B o j k o t

Sutra će srpske vlasti pomoći nasilje nad srpskim narodom Severnog Kosova. Pozivam građana Srbije u Severnoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću da nikako ne izlaze na izbore koji ukidaju njihova demokratska prava.

Ukoliko Vas budu vodili na izbore silom, „organizovano“ preko državnih preduzeća, u kutiju ubacite beli papir (nikako prazan listić), pogrešno se potpišite… Pokažite da ne mogu da vas potkupe ili zaplaše u borbi za slobodu, za vašu decu, za otadžbinu… Fotografišite nasilnike koji razbijaju biračka mesta na kojima je bojkot uspeo, fotografišite korumpirane direktore i neosuđivane kriminalce koji rade u prilog širenja albanske države na ove, u svakom pogledu, srpske krajeve. Fotografije možete poslati na adresu info@napredniklub.org.

Posle katastrofalnog poraza državne politike pre dve sedmice, kada je uprkos podršci SAD, EU, zvanične Srbije, albanske kosovske paradržave i gotovo svih parlamentarnih stranaka u Srbiji, na izbore u oblasti severnog Kosova izašlo svega par posto upisanih birača. Trebalo je najmanje da neko podnese ostavku. Ali šta bi to vredelo? Ostavke su nehumane. Dačićev život bi posle ostavke izgubio svaki smisao. Vučićeva ostavka navukla bi gnev svemogućeg Boga na budalasti srpski narod koji nije prepoznao njegovog prvog i opunomoćenog predstavnika na planeti. O Vulinu i da ne govorimo: malo se raslinavi, izjavi da je samo Vučić bolji čovek od njega i onda povuče moralnu ostavku i ubrzo bude unapređen – od direktora je postao ministar, u sledećem krugu mogao bi da postane i arhiepiskop. Poglavar, recimo, Kosovske pravoslavne crkve…

Odelo već ima.

Kakve ostavke. Treba prvo „spasiti“ narod i pomoći ustanove Republike Kosovo, koje Srbima garantuju… Mnogo toga. Ovde međutim nije samo reč o pedeset hiljada Srba koji će ovim izborima, kako bi bila održana vlast SNS i SPS u ostatku Srbije, izgubiti pravo da žive u svojoj otadžbini i imaju bilo kakvu samostalnost i posebnost. Radi se o laži i licemerju. U pitanju je ukidanje demokratije u samoj Srbiji. Sećam se kako je 1996., u vreme kada je Miloševićev režim falsifikovao izbore, autohtoni i samostalni, rodoljubljem nadahnuti, protest na Beogradskom univerzitetu naišao na podle osude na stranicama Njujork Tajmsa (u to vreme Milošević je bio američki drugar i „faktor mira i stabilnosti“). Pojavila se tada na sastanku organzacionog odbora Filozofskog fakulteta jedna drugosrpska kreatura, maskirana u profesorku univerziteta, i izjavila kako posle takvog teksta u Njujork Tajmsu borba za slobodu i demokratiju više nemaju smisla. Razlika između tadašnjeg i sadašnjeg vremena leži u tome da se spomenutoj spodobi pola odbora smejalo, a polovina ju je žalila. Danas na njen način razmišlja vrh srpske države.

Dakle: ako Doris Pak i Jeljko Kacin, koji inače sa demokratijom imaju veze koliko i komarac sa motorciklom, izjave da je u jednom izbornom procesu sve uredu, onda isti mora da je demmokratski i korektan. Nije od značaj što svi mediji rade u prilog jedne strane – koja krši demokratski donesene Ustav, Platformu i Rezoluciju, na prvim izborima je dobila 2,5% podrške građana i stoji pod ozbiljnom sumnjom da je putem parapolicijskih snaga, na prostoru Kosova koje DP i JK smatraju drugom nezavisnom državom, napala tri biračka mesta kako bi prikrila sramotu potpunog poraza. Nevažno je i što će na izbore, pored sve policijske, parapolicijske i vojne zaštite, slobodni birači ići organizovani od strane državnih preduzeća! „Doživotna“ Doris, je li to Evropa ili Severna Koreja?! U Severnoj Koreji su makar političari prijatniji i šarmantniji!

RTS, Prva Televizija, B92… ponašaju se kao da niko od njihovih gledalaca nema više od četiri godine. Izveštač B92 iz Mitrovice namiguje, cupka, beči se… Miloševićevi mediji su od plaćenih sindikalaca koje na mitinge vode preduzeća „pravili“ narod. Šta sada rade slobodoumnici sa B92? Jedina razlika je što je nekada narod tako okupljan voljom srpskih vlasti, a sada je sve u interesu albanske vlade u Prištini.

Na završnom mitingu provladine koalicije koja Srbe sa Severnog Kosova treba da uvede u albansku „Republjik Kosova“ govorio je premijer Srbije Ivica Dačić. Neko razuman, obavešten o istoriji Srbije od 1990. do naših dana, teško je mogao da posluša ovaj govor bez teške mučnine i jačih grčeva u stomaku. Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije, portparol ove partije u vreme Miloševićevog režima, usudio se da kaže nešto o Krajini. Pitao je, bestidnik, „gde je danas narod Republike Srpske Krajine“? Zaista, nadam se da će jednoga dana, pošto  zločin izdaje ne zastareva, jedan pravedni i strogi sud pitati Ivicu Dačića upravo to pitanje.  A evo i zašto:

1. Srpski narod u Hrvatskoj imao je svoj autentičan politički pokret, Miloševićev režim je taj pokret sistematski radikalizovao. To je činio zato što se uoči rata sporazumeo sa Tuđmanom pa bi neuspeh srpskog pokreta u uslovima njegove umerenosti i nezavisnosti od režima u Beogradu doneo Miloševiću veliku političku štetu.

2. Kada je odlučio da izvrši svoj deo sporazuma sa Tuđmanom, Milošević je falsifikovao izbore u Krajini i na čelo republike i vlade doveo, protivno volji naroda, svoje ljude. Ti ljudi su odbili Plan Z-4, a Milošević ih je u tome podržao.

3. Republika Srbija i SRJ bili su sukcesor SFR Jugoslavije, koja je garantovala bezbednost narodu Krajine. Tako su ih bar ubeđivali kada su im smenjivali rukovodstvo i dovodili na vlast svoje magacionere i šofere. No, kada je Hrvatska vojska napala, Miloševićev RTS emitovao je prvomajsku žderačinu pečene prasetine i kineski cirkus…

Pitam: da li će sutra, kada blago Angeli, promene ustav koji su pre samo sedam godina nazivali svojim (tepajući mu „radilalski“, „Miloševićev“…) zaboraviti svoje Krstimire, Olivere… Baš kao što je Nemačka zaboravila nekog Zvonka Veselinovića? Da li će za deset godina grditi Srbe sa Kosova ubeđujući u slične laži narod u Prijepolju ili Pančevu?

Izvor: Napredni Klub