Sauronovo oko neće gledati Moskvu

SAURON IZNAD TREĆEG RIMA?

U četvrtak, 13. decembra 2014, sa 21. sprata solitera u okviru poslovnog kompleksa Moskva Siti, navodno povodom premijere poslednjeg dela trilogije „Hobit“, u režiji Pitera Džeksona, trebalo je da pomoću 3 d tehnike bude emitovano desetometarsko ognjeno oko gospodara zla Saurona, i tako da, u večernjim satima, sija sedam sati iznad Moskve. Iza ovog „umetničkog projekta“ prvobitno je stajala kompanija „Hals Divelopment“, vlasnik solitera, a izvođači „umetničkog dela“ trebalo je da budu  Tolkinovi fanovi, izvesna art-grupa „Svečenije“, sasvim u skladu sa stavom zvaničnika SAD da je Rusija u svetu danas ono što je Mordor u Tolkinovim romanima, a da je Putin – Sauron (američki stratezi laži  kažu – Hitler).

Prema Ljudmili Rjabičevskoj, čelnici Međuregionalnog pokreta „Ljubav, Porodica, Otadžbina“, izbor kompleksa Moskva Siti za „sauronizaciju“ Moskve nije bio nimalo slučajan (1). Pre svega, kod Tolkina, Sauronovo oko je inkarnacija sile i volje glavnog zločinca, crnog maga iz zemlje Mordor, koji vlada nad orcima i baucima, i želi da osvoji Srednju zemlju slobodnih ljudi. To je ogromno oko koje se nalazi na vrhu jedne kule, neprestano posmatra svoje carstvo i od koga niko ne može da se sakrije.Sam kompleks „Moskva Siti“ sastoji se, vavilonski moćno, od niza zgrada koje su najveće visine u Moskvi. Kula „Federacija“ koja je u izgradnji treba da bude najviša u Rusiji i Evropi (373,7 metara), a kompleks „IQ–kvartal“, odakle je trebalo emitovati sliku Sauronovog oka, ima tri visoke kule (21,33,43 sprata). Svaki građanin Moskve bio bi primoran da vidi demonsko oko u bilo kom delu grada.

Grupa „umetnika“ „Svečenije“ je ideološki jasno opredeljena; ona se već borila protiv nastojanja pravoslavnih da izgrade hram na Hodinskom polju, a podržavao ih je, tim povodom, onako “sa strane“, kao i sada, prilikom „sauronizacije“, glavni arhitekta grada Moskve, Kuznjecov.

Sveštenik Vsevolod Čaplin, glasnogovornik Ruske Crkve, izrazio je stav crkvene punote: „Bilo kako bilo, to je demonski simbol. Takav simvol pobedničkog zla uzdiže se nad gradom, postaje najviši objekat u gradu. Ne treba se čuditi ako kasnije s gradom nešto ne krene kako treba“(1). Dakle, grupa provokatora, maskiranih u „kulturnjake“ (sećate li se „Pusi Rajot“?), htela je da,  pomoću savremenih video – tehnika, pljune u lice Moskvi.

I? Šta se desilo?

Nisu prošli. Nisu prikazali oko demona celoj Moskvi. Napravili su samo neku instalaciju koja je mogla da se gleda pomoću naročitih programa za mobilne telefone i tablete.

POBUNA PRAVOSLAVNOG GRAĐANSKOG DRUŠTVA

Javnost se pobunila. Pravoslavno građansko društvo je zazvonilo na uzbunu. Naročitu ulogu u svemu imao je ugledni ruski pravnik, dr Igor Vladislavovič Ponkin, koji je osmislio tekst prijave koju su građani mogli uputiti državnom tužiocu, i u kome jasno stoji: “Imajući u vidu činjenicu da objekat „oko Saurona“ predstavlja atribut (neoduzimljivu pripadnost, formu projavljivanja) konkretno krajnje negativnog lika romana „Gospodar prstenova“ i drugih Tolkinovih dela, koja oličavaju i personalizuju sasvim jasnu, krajnje negativnu, čovekomrzačku semantiku, jer su u samom romanu „Gospodar prstenova“ i njegovim ekranizacijama liku Saurona pripisane crte mizantropije, namere da se čovečanstvo uništi na osnovu religiozne i rasne mržnje, a pošto su Sauronu (kroz lik „Sauronovog oka“) pripisane takve krajnje odrečne crte koje, što je očito, u jezičkoj, kulturnoj  i moralnoj percepciji velikog dela stanovništva Rusije i konkretno Moskve bivaju ocenjene i pozicionirane kao projava religioznog satanizma i religiozne mržnje, ovaj simbol ni u kom slučaju, ako se izolovano prikazuje, ne može biti predstavljen kao religiozno i ideološki neutralan (bez obzira na ocenu samog Tolkinovog književnog dela). To je objekat krajnje negativan po sadržaju (vizuelno je to naročita vatrena  okultno – religiozna slika oka), koja oličava mržnju, nasilnu smrt, mizantropiju, satanizam“ (2).

Ponkin je istakao da bi trodimenzionalno prikazivanje oka mračnog Saurona, gospodara zlotvornih orka i drugih monstruma iz romana i filmova o Srednjoj zemlji, vređalo ne samo hrišćane i muslimane, nego i predstavnike drugih tradicionalnih veroispovesti, te je, u ime svih njih, tražio zabranu manifestacije. „Umetnici“ su se isprepadali da ne prođu kao „Pusi rajot“, pa su odustali od „sauronizacije“ Moskve. Kao, oni su apolitični, nisu hteli nikog da uvrede, i tako dalje, i tome slično. Analitičar Anatolije Stepanov, osnivač „Ruske narodne linije“, istakao je da je ovo prava pobeda građanskog društva, koje nije tamo gde ga uglavnom traže političari, nego tamo gde su„pojedinci svesni sebe kao građana, odgovornih za sudbinu zemlje“.

Pravoslavne organizacije su odmah uočile da je reč o provokaciji po modelu učitelja „obojenih revolucija“, Džima Šarpa(3).

Kako je uočila Ljudmila Rjabičenko, ovo je sve bila proba za jednu veću provokaciju, u kojoj „fanove“ Tolkinovog sveta, pretumačenog u ključu američkog kulturnog imperijalizma, treba iskoristiti za sukob sa pravoslavnima („Od popova u Rusiji ne može više da se živi“, mogla bi biti parola takvog sukoba). Odmah su se javili glasovi koji traže da se oko prikaže u Sankt Peterburgu, Novosibirsku i drugde, a pojednici su čak pozivali na demonstracije – „tolkinovci“ maskirani u Orke u borbi protiv „pravoslavne inkvizicije“. Dati su i predlozi okupljanja pomoću društvenih mreža i svih savremenih sredstava komunikacije.

Mističko – politička strategija je vidljiva, smatra Ljudimila Rjabičenko. Potencijalnna „obojena revolucija“ treba da objedini „uvređene fanove“ u velike grupe na principima antihrišćanstva.  „Fanovi“ traže „slobodu izražavanja“, a njihova mržnja se usmerava ka pravoslavnima. Informacione tehnologije pomažu širenju bunta… Pokazna vežba za neki novi „Majdan“. Ovoga puta, u Moskvi.

DA LI BI TOLKIN BIO ZA RAT PROTIV RUSIJE?    

A sad, nekoliko reči o samom piscu od koga je sve počelo.

Poznati engleski književnik, autor „Hobita“ i „Gospodara prstenova“, Džon Ronald Rejel Tolkin, bio je iskreni hrišćanin rimokatoličke veroispovesti. Njegov biograf Džon Karpenter kaže da je „pobožnost bila jedan od najdubljih i najsnažnijih elemenata njegove ličnosti“ (4,164).

Tolkin je u svom ogledu „Drvo i list“ tvrdio da je Evanđelje suština svih mitova i bajki, i njihovo konačno ispunjenje. Srodnost i bajki i Evanđelja je eukatastrofa – blaženi kraj posle prepreka na putu ka pobedi Dobra.

U njegovom romanu „Gospodar prstenova“,suština zla je volja za moć i gospodarenje. Đavo kao lav ričući hoda i gleda koga će da proždere, veli Pismo; i Sauron proždire duše onih koji mu se predaju, prazneći ih od njihove bitijne srži. Najstrašniji primer su svakako Nazguli, Utvare Prstena, nekad slavni kraljevi ljudi, koji su postali aveti bez srca.

Hrišćanstvo zna da je osnovna osobina zla jalovost. Slana pustara, prekrivena pepelom – to je Sauronov Mordor. Saruman, nekad Beli, sluga Dobra, zanet željom za moći, pretvara sve oko sebe u pustoš, zbog čega će protiv njegovog zla ustati sama priroda, oličena u Drvobradom i ostalim Entima, pastirima drveća. Tolkinovo osećanje istorije nema nikakve veze sa cikličnim shvatanjem vremena kod pagana. Ono ne samo daje biblijski linearno, i ne samo da se zasniva na pažljivom beleženju događaja hronološkim redom, čemu je pisac posvetio veliku pažnju, nego i na svesti o tome da istoriju prati Neko Kome će svi njeni delatelji na kraju morati da polože račun.  Od Bogom datih zadataka u vremenu se ne može pobeći. Kad Veseli i Pipin razmišljaju o tome da bi možda mogli da se vrate u Okrug, oni shvataju da, ako se ne budu borili, uskoro više neće biti Okruga u koji bi mogli da se vrate.

Istorija je otvorena za ljudsku slobodu, i niko od onih koji su na strani Dobra u romanu „Gospodar prstenova“ svoju snagu ne koristi da bi drugom slobodu oduzeo. Moć zla je uvek moć porobljavanja. Niko ko ima Sauronov prsten ne može ga upotrebiti na dobro.

Pa ipak, Promisao neće ostaviti nikoga. Pravda sa Visine takođe neprestano deluje. Jedna od najhrišćanskijih crta junaka Tolkinove trilogije je nada. To je nada koja se rađa u prkos očaju, tami, beznađu. Nada je moguća samo u hrišćanstvu. Pagani nikad nisu znali za nadu.

Za Tolkina, niko nije beznačajan. Naprotiv! Mali hobiti rešavaće sudbinu Srednje zemlje. Svaka slobodna ličnost dragocena je nit Božjeg tkanja. Samo su za Saurona sva bića bezlični robovi koji nemaju svoju, nego ispunjavaju njegovu volju. Vera u slobodu čovekovu znači i veru u njegovo vaskrsenje. Svaki junak „Gospodara“ prolazi kroz stradanje koje izgleda kao smrt; ali, svako se vraća.

Borba protiv zla je, kod Tolkina, hrišćanska: sa zlom nema pomirenja, i svako pomirenje je laž pred Bogom. Mač se podiže da bi se zaštitili slabi i ugnjeteni. Kad Teoden, u bici za Helmov ponor, kaže da se treba boriti za slavu i smrt, Aragorn ga opominje da to nije cilj borbe; cilj je zaštita nemoćnih i ubogih, žena i dece. Svi likovi Dobra iz sveta ljudi i hobita su istinski rodoljubi: oni vole svoju zemlju i svoj rod, pa su zato spremni da od Saurona brane i čovečanstvo.

A što se Sauronovog oka tiče, eno ga na novčanici od jednog dolara. A pravi Mordor se sprema da zarati sa Rusijom.

______________________________________

UPUTNICE:

1.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/15/orki_i_gobliny_kak_hvorost_dlya_moskovskogo_majdana/

2.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/10/presech_prestuplenie_gotovyaweesya_v_moskvasiti/

3.http://ruskline.ru/news_rl/2014/12/10/fleshmob_po_dzhimmi_sharpu_v_moskovskom_siti/

4. Hamfri Karpenter: DŽ.R.R.Tolkin – Biografija, Albion buks, Beograd,2012.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

4 Komentara na Sauronovo oko neće gledati Moskvu