Грчка је пре неколико дана најавила подизање односа са Приштином на ниво политичких директора два министарства, а најављена је посета грчког министра спољних послова Никоса Дендијаса Приштини за прве дане јуна. Тиме је Грчка учинила још један корак у односима с Приштином и допринела даљој промени „status quo“ стања које је постојало деценијама у односима пет држава Европске уније које не признају Косово.

Без обзира што је Грчка ставила до знања да неће признати Косово и што подизање нивоа односа само по себи не мора да значи много, она ствара даљи притисак на измену постојећег стања код преосталих европских држава, чиме ојачава аргументе Приштине који су усмерени управо према тим европским земљама.

Нове околности које најављују експерти који се баве Косовом сугеришу да ће преостале државе ЕУ које нису признале Косово бити посебан циљ у измени досадашњег стања у дијалогу Приштине и Београда, а који погодује Београду јер, захваљујући овим државама, Европској унији је више потребна Србија, него Европска унија Србији. Ово је дијагноза Едварда Џозефа из вашингтонског Центра „Вудро Вилсон“ и својевремено заменика шефа Мисије ОЕБС-а у Приштини.

Корак по корак

До најаве подизања нивоа односа Грчке с Приштином дошло је само две недеље након што је српска премијерка Ана Брнабић боравила у Атини, где се срела с грчким премијером Киријакосом Мицотакисом, с којим је договорила следећи састанак Високог савета за сарадњу две земље, који ће бити одржан у јуну или јулу у Београду. Грчки новинари, додуше, пишу да је тај сусрет уговорен тек пошто је Брнабићева готово уценила Мицотакиса и саопштила да неће напустити Атину док се овај састанак не договори.

Грчка, за разлику од осталих држава ЕУ које нису признале Косово, деценијама има Канцелараију за везу у Приштини на амбасадорском нивоу, иако нема амбасадора и не може да га има све док не призна Косово. Последњом одлуком, Атина је отишла корак даље и подигла ниво са економског на политички, чиме се приближила „пузајућем признању“ које је најавио 2012. тадашњи шеф грчке канцеларије у Приштини. У интервјуу за Газету Експрес, марта 2012. године, шеф грчке Канцеларије за везу у Приштини, Димитрис Мошопулос, рекао је да ће признање Грчке ићи „корак по корак“ и да је то нешто „што ће природно доћи“. Објаснио је да Грчка жели да цео Западни Балкан постане део Европске уније, те стога ова перспектива укључује и признање.

Министра спољних послова у претходној, Ципрасовој влади Никоса Коцијаса сматрали су пријемчивим за промену грчког става према Косову, али он није отишао далеко у томе. Коцијас је оставку поднео након бурне седнице владе поводом примене споразума с Македонијом, при чему није добио подршку премијера, ни осталих министара. Грчки лист Катимерини објавио је да је министар одбране Панос Каменос тада оптужио Коцијаса да је човек америчког милијардера Џорџа Сороша и да из његовог министарства цуре државне тајне Грчке.

Премијер Киријакос Мицотакис се на опште изненађење током заседања Генералне скупштине УН 2019. срео у Њујорку с Хашимом Тачијем, а тек је после примедби из своје околине да ће то довести до скандала са Србијом, уврстио и сусрет с председником Србије Александром Вучићем. За део грчких новинара, све чешћи извештаји косовских медија о признању од стране Грчке окарактерисани су као све друго само не случајни.

Сусрет Кирјакоса Мицотакиса и Хашима Тачија, током заседања Генералне Сскупштине ОУН 2019. године – Фото: Снимак екрана/РТВ “Косова” 2

Главни промотер косовске ствари у Грчкој, према тим вестима, јесте садашња грчка амбасадорка у Вашингтону Александра Пападополу која има веома дуг стаж у бављењу питањем Косова. На Косово је дошла одмах после бомбардовања, 2000. године, и била је први шеф Грчке канцеларије за везу у Приштини да би од 2016. до 2019. била шефица канцеларије Еулекса у Приштини, а затим неколико месеци директор дипломатске службе грчког премијера. Она је изградила веома блиске односе са руководством у Приштини током свог мандата и већ дуго је промотер Приштине у грчком Министарству спољних послова.

Пападополу, која је стекла личне односе са руководством Приштине током свог мандата у Приштини, већ дуго промовише косовске позиције у грчком Министарству спољних послова. Иако се преселила у Вашингтон, остала је у тесном контакту са америчким званичницима који се баве Косовом, као и са приштинским руководством.

Преседан и последице

Грчки министар спољних послова Никос Дендијас посетио је Приштину у октобру прошле године. Тада му је с приштинске стране речено да је тренутак за грчко признање Косова посебно погодан јер се Србија у Вашингтону обавезала да неће деловати против признања Косова у периоду од једне године. Из Приштине су поручили да је успостављање дипломатских односа Косова и Израела „важан преседан“ из кога Атина треба да „извуче поуке“.

За приштинско руководство је признање Косова од стране Израела снажан аргумент за европске земље да учине исто. Израелско признање Косова руши, према том мишљењу, претпоставку да је Косово преседан који може да се искористи и у другим случајевима, пре свега код држава ЕУ које сличне проблем виде и у својим земљама, него да је случај „sui generis“, како га је оценио амерички председник Барак Обама.

Ко ће и како да гарантује да је „sui generis“ бивши амерички председник није објаснио, осим ако је мислио да је јединствен случај зато што иза њега стоје САД. Косовска дипломатија сада у контактима са државама ЕУ које нису признале Косово нашироко елаборира овај аргумент, а истовремено врши притисак код других држава да се „скривају“ иза аргумента да независност Косова служи као опасан преседан за сецесионистичке покрете.

Они тврде да је одлука Израела директно у супротности са овом „обмањујућом и застарелом нарацијом“, пошто се сам Израел суочава са Палестинцима „као једним од најтежих и најсложенијих територијалних спорова на свету“, па његово признање Косова показује и појачава чињеницу да је независност Косова случај „sui generis“ и да се ни на који начин не може користити за предодређивање или утицај на исход осталих спорова.

У повлачењу аналогије између Палестине и Косова изоставља се да Косово и Палестина доиста немају никаквих сличности, па тиме ни основа за поређење. Палестинска држава треба да настане на основу легалне одлуке Уједињених нација, док је са Косовом управо реч о супротном процесу, против одлуке Уједињених нација.

Идеје Едварда Џозефа

Новину која може да утиче на позицију Косова представљају идеје којима косовска независност настоји да се потврди ван Уједињених нација – у Европској унији и НАТО-у. Да би то било могуће, потребно је да се прво промени став пет држава ЕУ које нису признале Косово.

„Чланство у НАТО-у и ЕУ за Косово је много важније од чланства у УН, које није предуслов за придруживање Алијанси или Унији. Када би се Косову омогућио независан пут ка међународном представљању, руски и кинески вето у Савету безбедности био би практично бесмислен. Уместо непопустљивости и високих захтева, Србија би нашла пут до достојанственог, стабилизујућег поравнања са Косовом, испреговараног под покровитељством ЕУ са активним америчким ангажовањем“, написао је члан Радне групе за Балкан Центра „Вудро Вилсон“, Едвард Џозеф у анализи која је објављена 14. маја.

Бивши заменик шефа Мисије ОЕБС-а у Приштини Едвард Џозеф – Фото: OSCE/Hasan Sopa

Џозеф пребацује Београду да дели „заједничке вредности и карактер“ с Кином и Русијом, а да у исто време ужива повластице ЕУ и Запада, па предлаже да се онемогући „агресија“ која се води на обе стране „другим средствима“. Код Србије је то кампања непризнавања Косова, а код косовских Албанаца промовисање уједињења Косова и Албаније. Џозеф предлаже два нова принципа – један за ЕУ и други за НАТО – преко којих би Косову било омогућено да се учлањује у међународне организације, осим УН, ЕУ и НАТО, и да унапређује своје билатералне односе широм света. Под тим условима, пет држава ЕУ које нису признале Косово не би биле обавезане да га признају, а ни Србија.

У дугом тексту, Џозеф поред овога предлаже и споразум САД и Косова о заједничкој одбрани, сличан оном који постоји између САД и Јужне Кореје, што би могао да буде и стварни смисао писања овог компликованог, а чини се практично неизводљивог предлога.

Џозеф образлаже да би нови принцип ЕУ био израђен на начин којим би се заштитили ставови пет земаља ЕУ које нису признале Косово: „Поред изричитих обавеза из Анекса 3 Самита о Западном Балкану у Бечу, а у складу са нормама Европске уније, ниједан кандидат за ЕУ ​​који има формализован однос кандидатуре или придруживања са ЕУ – без обзира признаје ли другог аспиранта ЕУ – не може блокирати напредак других таквих аспираната на њиховим путевима ка ЕУ. Такви претенденти на ЕУ такође не могу извршити дела агресије на другог аспиранта ЕУ.“

Нови принцип НАТО-а био би израђен у складу са овим линијама како би се заштитиле позиције чланица НАТО-а које нису признале Косово и како би се узела у обзир чињеница да Косово нема формализован однос са НАТО-ом, као што Приштина има са ЕУ:

„Дела која нарушавају посвећеност савезника из НАТО-а, као што су претње или дела којима се мењају границе НАТО савезника, претње или дела којима се мењају границе НАТО аспираната, или претње или дела која крше формалне обавезе према НАТО-у где спроводи мировне операције, у супротности су са принципима Северноатлантског споразума и вредностима потребним да би се постао савезник НАТО-а“.

Начела не захтевају да Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка или Кипар признају Косово, нити мењају став о признавању ЕУ или НАТО-а. Нити принципи захтевају од Србије да призна Косово, нити Београд подлеже било каквој посебној санкцији ако одлучи да не призна Косово. Пут Косова ка ЕУ и НАТО-у и даље ће зависити од преговора са Београдом.

Санкције за Србију

Џозеф тврди да ова два принципа од Србије и Косова траже да коначно спроведу формалне обавезе које су већ преузели једни према другима и да прекину своју политичку агресију, посебно српску „кампању непризнавања“ и косовску промоцију „заједнице Косова и Албаније“. Дијалог који води ЕУ биће оснажен. Како се преговори наставе, Косово ће тако имати далеко већи подстицај да се позабави питањима као што је Заједница српских општина која је кључни камен спотицања.

Оно што је важније јесу најаве и очекивања санкција за Србију од стране Израела и САД уколико не испуни одредбе Вашингтонског споразума. Уколико Србија не премести амбасаду у Јерусалим до почетка јула, задовољиће ЕУ, али ће довести у ризик односе са Израелом, не само са САД, а Израел ће имати више разлога да развија односе за Косовом. Већина одредби Вашингтонског споразума су у корист Србије и уколико их не буде испуњавала, Србија ће штетити властитим интересима. Ако настави сарадњу са Хуавејем у 5Г мрежи, САД и ЕУ ће координирано да одговоре. Исто ће да важи ако Русија буде подржавала српске напоре у повлачењу признања Косова или блокира улазак Косова у Интерпол.

Церемонија потписивања Споразума о нормализацији економских односа између Београда и Приштине у Овалном кабинету Беле куће, Вашингтон, 04. септембар 2020. – Фото: Official White House Photo by D. Myles Cullen

Све ово, међутим, могу да буде празне претње уколико то само буду једностране мере. Од држава ЕУ се тражи да не ометају напредак у преговорима о чланству у ЕУ и другим међународним организацијама ентитета којег не признају као државу, односно да се према њему понашају као да је држава, иако то формално не морају да потврде. На тај начин, увела би се суштинска дискриминација држава на рачун парадржавних ентитета, без обзира колико и које га земље признају као државу.

Пример Тајвана може да буде адекватан за разумевање овог односа. Нема разлога да се очекује да ће Шпанија, Кипар, Словачка, Румунија, а на крају ни Грчка, пристати на свесну дволичност, јер би исто то могле да очекују у односу према њима и у другим питањима која су од важности за њих.

Случај Северног Епира

До данас траје грчки проблем са Северним Епиром, територијом која је увек била већински грчка, што је потврђено и на Париској мировној конференцији 1919. године, али је каснијим развојем и под притиском великих сила додељена Албанији. На Париској мировној конференцији Грчку је представљао Елефтериос Венизелос на којој је био заиста звезда: „Највећи човек кога сам срео“, изјавио је амерички председник Вудро Вилсон са неуобичајеним одушевљењем.

Он је за столом опчињавао присутне причама о животу припадника гериле у критским планинама, о томе како је научио енглески читајући Тајмс са пушком на коленима. У разговорима које је водио увек су били присутни осврти на славну прошлост и велику будућност Грчке. „Све је то на нас“, извештавао је Харолд Николсон, „остављало утисак чудне мешавине шарма, хајдучије, светске политике, патриотизма, храбрости, литературе и, изнад свега, утисак о једном снажном мишићавом човеку са вечитим осмехом и очима које светлуцају испод наочара и главом са чудном капом од црне свиле.“

Венизелос је успешно одбранио грчке захтеве, али је после рата с Турском 1919-1922. Грчка изгубила ову територију. Од тада трају веома сложени односи са Албанијом и Албанцима.

Албанија је 2011. онемогућила слободно национално изјашњавање, будући да је прописала да се кажњава свако ко се изјасни другачије од онога што му пише у родном листу. Стога је немогуће да се тачно утврди колико има Грка у Северном Епиру који укупно има око 600.000 становника. Процене иду од 70.000 до 250.000 Грка у Северном Епиру, док 200.000 албанских грађана живи у Грчкој. Грчка је данас највећи трговински партнер Албаније и највећи инвеститор у Албанији. Тако она показује свој специјални интерес за албанско питање које се преноси и на Косово.


Извор: РТС/ТВ Око

Оставите коментар

Оставите коментар на Грчке игре с Косовом

* Обавезна поља