А где су српски заробљеници

Презир западних господара према Александру Вучићу као да нема меру, баш као што ни његова спремност да трпи њихова ниподаштавања као да нема границу. И као да их нервира његова спремност да без поговора испуни све што му затраже, у последње време својски се труде да му отежају прљав посао који за њих обавља, ударајући га директно и индиректно бочним механизмима своје “меке моћи” (медији, НВО, саопштења нижих званичника итд.) када год им се за то пружи прилика. Потпуно политички и социјално дезоријентисан њиховим третманом топло-хладно и променом ритма њихових захтева Вучић се час понаша као остављено дете, час као распојасани диктатор, све озбиљније се конфротирајући како са српским интелектуалцима и народом, тако и са самим собом. А то је већ озбиљна ствар.

Свесни тога “наши европски пријатељи” настављају да га притискају тражећи све више а нудећи све мање, при чему му бацају клипове у точкове намерно му отежавајући да испуни оно што му траже или палећи око њега рефлекторе када год покуша да остане у сенци. Најбољи пример за то је његов однос према Космету и њихово понашање према њему поводом тога.

Непосредно пред наставак оне фарсе која се назива “бриселским преговорима” амбасадор Кирби је у контакту са Вучићем “препоручио” да се не инсистира на питању решавања статуса Трепче и другим привредним недоумицама, веома важним за статус остављених Срба на Северу. То је некако злослутно зазвучало, будући да је сличну “препоруку” својевремено добио Зоран Ђинђић везано за његово инсистирање на решавању статуса Косова. Али ту свака сличност престаје, просто зато што различито на исту ствар гледају мачка и миш.

Лукави Ђинђић сматрао је да у рукама има неке адуте који му омогућавају да не следи “препоруку” а умакне јачима, па је завршио како је завршио. Но, Вучић никада не размишља о својим адутима када је испред њега неко јачи, баш као што верује и да му адути не требају када је преко пута неко слабији. Проста формула за успех у времену глобализације. Зато Вучић увек слуша Кирбија. И зато у Бриселу Трепчу није ни поменуо, а на Газиводе није ни помислио.

Уместо тога, у само једној бриселској сесији прецртао је српско правосуђе на Космету и све ингеренције српских судова и тужилаштава предао у руке шиптарској парадржави. Без услова, закерања и развлачења. Ни Ахтисари им није предвидео више, а гурнули му онолике паре! Ако са тим Кирби није могао бити задовољан, са чим би био? И Могеринијевој се то допало, бинго за почетак. И Иса Мустафа је био задовољан. Чим је стигао у Приштину прогласио је победу, а ћела му се зацрвенела од среће и адреналина!

Једино су ти, прости и неуки, Срби били незадовољни. Али, и њих је Вучић брзо смирио. Изашао је пред поспане новинаре, намрштио се и рекао да се добило највише што се могло, а изгубило најмање што се морало. И готово. Зна он како треба с нама, Србима. Научили га Лутер и Вебер. И помало Гебелс. И све је прошло, кренуло се даље. Чист посао. Да је perpetum mobile прве врсте могућ Кирби би сигурно помислио да је то Вучић. А тек Меркел или Могерини! Који послодавац не би сувим златом наградио такву реализацију постављеног задатка?!

Али, не. Они се спрдају с њим! Након пар дана Вучићу је стигао наградни пакет у виду Тачијеве изјаве да ће Косово од Србије тражити ратне репарације, Угљанинове тврдње да је данашња Србија “шовинистичка творевина” која угрожава некакве Бошњаке и интерполове потернице за генералом Момиром Стојановићем, угледним чланом СНС-а, због наводних злочина на Космету. И то све уз Кирбијев осмех од ува до ува.

Није ми нешто жао генерала Стојановића. Ако је и стекао неки ауторитет у рату, јефтино га је проћердао испуњавајући, за часног војника, срамне Вучићеве планове и учествујући у оној фарси од анкетног одбора која је требала да застраши Србе са Севера Космета. Ништа јадније него када официр себе испрља политичким полтронством. Сада каже да очекује од државе да га заштити. Хоће, заштитиће га, Љајић и Векарић! Као и све друге. Можда ће и Вучић окренути неке телефоне, но слутим да ће бити глуви …

Ипак, у томе постоји једна друга болна ствар. Стојановића, српског генерала, наводно терете сведоци. Албанци. Они који су наводно видели, или преживели те злочине. Вероватно сведоци слични онима који терете и Оливера Ивановића. Кажу, били у некаквим логорима, па преживели. Можда! Али, како то да се ни данас српске власти не запитају како нема ни једног Србина који је преживео неки шиптарски логор. Ако је ОВК била војска која је ратовала, каквом је представљају Вучићеви “наши западни пријатељи”, где су јој заробљеници? Који Србин је преживео сусрет са њима током рата? Да ли је, осим виталних органа, који данас служе ко зна где и ко зна коме, преживело ишта од тих људи?

И шта ради Комисија за нестала лица Владе Србије, коју већ дуго предводи Вељко Одаловић, осим што замајава породице несталих и троши знатна државна средства и ширем кругу непознате стране донације? Да ли су некоме поставили таква или слична питања? Нису, дабоме. Јер, сасвим удобно живе прихватајући да је њихов народ кривац! Исувише је таквих Срба, који већ много година профитирају производећи или прихватајући искривљене слике о свом народу. Занимљиво је да господин Одаловић који је од уласка СПС-а у власт променио неколико битних државних функција, и двадесетак управних одбора, никада није испуштао из руку функцију председника Комисије за нестала лица, нити га је ико позивао на одговорност због евидентног недостатка резултата.

Има ту и других битних питања, али мислим да је оптужница против генерала Стојановића (спремне су и друге по истом принципу) заснована на изјавама “сведока Албанаца” последња права прилика да српске власти запитају Вучићеве “наше западне пријатеље” – А где су српски заробљеници?!

Извор: Корени