Datum pregovora i crna zastava vehabizma nad Kosmetom

U srpskoj vladajućoj koaliciji, 24. juna tekuće godine pojavila su se dva razloga za likovanje. Kao prvo na lokalnim izborima u Zaječaru SNS A. Vučića  dobila je 39,16% glasova birača, Ujedinjeni regioni Srbije 34,65%, a koalicija oko SPS  srpskog premijera I. Dačića zadobila je podršku 11,52% birača. Posle majskih izbora 2012. godine kada su na talasu beskompromisnog odbacivanja politike bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, na vlast došli Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić koji su tada delili obećanja o promeni kursa, naročito po pitanju Kosova i Metohije, razvoj političkih procesa obeležava dinamičan trend ne samo po pitanju nastavka vođenja stare politike nego i zauzimanja apsolutno dominantnog položaja SNS u društveno-političkom sistemu, na položajima u državnoj i lokalnoj upravi (u srpskom parlamentu SNS kontroliše više od 80% glasova). Politički pravac još radikalniji od Tadićevog doveo je do prirodnog potiskivanja u zadnji plan ultraprozapadnih stranaka poput DS i LDP Čedomira Jovanovića. Međutim, imajući u vidu nedovoljan broj i  slabu kvalifikovanost kadrova SNS stvara se na prvi pogled neprirodna a u stvari potpuno predvidljiva kombinacija – koalicija SNS i DS (kao nadomak Beograda,  u lokalnoj upravi Pančeva, gde su demokrate istisnule socijaliste). Demokratska stranka munjevito gubi tlo i jedini način za nju preostaje konjukturno uključivanje u nesrazmerno porasle redove SNS (oko 400 hiljada ljudi) čime se povećava raznovrsnost, različita usmerenost i bezličnost partijskih elemenata. Principijelno nova pojava u političkom životu Srbije postao je neprolazak cenzusa opozicione i neprozapadne DSS Vojislava Koštunice (dobili 3,51% glasova) što ukazuje na pad na marginalne pozicije onih partija sa jasnim patriotskim protestom protiv predaje Kosova i Metohije i u odbranu kosmetskih Srba. To je svojevrsna pretnja za Patriotski blok koji sa tako oštrim slabljenjem DSS gubi perspektive samostalnog ulaska u parlament. Politika samoizolacije i niz taktičkih grešaka oslabili su ne samo tu partiju, nego i ostale činioce srpske neprozapadne opozicije, sposobne da odbrani nacionalne interese srpskog naroda, naročito na Kosmetu.

Kao drugo, Savet ministara EU je u preliminarnom Nacrtu mišljenja preporučio Evropskoj komisiji da Srbiji da pozitivan odgovor na zahtev o dobijanju datuma za početak pregovora za ulazak u EU (pregovori treba da počnu najkasnije u decembru). U Nacrtu se ponovo našla za Srbiju ponižavajuća tačka –  Evropska komisija treba da bez odlaganja pripremi pregovarački okvir, “uključujući novi pristup poglavljima o pravosuđu, osnovnim pravima, slobodama i bezbednosti, kao i sledeće korake ka daljoj normalizaciji odnosa sa Kosovom“.[1]

Zapadni faktor, nametljivo ponavljajući demagoško-propagandne floskule o normalizaciji odnosa Srbije sa Kosovom (u stvari potpuno priznanje poslednjeg kao suverene države, kojoj je ostalo još samo da dobije članstvo u UN) povezuje to sa tobožnjim “mirom i stabilnošću”. Međutim, Kosovo ne samo da sve više teži ka unifikaciji etničkog prostranstva (albanizaciji), velikoalbanskim planovima u regionu, nego postaje neodvojiv deo geostrateških projekata globalnih centara moći na Balkanu, čiji planovi o stvaranju ekstremističkih žarišta terorizma i kontrolisane zone haosa (što će se projavljivati  u potrebnom trenutku i na potrebnom mestu) što predstavlja znatno veću i opasniju pretnju po regionalnu i evropsku bezbednost.

Slamanje potencijalnog otpora formira se na institucionalno-“državnom” nivou tako što se potiskuju međunarodne organizacije (uključujući evropsku misiju EULEKS sumnjivog legitimiteta, čiji mandat ističe 2014. godine). Tako se u “Skupštini Republike Kosovo” priprema projekat za osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na Kosovu. Tribunal će razmatrati slučajeve “svih osumnjičenih za najteža krivična dela”, razume se, pre svega zločine Srba nad Albancima(!) U očima šefova kriminalnih grupacija koje kontrolišu Kosovo EULEKS je “krivac” za hapšenje bivšeg komandanta OVK Sulejmana Selemija zvanog “Sultan”, kao i Sami Ljuštakua i još petorice bojevika OVK optuženih za ratne zločine. Veterani OVK od kojih jedan deo danas zauzima ključne državne položaje, ocenili su sudsku istragu protiv svojih saučesnika kao “pokušaj kriminalizacije rata na Kosovu”.[2] U cilju zastrašivanja Srba kako ne bi sprečili reviziju OVK verzije kosmetskog konflikta, novi staratelj narko-klanova postaće novi Prištinski tribunal. Pošto je od Saveta ministara EU stigao signal o davanju Srbiji datuma za početak pregovora, jasno je da će nerešena pitanja koja se tiču telekomunikacija i elektroenergetskog sistema na Kosmetu (njihova potpuna predaja Prištini) i “Zakona o amnestiji” (na crnom spisku Prištine nalazi se oko 3. 000 Srba sa Kosmeta) biti rešeni u interesu “Republike Kosovo”. Shodno tome, opasnost od kvazi-sudske odmazde nad Srbima pojačaće se stvaranjem novog tribunala.

Istovremeno “Republika Kosovo” ulazi u fokus pažnje radikalnih muslimanskih grupacija. Ogromnu većinu albanskog stanovništva na Kosmetu (oko 80%) karakteriše ne baš toliko jako izraženo versko gledište na fonu ukorenjenog umereno mističnog sufizma. Po rečima Paško Vasa, albanskog pesnika-rimokatolika iz XIX veka, gubernatora Libana koji se nalazio pod upravom Otomanske Porte, istinska religija Albanaca je – albanizam. “Ustav Kosova” definiše “državu” kao sekularnu. Međutim, postepeno i tajno se prelazi na novi stadijum transformacije juga Balkana – infiltriranje ekstremističkih islamskih grupacija u verski umerenu zajednicu “Kosova” i Albanije. Norme i tradicije Albanaca “nominalnih muslimana”[3]  koji gravitiraju pre ka “amerikanizmu” izložene su rušilačkom uticaju. Na verskom pejzažu Kosova sve uočljivije je lepršanje crnih zastava vehabizma.

Do 1999. godine, tačnije do vojne intervencije NATO pakta protiv Jugoslavije, na Kosmetu praktično nije bilo pokreta radikalnog islama. U rezultatu NATO intervencije i kasnije svesne socijalno-ekonomske marginalizacije pokrajine (na Kosovu postoji 1% izvoza i 99% uvoza robe, a zvanični podaci govore o 40% nezaposlenih) došlo je do pojave finansiranja religioznih grupacija od strane arapskih zemalja (pre svega Saudijske Arabije). U početku su te grupacije bile nevelike i neznačajne. Međutim, sa povećanjem broja različitih islamskih humanitarnih organizacija i dobijanjem religioznog obrazovanja albanskih religioznih lidera u arapskim zemljama, brojnost fanatično nastrojenih grupacija i njihov uticaj kako u velikim gradovima tako i u najzaostalijim seoskim rejonima, počeo je sve više jačati. “Novo pokoljenje” religioznih konzervativaca smatra da sekularni ustav “Republike Kosova” krši prava verujućih, ističući zahteve za omekšanje zakonodavstva po pitanju korišćenja religioznih simbola i  približavanje ka standardima religioznih sloboda u Velikoj Britaniji i SAD. Bedžet Šalja, šef organizacije za zaštitu ljuskih prava na Kosmetu, primećuje da su “predstavnici međunarodnih organizacija danas ovde prisutni, no, oni će otići a nas će ostaviti nasamo sa bombom koja otkucava”.[4]

Izvor: Fond Strateške Kulture