Promena svesti kao deo puta u EU

Kako promeniti Srbiju i srpski narod?

Srbija treba da promeni svoju svest oko Kosova, ali i da ubedi Srbe na Kosovu da bez promene svesti o novoj realnosti Kosova Srbija neće moći u EU. Nova realnost je za Srbe na Kosovu odricanje od državnosti Srbije na teritoriji pokrajine, sem da u budućnosti Srbi na Kosovu uzimaju dvojna državljanstva. EU i Nemačka propisala su krajem 2012. godine i početkom 2013. godine u Bundestagu pravila za Srbiju, dakle radi se o sedam zahteva bez kojih Srbija nema uslova za kandidaturu i članstvo u EU

Sedam zahteva Nemačke

1. Reforma pravosuđa i borba protiv korupcije

2. Vidljiv napredak u otkrivanju i gonjenju počinilaca paljenja nemačke ambasade 2008. godine

3. Pomirenje u regionu; ne treba da bude novih interpretacija istorije, na primer, u vezi sa genocidom u Srebrenici

4. Potpuna primena sporazuma između Beograda i Prištine, dogovor o nastavku dijaloga ne samo o energiji i telekomunikacijama

5. Početak uklanjanja paralelnih struktura u bezbednosnom aparatu i upravi na severu Kosova, kao i u oblasti njenog finansiranja

6. Kontinuiran uticaj Beograda na Srbe na severu Kosova u cilju ostvarenja aktivne saradnje sa Euleksom i Kforom i promena svesti

7. Vidljiva volja za pravno obavezujućom normalizacijom odnosa Kosova sa perspektivom da Srbija i Kosovo kao punopravne države članice nezavisno i zajedno ispunjavaju svoja prava i obaveze. Ta perspektiva mora da bude dogovorena kao ugovorni sporazum (na primer u obliku Sporazuma o dobrosusedskim odnosima) i mora da zaživi pre završetka pregovora o pridruživanju.

„Dubinska“ promena svesti

Više od uslova za promen upolitike Srbije prema Kosovu je Prromena svesti, odnosno promena političkog i nacionalnog „koda“ za početak, a kasnije se radi i na promeni srpskog naroda „po dubini“. Političari na vlasti u Srbiji, pre svega vođe SPS i SNS, ali i drugi koji žele vlast moraju da budu u matrici promene svesti nacije i pojedinca. Ako preuzmemo naučno tumačenje svesti onda dolazimo do pojmova i razumevanja svesti. Svest obuhvata vlastiti identitet, nadgledavanje i kontrolu. Pod nadgledavanjem podrazumeva se uvid u sebe u odnosu na okolinu. Pod kontrolom podrazumevamo planiranje budućih akcija (uključujući i misaone procese). Kada govorimo o nivoima svesti možemo ih podeliti na: A) OSNOVNU: o svetu (o okolini) B) SREDNJU: razmišljanje o onome u što imamo uvid C) NAJVIŠU: o sebi (kao svesnoj, misaonoj osobi).

Ako to prenesemo u sferu politike i zahteva prema Srbiji od Srbije se etapno traži kolektivno poništavanje svoje novije ili starije istorije i nacionalnog pamaćenja. Da prevedemo u realne zahteve. Od Srbije i srpskog naroda, preko svoje vlasti, obrazovanja i nauke se traži:

Politika samoodricanja i samoporicanja!

1. Odricanje od Kosovskog mita i vertikale, Kosova kao „duše“ Srbije

2. Drugojačije tumačenje prvog svetskog rata i atentata u sarajevu 28.juna 1914 godine. Gavrilo Princip postepeno ali uporno treba da bude tretiran kao anarhista i srpski terorista instruiran od „Crne ruke“ da bi se Srbija okrivila za početak I svetskog rata. Ocene o tome ko je kriv za I svetski rat date su od strane sila pobednica već 1919. godine. Iako postoji zvaniča istorija, kao domaća tako i svetska, Srbija i Srbi treba da dobiju novu „Orvelovsku„ odrednicu na mapi evropskih naroda.

3. Krivica za raspad bivše Jugoslavije treba da bude definisana u Srbiji i Slobodanu Miloševiću zbog „Velike Srbije“. Na taj način treba da se opravda NATO okupacija BIH, agresija na Srbiju 1999. godine i vojno-politički protektorat i otimanje Kosova iz Srbije.

„Orvelovska“ promena Srbije

Političari na vlasti od 2000. godine dobili su zadatak od svojih mentora, da ako hoće da vladaju, „korak po korak“ rade na unutrašnjoj dezintegraciji, duhovnoj defragmentaciji i samoponiženju nacije kao vid „denacifikacije“ Srbije i Srba. Promena svesti je ne samo promena politike, već odricanje od svojih nacionalnih vrednosti, teritorija i novo oblikovanje Srbije na putu ka EU. Kontrolori Srbije i drugih manjih država i naroda sada rade na disciplini kičme i uma.

Svojevremeno prvi potpredsednik vlade i lider SNS-a Aleksandar Vučić je rekao: „Ako promenimo svest, Srbiju ništa neće moći da pobedi“. Svest jednog naroda se ne menja za dve tri ili pet godina već za 20 ili 50 godina. Ali ubrzani kurs promena je zapravo „silovanje“ i samoponištenje nacionalnih vrednosti i pune zavisnosti države od stranih interesa. Dodatak na ovu misanu struktru da je i premijer Ivica Dačića koji je svojevremeno rekao: „Postoji još nešto važnije po čemu ćemo pamtiti ovaj 28 juni (2103). Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad i da ne idemo napred“. Kopernikanski obrt, ali ne u promeni svesti već političkog ponašanja, uradili su Dačić i Vučić kada su se od odvojili i transformisali od svoje matrice i matrice prethodnih svojih lidera i vođa stranaka. Političari mogu da menjaju svest i ponašanje zbog vlasti i vladanja, ali sa narodom to nije mehanički niti kibernetski algoritam unutrašnjih promena za obećano „carstvo“ u EU.

Prevaspitavanje Srbije po „Pavlovljevom“ efektu

Politika se oblikuje prema osvajanju vlasti, moćnih lobista i saveznika izvan Srbije i medijskog preobražaja javne reči. Srbija, odnosno njena vlada je dobila zadatke od Nemačke i posredno SAD kako treba da se ponaša, i šta treba da uradi do sredine 2014. godine. Ako žele da ostanu na vlasti Aleksandar Vučić i Ivica Dačić moraju da budu veoma kooperativni prema Berlinu, Briselu i Vašingtonu bez obzira na stanje u naciji i državi. Nužno je što pre i što bolnije ugraditi u duh Srbije i građana Srbije, pre svega srpskog naroda mentalni „čip“ promena koji će postepno ali sistematski razarati nacionalno biće, kolektivno pamćenje, naconalne i društvene navike.

Sve te navike će po „Pavlovljevom efektu“ biti ugrađene u sistem obrazovanja sa retuširanjem ili novim tumačenjem nacionalne i novije istorije, promenom u sistemu ishrane, promenom javnog i društvenog morala uz urušavanje Svetosavlja i stvaranja uslova za slobodnije tumačenje hrišćanstva i pravosalvlja i dezintegraciju SPC. Sve to treba urediti i sankcionisati zakonima na putu Srbije ka EU. Najveće promene dezitegracije se već vide, a još će biti drastičnije u porodici, odnosu prema radu i širenju epidemije siromaštva i destrukcije kao i jačanja svih oblika sekti, pre svega satanističkih, sajentoloških i urušavanja SPC. Sve su ovo dodatne mere „prevaspitavanja“ Srbije i srpskog naroda.

Izvor: Vidovdan