Из разлога тих и тих – што је некоме путовање за викенд, мени је догађај године. Што је другоме путовање у другу земљу – мени је одисеја. Што је некоме Америка, Азија, Африка или пак Аустралија са Океанијом – за мене је одлазак на Марс.

Стога ме првих неколико година није могла да разуме (јер, ко би?) Андријана Живановић, директорка Дома културе из Зубиног Потока, али када ме позвала по трећи пут да дођем не бих ли се као српски писац из Боке Которске представио људима на северу Космета, више нисам имао куд. Нечасно би било одбити трипут. На вијађ сам се са нулте надморске отиснуо колима у понедељак, 18. новембра, по лепом времену, на чему сам био захвалан Богу. Изнад Будве ушао сам у Црну Гору, а на путу према Колашину – у географију коју никад нисам видео оком. Север самосталне, суверене, међународно признате државе пуне силних епитета која је Србији забила нож у леђа признајући Косово* – ја никад у животу нисам видео.

На петочасовном путу од Подгорице до Зубиног Потока моје су се очи нагледале сурових кланаца, теснаца и сутјесци – за живота. Кањон реке Мораче је чудо природе. Врат да ушинеш током вожње, жељан сунца или неба. Црногорску границу са Србијом прешао сам са истом емоцијом са којом ме дочекала и граница с Косовом*. Границе између нас с нама не би требало да постоје, а постоје само зато да би се на тим хајдучким чек-поинтовима додатно драо народ. И да би од тога живеле географије које себе зову државама.

Метохија заузима скоро исту површ као Косово. Албанце или Косоваре на Косову и Метохији сви Срби зову Шиптарима. Ови пак избегавају да користе термин Метохија, јер их потказује. Метох је, наиме, манастирски посед. Метохија је земља под управом манастира. Српски краљеви и цареви даривали су земљу, читава села и области, да би зарад верујућих људи одржали тешко и препотребно бреме монаштва. Од времена Светог Саве манастири су, а Косово их је пуно, енергетски стубови који, нарочито током литургије, спречавају да нам небо падне на главу, колико смо само морално јадни, духовно бедни, и етички никакви.

„Вама припада море!“ – рекао сам у дупке пуном Дому културе у Зубином Потоку, и ту реченицу као наслов вечери поновио и у дупке пуном Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици 19. новембра. Приватни културни центар? Да га не води књижевни критичар Александар Дунђерин са супругом, тај културни центар не би могао да опстане у изнајмљеном простору. А опстаје чудом, јер је народ жедан културе.

Љубазни домаћини водили су ме на места за која нисам ни знао да постоје. У манастиру Соколица упознао сам мати Макарију, доктора хемијских наука, врсног теолога и фрескосликара, којој сам на поклон донео ретку приморску воћку фејоу (Feioa sellowiana), која пресечена напола одаје укусну унутрашњост у форми крста. Мати Макарија је узвратила физалисом, необичном воћком која станује унутар танке опне у којој је наранџасти кликер а у коме пак све вришти од витамина и укуса! Изнад манастира надноси се стење налик грчким Метеорима. Мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице из 14. в. покривена је оловом. Сви разговори које сам водио дотицали су се теме будућности Косова и Метохије, опстанка нашег народа, и судбине манастира. Људи желе да верују да им на челу није издајник. Чудо не искључују као обрт у финалном тренутку. Као кад бих ја, који сам видео Косово и Метохију као јесењи лист, опазио да опет зелени, и јаче се везује за грану којој припада.

Косово* је једна шпорка земља. Смеће омета да се ужива у крајолику. Локални путеви су бољи како су ближи Приштини, и са више закрпа и рупа што су даљи од будућег регионалног саобраћајног чворишта. Мало-мало па око угледа ауто-отпад. Неретко се у непосредном суседству изненађујућег броја малих хотела може опазити стовариште гума или тако нечег што ружи хотелско суседство. Народ поред пута продаје купус и кромпир. Док сам из Косовске Митровице, по договору, пратио путнички комби који ме 20. новембра навигавао до Грачанице – видео сам с леве стране пута њиву, с десне стране пута њиву, и два човека који усред ничега поред пута продају „семенке и занимације“.

Хитао сам да се у Дому културе Грачаница пољубим трипут са Живојином Ракочевићем, племенитим духом, и с другим вредним посвећеницима тог необичног, острвског колектива. Живојин је говорио у Зубином Потоку о потреби тамошњих Срба за градом. Замолио сам га да ми у Грачаници појасни то што је казивао у Зубином Потоку. „Ми смо изгнани из Приштине“, рекао је. „Косовска Митровица је подељена, а морамо да имамо град. Што не би настао овде, око Грачанице?“ Са улицама, и трговима, питао сам? „Да, са улицама и трговима.“

Фото: Катарина Стељић/Центар за међународну јавну политику

Заиста, Србима је на Косову и Метохији потребан град. За сада, као у доба Турака, живе махом по селима. Енклава Грачаница је у културном смислу феномен, јер је светионик који стално емитује црвено-плаво-бели садржај. Видео сам загрејану салу од 380 места с удобним тапацираним седиштима. „Ово су седишта из београдског Дома синдиката“, рекао ми је Живојин. Срећа па људи у којима станује моћ одмахују руком на културу. Иначе Живојин Ракочевић не би био жив. Његов ум, уз сараднике, оаза је у пустињи. У Дому културе све ври од активности, сваког дана, сваке седмице, сваког месеца, годинама. То је пулс чије је срце заправо у манастиру Грачаница, на неколико минута хода.

„Мора да видиш Грачаницу“, рекао је Живојин. Гледао сам у његове искрене очи и схватио да постоји разлог зашто бих Грачаницу требало видети опет и опет. Сетио сам се Живојинових речи из 2014. када сам пред Манастиром примао награду „Перо деспота Стефана Лазаревића“ за роман Једро наде: „Можда је улога овог народа да чува и штити неколико хиљада квадратних метара манастирских фресака натопљених тамјаном и молитвама.“ Промовишући у Дому културе фото-монографију Риста Ковијанића Вита Которанин, неимар Дечана, питао сам 2016. године Живојина колико то заправо има хиљада метара квадратних фресака? „Четири хиљаде“, казао је тада, након краћег размишљања.

У Грачаници сам се срео, по договору, с пријатељем, оцем Стефаном, игуманом манастира Зочиште. Њега познајем не мање од 10 година, јер се као љубитељ књиге појавио једног лета у херцегновској Књижари Со, и наставио да се пројављује. У руку сам га лакше пољубио неголи у лице, јер игуман Стефан има толику дугу и густу браду да у њој пољубац цмокне у празно. Пратио сам га колима дуже од сата, на путу од Грачанице до манастира Зочишта. Хитрије од серафима, а то је једна од неколико крилатих анђеоских врста, отац је Стефан летео по ауто-путу. Ограничење од 120 на сат је поштовао, али ја никад не возим толико, па сам све време каскао, без обзира што возим кола која могу да потегну и до 280.

По други пут у Зочишту, први сам пут коначио. Била је среда, па су монаси и искушеник постили на води, а ја сам се заложио са три посне сармице и са два омања комада пржене рибе. Уследило је дуго бденије, уочи Аранђеловдана. Из Ораховца је дошао млади појац са сином од 7 година, па је мала црква Св. Козме и Дамјана одјекивала дивним гласом. Ми ћемо као народ још пострадати, помислио сам, јер нас само невоља уједињује и снажи. Нису ретки они Срби са Косова и Метохије који казују како су нас Албанци претекли у свему: све их је више високообразованих, све је више уметника, све је више школованих пословних људи. С друге стране, Србија плаћа бесплатну струју и воду Србима са Севера, и тиме их купује. Срби са Севера и у енклавама и сами виде да су јесењи лист на стаблу, и нерадо желе да виде неминовно доба у коме неће бити џабе ни у бабе.

Сатима сам разговарао са игуманом Стефаном, и исповедио се. Отац Стефан видео је по ко зна који пут зашто тешко путујем. Учинио ми је нарочиту част, и откључао кивот са моштима Св. Козме и Дамјана, на целивање, и очитао ми молитву за здравље. Св. Козма и Дамјан били су лекари који лечише бесплатно. Пошто су од Бога добили, по толико су и продавали. У потпуном албанском окружењу, на неколико стотина метара од манастирских зидина, пробудио ме пре поноћи један петао. Онда и у 3.00. Познао сам га по кукурикању. Потом нисам успео да заспим, све из страха да не закасним на пут, јер је свањавао Аранђеловдан, када је игуман Стефан, у 6.15, хитар као серафим, хрлио ауто-путем за Призрен, на тамошњу славу манастира Св. Архангела.

И ја колима за њим. До једног од највећих српских средњовековних манастира. Ту је првобитно сахрањен цар Душан, чији посмртни остаци данас леже у Цркви Св. Марка у Београду. Велелепна црква је срушена, и од њених монументалних блокова сазидана је призренска џамија. У погрому из 2004. године прогнано је око 4.000 Срба, порушено је и запаљено 420 српских кућа и 40 православних цркава и манастира, укључујући неколико светиња попут призренске Богородице Љевишке из 14. века. Тамо је непријатељ гуме палио да би огаравио древне фреске. Литургији су у обновљеном конаку присуствовали и ђаци призренске Богословије. Дивно су се и достојанствено ти момци понашали све време, многи певајући и гласом саслуживајући.

Причестио сам се, а онда ме проф. Велимир препознао, казавши да ме се сећа са предавања из 2016. године у Богословији, када сам казивао све што се може знати о Вити Которанину, неимару Дечана. О, радости. Па смо сели заједно, и причали о будућности загледани у сву ту нашу децу. Игуман Стефан ме након славског ручка позвао да га опет следим, и следио сам га до укључења у ауто-пут који ме водио ка Албанији, куда је мени као Бокељу ближе. Отац Стефан полетио је пак да се врати у Зочиште. Збогом! Збогом! За четири дана мислим да сам превалио не мање од 800 километара. Није ми први пут како констатујем да су косовско-метохијски напори увек од дупле ширине, и да се стоструко исплате. Човек се озрачи Косовом и Метохијом, па се одатле врати бољи. Причао ми је Александар Дунђерин да ће у њиховом свету свако поскочити ако коме позли на улици, и да болница не враћа кући људе у терминалном стадијуму рака.

Више не знам куда мој ум удара од све силине спознаје и утисака. Каже Живојин Ракочевић да је немогуће уништити Грачаницу и Дечане. Ти су ентитети толико јаки да би се дизали, ма не дај Боже, из пепела онолико пута колико треба. Као манастир Зочиште, који је био сравњен до темеља у погрому 2004. године.

На Косову и Метохији време траје дуже. Биће зато што се освештава сваког дана. Ужурбани Београд који официјелно хрли ка Европи маниром festina lente, не слути да би ударцем шаком о сто и декларативним одустајањем од европског пута био примљен у Европу за два месеца. Вреди бити и постојати на Косову и Метохији за наших живота. У неку руку, то нам је и обавеза.

Грачаница – корен српске душе

КОНТИНЕНТАЛНИМ СРБИМА СВЕ УДАЉЕНИЈА МИСАО О МОРУ

Излазак на море је трајна и стечена тековина. Свети Сава је 1219. у Боки Которској основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. То сам казивао као Приморац коме српски Правопис допушта велико слово. Наш народ down under обдржавају две силе: Српска православна црква и српска култура. На земљи где сви Срби славе славу, где монаси почесто долазе у куће свечара као пријатељи, на земљи где Живојин Ракочевић, директор Дома културе из енклаве Грачаница, зна сваког косметског Србина у главу, зарадио сам причама о мору и глобалном стању ствари бројне аплаузе.

ГРАЧАНИЦА МЕ ДОЧЕКАЛА КАО РОД

Љубазни Александар из Дома културе показао ми је тајну одају коју никад раније нисам видио, а служила је, по причи, да се кроз један од стубова попне краљица Симонида, неколико деценија млађа жена краља Милутина, ктитора, да би одозго, с прозора унутар цркве присуствовала литургији. А онда се појавио Тројан, који је упалио нову расвету, па сам прву пут јасно а не као увек у полумраку могао да видим фреску.

Страшни суд на западном зиду. Ту су приморски мештри у 14. веку насликали многе морске немани које гутају људе, па и врло реалистично – сипе! Под рефлекторима сам на северном зиду опазио човека кога анђео вага на баланцети. На левом тасу има једно добро дело које претеже, а на десном три лоша дела. При томе, фреском стижу демони који хоће да приставе још грехова на вагу, а има и оних који куком вуку вагу на своју страну. Но ипак фреска казује – оно једно добро дело претеже, па је душа спасена, за разлику од невољника који насликани стоје испод, где је вјечити мрак и шкргут зуба.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Четри дана на Косову и Метохији

* Обавезна поља