Профил окупиране Србије

Последњих недеља често се поставља питање о могућем датуму парламентарних избора. Једни кажу да ће бити у марту, други да неће. Сви некако чекају да чују шта ће и како ће Вучић да одлучи. Наивност наших суграђана иде толико далеко да они заиста верују да је Вучић тај који држи апсолутну власт у земљи. Суштина је у томе што је Србија колонија, која је медијски, интелектуално, обавештајно и политички окупирана и последњих година ниједан политичар, ма како се звао и ма колико моћи имао, нема ту власт која је потребна да сам преломи било шта, а камоли када ће бити одржани избори.

Да није тако, зар не би избори били расписани још раније, онда када је владајућа странка имала довољно подршке у бирачком телу која јој је гарантовала мирну владавину без коалиције са странком садашњег премијера? Наравно да би. Међутим, извор снаге сваке партије која има огромно упориште у бирачком телу и која је доминантна увек јесте страни фактор са својом домаћом испоставом. Страном фактору никада неће одговарати странка, ма како се звала и ма колико им блиска била, која има доминантну подршку народа зато што отежава контролу ризика. Стога је неопходно увек стварати симулацију избора између две наоко различите, а заправо исте или веома сличне опције.

Друга велика странка служи као регулатор политике Србије, а њена унутрашња жаришта (Космет, Војводина и Рашка област) као други степен регулације спољне политике. Свака политичка одлука има своју цену, те се често попуштањем у спољној политици плаћа потреба за већом слободом унутрашње политике, чему присуствујемо данас. Подобни властодршци остају на том месту све док их западни фактор не исцеди и политички не потроши. Тада на прво њихово „не“, сва страна помоћ одлази опозиционом кандидату који је спремнији за велико „да“. И тако изнова и изнова.

Суштина је у томе да избори не постоје. Избори су чиста симулација реалности и манипулација народа, чиста фарса под маском демократије и демократских процеса која је у постмодерном друштву извргнута руглу, а у окупираној Србији представа за доконе. Избори ништа не решавају, избори су фарса која представља контролни механизам домаћих испостава. Они су ништа друго до илузија слободе избора. Све странке које побеђују у Србији су странке које су подобне и унапред изабране. Народ је само ту да тај избор потврди под притиском медија, интелектуалних елита и маркетиншких агенција.

Свака партија која не прихвата ту врсту окупације сме да учествује на изборима, али не сме да победи нити се њене идеје смеју чути. Народу се мора наметнути идеја да он ништа и не може да промени. Заправо таква идеја је такође фарса и симулација реалности.

Моћ почива пречесто на фикцији. Укорењеност те фикције у маси јесте мера моћи онога који моћ производи као феномен. Народ је онај који има реалну, фактичку, а не фиктивну моћ и народ је онај који, удружен око једне идеје, може да промени сваку симулацију и сваку окупацију која му се намеће као реалан одраз ствари и нужно стање. Стога је одговор на питање са почетка текста: биће избора онда када западне амбасаде дају зелено светло, не пре тога. А биће их онда када се буде знало да су друге партије консолидоване око јаких лидера, који су у стању да направе противтежу актуелној власти, не пре тога. Сваки друкчији исход представљао би веома опасну, пре свега политички опасну, авантуру за оног који врши функције власти.

Уколико се избори, па и ови какви се спроводе у Србији, смеју посматрати као начин за промену парадигме и спас државе и народа од сигурне пропасти, онда се мора имати у виду да је за такву победу потребна огромна количина рада који изискује коришћење неконвенционалних метода и средстава чија је поента да шокирају, изненаде и допру до сваког грађанина ове земље. Потребна је алтернативна медијска мрежа, алтернативна интелектуална елита, алтернативни систем образовања. Пре свега, потребно је сазнање да све то мора деловати, изгледати и бити на нивоу озбиљности као и мејнстрим модел. Дакле, алтернативни медиј мора бити озбиљан бар колико и мејнстрим медиј, једнако суптилан, једнако интересантан, са јасним циљем, задатком и озбиљним људима који га воде. Цела ова политика мора да се заснива на снажном програму стварања друкчије демографске слике у Србији, културне и образовне политике.

Међутим, чак и када би након дугорочне борбе оваква идеја оличена у некој странци успела да превлада, поред свих замисливих и незамисливих удара и препрека, тада би тек започела борба за признање резултата тих избора. Заправо, тада би започела борба за увећање унутрашњег и спољашњег суверенитета Србије и повратка инструмената државности у руке оних који су бирани. Тек тада се може озбиљно говорити о некаквом спасу народа и државе, озбиљној политици и геополитичким стремљењима. У оваквој земљи, нема смисла говорити о томе. У оваквој Србији, у којој се родитељи диче тиме што је држава обезбедила бесплатне часове енглеског језика ученицима предшколског узраста и тиме што им деца познају боље туђу него сопствену историју, културу, језик и спорт нема смисла говорити о промени парадигме. Свака страна култура и њена промоција јесте духовна испостава интереса те нације и то је цела суштина. Циљ је створити расположење у народу које омогућава добровољну окупацију и смањење страних регулатора и дотирање домаћих испостава. Будуће генерације ће то радити из љубави, а не због новца.

Променом свести, којом су нам претили и прете и Тадић и Вучић, заправо је стварање друкчије конструкције српске историје, садашњости и пројекције будућности која ће од Срба створити безличну масу јефтине радне снаге, која ће се без икаквих проблема укомпоновати у конзументско друштво. Бићемо црна рупа Балкана и Европе, која служи једино за извоз радне снаге и политичке експерименте. А, када биолошки нестанемо, други ће преузети нашу улогу. Ове испоставе имају задатак да нас држе у анестезираном стању, толико анестезираном да је свака идеја колективитета и окупљања око једног заједничког циља потпуно потрошена.

Чак ни када су у питању социјални протести, народ не регује, не буни се, не протестује, а најсвежији пример је скандалозан предлог закона о раду. Та разбијеност народа на индивидуе, а не колектив, немогућност да се народ пробуди из апатије доводи до појаве социјалног дарвинизма и политике „свако за себе“. Та потпуна друштвена анархија, у којој се свако сналази како зна и уме ради пуког преживљавања, гледајући само себе и своје интересе, плод је пропасти друштва, система и било какве наде у опоравак. Али понајпре она је плод увећања снаге фикције о моћи мањине која над нама влада.

Одржање те фикције да су некаква медијска гласила, образовне политике и стране експозитуре моћније од самог народа удруженог у колектив је илузија, толико опасна илузија да нас врло лако може коштати не слободе и достојанства, пошто смо то већ одавно изгубили, већ државе, народа и било какве будућности. Реалност која нам се намеће је чиста фикција која репродукује саму себе, а онај ко се против својих душмана не буни, онај који ту мрежу обмана не види у њој саучествује и одржава је у животу. Оно што нам се приказује и намеће као реалност је интерес оних који желе да очувају фикцију о својој моћи и да наметну своју власт као пожељну и добровољну. Уколико нам се интереси поклопе, тешко нама и нашој деци.

Извор: НСПМ