Бриселска рунда по Алистеру

Још једна рунда тзв. бриселског дијалога између Београда и Приштине је окончана у раним јутарњим сатима 10.2.2015, и главни службеник Тонија Блера у Влади Србије Александар Вучић је обавестио нацију да је „извучен максимум у датим околностима“. Камере РТС-а су приказале Вучића како парафира споразум, док у позадини са задовољним осмесима стоји нераздвојни двојац Тачи-Дачић, што би требало да их промовише као равноправне „колеге“, „министре спољних послова“ својих „држава“.

Све ово је јасан доказ да се Вучић доиста потрудио да извуче „максимум у датим околностима“ – нажалост у смислу (још једне) јавне промоције Косова* и његове лажне државности. Наравно, на речима, Вучић се, као добар ученик шкотског Гебелса Алистера Кембела, потрудио да и овај најновији државни дебакл прикаже као успех: како нам је саопштио, српске судије биће заступљене у судском систему Косова* у много већем проценту него што то одговара етничкој структури на терену. Ипак, то су само његове речи, јер текст споразума није учињен доступним широј, па чак ни ужој јавности. Наиме, на дан потписивања најновијег „историјског споразума“, Канцеларија за Косово и Метохију није била у стању да икога ко јој се обратио упути на изворни текст споразума парафираног у Бриселу. Нити се текст споразума могао наћи на неком од званичних сајтова Владе.

Но, као утешна награда, било је других који су, бар на посредан начин, обавестили српску јавност о томе где лежи кључ „успеха“ последње бриселске преговарачке рунде. Трејси, Америчка „амбасадорка“ на Косову*, честитала је „премијерима Косова и Србије на интеграцији правосуђа“.

Александра Јоксимовић, Директорка нечега што се зове Центар за спољну политику, организације очигледно довољно битне да буде позвана да коментарише ову вест за државне медије, изјавила је да је ово „корак напред“, како би се „север Косова и Срби интегрисали у правосудни систем”.

Ипак, како и доликује, најексплицитнији је био Миливоје Михајловић, директор владине Канцеларије за сарадњу са медијима, који је, рекло би се на први поглед, с обзиром на његову директност, један од лошијих ученика Алистера Кембела у Влади:

„То је у суштини интеграција у косовско правосуђе. Оно што за српску страну овај споразум значи јесте да ће коначно правосуђе прорадити у пуном капацитету. До сада смо имали правосуђе у српским срединама које је радило без органа власти. Радило је и постизало резултате, али без подршке полиције, радило је по српским законима. Ово значи да се премостила једна од најозбиљнијих препрека у бриселском споразуму“.

Но, ако мало дубље прочитамо Михајловићеву изјаву, схватамо да је он, заправо, бриљантан ученик Кембела. Поготово ако је упоредимо са крајње несофистицираном, отворено обмањујућом изјавом Стевана Вуловића, „градоначелника“ (по Јахјагиним „изборима“) Зубиног Потока: „Споразум је статусно неутралан. Стављено је на папир оно што смо обећали грађанима када смо се одлучили да изађемо на локалне и парламентарне косовске изборе“.

Вуловића је, једноставно, прегазило време, а очигледно је и да је пропустио недавно Кембелово предавање у Влади Србије. Вуловић, наиме, врло добро зна шта пише у тачки 10. Бриселског споразума: „Судске власти биће интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова“. Стога су његове приче о „статусној неутралности“ чиста, гола обмана, која може само да изазове презир и подсмех.

Зна, наравно, и Михајловић шта пише у Бриселског споразуму. Али, зна и то – да ли захваљујући Кембелу или сопственим природним „талентима“ – да је сада већ увелико превазиђена фаза негирања онога што се, захваљујући сервилним медијима и институцијама, у српској јавности „одомаћило“. Зна да је сада већ дошло време да се зада одлучујући ударац, да се агресивним, самоувереним наступом раја натера да прихвати свршен чин, ма какав он био. У ту сврху, тај свршен чин, макар био и (веле)издајнички, се више не негира – он се представља као нешто што је не само дато, непромењиво, већ и нешто што је позитивно, од „опште друштвене користи“, нешто што је врхунац прагматике и „реализма“, попут нпр. колаборације са Хитлером на врхунцу моћи.

Дакле, техника је следећа: наступајући у својству Србина, Михајловић (већином) српској публици сугерише да је правосуђе на КиМ могло да проради „у пуном капацитету“ тек пошто „се премостила једна од најозбиљнијих препрека у бриселском споразуму“, односно чињеница да је правосуђе на северу КиМ „радило по српским законима“. Испоставља се, по Михајловићу, да су главна препрека на Косову* (па чак и Метохији) све време били не шиптарски сецесионисти, Тачи и његови трговци људским органима, тероризам и трговина дрогом и белим робљем, агресија НАТО и његових сателита, већ – „српски закони“. Додатно важно је да то не говори неки Реџепи, Мустафа, Харадинај, па чак ни неки Кларк, Кушнер или Штајнер – већ неко ко се презива на „ић“. Па још Србин са Косова*, који то изјављује не само мртав хладан, већ самоуверено, смирено, ауторитативно. Обичном човеку опхрваном егзистенцијалним проблемима је тешко да се оваквом наступу психолошки одупре, много теже него сировим обманама као што је Вуловићева. И ствар решена.

Кембел је свакако злочинац – али зна занат. А то да ли је Михајловић занат научио од Кембела, или је природан таленат – и није толико битно. Битни су резултати. Погубни за Србију, али одлични за напредњаке, социјалисте и жуте свих нијанси.

За крај овог текста треба обавестити јавност, пошто то није досад учинио ни један званични медиј, да је у Службеном гласнику РС (бр. 13/2015) коначно објављена одлука Уставног суда Србије, према којој се суд оглашава ненадлежним да оцени уставност тзв. Бриселског споразума, јер се, како налази цењени суд, ради о својеврсном „политичком акту“. Уосталом, ево релевантног дела мишљења УСС:

„На основу свега претходно наведеног, Уставни суд је оценио да оспорени „Први споразум“ (тј. тзв. Бриселски споразум – прим. аут.) не испуњава услове предвиђене потврђеном међународним конвенцијама и важећим законима Републике Србије да би се могао сматрати међународним уговором, да сам по себи оспорени акт не представља општи правни акт унутрашњег права, већ само политичку „подлогу“ за доношење одговарајућих општих правних аката од стране надлежних органа и у прописаној процедури, као и да акти Владе – Закључак о прихватању „Првог споразума“ и Извештај Народној скупштини и Одлука Народне скупштине о прихватању Извештаја по својој природи нису општи правни акти, те зато нису ни могли бити основ да се оспорени „Први споразум“ њиховим доношењем „уведе“ у правни поредак као општи правни акт. Због свега изложеног, Уставни суд је стао на становиште да се не ради о акту из члана 167. став 1. Устава.“

Другим речима, све што се договара у Бриселу није право, већ „политика“. Неутемељено је у Уставу и законима Србије и, као такво, необавезујуће за било кога ко поштује Устав и законе Републике Србије.

Јасно је зашто одлука УСС није „занимљива“ ни за домаће медије, ни за званичнике власти – јер би нам се онда цео контекст садашњих и будућих бриселских „успеха“ представио на битно другачији начин: као безобзирно гажење Устава и закона Републике Србије. А некако не би ишло да вест из Брисела гласи: „Александар Вучић постигао још један договор који никог у Србији правно не обавезује“. Су чим би онда Алек пред Алистера?

Извор: Фонд Стратешке Културе