Srpske priče gorke kosovske stvarnosti

„BISER U RATU“

Odakle počinje današnje Kosovo? Za mene je počelo na aerodromu u Cirihu, gde se preseda na putu iz Rima za Prištinu. Tu se gurala gomila netipičnih likova skoro „ulubljenih“ zbog svojstvene iskrivljene fizionomije. Granitna lica, nezgrapna i već stara, a za njima žene skrivene pod Alahovim velom. Dakle, Šiptari. U avionu nije bilo nijednog Srbina iako zemlju prema kojoj smo leteli nešto duže od jednog sata još nastanjuju, uprkos svemu i svima, Srbi sa Kosova i Metohije, štaviše to je njihova zemlja, s tom razlikom što njima nije dozvoljeno da odu i da se vrate kao bilo kome građaninu Evropske unije. Zato sam prvi susret sa ruševinama Svetog Kosova i Metohije imala u Švajcarskoj, zemlji koja mu nije ni nalik…

Zajedno sa fotografom Emanuelom Okipintijem, koga sam povela sobom, krenula sam rasklimatanim autobusom s autobuske stanice u pravcu Kosovske Mitrovice, ka neuralgičnoj oblasti kosmetskih Srba. Putevi puni rupa, blata, i mračni, jer je padalo veče, bili su u skladu sa našim prevozom. Videli smo brojne albanske zastave duž puta, istaknute na prozorima šiptarskih kuća, kako se viju na vetru. Sumorna panorama neomalterisanih kuća, rasutih po ravnici. Te kuće nisu imale izgleda ljudskih staništa, već se činilo kao da su zauzete na silu i na brzinu. Ali najgori prizor su bila mala groblja – sedam, osam grobova – oboreni i zapušteni spomenici, na samo nekoliko stotina metara od kuća u kojima su se lagano palila svetla. Samo je sneg ublažavao tu pustoš.

Posle nešto više od jednog sata, autobus nas je ostavio nasred ulice u kojoj je bilo saobraćaja, radnjica, ljudi koji su šetali i kafića preplavljenih dimom cigareta, bez vazduha. Svi ili skoro svi puše na Kosovu i Metohiji. Nema zakona, starosnog doba, predostrožnosti u tom pogledu. Pušenje je lična stvar i navika tamošnjeg življa. Stigli smo u Mitrovicu, rekom Ibrom podeljeni grad posle rata. U južnom delu 80.000 Šiptara, a na severu oko 20.000 Srba. Most, koji bi trebalo da bude simbol spajanja, služi da odvoji dva nepomirljiva etnosa, koja su pre rata mirno živela. Srbi su govorili i albanski, kao što su i Šiptari govorili srpski. Sada je grad podeljen i perspektiva se radikalno menja idući od severa ka jugu. S jedne strane, latinični natpisi, sa druge, ćirilica. Novac su i evri i dinari. Zapadne radnje i prepotopske radnjice. Džamija na glavnim ulicama na jugu, a pravoslavna crkva na brežuljku na severu. Čak su i groblja različita, da se vidi da ni mrtvi nisu jednaki. Šiptarsko, na severu Mitrovice, savršeno nedirnuto, dok je ono srpsko, na jugu, potpuno uništeno, a iza njega je mala crkvica, srušena.

Posle trinaest godina provedenih u kontejneru, Milanka je dobila stan. , a jedina razlika je u tome što su promenjeni metodi agresije, dok su ciljevi nepromenjeni: izbrisati na Kosovu i Metohiji svaki trag Srpstva, Samo u dnevnom i bliskom kontaktu sa nenormalnim teškoćama Srba može se zaključiti šta znači „živeti u rezervatu“, pa i u gradu Mitrovici, koji nije rezervat.

Pre polaska ka enklavama – čednim i veoma siromašnim selima – dogodio se susret u centru severne Mitrovice koji se mora opisati. To je priča o Biserki (na slici ispod), čije ime potiče od reči „biser“. Ili, „Biser u ratu“, kako sam je ja prekrstila. Lutala sam glavnim ulicama Mitrovice sa mojim vodičem Branislavom Perovićem i fotoreporterom. Ugledala sam oronulu zgradu, pravu ruševinu. Branislav je rekao da je to nekada bila osnovna škola, a posle rata, 1999. godine, korišćena je za privremeni smeštaj izbeglica. Taj privremeni smeštaj je trajao jedanaest godina, koliko je trebalo Vladi iz Beograda da nađe trajni smeštaj za 126 muškaraca, žena, staraca i dece. „Danas tu još živi nekoliko osoba“, rekao je Branislav.

Pljuštalo je kao iz kabla, pa je zgrada izgledala, najblaže rečeno, zlokobno. Razbijena stakla, neosvetljeni prozori, otpali malter, škrabotine na zidovima i samo jedno malo svetlo na desnom krilu zgrade koje je narušavalo mračni prizor. Uprkos strahu koje mi je to mesto ulivalo, reših da uđem i razgovaram sa poslednjim „povratnicima“. U prizemlju, pustom i tihom, činilo se da niko ne stanuje, ali na spratu su se nazirali rublje, plastične boce, kartoni i krpe, gomile otpadaka. Mučni miris u vazduhu, a što smo više zalazili, đubreta je bilo toliko da smo se kretali uz zidove da bismo se provukli. Odjednom, nasred tog hodnika, videli smo stolicu na kojoj je bilo sklupčano neko ružno kuče, malo, olinjalo, koje je počelo da reži čim nas je primetilo. Potom se pojavi na jednim rasklimatanim vratima neko kome nisam mogla da odredim pol, ne toliko zbog mraka koji je padao na sve kao zavesa, već zbog izgleda te osobe. Bila je žena, bolje reći, nekada je to bila, jer je pred nama bila visoka osoba, ali rahitična. Ruke su joj bile velike i odudarale su od njenog izgleda, kao da nisu njene, imala je najviše pedeset kilograma, a njeno suvo telo je neprestano drhtalo i treslo crno muško odelo koje je nosila. „Mora da je vrlo stara“, pomislih, ne znajući još da mnoge osobe na Kosovu izgledaju u pedesetoj kao da imaju sedamdeset godina. Imala je tamnozelene oči, uvučene obraze zbog skoro praznih usta – imala je samo tri-četiri zuba, a iz njih se čuo promukli i muški glas. Nisam ni primetila da sam se povukla unazad, dok nas je Branislav predstavljao i objašnjavao razlog našeg dolaska. Jedva sam joj stisla ruku. Bila je to Biserka. Kratko je trajao taj susret. U glavi mi se toliko zavrtelo da sam se pridržala za Branislava da ne padnem. Osećala sam fizičku potrebu da izađem, bolje reći da pobegnem odatle. Nije tome bio razlog samo Biserka, već još više to depresivno mesto. Postoje mesta koja smiruju na neobjašnjiv način, i druga, koja izazivaju osećanja pakla. Taj pakao mi je ježio kožu od samog početka.

Izašla sam napolje, a za mnom i moja dva saputnika. Ušli smo u kafić na samo pedeset metara dalje. Veseli mladići su ispijali kafu ili pivo kraj uključenog televizora. Nemo i gorko sam zaplakala. Kako je moguće da na tom malom rastojanju od te radosti postoji Biserka! Kako je moguće da Srbi iz Mitrovice, sa svojim velikim patriotizmom, krckaju lešnike i piju, a ne znaju za tu sramnu situaciju? Branislav i Emanuel su zakazali sastanak sa Biserkom za sledeći dan, a ja sam rešila da ne idem. Nisam mogla da podnesem to mesto. Ali u nemirnoj noći shvatila sam da bih još teže podnela moje bekstvo od nehumanog Biserkinog života, pa sam sledećeg jutra i ja pošla. Čim smo ušli u zgradu, sreli smo jednog starca, zdepastog i prljavog, sa poluspuštenim pantalonama i treger majicom iako je bio decembra i par stepeni ispod nule. Stanovao je u nekoj sobi u prizemlju u koju nas je uveo, ali samo na par trenutaka, taman toliko da vidimo, u polumraku, da je đubreta bilo i u sobi. Zatražio nam je novac. Primetila sam da je njegova žena, niska i ćutljiva starica, bila vezana za nogu gvozdenim lancem koji je bio učvršćen za zid. Nije odgovarao na naša pitanja. Rekao je samo da tu živi deset godina i da možemo kasnije da dođemo, ako može s novcem. Žurio je. Izašao je s nama iz sobe, zatvorio velikim katancem vrata, iza kojih je ona žena ostala okovana. To je bio pakao u prizemlju. Popeli smo se stepenicama do Biserke, koja nas je dočekala svojim bezubim osmehom. Pošli smo za njom u „rupu“ u kojoj je živela. Bila je to sobetina, ali toliko natrpana da nije izgledala velika. Tu je bila i neka velika fotelja koja je služila i kao krevet, zatim jedna oštećena peć, tepisi prljavi od izmeta njene dve vidljivo bolesne mačke. Bile su tu i neke lutke, krpe, veliki poster predsednika Srbije Tomislava Nikolića, stare novine, razbacane plastične flaše, krš sakupljen po ulicama. U sobi, sa spuštenim roletnama, nije bilo dovoljno vazduha i prostora. Biserka me je smestila u fotelju, upalila malu škiljavu svetiljku i počela svoju strašnu priču.

Te 1999. godine besneo je rat, kada je Biserka videla, jednoga jutra, albanske paravojne jedinice kako napadaju crkvu naspram njene kuće. Nije bilo vremena ni za strah ni za bekstvo. Nekoliko trenutaka kasnije, nekoliko njih je razbilo vrata nogama i ramenima i upalo u njen život. Biserkin muž nije bio tu – kasnije je saznala da je on u to isto vreme bio fizički mučen, a s njom su bili kćer od četiri godine i nekoliko dana ranije rođeni sin. Paravojnici su ih odvukli u crkvu – gde je već ležalo nekoliko unakaženih tela civila – a jedan od tih vojnika je uperio pištolj u vrat tek rođenog sina, dok joj je drugi oteo kćer iz ruku da bi joj pokazao neumoljivi kraj…

Iz te strašne zasede spasilo se sve troje, ali ja nisam mogla da pitam Biserku, koja se tresla od plača, kako im je to uspelo. Nije ni bilo važno, a u sebi sam osećala da to nije bio pravi spas, jer taj fatalni dan traje u njoj već četrnaest godina.

Biserka je pronašla muža kome su odsekli tri prsta, ali nisu više ništa imali. Izgubljena kuća, izgubljen posao, izgubljeni rođaci i prijatelji. Šta je preostajalo da se hrani dvoje dece, kako da ih odgajaju? Na sve su bili spremni samo da im deca budu na sigurnom, ne samo da ne budu gladna već i da budu daleko od te ljudske bede. Doneli su najtežu odluku: daće ih na čuvanje u Srbiju. I jednoga jutra je Biserka dala svoju decu drugima. Sve je izgubila osim sećanja. Danas živi na tom mestu od 2004. godine. Drugim izbeglicama je srpska vlada dala stan. I njoj su dodelili jedan, ali je on prodat drugima pre nego što je ona mogla da se useli u njega. Beograd im daje manje od sto evra mesečno. Jedu jednom dnevno u narodnoj kuhinji, zajedno s ostalim izbeglicama. Sve oko njih je najcrnja beda. I Biserka se razbolela onoga strašnog dana, kao i njena kći. Bolest se nije lečila i razvila se. Trebalo bi hitno da se operiše, ali je lekar to odbio, jer ne bi mogla da podnese dugi postoperativni period u uslovima u kojima živi. Već godinama ona piše partiji Tomislava Nikolića, u koju je još učlanjena, da joj vrate stan, život i voljenu decu koju ne može ni da vidi, jer nema novca da ih potraži. „Jeste li ikada dobili odgovor od vaše partije?“, pitam je. „Još nisam“, odgovara mi bez ikakve zlobe, jer verovanje u sutra je njen današnji najveći blagoslov.

Ovo je česta priča među kosmetskim Srbima, ali ono što je strašno, pored same njene sudbine, jeste mir kojim odiše Biserka, počev od stalnog bezubog i strpljivog osmeha u toj mori večite sadašnjosti. Ali nisu uspeli da slome Biserku, jer ona ima veliko srce. Zato to i dalje pokušavaju.

MOJE BLAGOSLOVENO CVEĆE KOSMETA

Kažu da božuri – cveće crveno od krvi mučenika ‒ raste samo na Svetoj kosovskoj zemlji, i to isključivo leti. Tako kažu. Ja sam pak, uprkos nastupajućoj zimi, otkrila novo cveće, jednako blagosloveno: žene i ljude, ponosne i velikodušne. Srela sam ih u dalekim enklavama u kojima su zatvoreni Srbi – moji cvetovi – okruženi isključivo Šiptarima i divljaštvom (Na slici iispod gospođa Stanojković, majka trinaestoro dece, dvoje umrlo u ratu. Drži u naručju namlađe dete, četvoromesečno. Živi u Sušici.) To su najčešće skupine krovinjara, bez asfaltnog puta, bez uličnog osvetljenja, a ponekad i bez prolaznika. Bez obzira da li se nalaze na kraju nekog grada ili su načičkane na nekoj planini, tim krovinjarama sve nedostaje: nema vode ni struje koje im samovoljno ukida vlast u Prištini (iako stanovnici plaćaju račune), nema lekarskih ambulanti niti bolnica ni za obične bolesti, a kamoli za ozbiljne stvari. U Prilužju je samo jedna ambulanta na četiri hiljade ljudi. Nema posla, nema potrebnih struktura. Nema škola, sportskih centara, pa ni običnih kafića, kako bi život mogao bar da ima privid života. Ti ljudi su potpuno izgubljeni. Nema radnji za kupovinu robe za osnovne potrebe, nema hrane, a naročito vode. Treba ići i po deset kilometara pešice – naravno, nema prevoza – da bi se nabavile neophodne stvari ili da bi se jednom mesečno išlo kod lekara koji na sopstveni rizik dolazi kroz okupirane teritorije da bi pregledao pacijente u skučenom i hladnom sobičku u kome nema medicinske opreme, osim merača pritiska. Ali ima i goreg od toga, jer, za razliku od Srba u Kosovskoj Mitrovici, „Srbi iz enklava“ nemaju suštinsku slobodu, odnosno prostor: po danu ne mogu da izađu da prošetaju van svojih rezervata, a uveče je u mnogim enklavama opasno izaći iz kuće, zbog zaseda koje postavljaju Šiptari, koji pak nesmetano ulaze u enklave i izlaze. Dokaz? U Prilužju, dan pre mog dolaska, nađene su tri bombe na mestu gde su se deca igrala. Iako je pozvana policija, došao je Kfor, ali nije mogao ni da vrši istragu o događaju.

Uprkos Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, nema više srpske policije, već samo kosovske (KPS), čije su jedinice sastavljene od bezuticajnih 15 odsto srpskih agenata i policajaca drugih etnosa (često korumpiranih) i 85 odsto Šiptara. Zbog takvog „diplomatskog“ dogovora i „svakako demokratskog“, srpski narod – lišen svetog prava da ima svoju vojnu silu, kao sve one zemlje koje su glasale za Rezoluciju i koje od slobode i bezbednosti prave svoje laičko svetilište – prepušten je na milost i nemilost varvara.

U Čečevu, na nekoliko kilometara od Kosovske Mitrovice, neki Šiptari, poznati po imenu i nedelu, pokušali su da otmu vrlo mladu unuku jednog srpskog seljaka, ali njeni roditelji nisu hteli da podnesu prijavu. Zašto? Zato što se plaše osvete. Kažu da ne vredi dalje rizikovati, jer je kosovska policija udružena sa kriminalcima. Velika je greška misliti da je reč o sporadičnim epizodama. To je teška i okrutna svakodnevnica ljudi potpuno prepuštenih sebi, bez obzira šta pričali oni iz Beograda i uprkos „dobrim“, a opasnim namerama Evropske unije.

Mnogo užasnih mesta sam videla. Mnoga lica su sama po sebi sve govorila. U Gračanici. idući dugim blatnjavim usponom, došla sam do dvadesetčetiri kontejnera ograđenih žicom, više nalik potrebama nomada, nego srpskih izbeglica. Tu sam upoznala jednu ženu koja živi sa sinom, snajkom i jednomesečnim unukom u prostoru od dva puta tri metra. Već deset godina stanuje u toj niši, u prljavštini. Imaju jedno kupatilo na deset kontejnera. Ne radi više kao novinar, jer posla nema, ne samo njenog, nego nikakvog. Deset godina živi u očaju koji deli sa svojim „ratnim susedima“, bivšim advokatima, bivšim profesorima, bivšim vojnicima. Oni ne postoje više ni za koga. Neki od tih ljudi, prinuđeni da žive u takvim uslovima, izvršili su samoubistvo. Zadnji je jedan gospodin od šezdeset godina, koji se obesio pre tri meseca. Van logora, stotinak metara dalje, izgrađene su kuće za „srećnije“ srpske povratnike. U jednoj srećem Milanku, staru gospođu bele kose skupljene u punđu, u crnini. Muž i sin, zajedno sa još trojicom ljudi, ubijeni su jednog jutra 1999, dok su radili u polju. Šiptari su ih vezali za traktore, mučili i masakrirali. U bolnici u Prištini, u izveštaju o autopsiji, napisano je da su se međusobno raskomadali.

Posle trinaest godina provedenih u kontejneru, Milanka je dobila stan. Preživljava sa šezdeset evra koje dobija od Vlade iz Beograda i pita se šta će posle nje biti s njenom ćerkom koja je bolesna i ima četrdeset godina. Njen pogled luta ledenom i skoro praznom dnevnom sobom. „Bolje nam je bilo ranije“, priča Milanka. „Nemamo novca da kupimo nameštaj, niti peć, pa da imamo ᾽kuću᾽. Nekada nam je naša sirotinja bila dovoljna, imale smo jedan kauč, stočić i nešto odeće da napunimo naš kontejner, našim disanjem smo ga zagrevale. Šta sada da radimo u ovom beskorisno velikom stanu?“

U Svinjaru, na severu Kosmeta, nalazi se kuća utonula u polje, u kojoj su pre krvavog 17. marta 2004. živele brojne srpske porodice, a onda su ih Šiptari pobili i proterali. Tu sada stanuju samo Vladimir i Darinka Jović, bračni par koji je rešio da tu provede „dane koje nam je Bog udelio“. Tokom opsade, pored šiptarskih vojnih snaga, bile su tu još francuske i marokanske snage da brane Srbe koji su bili u velikoj manjini, ali nisu ni mrdnule prstom, osim što su savetovale Srbima da beže dok je još vreme. Nisu mogli da ih brane.

„Nemam ništa protiv NATO dečaka. Bio sam i ja vojnik i znam kakvi su. Osnovno je da moraju da izvršavaju naređenja, čak i kada ta naređenja nisu u skladu sa njihovim uverenjima“, oprašta im Vladimir, dok mu naočare bez drški padaju u krilo. „Da vam kažem, moja žena je najlepša u celom selu!“ Smeje se kao dete na tu dosetku, ali na rastanku ne zaboravlja čast da je čovek i Srbin: „Napustiti moju zemlju bilo bi kao da se odreknem majčine ljubavi. Koji sin je spreman na takav zločin?“

Mogla bih da pričam o Suvom Dolu, drugoj enklavi, u kojoj su preostale samo četiri porodice. Malobrojna deca tog sela idu u školu autobusom koji često gađaju kamenicama šiptarska deca koja rastu na hlebu i mržnji. Upravo te nove generacije ne trpe srpsko prisustvo. Pale letinu, kradu stoku, samovoljno zauzimaju kuće i zemlju. Oteli su deset hektara za samo poslednjih nekoliko meseci, uz pristanak Prištine. Teško onome ko izađe iz kuće po mraku. To je sada ničija zemlja.

U Velikoj Hoči srela sam Daču, lepu devojku zelenih očiju sa srebrno zvonkim smehom, uprkos tome što su joj ubili oca bez posebnog razloga. Ubili su ga samo zato što je bio Srbin. Ubice su dva brata Šiptara, na slobodi. Dragan Zečević, jedini novinar koji je zakucao na njihova vrata da piše o njima, ubijen je. Dača živi s majkom, mladim bratom i sjajnom bakom, koja, iako istrošena i povijena, neprestano ide gore-dole po selu.

Nedaleko od Dače je Živana, stara žena, kojoj su ubili sina. Ona smatra sebe srećnom, jer su njegovo telo našli celo. To nije bio slučaj sa njenom rođakom i susetkom koja je našla svoga sina tako unakaženog da nije mogla da ga prepozna: iščupali su mu zube, iskopali oči. Otkinuli sve udove. Trebalo bi da vidite tu sićušnu babu, koja ima rak zbog koga joj je otekao vrat kako virka na prozor u večnom čekanju onoga ko se više neće vratiti. Trebalo bi da vidite tu nežnu babu koja nas grli i zahvaljuje što smo saslušali priču o njenom sinu, kako bi on u toj priči oživeo.

Beda i napuštenost u kojoj žive ti Srbi zadnji su jad, najteže uvrede, a oni se čine kao da ih to nije zadesilo. Postali su jači od svake nemaštine. Izgubili su jedine prave stvari: ljubav i sutrašnjicu. Šta je onda bitno imaju li ili nemaju vodu i struju u njihovim sagorelim i tamnim grudima? Šta mari što jedu samo jednom dnevno, kada se ne može „zasititi“ praznina nastala nepotrebnom i okrutnom smrću njihovih voljenih? I u tim okolnostima patnje i strašnog odricanja, srela sam muškarce i žene velikodušne i gostoljubive. To je luksuz koji onaj što ima sve, ama baš sve, ne može sebi da priušti.

U Goraždevcu, Peći, Zubinom Potoku, Štrpcu, Brezovici i u svim enklavama u kojima sam bila uvek su me dočekali, podvlačim, baš uvek, s toplinom i radošću, sa trpezom. Tamo gde nema prostora igla da se udene, našli su mi topli ležaj pod ovčijim kožama i poklanjali mi lične stvari – ikonu, ručno šivenu bluzu, jabuke ili šta su imali, kao da žive u izobilju. Nikada mi ništa nisu tražili zauzvrat, nikada me nisu dočekali bez osmeha. Takvo je moje blagosloveno cveće Kosmeta.

KRV MUČENIKA

Još gora stvar od okupirane zemlje, od masakriranih civila i izgnanika jeste najveće varvarstvo ‒ „ubijanje mrtvih“. Mržnja Šiptara, kojima nije bila dovoljna privremena pobeda da bi se nasitili, obrušava se čak i na crkve i manastire, tamo gde je čovek na ti sa Bogom, a sveci žive u molitvama. Previše je pravoslavnih hramova iz 13. i 14. veka koji su uništeni od 1999. godine do danas, odnosno od kada NATO, garant mira, okupira Kosovo i Metohiju. Stotine grobalja se ne može prepoznati od udaraca krampovima i raskopavanja grobova kojima se narušava čak i večni pokoj. Veliko groblje u Peći, pošto je sravnjeno sa zemljom, Šiptari koriste kao smetlište. U Prilužju je korišćen eksploziv da bi se digli u vazduh ostaci svetilišta i uspomene. Dug je spisak tog razvrata: Istok, sa preko stotinu srušenih nadgrobnih ploča; Prizren, u kome je oskrnavljeno pedesetak grobova samo poslednjih meseci; Vučitrn, gde se hoda po ostacima slupanih spomenika, pa onda Kosovo Polje, Miloševo, Plemetina, Klokot… Bezbrojni umrli su više puta „ubijeni i kao mrtvi“.

Ne uništavaju se samo spomenici, već se iskopavaju i mrtvi, čak i kada su od njih ostale samo kosti, kako živima ne bi ostalo sećanje ni na prošlost, a ne samo na sadašnjost, odnosno kako porodice preminulih ne bi mogle da se okupe oko groba svog dragog donoseći mu dar, po starom običaju, hranu i rakiju, cveće i cigarete. Za Srbina je najčešće nemoguće da ode na groblje, zbog rizika da bude ubijen. To je slučaj, na primer, sa pravoslavnim grobljem smeštenim u južnoj Mitrovici, koju su okupirali Šiptari. Ponekada se može otići, ali samo u pratnji snaga reda. Može se zamisliti koliko je mučno ići na groblje u pratnji kosovskog stražara, odnosno okupatora, koji nepomično gleda rođake kako uklanjaju visoku travu i izmet svinja koje Šiptari tu dovode da obeščaste grobove, a za to vreme prolaznici psuju i vređaju te Srbe. Mnogo je onih koji su rešili da prenesu svoje umrle u Srbiju. To je razumljivo posle petnaest godina nekažnjenog maltretiranja, ali to je i predaja tih mrtvih koji se žele zaštititi.

Mnogo sam naučila od oca Žike (na slici ispod) – koji se sklonio u Štrpce posle agresije 1999. godine. Usred divljeg napada 2004. on je odlučio da stane u odbranu crkve i groblja u Uroševcu. Hteo je da spasi ne svoj život, već način življenja, pa se vratio u svoju kuću, zajedno sa ženom i još dve porodice. To su jedini povratnici u grad u kome je pre rata bilo 40.000 Srba. Boravište oca Žike je crkva Svetog Uroša. Nasuprot njoj, namerno je sagrađena bela džamija sa koje se čuje glas mujezina koji okuplja novonastale vernike. Mala i tamna crkva Svetog Uroša je tokom godina rušena, paljena i oskrnavljena. Nju danas čuva, zbog ironije sudbine, šiptarski policajac, ali koji nema zadatak da štiti popa kada ide u grad, gde ga deca pljuju i gađaju kamenjem, ili kada odlazi na svoje groblje, kraj velikog tržnog centra, namerno tu izgrađenog da vređa groblje. Nema nikoga kraj ovog popa dok po zimi sređuje groblje kao da je reč o ružičnjaku, na kome su Šiptari iskopali tri mrtva i srušili mnoge nadgrobne ploče. On je izvršio svoj izbor i ne boji se više: „Život dugujemo našim precima. Tu stanuje Bog i tu se naše srce ne menja“. Uvek ću u sebi nositi uspomenu na to decembarsko jutro i na maglu koja je obavijala oca Žiku tako usamljenog, iako ispunjenog božijom milošću. Jasno je da uništavanje crkava, svetilišta i grobalja nema za cilj samo da umrlja i izbriše drevno srpsko prisustvo na Kosmetu, već je to, pre svega, oružje kojim se svaki Srbin gađa u sred srca!

Na srpskoj zastavi, na dvoglavom orlu, predstavljen je krst sa četiri ocila, četiri ćirilična „S“. Taj grb znači: „Samo sloga Srbina spasava“. Samo putujući Kosovom i Metohijom može se shvatiti do kraja da je jedinstvo ovoga naroda u Bogu. Kosmet nije bilo koja zemlja. Dovoljno je pomenuti istorijsku bitku na Kosovu, pa videti drevnu gordost u očima i najmlađih. Ali, za to je dovoljna i sadašnjost. Nema kuće, kontejnera ili sobe bez ikone, ma koliko sirotinjski bili. Nema ni mladog ni starog, ma koliko ojađeni i zaboravljeni, da ne stave tri spojena prsta na čelo u slavu Hrista.

Dovoljni su manastiri i monasi da odrede geografiju mesta, isti oni koji su u teška vremena prihvatili mnoge Šiptare, a koji su danas, iako pod šiptarskom opsadom i stražom, i dalje otvoreni i gostoljubivi, ne podležući ljutnji, zbog samilosti koju oni imaju a okupatori nemaju. Monasi-ratnici, širokih leđa i dugih brada, u večnom hodu ka enklavama da bi odneli ne samo reči utehe već i potrepštine, hranu i odeću pre svega, ali i improvizovana igrališta za decu ili sadnice loze da bi stvorili posao i nadu u grožđu koje će roditi i dati vino, dobro vino. Veoma uglađeni i učeni monasi, koji žive kao što žive i neuki i siromašni duhom, u prostoti života.

Ko zna zašto papa, ispunjen ljubavlju prema strancima i rečima utehe, nikada ne kaže ništa u vezi sa očajnim stanjem u kome žive Srbi na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne usprotivi Evropskoj uniji, koja, pošto je uspostavila privremenu vlast kriminalaca i ubica, šalje svoje emisare kod srpskih izbeglica da im uruče usisivač za prašinu, ili, što je čista poruga, kravu, iako oni nemaju zemlju da je obrađuju, ili će im krava biti zaklana već sledećeg dana? Zašto, na nekoliko koraka od Italije, niko ne diže glas zbog divlje diskriminacije jednoga naroda? Nije li možda Evropa, zajedno sa svojim pontifeksom, izgubila duhovni autoritet kojim bi podržala istinu?

Kosovo i Metohija su natopljeni krvlju mučenika i njihovim blagoslovom na vrhu usana, on je Jerusalim kome se okreću svi pravoslavci. Pre patriotizma, pre rudnih bogatstava, pre evroatlantskih interesa, to je Sveta zemlja, i samo gledajući „ka visinama“ Srbi bi mogli dobiti svoje zadovoljenje. U suprotnom, to će biti diplomatski i društveni teret. Eto zašto treba biti protiv bilo kog oblika odbacivanja uticaja crkve, što rade političari iz Beograda, koji ne bi smeli da počine smrtni greh gubitka korena, odnosno da se odreknu njihovog spasenja. Samo uz prošlost postoji budućnost. „Samo tada se srce ne menja.“

* U svetu ima ljudi, novinara, medija koji govore istinu o Srbiji i o stradanju srpskoga naroda. Oni često iznose ono što i naši takozvani „veliki mediji“ prećutkuju. Ono što je napisala mlada italijanska novinarka i književnica Fjorenca Ličitra (na slici na vrhu sa fotoreporterom Emanualom Okipintijem) iz Katanije, na Siciliji, posle svog putovanja na Kosovo i Metohiju, nećete čitati u „velikim medijima“, niti čuti od naših političara, čak ni onih koji žive na Kosovu i Metohiji.

Fjorenca Ličitra je rođena 1982 u Raguzi na Siciliji. Živi i radi u Kataniji. Bavi se književnošću, publicistikom i novinarstvom. Piše uvodnike u jednom rimskom onlajn izdanju, sarađuje sa dnevnim listovima. Voli da piše reportaže i bajke. Ovo što je napisala za Geopolitiku, nažalost, nije bajka. Pitamo je kako joj je uopšte palo na pamet da dođe na Kosmet. „Izabrala sam Kosovo i Metohiju jer se o tome u Italiji uopšte ne govori, osim u nekom veoma retkom slučaju, a većina ljudi veruje u mafijaško ćutanje pronatovskih medija. Posle mog putovanja, u meni se učvrstila ideja da bi ulazak u Evropsku uniju predstavljao nesreću za srpski narod. To bi značilo gubitak suvereniteta, najdragocenijeg dobra.“ Povela je sa sobom o svom trošku fotoreportera Emanuela Okipintija i angažovala vodiča Branislava Perovića. Nije bilo nikakve institucionalne podrške niti zaštite. Nikome ne odgovara ono zbog čega je ona došla, što je videla i napisala. Srpskim vlastima jer se vide katastrofalne posledice tzv. Briselskog sporazuma. Šiptarskim vlastima, takođe, jer je za njih i to malo Srba u tom stanju previše. Još manje korumpiranom Euleksu koji šalje samo lažne ružičaste izveštaje o „velikom napretku“! „Daću vam i fotografije, ali, molim da razumete da negde neće biti prezimena, negde ni imena. Obećala sam tim osobama da im neću otkrivati identitet. Boje se da će ih onda pronaći, a ja ne mogu da izneverim njihovo poverenje. Videćete i Srbe u Mitrovici koji čekaju penziju pred bankom. Nije ih malo, vidi se, ali niko nije hteo da mi dâ neku izjavu. Strah je ogroman. Ne mogu da ih zaštite ni policajci Srbi u kosovskoj policiji.“ Dodaje utiske o svom putovanju među Srbe, „izgnanike u svojoj otadžbini“: „To je bila gorka i prelepa lekcija, kažem to bez retorike!“

Prevod i obrada – Dragan Mraović

Komentar prevodioca:

Ovo je njena priče kakvu retko možemo čuti o kosovskoj istini. Reč imaju Fjorencini sagovornici, srpski stradalnici.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Srpske priče gorke kosovske stvarnosti