„Obrazovanje“ – programiranje koje se plaća

„Obrazovanje“ kao vrsta aparature za programiranje od ključne je važnosti za „Sistem“ jer je osmišljeno tako da usađuje percepcije stvarnosti još u najranijem dobu kako bi, kad odrastu, ljudi upravljali sistemom u skladu s velikim planom ili pak ostatak svog života živeli kao poslušni maleni robovi koji sve to vreme veruju da su slobodni. Sve u svemu, vi ste samo još jedna cigla u zidu, kao što to kaže grupa Pink Flojd. Ustvari, oni koji upravljaju sistemom i oni kojima taj sistem upravlja – svi su roblje. Razlika je samo u stepenu, a zajedničko im je to što se ljude zatvara u levu polovinu njihova mozga.

Mozak ima dve polovine, a spaja ih most koji se zove corpus callosum. Te polovine imaju vrlo različite funkcije i karakteristike, što znači da bismo trebali koristiti obe polovine kako bi ga efikasno koristili. To, međutim, nije ono što Sistem kontrole želi, tako da se kod većine ljudi to i ne ostvaruje.

Opsednuti strukturom

Ljudi velikim delom robuju levoj polovini mozga koja je opsednuta strukturom, što se ogleda u hijerarhijskoj naravi ljudskog društva. Desna polovina mozga vidi „celine“ umesto delova i na taj način može povezivati stvari na način na koji to leva polovina ne može.

Desna polovina mozga je svrhom neopterećena, spontana je, kreativna, inspirativna i nepredvidivi nekonformista. Psiholozi je nazivaju „subjektivnom“, nečim što „dolazi iz ili se zbiva u mislima pojedinca, a ne u spoljnom svetu“ i što „izražava ili ističe individualnost umetnika ili autora“.

Desna polovina mozga daleko je jače povezana sa stvarnosti srca nego leva i stoga je to poslednje mesto na kojem manipulatori žele videti čovečanstvo. Desna polovina vas može odvesti „onamo“, u druge dimenzije svesti, a upravo se tu može videti i razumeti istinska priroda života na Zemlji.

Ako vam desna polovina mozga nije otvorena i snažna nikada nećete moći otkriti nivoe zečje rupe iz koje potiče globalna zavera. Leva polovina nam daje percepciju po kojoj je sve odeljeno od svega, s „prostorom“ između – iluziju Matrice. Ona ne može videti celine, samo delove; ne može videti slike, samo tačkice; i privlači je samo struktura. Leva polovina mozga je logička (na način na koji ona vidi logiku); racionalna (iz njene perspektive racionalnog); ona je „sekvencijalna“ po tome što uzima događaje koji se zbivaju u večnome SADA i slaže ih u niz koji percipiramo kao vreme.

Leva polovina mozga je uz to i „objektivna“ – „bazira se na posmatranim pojavama i predstavlja se činjenično: tzv. objektivna procena“. Šta je temelj srednjostrujaškog naučnog verovanja? Ono što se zasniva na pojavama koje se mogu posmatrati i predstavlja činjenično: objektivna procena.

Srednjostrujaška „nauka“ manifestacija je zarobljenosti u levu polovinu mozga i zato ne uspeva otključati temeljne „tajne“ (tajne samo za levu polovinu mozga i zatvoren um) naše iskustvene stvarnosti. Leva polovina mozga je ljudsko društvo kakvo postoji i kakvo je ustrojeno danas.

Obrazovni sistem ciljano je osmišljen tako da decu s desnom polovinom mozga i čitavog mozga pretvori u odrasle osobe koje će imati samo levu moždanu polutku, a tu je i proces nagrađivanja i kažnjavanja onih koji prihvataju i onih koji odbijaju prihvatiti takvo programiranje.

Srednjostrujaško „obrazovanje“ puni levu stranu mozga sistemskom verzijom stvarnosti tako što prenosi „logične“ i „racionalne“ informacije koje se temelje na „posmatranim dokazima“. Učenicima se onda govori da zadrže te informacije i dobro ih ponove da bi potom izašli na nešto što se naziva „ispitom“, na kojem moraju ponoviti sistemu ono što im je taj sistem rekao da veruju. Ako to uspešno učine oni prolaze ispite i „napreduju“. Bravo, Džone, bravo, Jane, sjajne ocene! Ako nastave nizati uspehe, možda odu i na fakultet te dobiju i diplomu koja pokazuje stepen njihove isprogramiranosti. Koji vam je stepen programiranosti? Visoki. Visoki? Oh, pa to je sjajno, čestitam!

Ajkov zakon

Istraživanje koje je proveo Kung Hi Kim, profesor vaspitanja i obrazovanja na Koledžu Vilijem i Meri (Virdžinija) bilo je usmereno na proučavanje kreativnosti dece u dobu između dečjeg vrtića i dvanaestog razreda, koristeći se pritom mernim instrumentom koji je poznat kao Toranceovi testovi kreativnog mišljenja.

Otkrio je „drastičan“ pad kreativnosti što su učenici duže bili uključeni u školski sistem. „Deca su manje izražavala emocije, imala manje energije, postala su manje pričljiva, manje sklona verbalnoj ekspresiji, slabijeg humora i mašte, manje nekonvencionalna, manje živahna i strastvena, oslabljene sposobnosti percepcije, smanjenih sposobnosti povezivanja naizgled nebitnih stvari, manje sposobnosti sintetiziranja, i manje sklona posmatranju stvari iz drugačijeg ugla.“

Sve su ovo osobine desne polovine mozga koje obrazovanje (programiranje) potire kako bi omogućilo levoj da zavlada našom percepcijom. Mladi ljudi širom sveta izloženi su stresu i teskobi u očekivanju rezultata ispita, očajnički se nadajući da su uspešno izložili sistemu ono što im je on rekao da misle. Ja sam napustio školu u uzrastu od 15 godina (jedva dočekavši) kako bi profesionalno igrao fudbal i nikad u životu nisam izašao na neki značajniji ispit. Uf, bogme sam se izvukao.

Uspešno položeni ispiti i dobijene diplome omogućuju vam da birate specijalizaciju u nauci, medicini, akademskom svetu, čak i u politici i medijima kojima dominiraju vlasnici diploma. Budući naučnici, doktori, akademici i slični potom polažu dodatne ispite i govore svojim ustanovama na kojima specijaliziraju ono što su im one rekle da misle i da veruju, a ako to uspešno izvrše, postaju „naučnici“, doktori, advokati, profesori nečega, a možda budu i toliko uspešni da postanu upravitelji tih ustanova. Kako je sve to lepo, osim što postoji jedan problem. Sve su to GLUPOSTI.

Takva „racionalna logika“ koja se temelji na „posmatranim dokazima“ je iluzija. Ono što se smatra „racionalnim“ samo je opažanje koje vam diktira vaš osećaj onog što je stvarno. Ako je sam taj osećaj stvarnosti krajnje besmislen, takva će biti i vaša „racionalnost“, a isto vredi i za ono što se percipira kao „logično“.

To je u skladu s takozvanim „Ajkovim zakonom“, do kojeg je došao čovek koji se zove Dejvid Ajk, nakon dugogodišnjeg iskustva i mnogo posmatranja, a koji kaže da gluposti proizvode gluposti i koji je, kako se čini, u uskoj vezi sa zakonom uzroka i posledice.

Šta su to zapravo „opazive pojave koje se izlažu činjenično“? Ko ih to opaža, pitam se? Govorimo li o naučnicima i akademicima koji, kao i svi ljudi, ne mogu dešifrirati gotovo ništa u poređenju sa onime što postoji u „svemiru“ koji posmatraju? Jesu li to oni naučnici i akademici koji nastavljaju s procesom koji se zove „obrazovanje“ i „specijalizacija“, koji ih putem sve veće kratkovidnosti odvodi od viđenja gotovo ničega sve bliže viđenju potpuno ničega? Ja verujem da jesu.

Ludaci s levom polovinom mozga

To se postiže lobotomijom vatrozida koja od desne strane mozga – one koja daje potpunu sliku, strane koja daje uvid u „onde“ – čini putnika na zadnjem sedištu autobusa koji se dosađuje i očajnički se nada da će se uskoro pojaviti stanica tako da može sići. Ta stanica je za većinu ljudi groblje i tek tada čovek s levom polovinom mozga, ludačkih očiju i smešnim licem miče ruku s volana. Čak i tada to obično zahteva klješta pre nego li se pogreb održi.

Sistem postavlja i stražare na ulaz u levu polovinu mozga koji se zovu naučnici, nastavnici, akademici i mediji kako bi odbranio levu stranu od uticaja desne. Ismejavanje i odbacivanje desne strane mozga ubacuju se pritom kao sistem podrške.

Da vam neki idiot kaže što je racionalno, logično i utemeljeno na posmatranim dokazima to ne biste prihvatili bez preispitivanja. Ali ljudi uopšetno čine upravo to što se tiče idiotskih institucija koje diktiraju ljudsku stvarnost ili osećaj te stvarnosti. Ti ludaci s levom polovinom mozga obični su ponavljači – oni ponavljaju ono što im je sistem rekao da uzimaju za stvarno. Imamo tako naučnike-ponavljače; akademike-ponavljače; doktore-ponavljače; političare-ponavljače; „novinare“-ponavljače; svakojake ponavljače.

Ne postoji originalna misao ili uvid, samo ponavljanje programa. Definicija reči „akademski“ je: „onaj koji se slaže sa skupom pravila i običaja; konvencionalan“. Upravo tako. Kako nas takav mentalitet može odvesti napred? Eh, tehnologija se može promeniti i stvoriti privid „napretka“, ali ne i osnovna premisa. Odbijete li ponavljati i prikloniti se ovim institucionalizovanim koještarijama umesto šargarepe dobijete batinu. Ne prođete ispite („propalitet“ ste) i smatraju vas smetnjom u razredu jer se usuđujete dovoditi u pitanje ono što vam se govori. Ismejavaju vas programirani nastavnici i ostali učenici. Ako ste u javnosti, ismejavaju vas programirani mediji. Reč je o, kao što sam to davno nazvao, psihološkom fašizmu.

Levoj polovini mozga nedostaje ono što desna ima u bezgraničnom izobilju – kreativna imaginacija – a sistem se boji da ćemo je iskoristiti za stvaranje sasvim drugačije stvarnosti od one koju on nastoji nametnuti. Ideja „obrazovanja“ je zatočiti desnu polovinu mozga i osigurati dominaciju leve, “znaj gde ti je mesto”- polovine.

Ričard „dogma“ Daukins

Ja sam u potpunosti za obrazovanje kao učenje, ali to nije ono što imamo. Sistem onoga što nazivamo obrazovanjem od početka je ustrojen tako da programira percepciju stvarnosti kod učenika za celi život. Činjenica da ne funkcioniše baš uvek svedoči o moći svesti nad programiranjem.

Pogledajte video koji nosi naslov Najbolja studentkinja generacije digla glas protiv školovanja (Valedictorian Speaks Out Against Schooling), u kome devojka koja je bila najuspešnija studentkinja svoje generacije na najveličanstveniji mogući način satire sistem. Međutim, velika većina nije poput nje, i kod njih programiranje savršeno uspeva.

Mreža organizacija pod kontrolom Rotšildovih, uključujući i Frankfurtsku školu za društveni inženjering, odlučili su promeniti mišljenje, verovanja i percepciju stanovništva putem sistema programiranja poznatog kao obrazovanje. Sasvim je jednostavno kad jednom stvorite hijerarhiju i institucije koje je sprovode, a tako manje-više sve počinje.

Budući nastavnici i univerzitetski akademici prvo prolaze kroz sistem kao deca i mladi ljudi i pripremaju se da svet posmatraju na željeni način.

Potom odlaze dalje na ustanove za obuku nastavnika kako bi se dodatno programirali i kako bi naučili programirati sledeće naraštaje putem ispita koji potvrđuju da su i oni dovoljno programirani da programiraju druge u „obrazovnom“ perpetuumu mobile. Zatim odlaze u škole, na fakultete i univerzitete i uče svoje učenike i studente unutar okvira nečega što se naziva „kurikulum“. Njega određuju vladine agencije kako bi se svi programirali na identičan način i jao si ga onom nastavniku koji se otrgne od neistina svoje kratkovidnosti ako ima bilo kakve ambicije za ostvarivanjem karijere u „obrazovanju“.

Neki od ljudi s najvećim stepenom isprogramiranosti percepcije koje sam ikad upoznao bili su nagrađivani studenti i njihovi poštovani profesori akademici. Ričard “Dogma” Daukins sa Univerziteta Oksford i Kris Frenč, profesor psihologije na koledžu Goldsmits pri Univerzitetu u Londonu, odmah mi padaju na pamet. Upoznao sam obojicu i premda ih se navodno smatraju intelektualnim „divovima“, ja sam ih lično doživeo kao intelektualne patuljke. Možda mi je nešto promaklo. Obojica se snažno i s poslovičnom arogancijom neznanja obrušavaju na bilo kakvo drukčije promatranje stvarnosti ili metode lečenja.

Daukins je emeritus na koledžu Nju koledž u Okdfordu i nekoda je, po meni bizarno, radio na Univerzitetu u Oksfordu kao profesor koji se od 1995. do 2008. bavio razumevanjem nauke u javnosti. Kako on može pomoći javnosti da shvati nešto što on sam ne razume?

Frenč je profesionalni „skeptik“ prema svemu što na bilo koji način odstupa od norme koju poštuje pod uticajem programiranosti sistema i glavni je urednik časopisa Skeptik u Velikoj Britaniji. Ne mogu zamisliti nikoga pogodnijeg za to mesto, osim možda Daukinsa.

Obojica su klasični zatočenici leve polovine mozga, kao što je slučaj sa „skepticima“ uopšteno. Ljudi kažu da je dobro biti skeptičan, ali to nije istina. Dobro je, štaviše ključno, dovoditi u pitanje, istraživati i filtrirati informacije, to da, ali to nije ono što skeptici čine. Oni od početka diskredituju sve što se ne slaže s njihovim softverom. Ideja nije da se preispituje i vidi može li nešto izdržati ispitivanje nego jednostavno da se uništi njegov kredibilitet. Njih ne zanima ima li šta vrednost – njihov je cilj uveriti ljude da ne veruju da ima. Velikim delom ovo dolazi od njihove vlastite očajničke potrebe za stalnim potvrđivanjem njihovog sistema verovanja jer je u njega uloženo previše da bi se dopustilo da ga nešto kao što je istina odjednom sruši. Frenč je jednom prilikom u jednoj televizijskoj emisiji napao ono o čemu govorim u svojim knjigama, a kad sam ga upitao je li ikad pročitao neku od njih, odgovorio je da nije. Sjajno.

Manjak istraživanja za takvog jednog navodnog akademika bio je šokantan, baš kao i nepoštovanje prema gledaocima. Najgore je, međutim, bilo kad sam ga upitao kako onda uopšte može tvrditi da zna o čemu govorim. „Pročitao sam u novinama“, glasio je njegov odgovor.

Daukins i Frenč dva su sjajna primera akademskih čuvara vrata leve strane mozga koji sprečavaju da desna polovina sa svojim uvidom objasni da je ono što Daukins i Frenč smatraju parapsihološkim psihoblebetanjem daleko logičnije od svega onoga što su oni ikad domislili, ili će ikada domisliti u stanju uma u kojem se trenutno nalaze. Akademici i „naučnici“ poput Daukinsa i Frenča misle da su jako pametni, a sistem ih je ipak pojeo za doručak, ručak i desert uz čaj, a važan je deo toga da se navode da misle da su pametni iako, u široj perspektivi, nemaju blagog pojma.

A u tome, isto tako, nisu ni usamljeni.

Oni su softverski program koji je dounlodovan u akademike, naučnike, doktore i novinare širom sveta. Leva polovina mozga nikada neće sama razumeti stvarnost, ali desna to može jer povezuje tačkice i vidi jedinstvo umesto fragmenata.

Namerno zaglupljivanje

Šarlot Tompson bila je viša savetnica za obrazovnu politiku pri Uredu za istraživanje i unapređenje obrazovanja u američkom Ministarstvu obrazovanja tokom prvog mandata predsednika Ronalda Regana, a radila je i za Stejt Department. Njena zapažanja i iskustva koja je skupila u ovom razdoblju kao i detaljno istraživanje koje je usledilo naveli su je da napiše knjigu pod nazivom Namerno zaglupljivanje Amerike (The Deliberate Dumbing Down of America), u kojoj se izlaže upravo ono što i naslov sugeriše. Možete takođe pogledati i njen video na kraju naslovljen Pogrešno obrazovanje Amerike (The Miseducation of America).

Ona donosi detalje priče koja bi se mogla ispričati o zemljama širom sveta jer spletkarske mreže deluju u skladu sa istim globalnim programom. Knjiga Šarlote Tompson temelji se na dokumentima koje je uzela iz dosijea Ministarstva obrazovanja u Vašingtonu u vreme kada je tamo radila. Ti dokumenti otkrivaju proračunati plan preobraćaja obrazovnog sistema u sredstvo programiranja percepcije masa kako bi se proizvele neuke i pokorne odrasle osobe koje će služiti vladi i korporacijama poput robota koji ništa ne pitaju i koji podržavaju program centralizovane kontrole čovečanstva putem globalne vlade.

„Obrazovanje“ je, zapravo, uslovljavanje percepcije sebe i sveta kako bi se odstranile sve moralne, psihološke i percepcijske prepreke željenoj društvenoj promeni i ulasku u potpuno ropstvo. Sistem je zamišljen tako da usađuje sledeća životna gledišta:

• Istina dolazi od autoriteta.
• Inteligencija je sposobnost pamćenja i ponavljanja.
• Tačno pamćenje i ponavljanje se nagrađuju.
• Nepokoravanje se kažnjava.
• Konformiši se intelektualno i socijalno.

Deca i mladi pripremaju se da budu tek zupci u centralnom pogonskom zupčaniku pa svedočimo o sve rasprostranjenijem kolektivnom „obrazovanju“ koje decu uči da se odreknu individualnosti u korist kolektivnog mišljenja kako bi se još više pojačao pritisak na one u razredu koji se ne žele konformisati. To se prikazuje kao njihov nedostatak konformizma („podrške konsenzusu“) koji sprečava napredak grupe. Naglasak je na „strategijama grupnog učenja“ i sva deca u grupi moraju postići određene ciljeve pre nego li grupa može krenuti dalje.

Jedan termin za sve ovo je “obrazovanje temeljeno na rezultatima”, što znači da se osigurava jedan ishod za sve – programirani um. Ovakva orijentisanost na grupu čini obrazovanje temeljom sistema za promenu ponašanja grupe, a ne za obrazovanje pojedinca. Reč je o kolektivnoj promeni pri kojoj se takmičenje ne podstiče i pri kojoj pojedinci uče da je grupa važnija od njih.

Filozofija obrazovanja

Bihejvioristi i društveni inženjeri zdušno su radili da do toga dođe, a individualnost, izbor i sloboda njihovi su zakleti neprijatelji. U transformaciji „obrazovanja“ u Americi (i drugde) najviše se istakao Rokfelerovim novcem potpomognut Vilhelm Maksimilijan Vund (1832.-1920.), profesor na Univerzitetu u Lajpcigu, u rotšhildskoj Nemačkoj, koji se proslavio kao jedan od utemeljitelja moderne psihologije.

Vund je smatrao da su ljudska bića, praktično, ukupan zbir sopstvenih iskustava, te da ih je stoga moguće programirati poput današnjih računara. Na telesnom nivou pet čula u ovome ima istine, ali to se može učiniti samo ako se postigne odsutnost ili neuticaj svesti – istinskog JA.

To je filozofija na kojoj je utemeljeno obrazovanje, i to ne samo u Americi. Bertrand Rusel (1872.-1970.) je bio britanski pisac, filozof, društveni kritičar i aristokrata iz istaknute loze Ruselovih. Njegov deda Džon Rusel tokom vladavine kraljice Viktorije u dva je navrata bio premijer, a roditelji su mu bili vikont i vikontesa Amberli. Rusel je u svojoj knjizi Uticaj nauke na društvo (The Impact of Science on Society) iz 1951. napisao sledeće:

„Obrazovanje treba stremiti uništavanju slobodne volje tako da učenici školovani na taj način celi svoj život ne budu sposobni misliti i raditi drugačije nego što bi od njih očekivali njihovi profesori… Uticaji od kuće se opstruiraju kako bi se učenici doveli u red, delotvorni su muzikalni stihovi intonirani ponavljanjima…

… Na budućim je naučnicima da preciziraju ove maksime i otkriju koliko po glavi košta da se deca uvere da je sneg crn. Kad se ta tehnika usavrši, svaka vlast zadužena za obrazovanje više od jedne generacije moći će da kontroliše svoje podanike sigurno i bez potrebe za vojskom i policijom.“

Eto vam u dva paragrafa ono za šta je „obrazovanje“ stvoreno, šta teži da postigne, danas u još ekstremnijem obliku.

Erih From (1900.-1980.) izvršio je veliki rotšildsko-cionistički uticaj na obrazovnu politiku i bio usko povezan s „filozofijom“ (programiranjem) rotšildsko-cionističke Frankfurtske škole. Njegov cilj je bio izmanipulisati decu i ostatak stanovništva tako da u navodnim „ekspertima“ na različitim područjima vide izvore mudrosti i znanja, a ne da kritički promišljaju za sebe, tako da „misle i odlučuju“ samostalno.

Edvard Bernays (rotšildovac i cionist), takozvani „otac odnosa s javnošću“ (propagande i laži) govorio je svojim klijentima da uvek uzimaju „eksperte“ poput naučnika i doktora u svojoj propagandi za javnost jer ona o njima ima izuzetno visoko (programirano) mišljenje.

Prihvatanje takvih „eksperata“ koji se u javnosti percipiraju kao sveznajući sasvim je u skladu s tehnokratskim društvom koje želi nametnuti društvo zakulisnih manipulatora. Zbignjev Bržežinski, bivši savetnik Džimija Kartera za nacionalnu bezbednost i suosnivač Kabalove Trilateralne komisije zajedno s Dejvidom Rokfelerom, pre 40 godina pisao je o dolasku „tehnokratskog društva“. Zapisao je sledeće:

“Tehnokratska era uključuje postupnu pojavu društva koje se pojačano nadzire. Takvo društvo biće pod dominacijom elite i nesputano tradicionalnim vrednostima. Uskoro će biti moguće nametnuti gotovo neprestan nadzor svih građana i voditi celovite i ažurirane dosijee u kojima se nalaze čak i njihovi najličniji podaci. Do tih će dosijea vlasti moći doći kad god požele.“

„Obrazovanjem“ se sistemski manipuliše kako bi se mladi ljudi naveli da prihvate upravo takvo društvo. Pogledajte i navalu „eksperata“ koje mediji plasiraju svakodnevno širom sveta da nam govore u što da verujemo i šta da mislimo. Ljudi plaćaju za svoje porobljavanje i porobljavanje svoje dece tako što ogromne iznose od svojih prihoda daju vladi, koja ih onda troši na zapošljavanje društvenih inženjera kojima je zadatak pretvoriti obrazovanje u traku na koju se štancaju zombiji.

Zviždačica Šarlot Tompson otkriva dokumente američke vlade u kojima se detaljno izlaže plan postupne (totalitaristički tajne) promene načina na koji se deca i studenti uče, a kojoj je cilj eliminacija roditeljskog uticaja tako da država postane roditelj – vidi i “Vrli novi svet” Oldusa Hakslija.

Ja sam i iz vlastitog istraživanja iz 1990-ih znao da (kao što kaže Šarlot u svojoj knjizi) Fondacija Andre Karneži za unapređenje obrazovanja kao i Rokefelerov generalni odbor za obrazovanje (koji su pod kontrolom Rotšildovih) obučavaju društvene inženjere i druge igrače u ovoj zaveri za preuzimanje vlasti nad mozgovima dece širom sveta.

Kontrola nad obrazovanjem

Porodice iz tog društva kojeg zovem “kabala” osnovale su fondacije izuzete od plaćanja poreza – Rokefelerovi ih imaju mnogo – za finansiranje svojih planova pod maskom filantropije i donacija za javno dobro. Na taj način mogu sprovoditi svoje podle aktivnosti čak i da pritom ne plaćaju porez. Prevaru s fondacijama izuzetim od plaćanja poreza detaljno je izložio Izabrani odbor za istragu o fondacijama izuzetim od plaćanja poreza i sličnih organizacija, poznatiji kao Rikeov odbor, po svom predsedniku B. Kerolu Riku. Glavni istražilac Odbora Norman Dod sjajno je razotkrio program koji su fondacije sprovodile (i još uvek sprovode).

Korporacije “kabale” preuzele su kontrolu nad obrazovanjem baš kao što su to nekad davno učinile s vladama i njihovim agencijama. Besramnici poput Monsanta – biotehnološke verzije Goldman Saksa – finansiraju univerzitete i guraju svoje predsednike u odbore za „obrazovanje“ kako bi njihova verzija priče o genetski modifikovanoj i po ljude smrtonosnoj hrani, pesticidima i herbicidima dobila odobrenje akademske zajednice i zeleno svetlo za ulazak u kurikulum.

Mihail Gav, jezivi i ispitima opsednuti sekretar za „obrazovanje“ u vladi Dejvida Kamerona u Velikoj Britaniji, želi dopustiti korporacijama osnivanje „profitnih“ škola nezavisnih od izborne odgovornosti. Ovaj plan propagira grupa pod nazivom „Svetlo plava“ orvelijanski se pozivajući na „besplatne“ škole, koje su u suštini suprotnost onome što se tim nazivom sugeriše. Knjiga u kojoj se izražava podrška ovoj politici kaže:

„Naravno, biće važno uveriti javnost da iza ovoga ne stoji ideologija po kojoj je privatno bolje od javnog i da torijevci žele privatizaciju radi profita. To nije tačno. Reč je o razumnoj i praktičnoj politici kojom se alternativnim izvorima finansiranja unapređuje različitost i kvaliteta obrazovanja u ovoj zemlji, a istovremeno – a to treba više puta ponoviti – osigurava da obrazovanje u državnim školama ostane besplatno.“

Da, baš, kako da ne. Plan korporacija je preuzeti sve i to se očigledo i događa. Šarlot Tompson otkriva kako se sled problem-reakcija-rešenje koristi za propagiranje orvelovske transformacije. Jedna inscenirana „kriza“ u obrazovanju sledila je drugu i svaki je put „rešenje“ bilo pojačati nivo programiranja percepcije.

Ono ključno u sledu problem-reakcija-rešenje su naravno problemi ili krize, tako da se one moraju nastaviti, tj. inscenirati ako se već ne pojavljuju spontano. To se odnosi na čitav spektar ljudskog društva.

Za decu koja se lako ne konformiraju programiranju govori se da imaju „poteškoća u učenju“, „probleme u ponašanju“ ili „poremećaj deficita pažnje“, a ja to definišem kao instinktivnu svesnost da je ono što vam se govori obična šupljologija.

Lično sam imao sve to veći deo svog školovanja, iako se to tada nije imenovalo, a imao sam i sopstveni „lek“, koji se sastojao od sanjarenja s pogledom uperenim kroz prozor. Danas se s ovim veštačko stvorenim i izmišljenim psihološkim i bihejvioralnim „problemima“ nose tako što poput konfeta na venčanju dele Ritalin i druge lekove koji razaraju psihu.

Ako se odbijaju konformirati nakljukaćemo ih lekovima i tako ih pridobiti. Četiri miliona dece danas je na Ritalinu samo u Sjedinjenim Američkim Državama, a brojke u Britaniji bi takođe pokazale masovno maltretiranje dece propisivanjem terapije Ritalinom, koje je u deset godina poraslo četvorostruko.

Obrazovanje postaje i propagandno oružje Pentagona i NATO-a tako što navodi učenike da daju podršku njihovim osvajačkim ratovima u ime zaštite ljudi od terorizma. Očigledan primer je video koji nosi naslov“Oblikovanje mladih mozgova: američke škole propovedaju o dobrim stranama rata protiv Irana” (“Moulding Young Minds: American Schools Preaching the Virtues of a War On Iran”).

Komični „nastavnik“ (programer) provlači američku i izraelsku vojnu intervenciju u Iranu u tobožnjoj „raspravi“ s učenicima u kojoj je postojalo pravilo da NIJE DOPUŠTENO mišljenje da vezano za Iran ne treba preduzimati ništa.

Kad se jedna bistra učenica tome usprotivila i tačno rekla da su Sjedinjene Američke Države jedina zemlja koja je ikoga napala nuklearnim oružjem, njen nastavnik odumrlog mozga joj je odvratio da je to „irelevantno“. Gotovo odmah nakon što je izrekla svoje mišljenje, čuje se glas iz kancelarije direktora koji je pratio čas, koji je preko razglasa poziva na razgovor. Baš kao iz Orvelove 1984.

„Učenje“ levom stranom mozga

Stvaranje ovakvog sistema je lako kada mu se ne suprotstavlja ciljano stanovništvo. Sve što morate učiniti je – zaposliti psihopate, sociopate, „kontrol-frikove“ i debile da vam vode škole i institucije i – eto vam ga. Još uvek ima i inteligentnih i pravih nastavnika koje sistem još nije profiltrirao i za njih je svaki dan zasigurno noćna mora puna frustracije i neverice.

Čitava svrha srednjostrujaškog obrazovanja – što se onih u seni tiče – jeste zatvoriti vrata leve polovine mozga i baciti ključ. A što veći broj dece i mladih, ali i odraslih, koji se uključuju u aktivnosti koje stimulišu desnu polovinu mozga, tim bolje kao protivlek za to.

„Domaći zadatak” još je jedna ludost osmišljena da dodatno zadire u vaše „bivanje“. Mislite li da šest ili sedam sati dnevno pet dana u nedelji i 15 godina nije dovoljno… Mora se raditi još i kod kuće??

Pogledajte i kako su umetnost i muzika obimom i finansijski redukovani unutar „obrazovnog“ sistema i kako se deca uvode u „učenje“ levom stranom mozga u sve mlađem uzrastu. Umetnost i muzika poseduju potencijal da stimulišu desnu stranu mozga, a dopuštanjem deci da se igraju neopterećeni „činjenicama“ i strukturom omogućuje se sloboda mašte.

Sistem to želi da zaustaviti i da stimuliše levu stranu mozga kako bi postala svemoćna sila i posrednik stvarnosti do kraja života. Nastavnici uopšteno ne znaju da to čine jer su već prošli kroz istu programirajuću mašinu. Ali oni koji nameću ovaj sistem tačno znaju o kakvoj je igri reč.

Deca se ne bi trebala približavati akademskom polju do barem 7 ili 8 godina starosti, a i tada bi to trebala biti sasvim drugačija vrsta akademije (toliko neprepoznatljiva naspram njene današnje verzije da je ne biste ni mogli nazvati akademijom). Do tada bi im trebalo dopustiti da se igraju, improvizuju i slobodno razmišljaju, sve dok im se ne razbukta kreativna imaginacija. Tada će leva polovina mozga preuzeti ulogu koja joj i pripada – sluge, a ne gospodara.

Novi kurikulum koji se nameće u SAD-u obavezuje da barem 70 posto knjiga ne budu fikcija i na taj način uklanja kreativne knjige koje bi najviše podstakle maštu u desnoj polovini mozga. Njih bi trebalo da zamene tehničke knjige koje su „prikladnije za pripremu učenika za posao“.

Toliko o tome slušam… o potrebi da obrazovni sistem pripremi mlade za radno mesto ili o promeni obrazovnog sistema tako da uči veštinama „koje poslodavci traže“. To, ustvari, znači da se pripremaju da postanu zubac u mašini koji ne poseduje sposobnost slobodnog mišljenja, prepuštanja urođenoj kreativnosti i otvaranja uma koje je potrebno da bi se videlo kako se tačkice slažu zajedno.

Leva polovina mozga povezuje nas s onim što percipiramo kao spoljni svet i to je u određenoj meri u redu; međutim, čim preuzme ulogu diktatora percepcije u tom „spoljnom svetu“, tada nastaje problem. Biste li dopustili svom računaru da vam govori šta da mislite o svojim i-mejlovima ili gde da odete na internetu?

Ne, ali to je ono što se u biti događa kada ljudi dopuste telu-umu, a naročito levoj polovini mozga, da upravljaju njihovim osećajima stvarnosti.

Mi već predugo dopuštamo da nam decu svaki dan preuzimaju državni manipulatori uma, a iz nedelje u nedelju situacija postaje sve ekstremnija. Ako u skoroj budućnosti ne želimo proizvesti čitavu generaciju robota onda se moramo prihvatiti rešavanja ovog problema. Ne prestajem da slušam rasprave o načinima na kojima bi se deci trebalo predavati i o veličini razreda, ali retko čujem o onome čemu se uče i s kojim ciljem. Većina ljudi, čini se, o tome ne razmišlja, ali i više je nego krajnje vreme da započnu.

Izvor: Vizionarski