХЦХР ради постизања опште декриминализације хомосексуализма, предвиђено конкретно   сачињавање препорука о вршењу реформи: преко дијалога са владама, учествовањем у јавној пропаганди ради декриминализације преко јавних наступа, чланака у штампи и видео-снимака,  сарадње са партнерима УН у циљу реализације одговарајућих образовних иницијатива, обезбеђења подршке  за специјалне процедуре којима се одређују чињенице дискриминације и успостављају конфиденцијалне везе са владама. Како видимо, планови ОХЦХР су огромни, и њима  координира штаб који је смештен у Њујорку.

Истовремено се шири финансијска база међународне  „помоћи“   настраним.  Први пут у историји Француска, Холандија и Норвешка формирају 2009.године  Фонд за међународну подршку „људским правима, сексуалној оријентацији и гендерском идентитету“ –  за борбу против хомо- и трансфобије којим заједно управљају државе – донори и невладине организације које су специјализоване за заштиту људских права. Тај Фонд  се бави финансирањем акција за заштиту права содомита. Интересантно је да административно и финансијско управљање Фондом врши француско Министарство иностраних послова[14].  У јулу 2010. формиран је први комитет  за управљање, чији су чланови  представници спонзора тог фонда (амбасаде Норвешке, Холандије, француског МИП-а) и невладине организације (Амнестија Француске, Међународна федерација за људска права и специјализоване невладине организације ЛГБТ заједнице).

У фебруару 2011. Комитет је разрадио три пилот-пројекта који су у две године реализовани. Први је био усмерен ка постизању толеранције на свим нивоима, до које се долазило   помоћу медијских кампања, притиска на законодавце (откривањем  противуречности   које постоје између националних законодавстава  и међународних конвенција) и непосредном заштитом хомосексуалаца. Циљ другог  пројекта је био непосредан рад са становништвом како би се оно усмерило према ЛГБТ – заједници: приказивани су документарни филмови, одржавани су одговарајући фестивали филмова при чему је посебна пажња посвећивана универзитетима. Трећи пројект је посвећен постизању правног признања асоцијација хомосексуалаца који се боре против дискриминације[15]. Фонд активно финансира  невладине организације, синдикате, универзитете, медије, националне институције за људска права.

Почетком 2013. (фебруар – март), како би се дошло до опште  стратегије за борбу против хомофобије и координацију напора држава три континента, одржане су одговарајуће конференције за људска права, сексуалну оријентацију и гендерски идентитет у Бразилији (Америка), Катмандуу (Азија) и Паризу (Европа)[16].  А 15. и 16. априла на међународној конференцији у Ослу, на којој се сакупило 200 представника из 86 земаља, направљени су закључци  дотадашњег рада и размотрени су следећи кораци који би водили јачању позиција   ЛГБТ-заједнице[17].

Како видимо, содомска мафија се данас претворила у снажну идејно-политичку снагу која, стичући све агресивније облике, почиње да контролише најбитније сфере културно-друштвеног живота. Њено напредовање ка висинама светске политике вршено је неприметно, дуго   није озбиљно схватана јер је посматрана  као једну од мањина. На крају  када је, пошто је сакупила потенцијал и формирала разгранату мрежу  организација и покрета  који су јој били потчињени, изашла на светску арену, испоставило се да у структурама које држе власт „сексуална мањина“  још одавно представља „сексуалну већину“ која чврсто диктира своје норме и законе.Делујући под видом борбе против дискриминације и хомофобије (који се тумаче врло широко и произвољно) они активно јачају своја искључива права, постепено се претварајући у касту недодирљивих.

У стварности, дајући својим правима верски карактер, содомска мафија почиње да стиче црте религиозне заједнице. Стављајући у прве редове  „уличну  хомосексуалност“  и прикривајући то научно-гендерском  реториком њена окултна њу-ејџовска суштина за сада се не открива, али јасно иде ка своме циљу. Делујући  према сатанитској логици она упорно врши замену смисла и појмова, како би увукла у своје мреже што шири круг  људи који, обзиром да су већ толерантни, немају снаге да разликују истину од лажи. А што је друштво толерантније, то содомити имају мање стрпљења за њега.

Делујући као вампири, они користе социјалну организацију и законе тог друштва да би, пошто га подрију и разложе изнутра  на тим рушевинама саградили своју содомску антицркву, која у ствари   представља сатанину антицркву. Прикривајући се „правима човека“  они тог човека ликвидирају и уместо њега стварају бесполно биће – анти-човека. Стварајући „бракове“ особа истог пола  они ликвидирају прави брак који представља једини савез између мушкарца и жене, који они негирају. Стварајући своје „породице“ они у ствари ликвидирају породицу у којој деца представљају плод љубави између мушкарца и жене, а  деци  коју одузимају од родитеља  остављају без порекла – без рода и племена.  Под изговором да се „воле“ они уништавају праву љубав, јер уместо породице  као „мале цркве“ која представља савез људи  различитог пола који се воле, и који се уједињују вером у Бога, они формирају  „малу антицркву“ која представља савез  настраних – савез нељуди које уједињује смртни грех и који служе сатани.

Они усисавају сокове тог система, док им је он потребан. Чим  та „заједница“  достигне критичну масу она ће формирати тада већ светску содомократију, и њихова револуција ће се завршити: содома ће постати једина норма, а све остало ће представљати патологију. Исви пороци и перверзије ће постати норма, установиће се свеопшта сексуална анархија када озакоњење брака неће имати никакву важност јер ће га заменити најпротивприродније форме конкубината. Оно што се данас дешава у Норвешкој је само скица платна које они сликају, али  чију руку води лично сатана.

***

Содомски грех све више јача као злоћудни рак, са којим договора нема, нема ни тражења компромиса или постизања консензуса. Метастазе су стигле и до наше земље. Али Русија има свој пут, своју судбину и своју веру коју ми никада нећемо напустити. Она остаје последња и једина брана православне духовности која једина и може да се супротстави тој гадости која се све више шири. Претње које су се нашле пред нама захтевају да  се јасно и чврсто одреди наша морална позиција која ће, са своје стране, омогућити да се прихвате неопходне законодавне, политичке и социјалне одлуке, без којих би неминовно настао потпуни распад  друштва.

—————————–

[1] genderstudiescentre.wordpress.com/
[2] Toulza A. Opt.cit. P.162.
[3] http://www.realisti.ru/main/homosexualism/gomoseksualizm-bolezn-smi.htm
[4] europarl.europa.eu

[5] http://www.paraklit.ru/otvety/2.Nravstvenost_Asketika/Brak.Telegoniya.htm

[6] Европа: похищение семьи. Зачем в Евросоюзе уничтожают основы общества? // http://www.rg.ru/2012/12/10/evropa.html (Европа: отмица породице. Зашто Европска унија уништава основу друштва?)

[7] Извештај Међународне конференције за насељеност и развој, Каиро, 5 – 13.09 1994. //http://www.unfpa.org/webdav/site/global/shared/documents/publications/2004/icpd_rus.pdf

[8] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/la-loi/l-impulsion-de-l-union-europ%C3%A9enne/

[9] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[10] http://www.nashagazeta.ch/node/8095

[11] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/pour-ou-contre/en-faveur-du-mariage-pour-tous/

[12] http://federation-pro-europa-christiana.org/wordpress/promotion-totalitaire-du-mariage-homosexuel-par-le-parlement-europeen/

[13] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de- droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[14] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[15] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[16] http://www.diplomatie.gouv.fr/fr/politique-etrangere-de-la-france/droits-de-l-homme/actualites-et-evenements-sur-le/actualites-2013-sur-le-theme-des/article/conference-sur-les-droits-des

[17] http://www.dirco.gov.za/docs/2013/human-rights0417.html

Conférence d’Oslo pour les Droits fondamentaux des personnes LGBT

 

---

---

Извор: Фонд Стратешке Културе