Опроштај од Дарије Дугине, говор оца

Отац новинарке и филозофа Дарје Дугине, руски филозоф и аналитичар Александар Дугин, одржао је опроштајни говор прије сахране своје ћерке, која је трагично погинула од посљедица подлог терористичког напада украјинских специјалних служби.

Током директног преноса ТВ канала Цариград омогућено је да се чује и подели цио текст говора Александра Дугина:

***

„Желео сам да одгајам своју ћерку онако како ја видим идеал човека. Пре свега, ово је вера, она је цело детињство провела у православним камповима, ишла у цркву. И то је важно, али желео сам да и она буде интелигентна православна особа, па смо је њена мајка и ја саветовали да постане филозоф и она је то постала.

Не могу да кажем да ли је као филозоф била дубока. Али покушала је да иде у том правцу. Сада ће се можда открити нешто што нисмо видели, нисмо примиетили.

И од детињства, њене прве речи, којима је, наравно, нисмо ми учили, биле су „Русија“, „наша држава“, „наш народ“, „наша империја“. И тако је постала тако савршена. Пролазећи кроз тешка искушења, постала је много боља од нас самих.

У нашој породици је одувек било, од самог почетка: мораш постати бољи, мораш постати виши од себе, мораш постати храбрији, мораш постати паметнији, мораш постати савршенији. Нисмо је хвалили, а то јој је недостајало. Рекли смо: ово је мана, буди боља, буди боља, буди виша. А можда смо и претерали.

Није имала страха, заиста. А када сам посљедњи пут разговарао са њом на фестивалу Традиција, рекла ми је:

„Тата, осећам се као ратник, осећам се као херој, желим да будем таква, нећу другу судбину, желим да будем са својим народом, са својом земљом, желим да будем на страни силе светлости, то је најважније.“

У свом последњем предавању, на коме сам био поред ње, рекао сам да је историја битка светлости и таме, Бога и његовог противника. Чак је и наша политичка ситуација, наш рат у Украјини, али не са Украјином, такође део овог рата. Светлост и тама. Ни мање ни више. А када смо одлазили, минут пре њене смрти, смрти која се десила пред мојим очима, зачула се песма Акима Апачева „Демони су сахрањени у Азовстаљу“. Хтела је да је саслуша, али смо отишли ​​раније. То ништа не би променило.

Смисао њеног живота је оно што је видно, она је била смислена, тешка, упркос томе што је била скоро девојчица, скоро да није живела ни тридесет година, отишла је, али се кретала линијом ове логике, која је постала њена логика. И зато сам веома захвалан и дирнут – нисам мислио да је тако позната и да се према њој тако односе.

Она је била оно о чему је причала. Колико дволичности у нашем животу, колико кукавичлука, али она није била таква, била је цела, тако је васпитана, а њен пут је нека врста невероватног аргумента, најстрашнијег, можда најчудовишнијег, срцепарајућег аргумента о њеној исправности. Тако треба да буде. Она не би желела другу судбину, другачији живот.

Волела је славу, која јој је недостајала, била је мало хваљена. И сада, када јој је председник доделио Орден за храброст, осећам колико је срећна, како каже: ‘Видиш, тата, како сам ја добро радила, а шта си ти рекао’. Знате, волети славу због њене добре стране – шта је лоше у томе, ако је све то ради светлости. Ни за шта друго. Ако си се понудио на олтар своје земље, своје вере, своје истине, шта је онда лоше у томе, ако ти се одаје признање, тако је исправно.

Жао ми је, не могу да говорим, само сам вам веома захвалан, захвалан сам свима, свим нашим људима, нисам ни слутио да може тако бити, свима који су дошли, и свима који су се одазвали, свима који су писали. Испоставило се да нисам знао ко ми је најближи и ко је близак пријатељ другима.

Извините, мислим да је последње што желим да кажем да је за њу живот имао смисао, смисао је за њу била најважнија компонента и да је живела у складу са тим смислом. А да је ово погодило некога, њена трагична смрт, њена личност, њен интегритет, онда би она имала једну жељу: не сећајте ме се, не величајте ме, борите се за нашу велику земљу, браните нашу веру, наше свето православље, волите наш руски народ; јер је она гинула за народ, умрла је за Русију на фронту, а тај фронт је и овде. Не само тамо – овде, у сваком од нас.

А највећа цена се може оправдати само највишим достигнућем, победом. Живела је за време победе и умрла је за време победе. Наша руска победа, наша истина, наше православље, наша земља, наша држава.

***

Родбина, колеге, као и активисти дошли су да испрате Дарју Дугину на њен последњи пут.

---

Извор: Катехон/Етос