Da li Srbija kapitulira na Kosmetu?

Da li će vlasti Srbije „kapitulirati“ na Kosovu i Metohiji?

Srbija na Kosovu i Metohiji može prihvatiti „zamrznuti konflkt“ do bolje međunarodne situacije, uz zahtev za internacionalizaciju i podsećanje na rezoluciju 1244SBUN i sagledavanje stanja u EU, ili da prihvati pritiske dela EU i SAD i da dozvoli Kosovu stolicu u UN, i tako se mirnodopski oslobodi odgovornosti prema Kosovu i sudbini srpskog naroda na KiM. Srbija oko Kosova u Evropi, EU i SB UN ali i u srpskom narodu nije sama. Srbija neće nužno ratovati ako to ne mora, ali može koristiti sve mehanizme nacionalne i državne politike, diplomatiju,međunarodne faktore, lobije ali i da ima jasna državni i nacionalni politički plan.

Put u EU za Srbiju je nepoznat, i sada se mora voditi aktivna politika da se što više zaštite interesi države na Kosovu, računajući poziciju Srba i SPC u pokrajini ali i imovinskih prava koje državna vlast ignoriše. Otvaranje poglavlja za prsitupanje EU nisu prioritet u odnosu na odbranu prava Srbije i srpskog naroda kao i SPC na KiM:

Srbija „sumnja” u samu sebe oko Kosova!

Državni ima prava da izražava sumnju u međunarodne odnose oko Kosova, ali ne i da ima „strah“ i da ga „širi“ među građanima oko različitih opcija ili hipotetičkih scenarija za Kosovo. Ako Grčka organizuje proteste svojih građana koji ne dozvoljavaju da BJRM nosi naziv Makedonija, onda se mora postaviti pitanje zašto država i građani Srbije ćute i pasivni su pred teškom sudbinom oko 150 000 Srba na Kosovu i Metohijii i interesa države Srbije. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je istakao da mu je noćna mora pitanje šta delati ako Albanci krenu na sever Kosova uz logističku podršku „zna se već koga“. Predsednik Srbije kaže „Ako reagujemo, gasimo ili ugrožavamo budućnost dece. I šta je najbolji izbor za Srbiju? Najlakše mi je da danas opsujem sve njih i kažžem im ššta mislim o njima. Ali moj posao je da brinem o zemlji, sačuvam narod na svojim ognjištima, a ne da to izgubim. Ne smemo dozvoliti da se stvori ni lažžni povod za napad,“Ključno je, prema Vučiću, da je Srbima u interesu da se pitanje Kosova mirno reši, a to je da Srbija dozvoli Kosovu status u UN, i da se albanske vlasti obavežu na poštovanje prava i života Srba i SPC i formiranje ZSO. Predsednik Srbije kaže “Svima je postalo jasno da Albanci ni u narednih 50 godina neće ispuniti standarde.

„ Ako Albanski faktor neće da ispuni standarde a Srbija u ime neizvesne budućnosti u EU treba Kosovu da da „pokloni“ državnost onda je reč o kapitulaciji za „zelenim stolom“ koju Srbija nije imala bez rata u 20 veku. Predsednik Srbije kaže „Nema toga koji može da nam garantuje da neće pokušati da nasilno zauzmu sever Kosova. Moje pitanje je – šta ćemo da radimo? Čime ćemo da se branimo? Ja hoću da narod to zna.

“Da li postiji država Srbija, i u kojoj meri je Kosovo predmet interesa globalnih sila? To je pravo pitanje a ne sa čim će Srbija braniti Srbe na Kosovu. „.Za slična pitanja Predsednik Srbije treba da pita premijera Izralela Netanjahua ili Predsednika Putina. Postoji i samorganizovanje Srba, podrška Srbije na ekonomskom planu ali i korišćenje kauzula iz rezolucije 1244 SB UN da će misija KFOR štitiiti Srbe ili će to stvoriti širi konflikt gde će po „domino srtrategiji“ biti i uvučene i druge države Balkana, ali i članice SB UN koje imaju svoje interese na Balkanu pre svega Rusija i Kina. Predsednik kaže „“Da li verujete da u naredih pet godina Albanci neće pokušati da zauzmu sever? Znao sam da neće ispunjavati Briselski sporazum…. Da ima garancije – nema problema, neka traje koliko hoće. Ali, onda ništa od evropske perspektive. Ali, ukoliko oni to prekinu i dovedu nas pred svršen čin, pitam se koja je dobra odluka“. Srbija sa ili bez Kosova nema blisku budućnost u EU, a interesi država članica EU biće u Srbiji i na Balkanu kao što su i interesi EU i SAD u Rusiji iako su Rusiji uvedene sankcije.

„Fingirane“ ankete kao deo državne politike?

Državnu politiku prate i navodna istraživanja prodržavnih agencija za javno mnjenje koje se trude da „fingiraju“ javnost  u operativnom interesu vlasti i njenih mogućih poteza oko Kosova.

Znatno više od polovine građana po istraživanju agencije „Faktor plus“, bliske vlastima , tačnije 63 odsto, smatra da je zamrznut konfilkt trenutno najbolje rešenje za pitanje Kosova i Metohije, a da status KiM neće biti rešen u narednih pet do 10 godina stav je svakog drugog građanina. Ovo su očekivani odgovori koji političkom vrhu daju moguće preporuke za jednu od svojih opcija. Ono što je sigurno, jeste da, prema podacima istraživanja, čak 63 odsto građana oseća tugu zbog trenutne situacije na Kosovu i Metohiji, svaki treći ispitanik je besan, a 15 odsto je onih koji osećaju razočaranje. Više od polovine građana izjasnilo se i da Kosovo i Metohiju oseća kao svoju zemlju, a upitani da li su spremni da njihov život po bilo kom pitanju trpi da bi Kosovo ostalo u Srbiji, 18 odsto se izjasnilo da bi, i to u velikoj meri, dok je odrečan odgovor dalo 50 odsto ljudi.

“Ova druga opcija agencije Faktor plus govori o tome da je ponašanje nacije prema Kosovu„ravnodušno“, što ima sugestivni stav da nije vredno žrtve ili čekanja „povoljnijih“ vremena. Na osnovu ovih analiza bi se zaključio da država nema političke, diplomatske, ekonomske ili vojne opcije za zaštitu Kosova i Srba, već da je to u rukama moćnih država EU i NATO koji štite nezavisnost Kosova ili se protive. .Ovakva priča je spinovanje za nacionlani defetizam ili real-politiku, da je sve rešeno, i da se Srbija treba da povuče sa Kosova, da ne bi imala još veće štete i posledice.

Ipak, sve ovo treba da bude predmet promene Ustava Srbije i referenduma građana. Građani i Ustav su jači od bilo koje vlasti i političkih vođa. Nije zanemarljiva kritična trećina koja bi se suprsotavila pasivnom otporu Srbije na Kosovu što bi izazvalo građanske sukobe sa ozbiljnim posledicama većim nego što se to može i pretpostaviti.

„Samaraćanska“ politika Srbije i jezuitska Prištine!?

Prištinksa vlast preko EU i SAD vode sinhronizovanu kampanju koja je mešavina diplomatije, medijskog i lobističkog ofanzivnog delovanja, oblika etničkog nasilja „niskog inteziteta“ i političke arogancije. Navodno povlačenje albanske strane iz briselskog dijaloga je školski slučaj manipulacije koji je dozvoljen od EU i Mogerenijeve , jer EU vodi aktivnu politiku punog priznanja Kosova i gubitaka skoro svih prava Srbije na Kosovu i Metohiji. Albanski faktor ulaže ogromni novac da lobira, prodire u medije na Zapadu, kupuje diplomate i članove misije EULEX ili UNMIK na Kosovu. Sve to čini da je Priština ofanzivna da bi preko svojih mentora i saveznika uspela ili da pokušava da oslabi Srbiju u projektu „bolnih“  promena stavova Beograda.

Sa druge strane politika Beograda je vidno „defanzivna“ bez osmišljene diplomatske, medijske strategije sa konfuznom unutrašnjom politikom oko Kosova i nepoznatim pravcem delovanja Vlade i Predsednika Srbije. Nešto slično kao i u Miloševićevo vreme više se vrši unutrašnja stranačka propaganda oko Kosova nego što je to usmereno prema SB UN, EU, OEBS itd. Srbija nema svoje lobističke grupe, ne okuplja one države koje nisu priznale Kosovo iz EU, a sama Španija se trudi da bude posrednik u dijalogu. Dakle, Srbija nema politiku da koristi živu diplomatiju dela. Državna politika nije podigla „kosovsko pitanje“ kao prioritet gde će ići najviše resursa poltike i diplomatije već se insistira na saradnji i otvaranju poglavlja sa EU, i pokušaja dokazivanja svog pacifizma i mirotvoračke politike.

„Albanci Srbe kamenom, Srbi Albance hlebom“

.Logika je „Albanci Srbe kamenom, Srbi Albanace hlebom“. Albanska strana preko svojih mentora preti Srbima na Kosovu i Srbiji. NATO upućuje pretnje da ne sme da Srbija reaguje ako krene do nasilja Albanaca prema Srbima. Državna politika Srbije je negde u konfliktu sa stavom SPC oko Kosova. Sve ovo govori da je albanska politika u ofanzivi, u prednosti i da imaju veće igračke opciije.

Veliki pritisak iz SAD, EU, NATO ali i od pojedinih država Balkana usmeren je prema Srbiji. Državni vrh ne izlazi pred javnost i narod da pokrene unutrašnju energiju, već je sve u „pasivi“, a Kosovo je stvar „Kancelarije“ vlade Srbije i kabineta šefa države, a ne koordinacije svih nacionalnih institucija. Ova pasivnost Srbije ukazuje na vid gubitka inicijative posebno što Srbija prihvata da se negira rezolucija 1244. SB UN i da se sudbina Srbije i Kosova stavlja u ruke EU koja je i „dželat“, sa SAD Srbiji prema Kosovu.

Srbija ne pokreće svoja imovinska prava na Kosovu preko uglednih advokatskih kancelarija na osnovu vlasničkih listova. Kuda to onda ide Srbija i njena državna poltika? Poltička energija Srba na Kosovu je umrtvljena i u rukama je vladajuće koalicije. Dakle Srbi, na Kosovu nemaju svoje „punoletstvo“ već slede po svaku cenu poliitku Beograda.To je taj kontinuitet sadašnje vlasti sa onim prethodnim od 1991 do 2012 godine.

Kolaž od dva teksta Tomislava Kresovića objavljena na portalu Vidovdan 8 i 9. juna 2018: „Gde je snaga Srbije oko Kosova i Metohije“ i „Albanska ofanziva i srpska defanziva na kosovu i Metohiji“.

Izvor: Vidovdan