Psihološki fašizam

„Sofisticirana primena kontrole koristi se mogućnošću da se ljude drži zarobljeni, a ipak zadovoljni. Mnogo je bolje nagnati ih da misle kako je odlazak na vešala njihova vlastita ideja.” (Anon)

Tema koja je u osnovi svega ovde napisanog jeste manipulacija ljudskim umom. Milijarde ljudi ne možete kontrolisati tenkovima na ulicama i vojnicima pred ulaznim vratima. To se može učiniti jedino politikom „podeli pa vladaj” i programiranjem masovne svesti (javnog mnenja) na način da veruje kako je ono što vi želite da učinite dobra ideja ili jedina opcija.

Ovo je od ključne važnosti za razumevanje načina na koji deluje manipulacija. Na primer, recimo da želite da uvedete kamere na ulice, naoružane policijske snage većih ovlašćenja i ograničavanje ličnih sloboda. Ne želite da se javnost protivi takvoj politici. Štaviše, želite da ona zapravo zatraži da se takva politika uvede. Šta vam je potrebno da se to i dogodi? Treba vam više upadljivih, nasilnih zločina koji stvaraju ogroman strah u zajednici. Postignite to i ljudi će vam kucati na vrata sa zahtevima da se na njihove ulice stave kamere, a policiji da više oružja i ovlašćenja. Problem-reakcija-rešenje. A ima li boljeg načina da se izazove više kriminala od stvaranja društva bogatih i siromašnih koji zavise od socijalne pomoći, i da potom započnete s rušenjem socijalne države? Ljudima se nametne izbor između života bez osnovnih stvari potrebnih za život i posezanja za tuđim novcem i imovinom. Kad učine ovo drugo, žrtve kriminala i mase ljudi koji vide izveštaje o kriminalu zahtevaju „da se nešto učini”. Da bi se potaknuo ovakakav psihološki državni udar koriste se svi aspekti društva.

„Obrazovni” sistem ne obrazuje decu i omladinu, on je tu da ih indoktrinira. Isto je i s medijima i oglašavanjem. Razne fondacije, oslobođene od plaćanja poreza, koordinišu “obrazovnu” politiku Elite u školama i na univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama, a u Velikoj Britaniji to delimično radi tajna grupa poznata kao All Souls Group. Njeni članovi sastaju se triput godišnje u (kako i pristoji) Rhodes Houseu na Univerzitetu Oksford.

Takva je obrazovna politika osmišljena kako bi proizvodila klonove sistema i pobornike svetske vlade, premda ogromna većina nastavnika i profesora to neće uvideti. U knjizi “Pobuna robota” izložio sam jedan zapis iz dokumenta koji je, verovatno slučajno, pronađen 1986. godine, a nosi naziv „Nečujno oružje za tihi rat”. Neka druga verzija navodno se nalazila u rukama Američke mornaričke tajne službe 1969. godine. U tom dokumentu izvrsno se objašnjava tehnika masovnog ispiranja mozga. Verzija koju sam pronašao na IBM-ovoj fotokopirnoj mašini kupljenoj polovno na nekoj rasprodaji u Americi, opisuje politiku masovne kontrole uma. Ovaj podugački i opširan dokument potiče iz 1979. godine, ali prikazuje politiku koja se provodi još od 50-ih godina 20. veka.

U dokumentu se kaže sledeće: „Tihi rat… je objavila međunarodna elita na sastanku održanom 1954.” Bilderberška grupa se prvi puta sastala 1954.godine. Verovatno su metode izložene u dokumentu pronašle nadahnuće u Tavistok institutu za ljudske odnose u Londonu i njegovim ograncima. Evo što u dokumentu, između ostalog, piše: „Iskustvo je pokazalo da je najjednostavnija metoda za korišćenje nečujnog oružja i pridobijanja kontrole nad javnošću držati ih nedisciplinovanim i bez znanja o osnovnim načelima sistema s jedne strane, a istovremeno ih zbunjivati, dezorganizovati i ometati stvarima bez prave vrednosti s druge strane.

To se postiže:

1. Isključivanjem njihovog mozga; sabotiranjem njihovih mentalnih aktivnosti; lošim obrazovnim programom matematike, razrade sistema i ekonomije, kao i destimulacijom tehničke kreativnosti.

2. Upošljavanjem njihovih emocija i poticanjem ugađanja vlastitim strastima, kao i prepuštanjem emocionalnim i fizičkim aktivnostima pomoću:

a) neprestanih nasrtaja i napada na emocije (mentalnog i emocionalnog silovanja) kroz stalnu prisutnost seksa, nasilja i ratova u medijima, posebno na televiziji i u novinama.

b) davanja svega što žele – i to u većoj meri nego što žele – „bezvredne hrane za misli” te istovremenog uskraćivanja onoga što im zaista treba.

c) ponovnog pisanja istorije i prava kao i podvrgavanje javnosti nastranim kreacijama, čime odvraćate njihove misli od ličih potreba prema fabrikovanim spoljnim prioritetima.

Na ovaj način onemogućuje se njihovo interesovanje za nečujno oružje kojim se od članova društva stvaraju “automati”, i otkriće istog. Opštee pravilo glasi da se u zbrci skriva profit; što je veća zbrka, i profit je veći. Zato, najbolji pristup je stvoriti probleme, a zatim ponuditi rešenja.

Sažeto rečeno:

U medijima: odvraćajte pažnju javnosti od pravih društvenih problema i zanosite ih stvarima bez ikakve stvarne važnosti.

U školama: pobrinite se da mladi ne poznaju pravu matematiku, pravu ekonomiju, pravo pravo i pravu istoriju.

U svetu zabave: zabavu za mase održavajte na stepenu nižem od zabave za decu šestog razreda osnovne škole.

U poslu: držite ljude zaposlenima, zaposlenima i još malo zaposlenima, i ne dajte im vremena da razmišljaju; vratite ih natrag na farmu s ostalim životinjama.”

Nema to nikakve veze s današnjim svetom, zar ne? Predočeni su nam svi glavni aspekti državnog udara, a ovu strategiju na delu gledamo svakodnevno. Kada neka vlada planira uvesti zakone protiv neke ciljne grupe kao deo svog plana da nametne konformizam i ukine slobode, proces omekšavanja javnog mnenja protiv te ciljne skupine započinje mesecima, a ponekad i godinama pre postojanja i najmanje naznake nove legislative.

Javno mnenje nastoji se okrenuti protiv ciljne grupe uz pomoć propagande i pomno isplaniranih i osmišljenih događaja. Kada se zakoni na kraju izlože javnosti, potencijalno suprotstavljanje već je ili smanjeno u velikoj meri ili je u potpunosti zatrto. Kao primer uzmimo kazneni zakon koji je 1994. godine uvela britanska vlada. Bilo je to grozno delo i strašan udar na temeljne slobode koje se, međutim, kroz Parlament provuklo uz podršku gotovo svih stranaka.

Jedna od njenih mnogobrojnih meta bili su i tzv. “travellers” („putnici”) – grupe ljudi koji žive u najrazličitijim vrstama pokretnih domova seleći se kroz godinu s jednog mesta na drugo. Mediji su ih prozvali „New Age” putnicima. Oni nisu savršeni (a ko jeste), ali puno toga nam govori način na koji su tretirani. U razdoblju od godine do godine i po pre najave uvođenja novog kaznenog zakona, jedva ste mogli otvoriti novine ili pogledati televiziju a da ne naletite na priču koja bi sugerisala da su ovi putnici „problem” koji zahteva „rešenje”. Policija je zaustavljala i šikanirala njihove konvoje na putu od jednog mesta do drugog: lokalne vlasti su im odbijale dati dopuštenje da pređu njihove granice; s gomilanjem njihovog besa i frustracije izbijali su i sukobi s policijom. Sve se pratilo i prikazivalo na glavnim televizijskim pregledima vesti. Agenti provokatori povezani s britanskom tajnom službom onde su „zakuvavali”stvari uz prisutnost kamera, što je jedan od načina delovanja takvih agencija širom sveta.

Jednom kad se negativni događaji i negativna propaganda usmere na javno mnenje, na scenu stupaju organizacije za ispitivanje javnog mnenja sa svojim upitnicima. Ljudi koji postavljaju pitanja na ulici ne znaju u šta su uključeni. Oni samo postavljaju pitanja za koja su plaćeni da ih postavljaju. Međutim, kod istraživanja javnog mnenja, cilj da se ljudima ponudi ono što naručioci istaživanja žele. Njihova je svrha da to mišljenje usmeravaju, često pritom koristeći zamršena trik pitanja kako bi se došlo do željenog odgovora. Recite ljudima da 80% stanovništva veruje u nešto, i oni s ovčijim – beee beee – načinom razmišljanja brzo će se prikloniti i početi u to verovati. Osamdeset posto ljudi ne može biti u krivu, zar ne? O, može, može – ako su se olako odrekli svog uma. Druga uloga ispitivanja javnog mnenja je proveriti da li funkcioniše propaganda protiv dotične ciljne grupe.

Kad ankete pokažu da dovoljna većina ljudi sada misli da je ciljna grupa problem i da se u vezi s tim problemom „nešto mora preduzeti”, legislativa (rešenje) se vadi na sto i stavlja pred parlament. Ovaj pristup ima još jednu prednost, a ta je da se potencijalna politička opozicija, ono malo što je ima, plaši izbornih posledica suprotstave li se zakonima usmerenim na „rešavanje” pojedinog „problema” za koji sada javnost programirano veruje da se u vezi s njim „nešto mora preduzeti”.

Na taj način vrlo sporne zakonske odredbe poput predloga Zakona o kaznenoj odgovornosti (koji lišava ljude temeljnih sloboda) prolaze kroz parlament i stupaju na snagu klimanjem većinskih glava. Kada je ovaj predlog zakona postajao zakonom, iznenada su sve priče o tome kako „putnici” predstavljaju problem iščezle te se, kada je ova knjiga pisana, više nisu spominjale.

Ponovno će se pojaviti kada se protiv „putnika” budu planirali još stroži zakoni. Do tada će se javno mnenje oblikovati tako da prihvati zakone protiv drugih ciljnih grupa na Hlitinoj listi za odstrel, a javnost će i dalje reagovati poput robota, upravo na željeni način. Osim ako odlučimo preuzeti kontrolu nad vlastitim umom. Organizacije poput Tavistok instituta za ljudske odnose (i njihove bratske organizacije u Sjedinjenim Američkim Državama, poput Istraživačkog instituta Stanford i korporacije Rand) istražuju kako će ljudi reagovati, pojedinačno ili kolektivno, na događaje, promene i „trendovske” reči.

Prema istraživanju koje sam pročitao, upravo je Tavistok osmislio politiku „budućih šokova” kao sredstvo kojim se kolektivni ljudski um bombarduje tolikom količinom promena, događaja i kontradiktornih informacija da se preopterećuje, isključuje i postaje servilan. To se u današnje vreme zbiva širom sveta, a najočiglednije u SAD-u i Japanu, gde se stanovništvu servira događaj za događajem kako bi se ispunilo strahom i nesigurnošću. Cilj je destabilizacija japanskog društva i slom njegovog otpora korenitim promenama.

Ove i druge organizacije nameću mnoge od takozvanih „spontanih” trendova za kojima se povode mladi, a potom ih se uzdiže do besvesti reklamiranjem i kontrolisanim medijima. Ljudi govore o „zadnjim hirovima mode”, a vrlo se malo zapita gde su započeli i ko iza njih stoji. Čujemo o „modi koja hara Amerikom”, i to je sve. Razdoblje „Flower Powera” tokom 1960-ih režirala je ista sila koja manipuliše umom.

CIA i Britanska obaveštajna služba eksperimentisale su s delovanjem droge LSD u 50-im godinama 20. veka, pre nego što je i puštena na tržište. Ona je uništila svaku mogućnost za bilo kakvu konkretniju pozitivnu promenu u tom razdoblju. Godine 1953. CIA je upravljala celokupnom nabavkom LSD-a od švajcerskog proizvođača Sandoza (čiji je vlasnik bio S. G. Warburg iz Londona). Kasnije su to isto učinili sa Eli Lilly kada su započeli da proizvode LSD u Sjedinjenim Američkim Državama. Ljudi su bili toliko omamljeni i obmanuti da su mislili da je LSD „oružje slobode”. Neki još uvek tako misle, ali nisam baš siguran da su tako mislile CIA i Britanska obaveštajna služba.

Tehnika odvraćanja pažnje

Sve o čemu ovde govorim može se svrstati u metodu „odvraćanja pažnje”. To je jedno od najefikasnijih oružja manipulacije uma koje se koristi protiv ljudske psihe. Pojavljuje se u mnogo oblika. Ako vas drže u zarobljeništvu, jedan od načina da se istrgnete iz njega i pobegnete jeste da započnete sa odvraćanjem pažnje. To može biti prepirka ili svađa među ostalim zatvorenicima. Kad metež započne, svačija se pažnja, uključujući i stražare, usredsređuje na incident. Time dobijate priliku da se neprimetno iskradete. Drugi očigledan oblik odvraćanja pažnje je tehnika koju koriste toreadori kad usmeravaju pažnju bika na svoj crveni plašt te na taj način uspevaju da izbegnu vlastite povrede.

U svetu propagande i manipulisanja umom javnosti, ovom smo neprestano izloženi. Optužbe protiv istraživača Novog Svetskog Poretka za antisemitizam klasičan je primer odvraćanja pažnje. Pažnja se usmerava na glasnika i njegov navodni rasizam, te se na taj način odvraća pažnja od onoga što on ili ona govore o svom istraživanju. Imamo strategiju infiltriranja „umerenih” krila političkih stranki dok istovremeno skrovito sledimo ekstremni plan igre. Ovo je odvraćanje pažnje kojim se sprečava prepoznavanje ekstremista, dok oni sami svoju legitimnu opoziciju optužuju za ekstremizam. S vremena na vreme čujemo za neka „otkrića” o obaveštajnim službama, ali u koliko se slučajeva radi o stvarnim otkrićima, a u koliko je takvih slučajeva reč samo o sistemskom plasiranju informacija kako bi se ljudi odvratili od onoga što se zaista zbiva?

Primer: recimo da objavite knjigu čiji je autor „špijun” koji određene ljude razotkriva kao strane agente. Razglasite je na sva zvona u medijima nad kojima držite kontrolu, a vladu navedete da joj se silovito suprotstavi, čime joj (knjizi) povećavate verodostojnost. Ljude zatim uverite da su imena koje otkriva„zviždač” tačna, čime stvarno upletene osobe oslobađate svake sumnje.

Kada želite uvesti sporne zakone ili kada je vlada prisiljena otkriti neke neugodne informacije o sebi, tada se po pravilima odvraćanja pažnje to treba učiniti na dan kada znate da će osvanuti neka druga velika priča. Na taj se način ono što govorite manje ističe i daje mu se manje prostora zbog masovnog medijskog praćenja te druge priče. Na dan kad je britanski ministar spoljnih poslova Michael Howard najavio uvođenje ličih iskaznica, lojalističke paravojne grupe u Severnoj Irskoj najavile su prekid vatre u skladu s onime koji je dogovorila republikanska IRA. Time se uveliko smanjila medijska popraćenost i reakcija u medijima na Hovardove iskaznice. Ne verujem da je to bila samo slučajnost, posebno kada znamo da su paravojne grupe i britanska vlada u redovnom kontaktu putem tajne društvene mreže i drugih kanala, nezavisno o onome što iznose javno. Štaviše, tajna komunikacija između IRA-e i njenih „neprijatelja” britanske vlade i javno je otkrivena.

Pokušaji da se dva Libijca okrive za postavljanje bombe na letu 103 kompanije Pan Am kada je ubijeno 270 ljudi kod Lokerbija u Škotskoj u decembru 1988., još je jedan primer odvraćanja pažnje. Nijedan dokaz ne upućuje na Libiju. Ona je samo prikladno žrtveno jagnje koje je poslužilo za odvraćanje pažnje sa onog što se zaista dogodilo kako bi se potkopao Gadafijev režim. Dokazi prikupljeni nezavisnim studijama i iz dokumentaraca jasno upućuju na druge bliskoistočne veze, CIA-u i druge obavještajne službe.

Prema rečima tamošnjeg stanovništva i novinara, mesto nesreće kod Lokerbija vrvelo je američkim agentima. Policijski hirurg David Fieldhouse kaže da je izdao potvrde o smrti nakon što je pregledao 59 tela, ali je kasnije otkrio da su policijski dosjei sadržavali podatke o samo njih 58. Čini se da niko ne zna što se dogodilo s telom nestalim s popisa. Možda je to naprosto bilo telo koje bi rasvetlelo događaj i počinitelja? I, ako vlasti nisu znale što će se dogoditi, zašto su VIP osobe upozorene da ne idu tim avionom nakon što su im mesta u njemu bila već rezervisana? Među njima je bio i Pik Botha, južnoafrički ministar, i drugi u njegovoj pratnji, uključujući i šefa BOSS-a, južnoafričke obavještajne službe, koji ima bliske veze s CIA-om i Mosadom. Nedugo pre polaska, oni su otkazali svoje rezervacije za Let 103 nakon što im je iz obaveštajnih izvora stiglo upozorenje. Pik Botha je britanskom biznismenu Tinyju Rowlandsu rekao da se radilo o izvorima čije se upozorenje naprosto „nije moglo zanemariti”.

“Slobodna” štampa

Nikakav oblik ovakve manipulacije ne bi bio ostvariv bez medija. I opet, samo nekolicina ljudi iz medija zna da igraju ključnu ulogu u programiranju ljudskih umova tako da slede put koji vodi globalnoj tiraniji. Ogromna većina novinara nema pojma kako ih i za šta koristi. No, ovde bih rekao još nešto. Na temelju mnogih godina iskustva u medijima i, u skorije vreme, s druge strane mikrofona i notesa, verujem da su dva zanimanja u kojima ima najmanje znanja i životne mudrosti – novinarstvo i politika. Kao što sam naveo i ranije, oni su dva aspekta iste opsene. Političari se ponašaju kao da vladaju svetom, a mediji izveštavaju o događajima kao da su političari globalni donosioci odluka. Na taj način, stvarni nadziratelji mogu ostati u senci, neidentifikovani i izvan svih izveštaja.

Postoje i izuzeci, pa možete sresti i vrlo pametnog novinara čiji pogled seže i iza fasade. Takvi znaju da su zarobljeni unutar medijskih struktura koje im značajno ograničavaju ono što mogu reći i učiniti. Oni, međutim, koriste svaku priliku da prenesu što je moguće više informacija. Upoznao sam nekoliko takvih ljudi i s njima je uživanje razgovarati. Kada bi to, barem, vredelo i za ostale. Većina novinara u lokalnim i regionalnim novinama i radio stanicama su ili oportunisti programirani za hod uz bok establišmentu bez propitivanja (koji misle da ih radni staž u njihovoj profesiji čini životno mudrima), ili pak mladež tek izašla iz univerzitetskih klupa koja nema iskustva o svetu i manipulaciji koja se u njemu odvija. Naravno da časnih izuzetaka ima, ali ovde govorim uopšteno. Ne želim ovime nekog ili nešto osuđivati, ali budući da ovakav mentalni sklop stoji između zbivanja u svetu i načina na koji se informacije o njima prenose javnosti, važno je znati o filtraciji koja se događa i o prirodi tih filtera.

Sećam se kako sam jedne večeri u južnoj Engleskoj govorio o temama koje izlažem u ovoj knjizi. U publici je bila jedna osoba nad čijom glavom kao da je stalno visio upitnik. Ispostavilo se da je to lokalna novinarka. Zagolicao me je njen izvještaj naslovljen „Ajkova stara teorija o Novom Svetskom Poretku”. „Stara teorija?” Znači li to da su njene novine o svetskoj zavjeri pisale i ranije? Ispostavilo se da nisu. Naslov se odnosio na tvrdnju izveštača da ono što sam te noći rekao o prirodi Novog Svetskog Poretka nije novo jer je godinama pre toga Džordž Buš upotrebio te iste reči. Da je to izolovani primer razmišljanja iz kojeg nam dolaze naše vesti, to i ne bi bio neki problem. Međutim, on to nije.

Mogao bih napisati čitavu knjigu o iskustvima koja sam imao s ljudima koji smelo tvrde da su novinari, a koji su postavljali pitanja i pisali članke pored kojih se dvogodišnja deca čine neizmerno zrelima.

Na nacionalnom i međunarodnom nivou, broj novinara koji svesno manipulišu ljudskim umom daleko je veći od njihovog broja u lokalnim i regionalnim medijima, ali on je još uvek srazmerno mali. Ostali se jednostavno priklanjaju tradicionalnim strukturama i pristupima te dopuštaju da budu izmanipulisani, da bi naposletku i sami izmanipulisali svoju publiku. Godinama sam radio u informativnoj redakciji za domaće vijesti BBC-ja i svi su mi novinari izgledali poprilično iskreni. Većina njih bijahu vrlo dragi ljudi koji su voleli svoju decu i koji ne bi želeli da im deca budu izložena centralizovanoj svetskoj diktaturi. Međutim, svakoga dana oni plasiraju priče koje milione njihovih gledaoca informišu na način na koji to želi čuti i videti Elita.

Da izmanipulišete ljude ne trebaju vam ljudi koji će stalno juriti naokolo poput onih zabavljača s desetak tanjira koje vrte na štapu. Kad ste jednom stvorili željenu strukturu, svako ko dolazi u tu organizaciju, na primer novinsku ili televizijsku redakciju, mora se prikloniti i prilagoditi onome što je već tamo. Ako svoje predstavnike uspete ugurati na položaje s kojih oni imenuju druge na različite funkcije unutar organizacije, tim bolje, jer prostor tada možete popuniti klonovima svojih stavova i mišljenja. Takođe, novinari su tu da izveštavaju o događajima. Ako možete izrežirati značajne događaje, novinari će o njima izvestiti.

Da bi to bilo učinjeno, pod kontrolom ne morate imati svakog novinara; o događaju će se ionako pojaviti izveštaj. U većini slučajeva popratne informacije i dodatna objašnjenja tog događaja doći će iz službenih izvora. Ako ste u prilici, pogledajte današnji pregled vesti na TV-u i uočićete odakle reči koje izgovara izveštač u ogromnoj većini slučajeva dolaze: iz službenih izvora. To znači da se o vašem izrežiranom događaju, bilo da je reč o „terorističkoj bombi” ili „ekonomskom problemu”, čak i bez manipulacije ijednog novinara, izveštava i objašnjava – na način na koji to vi želite.

Izveštavanje o stravičnom bombaškom napadu u Oklahoma Sitiju u aprilu 1995. godine bio je još jedan primer marionetskog novinarstva. Kakva god službena saopštenja bila, mediji su ih smesta objavili i prihvatali kao gotove činjenice bez ikakvog preispitivanja. U to sam vreme slušao BBC-jev Radio 5 i onde su predstavili jednu damu iz neke američke organizacije za koju nikada nisam čuo. Nije bilo niti jednog pitanja o tome čime se bavi njena organizacija, ko je finansira ili ko i šta iza nje stoji. Novinar koji je vodio intervju samo je postavio pitanja i dopustio joj da bez ikakvih osporavanja i suprotstavljanja izloži svoje „stručno” mišljenje o ljudima za koje je ona verovala da su počinitelji napada. U BBC-jevoj emisiji 1995. godine John Humphreys, takozvani voditelj vesti „teške kategorije” poput papagaja je ponavljao stav vlade o slučaju Oklahoma, proglasivši McVeigha i građansku vojsku „unutrašnjim neprijateljima” pre nego li se suđenje uopšte održalo. I takvi se nazivaju „novinarima”. Da čovek ne poveruje.

Kontrolisani mediji javnosti mogu podmetati iste osnovne poruke i hipnotizovati kolektivnu svest tako da ih prihvati. Ako iste poruke dolaze iz naoko nepovezanih medijskih izvora, onda mora da su i tačne jer „tako svi kažu”. Baš kao što imamo jednostranačke političke sisteme, tako imamo i one jednomedijske. Čovek bi možda pomislio da su u Velikoj Britaniji Murdochov Sun i Independent ili Guardian miljama daleko jedan od drugoga i da nude različita mišljenja. Međutim, analizirate li ono oko čega se svi oni slažu i način na koji funkcioniraju, nijedan od njih ne služi kao korenita alternativa onome što imamo. Svi oni zapravo govore isto, samo to čine na drugačiji način. Najneradikalniji list u Britaniji je upravo onaj za koji se tvrdi da je najradikalniji – Gardian, namenjen mentalnim sklopovima koje ja nazivam „robotskim radikalima”. Osnivač Gardianovog rivala Independents bio je Andreas Whittam Smith. On je tokom vremena koje je proveo na čelu tog lista bio član Trilateralne komisije. Politički „izbor” je iluzija, a takav je i „izbor” medija, jedno od drugog zapravo su nerazdvojivi.

Masovna hipnoza

Najveći uticaj medija na ljudski um ne sastoji se toliko u pojedinostima koliko u masovnoj hipnotizi koju stvaraju iste osnovne teme koje se ponavljaju uvek iznova. Većina ljudi ne zapaža detalje iz novina, a kamoli u radiotelevizijskim medijima gde vam se daje samo jedna prilika da nešto čujete te se ne možete vratiti unazad i čuti to ponovno, a kamoli iz svega izvući još detalja. Te teme uključuju kriterijume po kojima bismo trebali procenjivati sebe i druge – šta je verovatno, a šta neverovatno, razumno ili ludo. U informacijama, ovakvo bombardovanje naše podsvesti iz pozadine sa zajedničkim „partijskim” smernicama, igra najznačajniju ulogu u načinu na koji naša svest i podsvest vide sebe i svet. Kao rezultat toga, medijima dopuštamo da programiraju naše mišljenje i stvaraju našu zbilju. O ovome sam procesu naučio jako puno kad sam bio predmet neviđene poruge nacije ranih 1990-ih. Većina onoga što su mediji o meni rekli bilo je 100% suprotno od onoga što sam govorio i pisao, ali su ljudi pretežno verovali onome što su im mediji servirali. Ismejavali su me milioni ljudi zbog stvari koje nisam govorio i u koje nisam verovao. Drugim se ljudima to događa svakodnevno. Masovna hipnoza pretvorila je milione ljudi u posmatrače sveta, a ne u njegove učesnike. Dopuštamo da drugi deluju dok mi posmatramo i čekamo, gledajući kako njih nekolicina igraju igru koja odlučuje o budućnosti ljudske rase… naše ljudske rase.

Simboli takvog stanja su sport i beskrajne televizijske sapunice pored kojih smo mi posmatrači fabrikovanih života površnih, jednodimenzionalnih likova. Često živimo njihov život umesto svoj. I ja volim sport, a u nekim sapunicama i uživam, ali opasnost se javlja kad je to jedino čemu se u životu posvećujemo. Kao što je 1800-ih godina rečeno u jednom od Protokola iluminata:

„Kako mase ne bi bile u stanju spoznati zašto su tu i koja im je svrha, dodatno im odvraćamo pažnju zabavom, igrama, hobijima, strastima, blještavim palatama… Uskoro ćemo kroz štampu započeti predlagati takmičenja u umetnosti i raznim sportovima: ta interesovanja će ih, na kraju, odvratiti od postavljanja nama nezgodnih pitanja. Kako postaju sve manje vični odražavati i oblikovati vlastita mišljenja, ljudi će početi govoriti istim tonom kao i mi, jer mi ćemo im sami nuditi nove smernice za način razmišljanja… naravno, sve to putem osoba za koje niko ne bi rekao da su s nama solidarne.” (Protokol 13)

Kad razmišljamo o hipnozi, najčešće zamišljamo neku osobu kako leži na kauču i sluša reči hipnotizera koji joj tiho šapuće na uho. Ili pak vidimo hipnotizera koji grupu ljudi na pozornici navodi da rade šašave stvari pred publikom koja se grohotom smeje. Neki čak zahtevaju da se to zabrani jer može biti opasno. To su svima nam poznati oblici hipnoze. Međutim, ne uviđamo da nas suptilno hipnotišu i podstiču da radimo i mislimo šašave stvari svaki dan u svome životu. Ne, sada ne ležimo na kauču i ne slušamo blage reči hipnotizera, nego sedimo u fotelji i slušamo urednike vesti, filmske zvezde, glasove u reklamama i svakojake voditelje. Poruke zasipaju naš svesni i nesvesni um te nas progamiraju da razmišljamo onako kako to žele kontrolori i vlasnici medija, banaka, farmaceutskih kompanija, fabrika oružja, naftnih kompanija i tako u nedogled. Ima li ikoga ko sada čita ovu knjigu i ko još uvek veruje da je ideja svetske zavere – s nekolicinom ljudi u glavnoj ulozi koji drže kontrolu nad ogromnom većinom – samo neka neostvariva naklapanja? Naravno da nema.

Iz knjige „Psihološki fašizam“

Izvor: Vizionarski