Izbori na Kosovu

Vlada Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke učinila je sve što je u njenoj moći da srpski narod na Kosovu i Metohiji, a posebno u severnim opština koje doskora nisu potpadale pod ustavni sistem albanske „Republjik Kosova“, masovno izađe na parlamentarne izbore ove samoproklamovane države. Javnost je tako jučerašnjeg, izbornog, dana bila zasuta medijskim porukama o neophodnosti da građani u što većem broju izađu na izbore. Vlasti šire neverovatne glasine o navodnom uticaju koji će srpski narod, samo ukoliko bude jedinstven pod kandidatima koje podržava zvanični Beograd, navodno ostvariti na kosovske ustanove. Javnosti je gotovo promakla izjava britanskog ambasadora u Prištini, koji je komentarišući gotovo nevažno, sasvim simbolično pitanje oznaka na izbornim kutijama tvrdio da Briselski sporazum važi samo za specifične prilike severa , tamošnjih srpskih opština, i to isključivo kada je reč o izborima i pitanjima iz domena lokalne samouprave.

Pre nekoliko godina učestvovao sam u emisiji RTS-a, u vreme kada je počeo pritisak SR Nemačke i SAD da sever Kosova bude uz simbolične i bezvredne ustupke integrisan u albansku državu, sa aktuelnim i tadašnjim šefom Birao za komunikacije Vlade Srbije i jednim od tadašnjih prvaka nevladinog sektora – danas važnim funkcionerom opozicione Demokratske stranke. U emisiji su izbegavali svaki pomen promene državne politike, sporazuma sa Albancima i Velikim silama, podele Kosova i Metohije… Samo su na pauzi govorili o tome kako će aktuelna kriza „svakako dovesti do podele pokrajine“. Činilo mi se tada da bi tim ishodom, za koji nisu smeli javno da se opredele niti bilo šta ozbiljno za njega da učine,  bili najzadovoljniji.  Danas od tog istog portparola srpske vlade imamo prilike da slušamo kako je važno da srpske stranke jedinstveno izađu na izbore. Ovo je prilika – a takav stav ponavljaju pored ovog funkcionera vlade drugi mediji – da se „ujedine sever i jug“. Dakle, da srpski narod sa severa i (u albansku kosovsku državu integrisanog) juga pokrajine izađe jedinstveno na izbore. Samo jedinstveni, kažu, Srbi mogu da pobede, a poraze su trpeli isključivo kada su bili podeljeni.

Retke su prilike da jedan narod preživi tako strašan zaokret zvanične politike. Još 2008., kada je Crna Gora sramotno i udvorički priznala albansku državu na Kosovu, Milo Đukanović je okupljenim opozicionim vođama, kao pravdajući se, najavio da će i sama Srbija uskoro priznati Kosovo. Na neki način, to se i dogodilo kada su, nepuna tri meseca posle jednostranog proglašenja nezavisnosti „Republjik Kosova“, predsednik Srbije i većina ministara u predizbornoj kampanji prihvatili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom u kome nije garantovan teritorijalni suverenitet Srbije, a pritom je 80% članica ove zajednice već bilo priznalo novu „državu“.

Koju godinu kasnije Srbija je podržala uključivanje južnih enklava u albansko Kosovo. Uskoro je na red došao sever Kosova. Tadićeva vlada nije imala snage da prihvati diktat. Pregovarali su, prihvatili su ponižavajuće sporazume o carinama, graničnoj kontroli, nostrifikovanju diploma iz Prištine… Ali su istovremeno taktički upotrebljavali, tolerisali i čak simbolički podsticali srpski otpor. Takvo ponašanje je uskoro kažnjeno. Kada je nametnut, a u skupštini šapatom aminovan, Briselski sporazum, doživeli smo da propast lokalnih izbora u Mitrovici prati i sramotna molba Aleksandra Vučića, tadašnjeg prvog potpredsednika srpske vlade, a danas njenog šefa, okupacionoj komandi UN/NATO na Kosovu i Metohiji, da nam samo dozvole da na 45 minuta uđemo u Mitrovicu da sprovedemo te izbore. Pitao sam se tada, potpuno postiđen, jer bruka srpskog ministra i moja je sramota – šta bi „mladi Vučić“- onaj Šešeljev megafon – učinio sa starim Vučićem – kome se ostvario san da vidi Helmuta Kola, a ovih dana će sresti i Angelu Merkel… Da li bi dejstvovala zarđala kašika (kad već nema zlatne) ili onaj Šešeljev automat Tompson od koga „oči ispadaju“? Šta se desilo sa čovekom kome je 2006. drhtao glas dok se čitajući Šešeljevo pismo opraštao od mrtvog Slobodana Miloševića („Zbogom, prijatelju…“), kome sada zadrhti glas kada spomene Helmuta Kola, sponzora prevremeno priznate hrvatske i slovenačke nezavisnosti?

Ali, nije Vučić problem: takvih ima u svakom narodu. Problem je stanje u kome se posle komunizma, Miloševića, trijumfa SR Nemačke i SAD nalazi srpski narod. Kakvi su to ljudi kojima je Vučić kao radikal bio najpopularniji mladi političar, dok mu je i danas, kao naprednjaku, popularnost takođe neprikosnovena, a podrška apsolutna? Narod ne može da donese ispravne odluke bez elite… Kakva je elita dobro oslikava sledeći primer: posle neregularnih izbora u Kosovskoj Mitrovici nekako je za gradonačelnika izabran član Vučićeve stranke Krstimir Pantić. Skandalizovan nesprovođenjem, čak i samog po sebi neustavnog, Briselskog sporazuma, činjenicom da su im na tekst zakletve, ukrašen albanskim kosovskim grbom zalepili nalepnicu kao smokvin list za Vučićevu sramotu, Pantić je podneo ostavku. Izbori su sprovedeni ponovo. Pantić se, međutim, nije mnogo bunio pa je sada srećno opet poslanik u Narodnoj skupštini Srbije…

Izvor: Napredni klub