Olga Četverikova pred „Havansku deklaraciju“

Katolici su izmislili novu glavu, ponizivši Jedinu Istinitu Glavu Crkve – Hrista; luterani su otpali i bez glave ostali; anglikanci takođe; kod njih Crkve nema; savez sa Glavom je prekinut, nema svesilne pomoći, a Velijar vojuje svom snagom, lukavstvom i sve drži u svojoj prelesti i propasti. Mnogo je onih koji propadaju u bezbožništvu i razvratu.

Sv. Jovan Kronštadski

Samo dan pre susreta Patrijarha Kirila o Papa Franje na kubanskom aerodromu,  12. februara 2016. godine i objave tzv. „Havanske deklaracije“,  Olga Četverikova, profesor ruskog Univerziteta MGIMO, katedre za istoriju i politiku zemalja Evrope i Amerike, kandidata istorijskih nauka, dala je vizionarski intervju o ovom događaju.prenosimo ga u vidu celovitog teksta.

https://www.youtube.com/watch?v=yl_oQ42eEMc

Izjave pape u Rimu su usmerene ka sakrivanju stvarnih ciljeva Vatikana, ka sakrivanju onog što se dešava danas. Zbog toga treba da shvatimo, treba da naučimo – šta je to Vatikan, a onda će sve stvari doći na svoje mesto. Ako ćemo govoriti o Vatikanu, onda tajna Vatikana leži u činjenici da on ima dvostruki ustav (pravilnik), to znači, s jedne strane je katolička crkva i papa je njen vođa, sa druge strane je država, i papa je šef države. On ima finansijske institucije kojima raspolaže kao crkva.

Svakako, kao država, ima državne strukture, uključujući i specijalne službe, koje  potom deluju kao verske organizacije. Dakle pod plaštom verskih organizacija, zapravo deluju specijalne službe. I redovi Vatikana, na primer, red jezuita, Opus Dai i drugi – su organizacije koje prikupljaju informacije, i tako vezuju zajednice u mreži gde sveštenici imaju poseban status, sveštenički, ali pošto su podređeni papi, takođe imaju i političke funkcije, a tu dvostruku funkciju ne razumeju oni koji dolaze u kontakt sa Vatikanom. Tako Vatikan ima dvostruku i drugačiju ulogu od svojih spoljnih partnera, a to se ne razume. Onda kako za Vatikan tako i za strukture koje su u vezi sa njim, ne postoje granice između politike i religije. Tako sve ono što čini Vatikan, ima politički smisao, ali se odražava kao verski, i obrnuto.

U početku, kada je formiran katolicizam kao alternativa, anti-Pravoslavlje, onda su te dve strane katoličke crkve stvorile teokratsku državu, i sva njena istorija razvijala se kao borba između pape i Cezara, između verske i svetovne vlasti. Tako za vreme ove borbe, oduševljeni sekularnim stvarima, sve je preneto i u crkvu, a što se manifestovalo u mentalitetu katolika.

Ova sekularizacija Crkve, njeno uvođenje u svetovni život, politički, finansijski, tj. sve ono što je apsolutno strano hrišćanskom duhu, na kraju je dovelo do toga da se vera pretvorila u veru materijalnu, zemaljsku, i Hrišćanstvo je počelo da popušta, da bude razoreno.

I u jednom trenutku, u stvari, vera je počela da se doživljava od strane katolika kao vera komfora koja im omogućava da žive vrlo udobno u potrošačkom društvu, imajući hrišćanski omot, nemajući nikakve veze sa unutrašnjim osećajem, svrhom i dužnostima hrišćanskog života. Danas, što se katolicizam više bori za uticaj u ovom društvu, to je ona više svetovna a to društvo postaje sve manje hrišćansko. Izgleda kao paradoks, a u stvari nema paradoksa.

Vatikan je, pre svega, moć, katapult prema moći, borba za moć – i ništa drugo. Baš kako su ga okarakterisali naši Sveti Očevi. Sve to provlače i kroz teologiju i kroz Svete Tajne i kroz etiku. Što znači da ako je teologija iskvarena, ako su Svete Tajne iskvarene, ako ništa drugo – Hrišćanska etika se održavala, i plašilo se da se dotakne, kao poslednji stub spasenja.

I kao što smo ranije rekli, papa Franja je došao baš da bi pretopio i ovo poslednje ostrvo hrišćanskog mentaliteta u rimo-katolicizam, polako, polako, ako je ikako moguće da vernici i ne primete sve to. Kako je govorio Samarin, jezuitizam je dogovor, ugovor između Istine i laži. Tako, menjajući im mesto, sakriveno, istina-laž, laž-istina, jezuitizam praktično briše hrišćansku doktrinu. To je njihov glavni cilj. I naravno, oni to rade svesno, jer su više puta u istoriji Crkve to probali da učine, kao što su prve pape, oni iz srednjeg veka, koristili hrišćanske norme da bi održali svoju vlast, kasnije vidimo mnogo važnije promene među kojima je “tačka ne-povratka”, zapravo “drugi sabor vatikanski” (1962-1965), taj koji je izvrnuo hrišćansku doktrinu, jer je baš taj “sabor” bio onaj koji je otvorio širom vrata verskom ekumenističkom sistemu u celom svetu.

Zapravo, tu je napisano da Istina, osim u hrišćanstvu, postoji i u drugim verama, a istovremeno je sačuvan papski primat. To je postignuto  deklaracijom da je sva Istina u papskoj crkvi, a sve ostale crkve, koje imaju manji broj, mogu je dobiti (Istinu) samo naslanjajući se na papsku moć. To je napisano na “Saboru” i od tada nikada ništa nije izmenjeno.

Između ostalog, judeji su proglašeni “mlađom braćom”, i samim tim crkva ne ističe Hristosa kao Boga. Što znači da je hrišćanstvo, na ovaj način, razoreno, i rimokatolički vernici ne mogu više reći: šta je zapravo Novi Zavet?

Uništavajući glavnu doktrinu, ostavili su, naprotiv, glavnu rimokatoličku doktrinu papske moći. Na kraju krajeva, došlo je do jedne čudne stvari: papa se spasio i spasio je svoj papski statut, a istovremeno je zadobio moć da privuče unutar rimokatolicizma sve religije, govoreći da će im dodeliti, samo tako, punu Istinu. To je rimokatolički ekumenizam.

A dok se sve ovo dešavalo, dešavalo se s namerom, jer postoje dokumenti, istorija i tradicije. To znači da su pape to zaista radile namerno, i ne slučajno sve pape su bile članovi masonskih loža, ne slučajno su pišući amandmane sa “Sabora” to radili sa judejima, i ne slučajno su svi ti dokumenti stvarani da bi se menjao odnos prema judaizmu, a znamo da su B’nai B’rith zapravo napisali najbitnije odluke “Drugog Vatikanskog Sabora”, zajedno sa kardinalom Bea, koji je kao jezuit, ekumenista i mason, imao veoma blizak odnos sa judejima. Glavni razlog je bio ubaciti judaizam u dokument, ali da je samo to, to bi “upalo u oči” vrlo lako. Zato su ubacili i ostale religije, a judaizam je ostao “sakriven” među njima.

Ali najbitnija stvar je bila ne načiniti hrišćanina nehrišćaninom, već judeohrišćaninom. I od tada je započeo proces dijaloga između dve crkve, a sada je sve to skoro pri završetku sa papom Franjom, kada on izjavljuje da rimokatolici (on koristi rec katoličos) i judeji veruju u istog Boga.

Sve je to i ranije pisalo u dokumentima, ali Franjo to izjavljuje sa odlučnošću jednog jezuite, a mi znamo odlično da su jezuitske izjave veoma fleksibilne, i mogu da budu pisane, izrečene na način da ko ne poznaje pravo značenje termina (reči), sve to razume na način na koji to jezuiti zapravo i žele da se razume, ali pravi smisao ostaje u tami.

Znači, kada je papa Franjo izjavio da  hrišćani i judejci veruju u jednog jedinog Boga, samo što se hrišćani sjedinjuju preko Novog Testamenta, ali i judeji preko Torah, tj. u prvom slučaju – preko Reči, a u drugom preko Torah – ovom izjavom Franjo je konstruisao hijerarhiju, objavljujući judeje “starijom braćom”, i tako Torah postaje nešto malo “validniji” od Novog Testamenta.

Tu su onda druge izjave Franjine, poput one: ”unutar svakog hrišćanina mora biti jedan judejac”, ili “judejci nemaju krivicu za ubistvo Hrista”, sve je to posledica dobro ciljane politike.

To znači, eto, strašna stvar je učinjena, razvrat eklesiologije hrišćana.

I ko zna zašto niko to nije primetio?

I i dan danas se rimokatolička crkva naziva “crkvom”.

A malo nas zna da mi koji verujemo u Svetu Trojicu, ne možemo da verujemo u boga judejskog talamudskog.

Kada pričamo o sastanku, nikako nije jasno iz kog razloga se desio taj sastanak, jer nigde se ne priča ni o motivu ni o krajnjem cilju istog, ali najbitnije je to što se ne kaže, ako je uopšte dozvoljeno, ciljevi sa Pravoslavno teološke tačke gledišta takvog susreta.

Ali mi znamo da je takav susret dozvoljen samo ako odbacimo učenja Svetih Otaca.

Jer je naš pristup prema rimokatoličkoj veri i naš odnos ka rimokatolicima kao prema veri jeresi. Ne samo što je upisano u dokumentima, kao što se to dešava u rimokatolika, da sve bude “uknjiženo”, već ponašanje (odnos) Pravoslavni prema rimokatolicizmu osnovan je na doktrinama Svetih Otaca, koji su bili složni u konstatovanju da je “jeres jeresi” primat papin… (citati  Sv. Justina Popovića, Sv. Marka Efeskog, s. Pajsija). I da, baš tako su, prema Svetim Ocima, rimokatolici deklarasani u Pravoslavnoj Crkvi do današnjih dana.

Sada je vrlo bitno da shvatimo kako i zašto su Pravoslavni jerarsi prestali da se slažu sa Svetim Ocima.

Ovo odvajanje  se kreće polagano. Sve je započelo od Nikodima Rotova koji je bio žestoki filo-vatikanista, ekumenista, i sve to je krenulo ’60-ih godina, kada je naša crkva bila pod ogromnim pritiskom vlade naše države. Sa dolaskom Kruščova Crkva je bila uvučena u SSC, i bila je primorana da  učestvuje u Drugom Vatikanskom saboru (koncilju), i još od onda se odsek za Međureligiozne odnose sa inostranstvom pretvorio u ekumenističku laboratoriju, i svih tih 60-ih godina ta pozicija se pojačavala, sve dok sa dolaskom patrijarha Pimena, od 70-ih do 90-ih godina, ove tendencije nisu bile ugušene. Međutim, sa dolaskom Gorbačova i perestrojke, svi učenici  Nikodima Rotova su izašli van i krenuli sa pričom o potrebi za sastankom patrijarha i pape, da bi se dve crkve ujedinile.

Vrhunac svega je bio dolazak mitropolita Ilariona u odsek za Međureligiozne odnose sa inostranstvom, koji je još i ranije, 2006. god rekao: ”moramo stvoriti strukturu sa rimokatolicima”. A samim njegovim dolaskom u odsek, 2009. god je krenula psihološka priprema pravoslavaca za taj događaj, kako je on sam napisao: “astronomski fakt koji se pre il kasnije morao dogoditi”, a sa izgovorom da je “neophodna borba protiv sekularizacije”.

Sve ostalo je stavljeno “na stranu”, jeres, različite tradicije, dogmatske perverzije rimokatolika, prozelitizam, proširenje duhovnog rimokatolicizma u toku svih vekova njegovog postojanja.

Naravno, sve to čvrsto stoji u sećanjima našeg naroda.

Mi smo pisali više puta o događajima u Ukrajini gde je Vatikan imao ključnu ulogu, jer nukleo, motor svih dešavanja u Ukrajini bili su Grko-katolici, unijatske crkve, iza čijih leđa je uvek Vatikan, i bez čije podrške, ni u kom slučaju, rimokatolici ne bi učinili ono što jesu.

Znači, efektivno to je bila vatikanska operacija, koja je programirana već odavno i koja je totalno trebalo da promeni situaciju ideja i religije u Ukrajini. Praktično, preko unijata Vatikan je proširio svoju akcionu sferu u Ukrajini.

Sva ta njihova opravdanja su jednostavno laži jer su unijati dobili blagoslov za svoje akcije u novembru 2013. god, malo pre nego što će se desiti sve to u Ukrajini, kada je, po prvi put, glava grčko-rimokatoličke crkve služio Liturgiju u crkvi Sv. Petra u prisustvu Rimskog pape. Ovaj događaj je bio posvećen premeštanju ostataka unijatskog sveštenika Kuntceviča, ubice, sadiste, koji je sa užitkom ubijao pravoslavne vernike, a kog su latini kanonizovali.

Sve se ovo, ponavljam, dešava malo pre nego što će se desiti u Ukrajini sve ono što znamo da se desilo. Znači, sve je providno i jasno. To je bila aktivnost unijata pod direktnom kontrolom Vatikana.

Dakle, sve to što okružuje Vatikan, ideologija i ostalo, sve je plod laži, a zna se od koga laži dolaze.

Mi smo, naprotiv, imali teške periode kada smo nastavili po učenjima Svetih Otaca, koji su se odvojili od jeresi latina, i koje je bilo zasmetalo kada je 2011. god. Ilarion rekao: ”od kada smo ušli u dijalog sa rimokatoličkom crkvom, mi smo prekinuli da je smatramo jeretičkom a njihove vernike jereticima”.

Ali, ko su “mi”, nije rečeno, ali je rečeno da se on kao glava odseka za Međureligiozne odnose sa inostranstvom i kao predsednik Teološke Komisije stavio iznad Svetih Otaca, i učenje Svetih Otaca zamenio mišljenjem odseka za Međureligiozne odnose sa inostranstvom. Eto, to se desilo.

To je zapravo, teološka revolucija. To znači da Svete Oce ne treba samo prećutati, već i zaboraviti, jer je stavljen moratorijum na učenje Svetih Otaca.

Još jednom želim podvući: to je teološka revolucija.

Rimokatolici su jeretička sekta. Njihov zadatak je da prevladaju Pravoslavnu Crkvu sa moći papinom. Tačka. Ništa drugo od nas ni ne žele.

Dakle, ako mi po učenjima Svetih Otaca uračunavamo papat kao “jeres svih jeresi” iz koje proizilaze sve ostale jeresi, to znači da mi ne treba da uđemo u bilo kakav kontakt sa njima i ne možemo imati nikakvu uniju sa njima. Sa tačke gledišta učenja Svetih Otaca ovaj susret je nedopustiv.

I naši sveštenici i naš narod pravoslavni smatra sve ovo kao ogromnu izdaju.

Ovo je događaj bez presedana. Vekovima unazad nismo mogli ni zamisliti tako nešto. A danas nam žele servirati ovaj susret ne samo kao normu, već kao izuzetan događaj.

Još jednom želim da ponovim: ovo je akt ogromne izdaje. I narod ga neće prihvatiti.

Znači, ovi koji sve to pripremaju da bi imali spoljnu podršku, izazivaju skandal, revoluciju unutar Pravoslavne Crkve.

Ovaj akt je vrlo opasan, opasan jer će duhovnost čitavog ruskog naroda dovesti do uskomešanosti, a budući da je ruski narod zapravo Država, ta uskomešanost  će dovesti i do malaksalosti i same Države.

Dakle, ovo nije samo problem Crkve, već i politički problem. Jer danas Crkva čini jezgro, duhovnu bazu Države, i ako bude pogođena Crkva, biće pogođena i Država.

U današnje doba sve je politizovano, i ovaj susret je stvoren zbog političkih interesa, a na koji način je sve to odrađeno, u četiri oka, sakriveno – i o njemu je bilo reči samo posle saveta vladika (??)… po tom pitanju: i Kisinger – on je stigao u četvrtak, a u petak, između ostalog, skoro skrivajući je rečeno da će biti susreta sa njim. To je odjeknulo kao grom iz vedra neba – tako se objavljuju ratovi.

Ali to je bio šok zbog koga narod još uvek pokušava da nađe ravnotežu. Jer nisu rekli ništa, nisu objasnili ništa, rekli su samo da će biti potpisana nekakva “Deklaracija”. I uveravali da unije neće biti. Ali činjenica je da danas unije ne može biti pod nekom klasičnom formom, već će biti promenjeno. Danas su rimokatolici elaborirali drugi način unije a to drže sakriveno.

U istoriji su  postojala dva susreta papina sa Pravoslavnim Patrijarhom. Prvi je bio u Feferi. I Vizantija je pala.

To je taj susret koji se desio 1438. god, i što je vrlo interesantno, on je bio učinjen da bi se stvorila unija – ali na insistiranje Vizantijskog imperatora. Zašto je on insistirao? Jer je morao da plati unijom onu rimokatoličku vojnu podršku kojom je štitio Vizantiju od Otomana. Zvuči poznato, ne?

To jest, da bi rimokatolici vojno zaštitili Vizantiju od Turaka Osmanlija, imperator mora da plati unijom sa istim rimokatolicima – i on mora da natera patrijarha da izda pravoslavlje. I mada su pravoslavni bili protiv, bili su pod ogromnim pritiskom istog imperatora… Sve je to upisano u istoriju… Oni su popuštali korak po korak. I na kraju su potpisali da je  rimokatolička vera ravna Pravoslavnoj veri. Posle ove izdaje Vizantija pada pod napadom muslimana.

Ovo je bio rezultat tog prvog sastanka pape i patrijarha Pravoslavnog.

Drugi sastanak se desio u vreme drugog vatikanskog koncila, i tada je plan za implikaciju Pravoslavaca u mrežu rimokatolika promenjena, jer tada je izjavljeno da su sve vere iste, ali se znalo da unije neće biti. Onda je Vatikan potražio drugi put. Godine 1964. se dogodio prvi susret patrijarha Kostantinopoljskog Atinagore i pape Pavla VI; oni su se  jednostavno pomolili zajedno, poljubili i kraj.

Godine 1965. istovremeno u Rimu i Kostantinopolju, bila su potpisana dva dokumenta za skidanje anateme jedni drugima. Formula je bila: ” Zaboravimo naše uvrede” – kraj. Ni jedne reči o jeresi, ni jedne reči o neslaganju koje postoji, ne, samo potpisi. Posle toga, papa je prihvaćen kao poglavar  sestrinske crkve, i počeli su da pominju papino ime u toku Pravoslavnih Liturgija: prvo papino ime, pa tek onda patrijarha Kostantinopoljskog.

To znači da je papski primat priznat nezvanično.

To je moderni način unije – nezvaničan. To žele da urade i sa RC, i to drže vrlo sakriveno.

Kažu nam: ma kakve veze ima ako se vide? Potpisaće nešto što ne znači ništa posebno, šta će se desiti?

Kako se ništa neće desiti? Ovaj sastanak je revolucija, on je skandal, to je visoka izdaja. Za papu nije simbolični korak, jer on, potpisujući dokument sa nekim počinje istog sagovornika da tretira kao svog nižeg. Za njega to znači da on postaje poglavar sestrinske crkve. A to je koncept jezuita, o kome nama ništa ne govore.

Posle ovoga, sve će se promeniti. Sve će se promeniti, jer će biti smatrane ujedinjenim crkvama, sa svim razlikama u teologiji, sa svim rimokatoličkim jeresima, i iznad svega papskom jeresi.

A mi znamo da je Vatikan centar one duhovne moći koji u današnje vreme  stvara jednu jedinu svetsku religiju antihrista. I ne slučajno, u toku sastanka sa Šimon-om Perez-om 2014. god. se baš razgovaralo o tome kako je jako bitno brzo osnivanje Organizacije ujedinjenih religija, na vrhu koje će biti  poglavar vatikanski, papa Franjo. Jer ima svetski “ugled morala”.

To jest, dešava se da Franjo stvara, vrlo ubrzanim ritmom, tu jednu jedinu svetsku religiju koja je sluga antihristu. A pod sferu njegove moći moraju biti uvučeni i predstavnici svih crkava na svetu…

Fakat je da oni (Pravoslavni episkopi) ne ulaze u dijalog sa mirjanima. Poslata su im pisma, mejlovi, deklaracije (izjave), telegrami (protiv 8. Sabora) i nikada ni jedan odgovor. Jednostavno nas ignorišu, ne obraćaju pažnju na nas. Ako ste primetili način na koji je mitropolit Ilarion najavio taj susret, tačno se oseća da oni, u njihovom mini-ambijentu, rade sve, ali prisećanja da postoji i Božiji narod.

Niko nas ništa ne pita, niko ništa ne objašnjava.

Još jednom želim da podvučem da će ovaj susret promeniti mnogo štošta, promeniće se mnoge situacije, i budući da se ne može više ćutati, narod će se probuditi. Onda ovim mojim govorom pokrećem sve to.

Intervju Četverikove dat je 11.02.2016, dan pred susret Pape Franja i Patrijarha Kirila u Havani.

Izvor: Pravoslavlje život večni