Божић на Космету

Бадње вече у Липљану. Срби окупљени у порти. Уз ватру достојанствено стоји Петар Костић са братом Лазаром. Рођен је у време бомбардовања у Београду, али је одрастао у Липљану. Лазар је две године млађи. Паметна и добра деца – Петар студира електротехнику – са родитељима Дојчином и Јеленом живе у делу града где Срба више нема. Њихов отац је угледни инжењер електротехнике који није желео да му деца одрастају било где друго него у својој кући. Свако поподне су са њима долазили до липљанске порте како би се играли са другом српском децом из града. (Слобода кретања је и даље таква да деца нигде не могу сама, и најсигурнији део града већ 20 година је управо порта.) Јелена ми је причала да их саме нису пуштали ни у двориште испред куће. Увек су били под надзором, јер су улицом пролазили Албанци. Пратили су их у школу, чекали испред школе, играли се са њима, учили, доводили у цркву на причест.

Недалеко од Костића, испред старе цркве, заједно са децом божићне песме пева Богданка Мирић, директорка липљанске основне школе. Завршила је музичку академију, и то да окупи децу и са њима запева постала је традиција сваке Бадње вечери. Она са супругом Славомиром није напуштала свој стан у Липљану. У њему су, али и црквеној порти, подигли своје две ћерке: Милицу и Сању. Сећам се како су ми причали да им је тешко што је Сања једино дете у разреду. „Да је не одведемо до порте да се мало дружи са осталом децом, не знам како би успели да се боримо са њеном усамљеношћу. Тражила је да јој купимо пса, јер хоће друштво целог дана. Не схвата да ни то не може, јер и пас треба да се шета а то је у овим условима опасно“, рекао ми је једном приликом Славомир.

Милица је доста старија од сестре, и Мирићи су у свом стану од ње дочекали и унуче. Стан су напустили у марту 2004. године када је зграда запаљена, а њих су припадници Кфора евакуисали тако што су децу бацали кроз прозор у наручје војника, а њих спроводили кроз ватру и дим. Чим се стан обновио, вратили су се и опстали. Они су једина српска породица која у Липљану живи у стамбеној згради. Славомир и Богданка су просветни радници, као што су били и њихови родитељи.

Липљански парох отац Срђан Станковић, видно узбуђен што је на Бадње вече у порти окупљен велики број Срба, рекао је, између осталог, да све што се догађа у Црној Гори поводом спорног закона о слободи вероисповести, може да се деси и нама на Косову и Метохији, усвајањем неког сличног закона. Свако ко је од нас био у порти у том тренутку осетио је нелагоду, запитавши се шта ће ако до тога дође. На памет ми паде да Мириће срећем једино у цркви, јер у њихов део града не залазим. Костиће такође, односно код њих сам једном била у протеклих 20 година. У ствари, све Липљанчане најчешће виђам у цркви. Порта цркава Светог Флора и Лавра и Ваведења Пресвете Богородице – стара црква – наше су уточиште. Загрљај у који бежимо свих ових година када зулум Албанаца крене.

МАНАСТИР У СУШИЦИ

Бадњак је наложен и у новооснованом манастиру Светог Димитрија у селу Сушица надомак Грачанице. Једно је од ретких села, ако не и једино, у овом делу Косова и Метохије,  у којем је и пре 1999. године живело на десетине албанских породица. Тренутно у селу живи 350 Срба и око 240 Албанаца. Поменути манастир налази се у делу села где живе Албанци.

Сушица се помиње први пут почетком 14. века у повељи краља Милутина. Осим у Грачаничкој повељи, село се помиње и у турском попису из 1455. године, када је имало 30 српских кућа, затим у Поменику манастира Свете Тројице код Мушутишта 1465. и у Девичком типику 1778. године. Сушица је напуштена 1690. године у Великој сеоби под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем . Према подацима, многе породице су се склониле на Шар планину и у оближња брда, па су се касније њихови потомци вратили на стара огњишта. Садашњи састав становништва је од средине 18. века. Прве албанске породице доселиле су се много касније.

Срби из Сушице не крију срећу због обнављања манастира и кажу да је то на добро свих Срба, без обзира где живе. Они причају да су порта и црква одувек били место њиховог окупљања и да су ове јесени прославили прву храмовну славу. Забринути због свега што се дешава у Црној Гори не искључују могућност да се у скорије време тако нешто нађе на дневном реду такозваног косовског парламента. „Толико смо се борили да очувамо нашу цркву и таман када је све обновљено и постављено како треба да буде, мучи нас брига због свега што се дешава. Није то далеко од нас, напротив. Ови ће једва чекати. Годинама уназад све српско на Косову и Метохији називају косовском културном баштином, и шта је то ако не увод у нешто много горе“, причају Сушичани који су цркву деценијама сами обнављали. Њихову бригу деле игуманија Ирина и сестра Христина, које  у манастиру живе непуних годину дана, по благослову епископа рашко-призренског Теодосија.

У селу причају да је ктитор добро познавао ово подручје – верује се да је задужбина неког властелина из доба Стефана Дечанског или цара Душана – јер је за место будућег храма изабрао идеалан положај. То је место између два прилично дубока потока који су у оно време имали  доста воде и густих високих шума около. Изнад цркве је брдо Велетин, чије су келије и испоснице често посећивали српски патријарси. У средњем веку у селу је постојала православна црква посвећена Светом Димитрију, али је она срушена почетком 19. века.

Сушичку цркву срушио је Јашар-паша Џинић, потурица албанског порекла, познат по рушењу српских православних светиња. Од њиховог камена градио је мостове на Ситници и у селу Враголија у општини Косово Поље. Црква почиње да се обнавља 1992. године одлуком мештана Сушице, на месту које су звали Црквиште. Обнова је кренула прилозима мештана, али и предузећа и фирми из Приштине чији су директори у то време били Срби. До 1997. са радовима се стигло до пола, да би интензивнија градња почела у лето исте године. Градњу цркве преузео је тада Завод за заштиту споменика културе Приштине, а њено финансирање Скупштина града Приштине и Министарство културе Србије. До краја 1998. године, црква у Сушици је озидана.

У последњих 20 година више пута је била обијана и пљачкана, али и великом вољом мештана и свештенства лагано завршавана. Осликавање цркве почело је у јесен 2014. године и то је бесплатно урадио иконографски Атеље Минић из Београда. Освећење цркве, звона и гостопримнице почетком октобра 2015. обавио је владика Теодосије са свештенством и монаштвом епархије. Тако је после 23 године црква Светог Димитрија завршена – обновљена на првим темељима.

НАЈЧЕШЋЕ ПИТАЊЕ

Трећег дана Божића, на литији у Грачаници а потом и молебану у манастирској порти, окупило се неколико хиљада Срба из различитих крајева Косова и Метохије. Дошли су да дају подршку Србима у Црној Гори и Српској православној цркви. Литију је предводио и молебан служио владика Теодосије. „Можда други и не знају колико нама овде на мученичком Косову и Метохији значе наше светиње, и колико су нам значиле у историји. Посебно нам много значе у овим годинама невоља и искушења које пролазимо, како би очували наше народно јединство и нашу решеност да останемо своји на своме, да не изгубимо своје име, част и достојанство. Обнављајући наше порушене светиње на Косову и Метохији показали смо јасно да се никада не смемо одрећи онога што нас је вековима повезивало и спајало. Чувајући светиње ми чувамо себе као народ Божији, као децу Светог Саве“, рекао је владика у својој беседи.

Где ћемо ако нам узму светиње? То је питање које ових празничних дана Срби са Косова и Метохије најчешће постављају. После толико година туге и патње, имамо оправдану сумњу да постојећи терор може постати још гори. Изгласа се закон и одједном ништа више није наше – толико је све просто и уједно подло. Имања и куће нам већ отимају, још да крену на цркве.

Векови који су уткани у цркву Светог Димитрија у Сушици неће бити валидан доказ да је то српско – друге светиње да не помињем. За Петра и Лазара порта у Липљану има посебно значење. Она је саставни део њихових живота – важан део њиховог света. Ако им се и то одузме, односно ако српско име замени такозвано косовско, да ли ће успети да сачувају своје огњиште као шта га њихов отац чува? Не само Костићи, Мирићи, већ било која српска породица у Липљану, на Косову и Метохији.

Због свега што смо прошли и преживели – мало је тога доброг – једино нам остаје да се молимо за Србе у Црној Гори. Да се молимо и да нас на Косову и Метохији Господ сачува таквог искушења, јер ни у ког другог вере немамо.

---

Извор: Нови Стандард