Brisel kao prestonica Srbije

Prognoze koje je izneo Paskal Mila, bivši ministar inostranih poslova Albanije, da će rukovodstvo Srbije  – predsednik Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić  – veoma brzo priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova, na prvi pogled izgleda apsurdno. (1) Uostalom, prva ličnost Srbije je ne jednom izjavila da nikada neće učiniti takav korak, koji je u suprotnosti sa Ustavom zemlje i principima državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. I ta teza je poslednjih meseci bila u stvari jedini argument kojim je zvanični Beograd uveravao srpsku javnost da prizna aprilske sporazume sa Prištinom.

Međutim, specifičnost razvoja sadašnje situacije oko Kosmeta ne daje nam za pravo da se prema gore ukazanoj prognozi odnosimo kao prema političkoj spekulaciji, namenjenoj isključivo za unutrašnje ili spoljno javno mnjenje. Autor ovih redova više puta se sretao sa Paskalom Milom i on nikada nije odavao utisak čoveka koji je sklon lakonskom propagandističkom rasuđivanju.

No, ovde se uopšte ne radi o ličnim karakteristikama gospodina Mile, pa čak ni o subjektivnim računicama srpskih vlasti, nego o objektivnom toku procesa koji sve više podseća na razvoj događaja od pre sto godina – periodu koji je neposredno prethodio Prvom svetskom ratu.

I tada i danas, razvoj situacije na Balkanu, kao i u drugim «vrućim tačkama» i konfliktinim regionima, odlikovale su najrazličitije karakteristike koje su sve očiglednije izmicale kontroli mnogih igrača koji su sebe smatrali ključnim. Dekoracija se menja nezavisno od želja i težlji učesnika ove ili one postavljene scene – pa naizgled tehnička pitanja i protivurečnosti, polako ali sigurno samostalno deluju. EU, Avganistan, Sirija –dinamiku događaja u svim tim i mnogim drugim regionima regulišu neke tajanstvene opruge, čiji taoci postaju čitave zemlje i narodi.

Primenjeno na Srbiju i njene interese na Kosmetu, to pre svega znači polagano ali sigurno odvijanje satnog mehanizma, navijenog još tokom 2008-2009. godine – kada su prethodni vlastodršci u Srbiji pošli na zamenu mirotvoračkog prisustva UN, prisustvom civilne policije EU – (EULEKS). Arugmenti srpske strane i tada i danas bili su identični: EU ni na koji način neće udariti na teritorijalnu celovitost Srbije. Dolazak njenog predstavnika ne samo da neće značiti de jure priznavanje nezavisnosti Kosova, nego će čak omogućiti Beogradu da aktivnije utiče na situaciju u pokrajini, a sama Srbija će se približiti ulasku u EU.

Da li uopšte treba napominjati da delatnost misije EU na Kosmetu nije imala nikakvih dodirnih tačaka sa odbranom interesa Srbije. Predstavnici EU bavili su se isključivo usklađivanjem i jačanjem temelja samoproglašene kosovske državnosti – pro forme simulirajući sudski proces o «crnoj transplantologiji». Ovaj proces se očigledno munjevito urušava  i pažljivo izbegava čak i one činjenice koje su se čule među zidinama Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope.

Pristajanjem na davanje vrhovnog mandata EU po pitanju Kosmeta, srpske vlasti su postale taoci sve ubrzanijeg razvoja događaja. Tehnički pregovori između Beograda i Prištine, postavljanje administrativne granice «iznad glava» kosmetskih Srba, pristanak srpske strane na evrointegracije Kosova, na kraju jasni nagoveštaji na dolazeće stupanje takozvane «Republike Kosovo» u UN – sve su to događaji u kojima nije teško primetiti unutrašnju logiku, koja srpskim vlastima ostavljaju sve manje prostora za manevrisanje. Isto onako kao što je saglasnost tadašnjih zapadnih država sa Hitlerom, malo po malo menjala obrise tadašnje Evrope isključivo u korist geopolitičkih interesa fašističke Nemačke.

Da li vlasti u Beogradu shvataju da se na ovaj način ne samo ne mogu ni u najmanjoj meri odbraniti nacionalno-državni interesi Srbije, nego da se tako sve više i više primiču zadnjem koraku – međunarodno-pravnom priznanju Kosova? Poslednje izjave predstavnika srpske vlasti ne dozvoljavaju da se na ovo pitanje da bilo kakav pozitivan odgovor. Štaviše, stiče se utisak da je zvanični Beograd pronašao novog neprijatelja – a to su upravo Rusija i njen predsednik Vladimir Putin.

Metoda nije nova – zamene se teze, izrazi se spremnost na kompomis, a ujedno se nacionalno patriotske snage i spoljni saveznici zemlje okarakterišu kao zatucani dogmatici nesposobni da procene širinu istorijskih perspektiva, koje su se, kao bajagi, 19. aprila otvorile pred Srbijom. Nevolja je u tome, što se na putu koji je izabrao Beograd pre pet godina, ne može očekivati ništa drugo nego neprekidno povlačenje na nove položaje. A krivica zbog toga ne leži na Rusiji, niti na kosmetskim Srbima, niti na Vojislavu Koštunici ili «Dverima Srpskim», nego isključivo na samim vlastima Srbije, koje voljno ili nevoljno, sopstvenu državu bacaju na margine EU, bez sopstvene nezavisne spoljne politike, bez saveznika i bez Kosmeta.

Mogu li se očekivati radikalne promene današnjeg kursa? Osnovi za tako nešto još nisu vidljivi. Kao indirektan dokaz spremnosti zvaničnog Beograda da prizna nezavisnost Kosova, može između ostalog poslužiti i hitno uklanjanje premijera Dačića od prisustvovanja sednici SB UN posvećenoj Kosovu. Prema informacijama kojima raspolažemo, ovaj korak je usklađen sa sličnom akcijom preduzetom od strane šefa kosovskog kabineta Hašima Tačija, što je praktično pretvorilo diskusiju u formalnost. (2) Zaista, ako je sve dogovoreno u Briselu, o čemu bi mogli razgovarati među zidinama UN, gde je još prisutna i «nezgodna» Rusija?

Sve ide ka tome da Brisel postane zajednička «prestonica» i Srbije i Kosova, kako se ovih dana figurativno izrazio bivši komandant pobunjenika separatističke «Oslobodilačke Vojske Kosova» i eks premijer Kosova Agim čeku. (3) Samo što će u hijerarhiji takvog «prestoničkog» života, Srbi dobiti sumnjivu ulogu.

Izvor: Fond Strateške Kulture