Srbija između prilike i prava

Američki profesor nacionalne bezbednosti, Stiven Majer, suptilno, ali otvoreno podržao je ideju stvaranja Velike Albanije po „receptu“ Edija Rame, prikazujući je u svom autorskom tekstu kao „priliku za Srbiju“. Njegov otvoreno lobistički tekst pun je ne samo pogrešnih premisa već i krajnje nelogičnih zaključaka, ali je svakako zanimljiv kao najava nečega što će Amerika „gurati“ u narednom periodu.

Odgovorio mu je, na svoj principijelni način, profesor Slobodan Samardžić, bivši ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Vojislava Koštunice, navodeći jasne kontra-argumente zasnovane na međunarodnom pravu, obarajući time iznete Mejerove lobističke besmislice.

Prenosimo ova dva teksta jedan pored drugog kako bi Vam olakšali praćenje i međusobno poređenje. Oba teksta objavila je „Politika“ kao autorske kolumne, a naslovi su orginalno preuzeti.

*   *   *   *

Prilika za Srbiju

Albanski premijer Edi Rama rekao je nedavno da će Albanija i Kosovo biti primorani da se ujedine u zajedničku državu ukoliko put Kosova ka evrointegracijama ne bude otvoren i ako vize za Prištinu ne budu ukinute. Reakcija koja je usledila bila je predvidljiva. Raminu provokativnu izjavu Beograd je otvoreno osudio, a EU kritikovala. Jedan od portparola Unije sugerisao je da Ramina izjava ne olakšava situaciju, dodajući da proces pristupanja EU uključuje „regionalnu saradnju, pomirenje i dobrosusedske odnose”. Pre nego što se dublje upusti u uobičajenu balkansku igru međusobnih optuživanja i zabadanja noževa u leđa, Beograd bi trebalo da razmotri mogućnost koju su mu pružile Ramine reči.

Ramina pretnja mogla bi da se posmatra i kao prilika za Srbiju. Možda je došlo vreme da se Beograd nagodi i podrži uniju većeg dela Kosova sa Albanijom. Najveća opozicija tome biće neki, mada ne svi, kosovski Albanci i pojedini članovi „međunarodne zajednice”. Vlada u Prištini, ponukana idejom svojine, pokušaće da zadrži kontrolu. Ali, drugi će kosovski Albanci podržati ideju. Vlada SAD, verna svojoj očekivanoj beskompromisnosti spram Balkana, protiviće se bilo kakvoj mogućnosti stvaranja jedne takve unije. Evropljani, predvođeni Nemačkom, takođe će se buniti, ali mogu da budu spokojni ukoliko je Beograd snažan u svom stavu. Pregovori sa Albanijom mogli bi da dovedu upravo do onoga što EU želi: „do saradnje, pomirenja i dobrosusedskih odnosa”.

Četiri su razloga zašto bi Srbija trebalo da pregovara sa Albanijom.

Prvo, koliko god to Srbiji teško pada, veći deo Kosova za nju je sada izgubljen. Beograd neće povratiti veći deo pokrajine. Srpski lideri to znaju i već su počeli da se ponašaju kao da je Kosovo otišlo. Istina, oni su zadržali zvaničnu, javnu poziciju da nezavisnost Kosova nikada neće priznati, pogotovo ne njegovu uniju sa Albanijom. Ali, to je uglavnom predstava, svako ko ozbiljno razmišlja o toj temi svestan je da je veći deo Kosova otišao i da se neće vratiti Srbiji. Za odricanje od većeg dela Kosova biće potrebno, naravno, promeniti Ustav, što je izvodljivo.

Drugo, unija Albanije i većeg dela Kosova ne bi predstavljala sigurnosnu pretnju za Srbiju, a mogla bi da joj postane i ekonomski partner. Po svoj prilici, borbene snage Prištine mogle bi da budu inkorporirane u sastav albanske armije. Ali, čak i ako bi se to desilo, od oružanih snaga ujedinjene Albanije ne postoji opasnost – one su slabe, loše obučene i neopremljene. Srpska vojska bi i u tom slučaju bila daleko superiornija. Štaviše, albanski teroristi više ne bi imali razloga da napadaju ni Srbe ni njihove interese.

Treće, uprkos stavovima Evrope i SAD, granice širom sveta ipak nisu svetinja. Bile su prilagođavane, utvrđivane, uklanjane, ponovo uspostavljane ili nametane vekovima. Ovo se posebno odnosi na Evropu i Severnu Ameriku. Sjedinjene Američke Države su i bukvalno nastale na konceptu promene granica – nekada je to činjeno mirno, sporazumima ili kupovinom zemlje, a nekada silom. Sada, međutim, Vašingtonu promena granica na Balkanu ne bi bila mrska samo ukoliko američki političari arbitrarno odobre tu promenu. Sve dok se to dešava mirno ne postoji razlog zbog kojeg granice na Balkanu ne bi mogle da se menjaju kako bi se prilagodile izmenjenim okolnostima.

I konačno, sporazum do kojeg bi moglo doći pregovorima mogao bi da reši nekoliko problema koji su se nataložili u poslednjih dvadeset godina. Dok bi, s jedne strane, dogovor priznao pravo Albanije i Kosova da se ujedine, s druge bi morao da omogući da se teritorija severno od Ibra, na kojoj dominantno žive Srbi, ustupi Srbiji. Srbi u Kosovskoj Mitrovici su u teškoj situaciji koja vremenom postaje sve teža – velika je nezaposlenost, prisutni su siromaštvo, droga. Sve to je Beograd ignorisao, strahujući da će u suprotnom naljutiti EU i Vašington. Dogovor o uspostavljanju i priznavanju Zajednice srpskih opština, koji je trenutno na snazi, ne rešava pomenute probleme. Budući da su Srbi narod severno od Ibra trebalo bi da imaju pravo da žive u Srbiji. Istovremeno, Srbi koji žive u većinski srpskim zajedicama, kao i oni u blizini srpskih religijskih i istorijskih spomenika unutar ostatka teritorije Kosova moraju da budu zaštićeni. To bi moglo da se postigne međunarodnim sporazumom, čiji bi garant bile Ujedinjene nacije ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, uključujući nadzor i proveru, koju bi vršila za to imenovana tela kada su u pitanju Srbi koji odluče da ostanu na Kosovu. Ujedinjene nacije ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj trebalo bi da isplate otpremnine Srbima koji odluče da se presele na teritoriju koju kontroliše Srbija.

Osim toga, delovi preševske doline u kojima većinom žive Albanci trebalo bi, takođe, da imaju isto pravo ostvareno pregovorima – da se priključe novoosnovanoj albanskoj državi. Srbi koji odluče da ostanu u tim zajednicama i oni koji odluče da odu trebalo bi da budu zaštićeni istim međunarodnim ugovorom kao i oni koji ostaju na Kosovu. Ukoliko bude odlučeno da zajednice preševske doline budu pripojene Albaniji onda bi putevi i železničke pruge, koji prolaze kroz taj region, a koji su za Srbiju vitalni, mogli ili da budu izmešteni ili bi dobili iste međunarodne garancije.

Svakome ko je pažljiv posmatrač do sada bi trebalo da je jasno da je „međunarodna zajednica” bila beskorisna u rešavanju otvorenih balkanskih pitanja. I Vašington i većina važnijih evropskih prestonica, posebno Berlin, skučeni su i bez kreativnih rešenja kada je u pitanju region Balkana. Do progresa bi moglo da dođe samo ako vlade u regionu krenu u hrabru akciju. Premijer Vučić je u pravu – EU će beskrajno dodavati uslove koje Srbija mora da ispuni ako želi da se priključi EU. Mudar dogovor između Beograda i Tirane, koji bi bio zasnovan na Deklaraciji iz Helsinkija iz 1975, doveo bi ne samo do kreativnog političkog razrešenja teritorijalnih problema i nevolja sa stanovništvom, već bi popločao put mirnom dogovoru i ekonomskom razvojnom planu obeju zemalja.

Bolje imati pravo nego priliku

Američki političari i analitičari, uostalom kao i oni iz Evropske unije, navikli su da o Srbiji govore kao da je tera inkognita, tj. bez bilo kakvih pravnih obzira. To je stari kolonijalni manir koji se naročito aktivira kada nasuprot imaju političare, a često i analitičare, koji ni sami nemaju pravnih obzira prema sopstvenoj zemlji.

U najnovijem primeru ovakvog stava imamo idejnu ponudu američkog profesora nacionalne bezbednosti, Stivena Mejera. Srbija bi za područje severno od Ibra trebalo da preda Albanijiostatak Kosova i prostor koji on naziva preševska dolina. Autor ovakvu „razmenu” gleda kao najbolje i konačno rešenje za uspostavljanje trajnog mira i opšteg napretka.

Da je reč o dokonoj spekulaciji ljubitelja spontanih druženja u nekom vašingtonskom parku, ova ideja ne bi bila vredna pomena. Ovde, nažalost, imamo posla sa ozbiljnim političkim sindromom. Njega čine najave albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova, ultimativni pragmatizam američko-evropskih političara kada govore i odlučuju o Srbiji i koristoljubiva lakomost naših političara od 2008. godine do danas kada delaju na stvari Kosova i Metohije. Njihov zajednički imenilac je „novi početak” kao naročito kreativno rešenje.

Ovu opštu partnersku atmosferu oseća i Stiven Mejer u svom tekstu u kojem bez zazora predlaže jedno ovakvo kreacionističko rešenje. Da se nekim slučajem stav srpskih političara u poslednjih sedam godina ozbiljno držao međunarodnog prava, i posebno Rezolucije SB UN br. 1244, piscu ovog teksta ne bi ni palo napamet da javno razmišlja na ovakav način. Ovako, njegov tekst deluje „realistički”, u skladu sa zapadnjačkom doktrinom da na Kosovu i Metohiji treba prihvatiti realnost. S tim što je „realnost” samo ono što oni vide, jer srpski zvaničnici nemaju svoju sliku iste realnosti.

Ne primećujući ništa istorijski prepoznatljivo u Raminim opakim idejama, Mejer teritorijalne pretnje albanskog premijera preoblikuje u „priliku” za Srbiju. Prvu i četvrtu tačku njegovog predloga možemo posmatrati kao jednu celinu. U tim tačkama on se zalaže za novo državno razgraničenje između Srbije i Albanije. Kao, Srbija Albaniji daje tzv. preševsku dolinu, a Albanija Srbiji oprašta sever Kosova. Ostatak Kosova i nije predmet trgovine. Jer, trgovina je zasnovana na osvajačkom „načelu” fet akompli (svršene činjenice), gde se pravo posmatra kao uzaludna, a ne pravna, činjenica.

Ali, ako su činjenice već svršene, onda nema ni trgovine. Zato je Mejeru lako da u trećoj tački svog predloga kaže da „granice širom sveta nisu svetinja”. Možda i nisu, ali samo u okvirima međunarodnog prava. A kako je Zapad uzimao međunarodno pravo najbolje govori ponašanje njihovih posrednika prilikom jedinih ozbiljnih pregovora vođenih u vezi statusa Kosova 2006. i početkom 2007. godine. Tada je šef posredničke misije Marti Ahtisari jednostrano prekinuo pregovore rečima: „Mene ne zanima kompromis, već samo rešenje.”

Najzad, u svojoj drugoj tački Mejer kaže da „unija Albanije i većeg dela Kosova ne bi predstavljala sigurnosnu pretnju za Srbiju, a mogla bi da joj postane i ekonomski partner”. Ovde autor, kao poklonik radikalnog političkog realizma radikalno gubi smisao za realnost. Ne samo da je mapa velike Albanije danas prisutna u svakodnevnoj političkoj simbolici Albanaca, nego je i realno pretpostaviti da bi ovaj omiljeni zapadni igrač na Balkanu zadržao njihovu naklonost sve do potpunog ispunjenja svojih maksimalnih pretenzija. Danas za Ameriku međunarodno pravo nema gotovo nikakvu praktičnu vrednost. Ona svet deli na prijatelje i neprijatelje, a na balkanskom prostoru ona nema većih prijatelja do Albanaca.

U Srbiji se već godinama povodom Kosova i Metohije širi fatalistička ideja o „konačnom rešenju” koje nema cenu. Apstraktna vrednost takvog rešenja sadržana je u definitivnom okretanju svetloj budućnosti. Sedam godina vladavine ovakve kontrarealističke doktrine kao da nije dovoljno vreme za javno preispitivanje, čak polazeći i od pragmatičnog merila: šta smo dobili? Eto, nismo ništa dobili, čak ni datum. Ili, bolje rečeno, dobili smo javno obavezujuću magiju datuma, a sadašnja vlada planski se odrekla onog dela Kosova koji smo realno kontrolisali. Mejerova fantasmagorična projekcija ima plodno tle u vladajućem stanju političkih i intelektualnih duhova današnje Srbije. Možda ni sam autor toga nije svestan, i ako je tako, naše stanje je utoliko gore. Problem je načelne prirode, jer Srbiju danas može da obrlati svaki fantast sa svojim „dobrim uslugama”. Ne mislim da je to i Stiven Mejer. Ali, u današnjoj Srbiji njegov volšebni predlog o definitivnom razgraničenju bez cene mnogi će prihvatiti kao svrsishodan.

Najzad, ovim povodom i reč o praktičnoj vrednosti prava u konkretnom slučaju. S. Mejer samo jednom pogrešnom rečenicom pominje značaj prava. Kaže da bi „mudar dogovor Beograda i Tirane bio zasnovan na Deklaraciji iz Helsinkija iz 1975.” Pogreška je u tome što je u slučaju zapadnog „rešenja” za Kosovo ovaj dokument drastično pogažen.Tim „rešenjem” povređeno je međunarodno pravo o nepovredivosti granica potvrđeno helsinškim Završnim aktom. U Mejerovom viđenju pravo je pravo samo kad Amerikanci to kažu. Ali, i pored ovog pravnog nihilizma, zapadni političari održavaju trunku pravnog realizma kada su na to prinuđeni. Da nije tako, ne bi tražili od Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. To razumeju i naši političari kada svesno uvaljuju Srbiju u smrznutu vodu pravnog priznanja. I to godinama. A pošto ništa nije gotovo dok sve ne bude gotovo, ostaje još tzv. pravno obavezujući akt između Srbije i Kosova, koji je već načelno prihvaćen u Pregovaračkom okviru za pristupanje Srbije (bez članstva, doduše) u Evropsku uniju. Ali, još uvek, takav akt se može i ne mora potpisati. Mejer svakako misli da mora zato što Srbiju posmatra kao da je tera inkognita.

Izvor: Politika