Корона терор над косовским Србима

Албанац из Гњилана свратио је у један од грачаничких кафића желећи да попије пиће. Конобар који је пришао да га услужи тражио је да му покаже доказ о вакцинацији, јер је само вакцинисанима дозвољен улаз. Зачуђен оним што чује рекао је да није вакцинисан и затражио од конобара објашњење. Сазнао да је то наређење из Приштине, односно да су 20. августа на снагу ступиле нове мере за сузбијање коронавируса и да су казне за власнике угоститељских објеката високе. Због тога не само да не сме да га услужи, већ мора да напусти локал. Упозорио га је да ако наиђе инспекција може и њега да казни. Видно изнервирани Албанац је устао и док је излазио рекао је конобару да када види инспекцију, полицију или кога год да те мере спроводи, да их пошаље у Гњилане, да им тамо покажу да ли смеју да кажњавају и исте спроводе.

Неколико дана по доношењу нових мера у Грачаници и Партешу – дан после у Прилужју и Грачаници – припадници такозваних Косовских безбедносних снага делили су заштитне маске. У Грачаници су били у центру, у непосредној близини полицијске станице и општине Грачаница. Случајно сам се задесила у том делу села и пажњу ми је привукло оклопно возило са „војном“ регистарцијом. Застала сам и посматрала шта раде. Један од пролазника зауставио се да види шта је на тезги и узео је маску коју му је пружио „војник“. Не пада ми на памет да браним људе који су маске узимали – а било је таквих – али не могу да будем сигурна да су знали од кога су их узимали, односно верујем да нису ни приметили регистрацију или ознаку на униформи, већ су мислили да су припадници Кфора – барем они у првих неколико минута. Већина је пролазила поред њих и не гледајући их, посебно када се прочуло ко, у ствари, дели маске.

Све личи на рацију

Различите инспекције и полиција почели су да тероришу народ већ 21. августа кажњавајући власнике продавница, угоститељских радњи и људе на улици под изговором непоштовања мера донесених у циљу сузбијања коронавируса. Неколико дана после полицајци су упали, буквално, у Дом здравља у Грачаници који ради у систему државе Србије и проверавали да ли медицинско особље и пацијенти носе маске.

Данима препричавамо непријатна искуства и сложни смо у оцени да све личи на рацију. Појединци су толико су уплашени да су почели да стварају залихе хране, јер оно што гледамо и слушамо просто није нормално. Полиција и даље кажњава ако су, на пример, двоје или више њих на улици без заштитних маски или ако исте немају путници у превозу, односно они који бораве у затвореном простору. Још штошта је новим мерама забрањено, али нигде не пише да је услов за боравак у тржним центрима, ресторанима или кафићима, установама културе, биоскопима, потврда о вакцинацији.

Народ се буни и улази у расправе са полицијом и инспекцијом. Говори им да немају права да пишу казне, односно да покажу папир где таква одлука стоји, али џабе. Упућују их да оду до највећег тржног центра на Косову који се налази на улазу у Приштину, и тамо почну да кажњавају, јер мере због којих прогањају Србе нико од Албанаца не поштује, али не вреди. Што је најтрагичније у овој причи, међу „инквизиторима“, како су им људи дали надимак, има и Срба који се правдају да раде по налогу својих претпостављених.

Дупле аршине и када је поштовање мера против коронавируса у питању гледамо више од годину дана. Свако од нас је барем једном био сведок да оно што кроз прсте гледају Албанцима са једне стране, Србима без милости наплаћују као казну са друге. Док ми ходамо улицама са опрезом, уз обавезно ношење заштитне маске, јер сваког тренутка нас полицајац може ухватити за руку и затражити личну карту да нам напише казну, у већински албанским местима ситуација је знатно опуштенија. У званичним подацима стоји да се казне пишу свима и то је можда тачно, али питање је да ли их Албанци, за разлику од Срба, плаћају и у коликом броју.

Последњих недеља расте број новоинфицираних од коронавируса у српским срединама, али се он не може упоредити са бројем када су Албанци у питању. Код њих је за само петнаестак дана забележено преко 20.000 новозаражених, у општини Грачаница, за исто време, 28. У таквим условима, Гњиланац са почетка приче појма нема о новим мерама, јер их очигледно у Гњилану нико не спроводи у таквој мери као у Грачаници. (По улици се шире приче да одбијају вакцинацију па су цифре мало преувеличане не би ли их натерали да се вакцинишу, али доказа за то нема.)

Оба поменута примера у тексту нису ништа друго него репресија. Нов начин да се изврши притисак на Србе кријући се при томе иза епидемиолошких мера. У свом овом хаосу посебно је тешко пала вест да је још једно српско дете претучено, овог пута у Косовској Каменици. Искуство нас учи да све што Албанци раде планирано је и повезано. Од пребијања дечака у граду у коме Срби живе без већих проблема са Албанцима до распореда такозване косовске војске по српским селима.

Србе нема ко да штити

Званичници наше државе и Срби који учествују у институцијама „државе Косово“ су, поводом свега што помињем, глас подигли када је претучен Михајло и првог дана када су „Косовске безбедносне снаге“ делиле маске. Оштро су осудили и једно и друго, рекли да је то притисак – и то је то. Изостала је реакција другог дана, јер су припадници „Косовских безбедносних снага“ опет у Грачаници делили заштитне маске. Била је то још већа провокација, јер су то урадили после њихових саопштења, али се ћутало. Очекујемо да неко реагује и када се спроводи терор око поштовања мера за сузбијање коронавируса, јер је после последњих дешавања јасно да се и ту са Србима нехумано поступа, односно користи ситуација за додатно застрашивање. Немогуће је да не знају шта се дешава.

А, да ли могу да ураде – на првом месту званични Београд – више од писања саопштења? Да организују протесте. Да се народ окупи и поручимо да нам је доста терора. Да целу причу око нашег живота овде подигнемо на виши ниво од досадашњих штанцовања саопштења која се прочитају неколико пута дневно и већ сутра као да се ништа није догодило. Да једном као држава реагујемо и поручимо да ако међународна заједница неће да заштити народ на Косову и Метохији, држава Србија има обавезу да то учини. Има ли кога да лупи шаком о сто? Одговор је: не могу и нема.

Ко да окупи народ када је Општина Приштина (реч је о српском систему) – у чијем су саставу многа села из централног дела КиМ – Бриселским споразумом угашена. Она постоји и ради, али је нико сем Београда не признаје и зато морају да буду мањи од маковог зрна. Са дуге стране је Општина Грачаница која је – званични Београд и њу прихвата – формирана по такозваном косовском систему и мора још мања да буде од поменутог зрна, јер како ће гурати прст у око својим надређенима у централним институцијама власти у Приштини. Поменуте институције предводе људи чији је главни задатак да климају главом. Када су такозване Косовске безбедносне снаге у питању, они не смеју без дозволе Кфора у средине северно од Ибра. Јужно могу кад хоће и како хоће – и то је неко договорио.

Корен наших мука има вишедеценијску, можда и вековну старост, али је посебно почео да се шири и учвршћује оног тренутка када смо са сепаратистима и злочинцима сели за преговарачки сто и почели да попуштамо због пута у Европску унију. Зато и нема никога да лупи шаком о сто, јер су једни започели, а други, дошавши на власт, наставили готово исто – или још горе – да раде. Сами смо себи везали руке. У таквим условима, народ је потпуно остављен и живимо по принципу ко издржи дуже, јер одавно смо схватили да нас, Србе са Косова и Метохије, под овим небеским сводом нема ко да заштити.

Извор: Нови Стандард