Vladimir_Dimitrijevic_(1969)

САУРОН ИЗНАД ТРЕЋЕГ РИМА?

У четвртак, 13. децембра 2014, са 21. спрата солитера у оквиру пословног комплекса Москва Сити, наводно поводом премијере последњег дела трилогије „Хобит“, у режији Питера Џексона, требало је да помоћу 3 д технике буде емитовано десетометарско огњено око господара зла Саурона, и тако да, у вечерњим сатима, сија седам сати изнад Москве. Иза овог „уметничког пројекта“ првобитно је стајала компанија „Халс Дивелопмент“, власник солитера, а извођачи „уметничког дела“ требало је да буду  Толкинови фанови, извесна арт-група „Свеченије“, сасвим у складу са ставом званичника САД да је Русија у свету данас оно што је Мордор у Толкиновим романима, а да је Путин – Саурон (амерички стратези лажи  кажу – Хитлер).

Према Људмили Рјабичевској, челници Међурегионалног покрета „Љубав, Породица, Отаџбина“, избор комплекса Москва Сити за „сауронизацију“ Москве није био нимало случајан (1). Пре свега, код Толкина, Сауроново око је инкарнација силе и воље главног злочинца, црног мага из земље Мордор, који влада над орцима и бауцима, и жели да освоји Средњу земљу слободних људи. То је огромно око које се налази на врху једне куле, непрестано посматра своје царство и од кога нико не може да се сакрије.Сам комплекс „Москва Сити“ састоји се, вавилонски моћно, од низа зграда које су највеће висине у Москви. Кула „Федерација“ која је у изградњи треба да буде највиша у Русији и Европи (373,7 метара), а комплекс „IQ–квартал“, одакле је требало емитовати слику Сауроновог ока, има три високе куле (21,33,43 спрата). Сваки грађанин Москве био би приморан да види демонско око у било ком делу града.

Група „уметника“ „Свеченије“ је идеолошки јасно опредељена; она се већ борила против настојања православних да изграде храм на Ходинском пољу, а подржавао их је, тим поводом, онако “са стране“, као и сада, приликом „сауронизације“, главни архитекта града Москве, Кузњецов.

Свештеник Всеволод Чаплин, гласноговорник Руске Цркве, изразио је став црквене пуноте: „Било како било, то је демонски симбол. Такав символ победничког зла уздиже се над градом, постаје највиши објекат у граду. Не треба се чудити ако касније с градом нешто не крене како треба“(1). Дакле, група провокатора, маскираних у „културњаке“ (сећате ли се „Пуси Рајот“?), хтела је да,  помоћу савремених видео – техника, пљуне у лице Москви.

И? Шта се десило?

Нису прошли. Нису приказали око демона целој Москви. Направили су само неку инсталацију која је могла да се гледа помоћу нарочитих програма за мобилне телефоне и таблете.

sauronovo oko

ПОБУНА ПРАВОСЛАВНОГ ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Јавност се побунила. Православно грађанско друштво је зазвонило на узбуну. Нарочиту улогу у свему имао је угледни руски правник, др Игор Владиславович Понкин, који је осмислио текст пријаве коју су грађани могли упутити државном тужиоцу, и у коме јасно стоји: “Имајући у виду чињеницу да објекат „око Саурона“ представља атрибут (неодузимљиву припадност, форму пројављивања) конкретно крајње негативног лика романа „Господар прстенова“ и других Толкинових дела, која оличавају и персонализују сасвим јасну, крајње негативну, човекомрзачку семантику, јер су у самом роману „Господар прстенова“ и његовим екранизацијама лику Саурона приписане црте мизантропије, намере да се човечанство уништи на основу религиозне и расне мржње, а пошто су Саурону (кроз лик „Сауроновог ока“) приписане такве крајње одречне црте које, што је очито, у језичкој, културној  и моралној перцепцији великог дела становништва Русије и конкретно Москве бивају оцењене и позициониране као пројава религиозног сатанизма и религиозне мржње, овај симбол ни у ком случају, ако се изоловано приказује, не може бити представљен као религиозно и идеолошки неутралан (без обзира на оцену самог Толкиновог књижевног дела). То је објекат крајње негативан по садржају (визуелно је то нарочита ватрена  окултно – религиозна слика ока), која оличава мржњу, насилну смрт, мизантропију, сатанизам“ (2).

Понкин је истакао да би тродимензионално приказивање ока мрачног Саурона, господара злотворних орка и других монструма из романа и филмова о Средњој земљи, вређало не само хришћане и муслимане, него и представнике других традиционалних вероисповести, те је, у име свих њих, тражио забрану манифестације. „Уметници“ су се испрепадали да не прођу као „Пуси рајот“, па су одустали од „сауронизације“ Москве. Као, они су аполитични, нису хтели никог да увреде, и тако даље, и томе слично. Аналитичар Анатолије Степанов, оснивач „Руске народне линије“, истакао је да је ово права победа грађанског друштва, које није тамо где га углавном траже политичари, него тамо где су„појединци свесни себе као грађана, одговорних за судбину земље“.

Православне организације су одмах уочиле да је реч о провокацији по моделу учитеља „обојених револуција“, Џима Шарпа(3).

Како је уочила Људмила Рјабиченко, ово је све била проба за једну већу провокацију, у којој „фанове“ Толкиновог света, претумаченог у кључу америчког културног империјализма, треба искористити за сукоб са православнима („Од попова у Русији не може више да се живи“, могла би бити парола таквог сукоба). Одмах су се јавили гласови који траже да се око прикаже у Санкт Петербургу, Новосибирску и другде, а поједници су чак позивали на демонстрације – „толкиновци“ маскирани у Орке у борби против „православне инквизиције“. Дати су и предлози окупљања помоћу друштвених мрежа и свих савремених средстава комуникације.

Мистичко – политичка стратегија је видљива, сматра Људимила Рјабиченко. Потенцијалнна „обојена револуција“ треба да обједини „увређене фанове“ у велике групе на принципима антихришћанства.  „Фанови“ траже „слободу изражавања“, а њихова мржња се усмерава ка православнима. Информационе технологије помажу ширењу бунта… Показна вежба за неки нови „Мајдан“. Овога пута, у Москви.

ДА ЛИ БИ ТОЛКИН БИО ЗА РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ?    

А сад, неколико речи о самом писцу од кога је све почело.

Познати енглески књижевник, аутор „Хобита“ и „Господара прстенова“, Џон Роналд Рејел Толкин, био је искрени хришћанин римокатоличке вероисповести. Његов биограф Џон Карпентер каже да је „побожност била један од најдубљих и најснажнијих елемената његове личности“ (4,164).

Толкин је у свом огледу “Дрво и лист” тврдио да је Еванђеље суштина свих митова и бајки, и њихово коначно испуњење. Сродност и бајки и Еванђеља је еукатастрофа – блажени крај после препрека на путу ка победи Добра.

У његовом роману „Господар прстенова“,суштина зла је воља за моћ и господарење. Ђаво као лав ричући хода и гледа кога ће да прождере, вели Писмо; и Саурон прождире душе оних који му се предају, празнећи их од њихове битијне сржи. Најстрашнији пример су свакако Назгули, Утваре Прстена, некад славни краљеви људи, који су постали авети без срца.

Саурново око над Москвом – Фото: Инстаграм/vear_company

Хришћанство зна да је основна особина зла јаловост. Слана пустара, прекривена пепелом – то је Сауронов Мордор. Саруман, некад Бели, слуга Добра, занет жељом за моћи, претвара све око себе у пустош, због чега ће против његовог зла устати сама природа, оличена у Дрвобрадом и осталим Ентима, пастирима дрвећа. Толкиново осећање историје нема никакве везе са цикличним схватањем времена код пагана. Оно не само даје библијски линеарно, и не само да се заснива на пажљивом бележењу догађаја хронолошким редом, чему је писац посветио велику пажњу, него и на свести о томе да историју прати Неко Коме ће сви њени делатељи на крају морати да положе рачун.  Од Богом датих задатака у времену се не може побећи. Кад Весели и Пипин размишљају о томе да би можда могли да се врате у Округ, они схватају да, ако се не буду борили, ускоро више неће бити Округа у који би могли да се врате.

Историја је отворена за људску слободу, и нико од оних који су на страни Добра у роману “Господар прстенова” своју снагу не користи да би другом слободу одузео. Моћ зла је увек моћ поробљавања. Нико ко има Сауронов прстен не може га употребити на добро.

Па ипак, Промисао неће оставити никога. Правда са Висине такође непрестано делује. Једна од најхришћанскијих црта јунака Толкинове трилогије је нада. То је нада која се рађа у пркос очају, тами, безнађу. Нада је могућа само у хришћанству. Пагани никад нису знали за наду.

За Толкина, нико није безначајан. Напротив! Мали хобити решаваће судбину Средње земље. Свака слободна личност драгоцена је нит Божјег ткања. Само су за Саурона сва бића безлични робови који немају своју, него испуњавају његову вољу. Вера у слободу човекову значи и веру у његово васкрсење. Сваки јунак “Господара” пролази кроз страдање које изгледа као смрт; али, свако се враћа.

Борба против зла је, код Толкина, хришћанска: са злом нема помирења, и свако помирење је лаж пред Богом. Мач се подиже да би се заштитили слаби и угњетени. Кад Теоден, у бици за Хелмов понор, каже да се треба борити за славу и смрт, Арагорн га опомиње да то није циљ борбе; циљ је заштита немоћних и убогих, жена и деце. Сви ликови Добра из света људи и хобита су истински родољуби: они воле своју земљу и свој род, па су зато спремни да од Саурона бране и човечанство.

А што се Сауроновог ока тиче, ено га на новчаници од једног долара. А прави Мордор се спрема да зарати са Русијом.

______________________________________

УПУТНИЦЕ:

1.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/15/orki_i_gobliny_kak_hvorost_dlya_moskovskogo_majdana/

2.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/10/presech_prestuplenie_gotovyaweesya_v_moskvasiti/

3.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/10/fleshmob_po_dzhimmi_sharpu_v_moskovskom_siti/

4. Хамфри Карпентер: Џ.Р.Р.Толкин – Биографија, Албион букс, Београд,2012.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

4 Коментара на Сауроново око неће гледати Москву

Оставите коментар

Оставите коментар на Сауроново око неће гледати Москву

* Обавезна поља