KiM i Ukrajina – Pod čizmom „svetle budućnosti“

Desetine, možda čak i stotine hiljada ljudi demonstrira u Ukrajini, protestujući što im je, po rečima svetskog bokserskog šampiona i jednog od lidera opozicije, Vitalija Klička, vlast predsednika Viktora Janukoviča „ukrala san“ o evropskim integracijama.[1] Kličko zahteva da vlada podnese ostavku. Drugi opozicioni lider, Jurij Lucenko, pak, ne pominje samo tek neku bednu ostavku, već poziva na „revoluciju“, što su činili i mnogi opozicioni poslanici tokom skupštinske rasprave o glasanju o poverenju vladi.[2]

Treći opozicioni lider se nešto manje citira u zapadnim i beogradskim medijima, i to obično uz epitet „nacionalistički“. Ime mu je Oleg Tjahnibok, predsednik partije Svoboda. Ta izvesna medijska stidljivost može biti uzrokovana time što Olegovu stranku, izvorno nazvanu  „Socijal-nacionalistička partija Ukrajine“,[3] razne jevrejske organizacije označavaju kao „neonacističku“ i „antisemitsku“.[4] Dakle, profil javnog delatnika koji bi, u bastionu medijske slobode zvanom Srbija, zasigurno zaslužio epitet „firer“ u prvoj mikrosekundi posle registrovanja stranke. Osim, naravno, ako se prethodno javno ne bi deklarisao da je za „evrointegracije“, nosio sliku Vučića, Tadića, Čedomira Jovanovića, Vesne Pešić i ostalog avangardnog društva (ne nužno grupnu) u novčaniku i javno podržao gej-paradu i tzv. briselski sporazum. Naravno, bila bi poželjna i spremnost da silom, kao u logoru – jesmo li, posle svega, neonacisti ili nismo?! – sprovodi ljude da glasaju na „lokalnim izborima“[5] na KiM koje je raspisala „gospođica predsednica“ Jahjaga, posle čega bi mogao da ga intervjuše neko sa Radio-televizije Vojvodina – na primer Laslo Tot.[6] Onda bi mu sve bilo oprošteno, kao što mu je već odavno oprošteno i u Ukrajini, pošto je na „pravoj strani“.

A na „pravoj strani“ je i Krstimir Pantić, pa je i njemu „pro-evropski“ deo javnosti u Srbiji odavno oprostio. Ne samo zato što se kandidovao na „izborima“ „gospođice predsednice“, već i zato što su državni službenici u njegovo ime bili spremni – zarad „svetle budućnosti“, ej! – da ucenjuju nezaposlenu ženu iz severne Mitrovice koja samo što se nije porodila, da glasa za njega – preciznije „za Panta“ – da bi dobila socijalnu pomoć.[7] Ne da mu je oprostio, nego je još i naširoko slikan i promovisan uz „pobednički šampanjac“. Zaslužio je čovek: uz neviđeni medijski teror, dvostruke biračke spiskove[8] i na silu dovedene „glasače“, „popularni Panto“ je uspeo da namakne celih 8% „registrovanih glasova“.[9] Uzgred, brojanje je počelo tek posle „iznenadnog“ nestanka struje u severnoj Mitrovici koji je nastupio 5 minuta posle zatvaranja „glasačkih mesta“ – baš kao i posle „ponovljenih izbora“ 17.11 – i trajao čitav sat. A Nataša Mijušković, izveštač RTS-a, umesto da izveštava, verovatno je baterijskom lampom pokušavala da locira šampanjac…

S druge strane, na potpuno „pogrešnoj strani“ se našla već pomenuta trudnica-junakinja, Vesna Ćosić, koja je „ponudu koja se ne odbija“ ne samo odbila, već i o tome svedočila u kameru. I to joj javnost „evropske Srbije“ nije oprostila. Osuđena je, baš kao i volšebni post-izborni nestanci struje, na orvelovsku memorijsku rupu. Njeno herojsko delo je jednostavno prećutano, ignorisano. Nezanimljivo za Natašu Mijušković, a i Insajder, kojem je jedino Južni tok trn u oku, a ne tamo neki balvani u plavim Fileovim očima. Tu čak nema ni one čuvene „ženske solidarnosti“. Ko je trudnici kriv kad je bila ne samo protiv „izbora“ koje je raspisala „gospođica predsednica“, već je još bila i jedna od „čuvara mosta“ u severnoj Mitrovici. Zar takvi da odgajaju decu u EUropskoj Srbiji? Zar takvi da nas podsećaju šta je to „vladavina zakona“, kad to može sasvim lepo da radi beogradski Šumaher EU-integracija Tanja Miščević?

Istina, dok nestrpljivo turira svoj „ferari“,[10] šefica pregovaračkog tima za ulazak u raj trenutno nema vremena da se obazire na trice poput kršenja Ustava i zakona, a kamo li na neke tamo trudnice kojima prete oni koji su dragi gosti u rajskom Briselu.[11] I ko ima pravo da joj zameri? Protivnici EU-integracija? Zar oni imaju neka prava? Uzgred, kad smo već kod Pantića, on bi morao da se potrudi da postane dosta veći siledžija da bi mogao u Briselu da bude jednako dobrodošao kao „gospodin premijer“ Tači, ali – „Panto“ deluje kao dečko koji obećava u tom pogledu. Zna to i Tanja. Zato Poglavlje 23 može još malo da pričeka. Neće ga se držati kao pijan plota…

Zna zapravo novopečena Šumaherka iz Nemanjine isto ono što znaju i ukrajinski neonacisti (pardon, „nacionalisti“): ako javno ispovedaš vjeruju „svetle budućnosti“, bićeš poput „bojovnika“ fra Srećka Perića, oslobođen od svakog greha[12] (kao i povampireno ustaštvo u današnjoj avnojevskoj Hrvatskoj). I nećeš čak biti ni dužan da svoje stavove argumentuješ. Samo reci da si – za EU spreman!

A, ako nisi u toj priči – žao nam je… Kažeš – Ukrajina će bankrotirati ako, potpisivanjem ugovora o pridruživanju sa EU, primora Rusiju da, radi zaštite sopstvenog tržišta, ograniči uvoz robe iz Ukrajine?[13] MonDieu– neka onda ti nemogući Ukrajinci jedu kolače! Dobro, de, daćemo im još neku „ponižavajuću ponudu“ pride (reči Viktora Janukoviča[14]), ali ćemo zato da „odlučno osudimo poziciju Rusije“ – koja, uzgred, nudi „nešto“ vrlo konkretno – ako smo Barozo i van Rompej.[15]     I od nas dovoljno…

Lekcija je valjda jasna: sve vam se može ako ste pripadnik kluba „svetle budućnosti“ – i da vadite organe ljudima uživo, i da trgujete drogom i belim robljem, i da ucenjujete žene pred porođajem hranom i novcem, i da šurujete sa neonacistima, i da silom terate ljude da glasaju. Crveni tepih u Briselu vam ne gine. Ili bar spavanje pored njega, ako ste prvi potpredsednik vlade.

A šta čeka one koji to nisu? Sigurno je jedno – ako su spremni da postupaju sa trudnicama onako kako su postupali u severnoj Mitrovici, za ostale tek neće biti milosti.

Izvor: Fond Strateške kulture