Kosmet je srpska zemlja, a ne zemlja Srba koji na njoj žive

Poslednjih dana su vodeći mediji preplavljeni apelima, izjavama, otvorenim pismima pa i pretnjama „Srpske liste“ upućenim pretežno liderima opoziciji u Srbiji. Podjednako oštro ovakvo obraćanje usmereno je ka svima koji upozoravaju da bi najavljeno rešenje Aleksandra Vučića za Kosovo i Metohiju moglo da predstavlja opasnost po državni suverenitet i teritorijalnu celovitost. Odnosno, da bi trajno ugrozilo očuvanje Kosova i Metohije u okvirima matične države, Srbije, eventualnim pristankom na potpisivanje „razgraničenja“ ili bilo kakvog pravno obavezujućeg sporazuma. Najčešće se to čini pod parolom „vi ne živite ovde, već naša deca“.

Pa, evo, ja kao Srbin koji živi na Kosovu i Metohiji i čija se šira porodica ovde nalazi i severno i južno od Ibra zajedno sa svojom decom, iskoristiću to „pravo“ da iznesem nekoliko argumenata u okviru ove javne rasprave.

Pre svega, obraćanje predstavnicima opozicionih stranaka relativizuje problem i od svega pokušava da napravi tek međustranački okršaj. Suština je u tome da ozbiljnost samog pitanja duboko prevazilazi stranačke rasprave i neupordivo je širih dimenzija.

Dalje, to što „mi živimo ovde“ nikada i nigde ne može da bude legitiman argument u raspravama ni o sudbini porodičnog imanja, a kamoli državne teritorije. Kosovo i Metohija su srpska zemlja a ne zemlja Srba koji na njoj žive! Zbog toga svaki Srbin ima pravo i obavezu da se bori za očuvanje ovog dela teritorije kao za očuvanje bilo kog drugog dela srpske zemlje! Ovo pravo i obaveze, podjednako, pripadaju i svima drugima koji nisu Srbi ali su građani Srbije.

Ako ćemo govoriti o tome da nemaju pravo „da nas brane oni čija deca ne žive na Kosovu i Metohiji“ onda to ne bi smeli da čine ni Aleksandar Vučić, Marko Đurić, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin… I svi srpski političari čija deca ne žive na Kosovu i Metohiji. Time zapravo dajemo puni legitimitet isključivo narodnom poslaniku Slaviši Ristiću kao jedinom legitimnom političkom predstavniku Srba u Skupštini Srbije a koji sa porodicom živi na Kosovu i Metohiji. Međutim, nedavno smo takođe bili svedoci strahovite medijske hajke koja je, na osnovu namerno pogrešnog tumačenja, pokrenuta protiv njega iako se u osnovi toga nalazi poziv zvaničnoj Rusiji da pomogne u očuvanju Kosova i Metohije. Tako je domaći režim otkrio i sam razobličio licemerje kome nas je podvrgnuo.

Osim Ristića to pravo bi još imali dr Marko Jakšić, Zvonko Mihajlović, dr Nenad Kojić… i drugi lideri Srba kojima je narod slobodnom voljom ukazao poverenje birajući ih na izborima koje propisuje Skupština Srbije, prema svojim zakonima.

Za razliku od njih, „Srpska lista“ je bila prinuđena da ucenjuje otkazima zaposlene u državnim institucijama, primanjem socijalne pomoći najugroženiju kategoriju stanovništva a jedan minoran broj Srba obmanula obećanjima da će biti zaposleni kako bi je na separatističkim kvazi-izborima podržali. Logično je da u takvim okolnostima najveći broj glasova pripadne toj listi.

Osim prikrivanja prisilnog izlaska na izbore koje je raspisao separatistički centar u Prištini, zloupotreba podrške se ogleda u iznošenju procenta dobijenih glasova ali ne i procenta izlaznosti koja čak i prema izveštajima režimskih medija, uprkos strahovitim pritiscima nad svakim ko nije na „Srpskoj listi“(1), gotovo da nije prelazila jednu petinu(2) od ukupnog broja upisanih birača!

To je konkretna i jedina realna „podrška“ koju ta lista ima.

Treba napomenuti još i da se takvim argumentom vrši etički kao i zločin potiv čovečnosti, jer istovremeno predstavlja svojevrsnu legalizaciju progona svih onih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije nakon 1999. godine. Prema „Srpskoj listi“, prognani sa KiM nemaju pravo da brane ili se pitaju bilo šta o sudbini sopstvene zemlje zato što oni, je li, ne žive sa porodicama na Kosovu i Metohiji.

Dakle, prosto, to gde neko živi nije niti može da bude iole važno u ovom slučaju.
Simptomatično je da je „Srpska lista“ u centru Kosovske Mitrovice podigla spomenik baš Svetom knezu Lazaru koji takođe nije živeo na Kosovu u trenutku kada je iz svoje prestonice u Kruševcu krenuo sa vojskom u boj na Kosovo. Da li će „Srpska lista“ poništiti i njegov trud i žrtvu i nazvati ga na kraju „osvajačem“, „okupatorom“? Određene okolnosti ukazuju na to da takvi izgledi postoje i da ne bi bili iznenađujuće.

Jedna od tvrdnji koja ide tome u prilog jeste činjenica da „Srpska lista“ ne postoji kao politički subjekt u okviru parlamentarnog života države Srbije već naprotiv, registrovana je pri ilegalnom sistemu šiptarskih separatista takozvane „republike Kosovo“ što potvrđuje njen Statut u kome se decidno navodi da se „Politička stranka Srpska lista registruje u skladu sa Zakonom o političkim izborima br. 03-L/073 Republike Kosovo“(3).

„Srpska lista“, otvoreno učestvuje u izgradnji albanske države na Kosovu i Metohiji i to je pozicija sa koje nastupa. Pa, čak i da zaista ima podršku Srba sa KiM, a nema je, ona se ne bi mogla uvažiti jer bi predstavljala podršku aktivnostima suprotnim Ustavu i odgovarajućim zakonima RS o državnom uređenju i zbog toga se ne bi se mogla uzeti u obzir.

Što se tiče argumenta „naša deca“, odnosno „moja deca (tu žive)“, on je verovatno i još najmanje legitiman. Naglašavanje roditeljskog nagona, odnosno njegovo neurotično ispoljavanje čemu smo izloženi, može da predstavlja poremećaj u psihologiji poznat kao tzv. „majmunska ljubav“(4).

Poremećaj tog, kao i drugih osnovnih nagona, prema forenzičkoj psihologiji bitno utiče na umanjenje uračunljivosti pa čak može osobu u pojedinim ekstremnim situacijama, kakvom se predstavlja položaj Srba na Kosovu i Metohiji, da dovede do privremene neuračunljivosti.

Međutim, ovde se uopšte ne radi o tome već je u pitanju vršenja pritiska grižom savesti kroz roditeljski nagon koji u svima nama postoji. Time se samo želi izazvati empatija srpske javnosti ne bi li se pridobila šira podrška za prikrivenu, ali i otvorenu, izdaju i predaju Kosova i Metohije, i ništa drugo.

Da se radi o pukom licemerju i zloupotrebi kada iz „Srpske liste“ naglašavaju da njihova deca žive na KiM, vrlo je lako dokazati. Odmah nakon kvazi-izbora, kojima su na severu Kosova i Metohije uspostavljena i faktička vlast albanskih separatista, Goran Rakić je postao prvi gradonačelnik severnog dela grada po sistemu „republike Kosovo“ čime je centar lokalne samouprave do tada u Beogradu, zamenjen centrom u Prištini. Jedan od prvih događaja bilo je „svečano otvaranje renovirane sportske sale“ u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Kosovskoj Mitrovici(5). Rakić je salu otvorio sa „šeficom administrativne kancelarije“ Adrijanom Hodžić, oboje u funkciji službenika „republike Kosovo“(6) koja je i finansirala ovaj projekat sa 28.000 evra i namerom da izvrši svoj upliv na sever pokrajine kako bi zaokružila svoju „državnost“. Kada bi Rakić, ili neko iz „Srpske liste“ čiji je on predsednik, na racionalan način razmišljali o budućnosti svoje dece koju žele da zadrže u pokrajini, nikada ne bi dopustili da ona potpuno pređe pod kontrolu separatističkog centra ilegalne „vlade“ albanskih separatista. Jer, kao što se nažalost možemo uveriti, tamo gde je kontrola prešla u ruke kosovskih separatista, srpske dece više nema.

Zašto onda sva ova podrške jedne političke organizacije Predsedniku Srbije i to, kako kažu, „za svaku odluku koju bude doneo“? Taj odgovor je on sam dao još prilikom osnivanja „Srpske liste“ kada je svojim likom, na reklamnim plakatima, promovisao ove ilegalne kvazi-izbore. Radi se o nameri da moć donošenja odluka o Kosovu i Metohiji bude snažno centralizovana i to isključivo u rukama jednog čoveka, Aleksandra Vučića. Baš to je i povod svih apela, želja da se spreči jednostrano donošenje odluka kako bi se izbegao najgori mogući scenario.

Na kraju, ko ima pravo da brani Kosovo i Metohiju?

Svako onaj ko polazi sa stanovišta poštovanja spoljnih granica države Srbije u čijem se okviru nalaze i Kosovo i Metohija. Svako ko propagira poštovanje odredbi Ustava Republike Srbije, Rezolucije UN 1244, zaključka Badinterove komisije čija je odluka da administrativne granice između Republika bivše SFRJ postaju međunarodne a da pokrajine nemaju pravo na otcepljenje. Taj stav je jedini državotvorni koji ne samo da teži očuvanju KiM već sprečava dalje rastakanje države čime bi preostalim Srbima bila uskraćena svaka mogućnost opstanka ali bi i celokupan narod bio doveden u onaj isti položaj u kome se sada nalaze Srbi sa Kosova i Metohije.

Zato ni malo nije bitno gde taj neko živi, kao ni njegova politička ili socijalna kategorija i pripadnost. Jer, ponoviću još jednom, Kosovo i Metohija su srpska a ne zemlja Srba koji na njoj žive.

_______________________________

(1) „Slobodna Evopa“, https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-pritisci-izbori/28762506.html

(2) Blic, https://www.blic.rs/vesti/politika/novi-gradonacelnik-mitrovice-oslobodicu-sve-zatocene-srbe/e0c4f4k

(3) Statut „Srpske liste“, http://srpskalista.net/wp-content/uploads/2018/04/Statut-CIRILICNO-final.pdf?script=lat

(4) Medicinski fakultet Beograd, https://www.medicinari.com/natalitet.html

(5) Kontakt Plus, https://www.radiokontaktplus.org/vesti/skola_sv_sava_u_mitrovici_dobila_renoviranu_salu/2255

(6) Šiptarska opština „Severna Mitrovica“, https://kk.rks-gov.net/mitroviceeveriut/sr/

Izvor: Analitički forum