Kosovo i evrointegracije u 2015.
Odluka Ustavnog suda RS da ne uđe u ocenu ustavnosti tzv. Briselskog sporazuma, zato što je on politički, a ne pravni akt, naišla je na negodovanje u delu stručne i političke javnosti i pre njenog objavljivanja.1) Razlozi za ovakvu reakciju su odveć jasni. Članovi Ustavnog suda (oni koji su za takvu odluku glasali, a čija imena još uvek ne znamo), „čuvari” Srbijine ustavnosti, pod pritiskom političke sile opredelili su se da čuvaju svoje privilegije, umesto da braneći Ustav iznesu stručnu ocenu o aktu, koji je u Srbijin pravni sistem unet protivno čl. 16 Ustava, a čije sprovođenje uveliko proizvodi promene u pravima i obavezama građana RS. Stavljajući svoj privatni interes iznad interesa službe koju vrše, tzv. sudije Ustavnog suda su na ovaj način sebe već demisionirale, pa će buduća odluka o njihovoj smeni, nezavisno od toga kada će biti doneta, u moralnom i stručnom smislu biti samo deklaratornog karaktera. Uz to, u strahu od izvršne vlasti tzv. sudije Ustavnog suda, ne samo da su odustali od vršenja službe za koju su plaćeni, već su kao „stručne” argumente, umesto notornih i laiku vidljivih činjenica, prihvatili „dečačko”2) tumačenje Vučićevih pravnika – N. Selakovića i prof. dr D. Đurđevića, čime su sebe i stručno demisionirali sa krova pravničke struke (suštinski, pojedini od njih tamo nikada nisu ni pripadali) u njeno pripravničko prizemlje.
Međutim, moralni i profesionalni pad tzv. sudija Ustavnog suda samo je spoljni izraz stanja urušenog pravnog sistema Republike Srbije, koji već odavno ne predstavlja strogo hijerarhizovan i usklađen poredak. Naime, u pravnom poretku Srbije dejstvuje čitav niz opštih pravnih akata koji su očigledno suprotni važećem Ustavu Srbije, pa po tome tzv. Briselski sporazum nije ni prvi ni jedini. Kako je Ustav izraz suverene, najviše i orginerne vlasti, koja je sposobna da sama sebe uređuje, uređivanje države Srbije mimo ustavnih odredbi izraz je njene nesuverenosti. Ovo naročito zbog toga što su navedeni neustavni opšti pravni akti po svom poreklu ili međunarodni ugovori (ratifikovani ili ne, kao Briselski sporazum) ili su doneti na osnovu obaveza iz međunarodnih ugovora. Kako se supermatijom ustava u okviru jednog pravnog poretka ostvaruje postojana zaštita proklamovanih ljudskih prava i sloboda od tiranije zakonodavne i izvršne vlasti, kontinuiranim urušavanjem načela ustavnosti narušavaju se prava i slobode građana Republike Srbije. Najizrazitije žrtve gaženja Srbijinog Ustava do sada su bili Srbi sa KiM, ali se grdno varaju svi oni koji misle da će se vrzino kolo bezakonja zaustaviti na Jarinju, Brnjaku i Merdaru.
Glavni generator neustavnosti u Srbijinom pravnom poretku je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan 29. 4. 2008., a ratifikovan 9. 9. 2008. u formi Zakona o potvrđivanju SSP. Iz odredbi SSP proistekao je i sam Briselski sporazum.
Kao što se u javnosti zna, prema čl. 135 st. 2 SSP, ovaj međunarodni ugovor između Srbije i država članica EU se ne primenjuje na teritoriji KiM. Kada se ova odredba sistematski tumači sa odredbama SSP koje se odnose na regionalnu saradnju (čl. 5, 6, 10, 14 i 15), nedvosmisleno proizilazi da sa stanovišta SSP, koje su prihvatili beogradski vlastodržci i koji je ugrađen u unutrašnji pravni poredak Srbije, Kosovo i Srbija predstavljaju dve posebne nezavisne države.3)
Pošto uspešno integrisanje Srbije „u političke i privredne tokove Evrope”, kako stoji u SSP, zavisi „od uspešnog sprovođenja ovog sporazuma, posebno u pogledu regionalne saradnje”, jer su prema čl. 5 SSP „međunarodni i regionalni mir, razvoj dobrosusedskih odnosa i poštovanje ljudskih i manjinskih prava od ključnog značaja za Proces stabilizacije i pridruživanja”, Srbija je u „Nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina EU od 2014. g.” posebno poglavlje posvetila „regionalnoj saradnji i međunarodnim obavezama”. U ovom dokumentu koji određuje ciljeve, mere, dinamiku i obaveze izvršne i zakonodavne vlasti u procesu usklađivanja zakonodavstva Srbije sa pravnim tekovinama EU za period 2014-2018., ističe se: „Konstruktivno postavljanje R. Srbije“, koje je omogućilo izmene Statuta (Regionalnog saveta za saradnju pri Procesu saradnje u Jugoistočnoj Evropi) i sveobuhvatno uključivanje svih učesnika iz regiona zapadnog Balkana, (što je) odraz istinske privrženosti Beograda ispunjavanju dogovorenog u dijalogu sa Prištinom”.Ovde se pre svega ima u vidu, kako stoji u tekstu, saglasnost Srbije data na sarajevskom zasedanju RSS od 28. 2. 2013. da Kosovo postane punopravni i ravnopravni član ovog tela u okviru PSuJIE.4)
Buduće obaveze organa Republike Srbije u regionalnoj saradnji vezuju se u „Nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina EU od 2014. g.”, kao opštem pravnom aktu koji je u formi zaključka donela Vlada Republike Srbije, za realizaciju Strategije 2020 za Jugoistočnu Evropu. Strategija JEI 2020 je urađena na osnovu Strategije razvoja Evrope 2020 Evropske komisije od 2010. Strategija JEI 2020, između ostalog, predviđa: stvaranje zone slobodne trgovine između zemalja regiona Jugoistočne Evrope, članica Regionalnog saveta za saradnju pri Procesu saradnje u Jugoistočnoj Evropi, a to znači i između Srbije i tzv. Republike Kosova kao ravnopravnih članova ovog tela; potom, „liberalizovano tržište javnih nabavki u regionu”, to znači i između Srbije i Kosova; priznavanje školskih „kvalifikacija bez smetnji i omogućavanje mobilnosti radne snage u okviru JIE”, to znači i između Srbije i tzv. Republike Kosova; „formiranje jedinstvenog tržišta energije za JIE”, a to znači i između Srbije i tzv. Republike Kosova.5) Izbor oblasti (npr. diplome, energetika, prelazi) i način na koji su one regulisane, pokazuju da protivustavni Briselski sporazum i tzv. briselske uredbe, predstavljaju deo šireg plana koji je 21. 11. 2013. g. formulisan Strategijom JEI 2020, ali čiji su ciljevi vrlo precizno definisani još na ministarskim konferencijama u Parizu 2011. i Tirani 2012. godine.
Tako je zaključivanjem protivustavnog Briselskog sporazuma i donošenjem protivustavnih uredbi, Vlada Srbija izvršila obavezu iz čl. 14 st. 1 protivustavnog SSP. Ovu obavezu je po svoj prilici imao na umu ministar Selaković, kada je u zahtevu da Ustavni sud zastane sa ocenom ustavnosti tzv. briselskih uredbi istakao da je „zakonsko uređenje ovog delikatnog pitanja od vrhunskog državnog značaja u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom Srbije, kao i međunarodnim obavezama koje je Srbija preuzela po ovom pitanju”.6) U ovoj izjavi se SSP direktno ne pominje, ne bi li se sačuvao neokrnjenim njegov autoritet, koji se među Srbijinim evrounijatima doživljava kao svojevrsni „nadustav”. „Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU od 2014. g.” kao opšti pravni akt Vlade Republike Srbije, potvrđuje da je sa Briselskim sporazumom samo podignuta rampa na putu izdavanja novih protivustanih akata u domenu tzv. regionalne saradnje, a na osnovu odredaba SSP o regionalnoj saradnji.
Upravo SSP, kao evrounijatski „nadustav”, u čl. 15 u st. 1, 2, 3 i 4 predviđa, da je Srbija obavezna da u roku od dve godine od stupanja na snagu SSP (22. 7. 2013) zaključi bilateralne ugovore o regionalnoj saradnji sa državama koje su već potpisale SSP. Bitni elementi ovih ugovora su: politički dijalog, uspostavljanje zone slobodne trgovine, uzajamne koncesije u oblasti kretanja radne snage i kapitala, kao i saradnja o oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. U poslednjem stavu čl. 15 SSP stoji da će „Srbija započeti slične pregovore sa preostalim državama u regionu kada ove države budu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju”.7)
Imajući ovo u vidu, ne treba nam Tomina „diplomatska” kremanska prozorljivost da znamo da će Brisel pošto potpiše SSP sa tzv. Republikom Kosovo, po svoj prilici na proleće 2015. g., od Srbije zahtevati da sa istom zločinačkom NATO tvorevinom, shodno obavezi iz čl. 15 SSP zaključi ugovor o regionalnoj saradnji i dobrosusedstvu, sa već pomenutim obaveznim elementima. Pri tome, verovatno u nekoj od, rečju akademika K. Čavoškog, „izobičajenoj formi”, kakva je bilateralna forma Briselskog sporazuma – da se Vlasi ne dosete.8) Obaveza iz čl. 15 SSP svakako nije nepoznata nastavljaču Tarabića sa Andrićevog venca. Međutim, protivustavnu obavezu iz SSP valjalo je sakriti, da bi se lakomisleni Srbijini birači sa populističkom ponudom referenduma,9) kojim bi birali između KiM i EU (!), uvukli u zamku da svojim glasom konvalidiraju protivustavnost SSP i aboliraju njegove potpisnike i donosioce. U uslovima nepostojanja elementarne političke slobode, a ona pre svega podrazumeva vladavinu prava, dok smo u Srbiji suočeni sa otvorenim i brutalnim bezakonjem, referendum o bilo kom pitanju predstavljao bi izrugiavanje ustanovi neposrednog narodnog izjašnjavanja i cezarističko-demagoško ruganje demokratiji.
Jednom rečju, ratifikacijom SSP i njegovim kasnijim opstajanjem u pravnom poretku Srbije protivno čl. 16 Ustava o primatu domaćeg prava („Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom”), započelo je ubrzano demontiranje Srbijinog ustavnog sistema, čiji su prvi, otuda i najvidljiviji i najdrastičniji izraz Briselski sporazum i pet uredbi koje se odnose na KiM. SSP se u pravnom sistemu Srbije ponaša kao višestruki kriminalac koji nije bio osuđen za prvo izvršeno krivično delo, pa nesmetano nastavlja da čini zločine. Umesto da od strane Ustavnog suda SSP pre ratifikacije, u preventivnoj kontroli ustavnosti (čl. 169) 10), bude proglašen neustavnim, on je, kroz primenu odredabi o regionalnim obavezama Srbije kao ugovorne strane, a uz prećutni pristanak „čuvara” Srbijine ustavnosti – postao višestruki ubica Ustava Republike Srbije. U pravnom poretku Srbije, kada je u pitanju državna teritorija i vlast, vlada šizofreno stanje nepoznato istoriji ustavnopravne prakse, jer istovremeno egzistiraju dva paralelna i suprostavljena sistema, jedan legalni, proistekao iz Ustava i drugi, protivustavni, time i protivpravni poredak, proistekao iz SSP-a. Pri tome, prvi poredak zbog urote protivustavnog delovanja tzv. sudija Ustavnog suda i odluka izvršne vlasti da ukine državu na delu teritorije Republike Srbije – postaje sve više mrtvo slovo na papiru, dok drugi poredak svoju kriminalnu vitalnost potvrđuje time što se na osnovu SSP donosi čitav niz protivustavnih opštih pravnih akata.
Ipak, greše svi oni koji su se poradovali smrti ustavnih odredbi o KiM i pre ustavne promene. To što je ustavni poredak Srbije ostao bez najvišeg, Ustavom predviđenog čuvara, stvara dodatnu obavezu tužilaštvu da goni za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine (čl. 307 Krivičnog zakonika RS) sve državne službenike – izvršioce pravnoneobavezujućeg političkog sporazuma iz Brisela i akata proiteklih iz njega, kako je to već odlično primetio advokat B. Pavlović.11) Ukoliko se i tužilaštvo po ugledu na tzv. sudije Ustavnog suda ogluši o svoju službenu obavezu, to još ne znači da je pravni poredak zasnovan na Ustavu Srbije u pogledu KiM izgubio bitku sa lažnim poretkom zasnovanim na protivustavnom SSP. U tom slučaju bitka za ustavnost prelazi na narod, koji je kao nosilac suverenosti (najviše vlasti) – izvora i utoka sve vlasti. Time spor o ustavnosti SSP, Briselskog sporazuma i sličnih akta prestaje da bude spor o pravu i pretvara se u spor o politici, i to o onoj najegzistencijalnijoj – opstanku države Srbije na celokupnoj teritoriji od Kačanika do Horgoša. Prvid je da su Srbi, posebno oni sa severa KiM, dali svoju poslednju reč kada je u pitanju Srbijino državoubistvo na EU-putu. Knez Miloš Obrenović je odlično znao da je ćutanje priprema za bunu.
I najzad, paralelni protivustavni poredak zasnovan na SSP dobio je već u izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 2012. i 2014. u čl. 386, 386a, 391, 391a, 391b, 393, 393a svoju paralelnu, još uvek samo potencijalnu krivičnopravnu zaštitu. Reč je o izmenama u kojima je zakonodavac u najvećoj meri sledio za Srbiju pravno neobavezujuću Okvirnu odluku o borbi protiv terorizma Saveta EU od 2002. i 2008. godine. Naime, čl. 386 i 386a inkriminiše se učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, dok se drugom grupom članova inkriminišu različiti oblici terorizma, gde se, po prvi put u istoriji srpskog i jugoslovenskog krivičnog prava podjednaka krivičnopravna zaštita od terorizma, koji se ispoljava u nameri (dolusspecialis) da se „ugroze ili povrede ustavne, političke, ekonomske i društvene strukture”, pruža kako Republici Srbiji, tako i drugim državama i međunarodnim organizacijama (to, između ostalog znači i NATO paktu).12) Ukoliko bi sila protivustavnog poretka proisteklog iz SSP nadvladala snagu ustavnog poretka Republike Srbije, mogao bi da se dogodi sledeći slučaj. Ukoliko bi neki građanin Srbije posredstvom medija pozovao na oružano oslobođenje KiM i oružani obračun sa separatistima, mogao bi od strane Srbijinog suda da bude osuđen za javno podsticanje na izvršenje terorističkih krivičnih dela (čl. 391a). Jer ukoliko prethodno napadnuti objekt definišemo iz ugla SSP, koji nije proglašen neustavnim (a u Srbiji ne postoji kontrola ustavnosti od strane redovnih sudova putem ekscepcije), onda je tzv. Republika Kosovo država, pa shodno tome uživa i zaštitu Srbijinog KZ i Srbijinog pravosuđa. da nema sadašnje ustavne odredbe o primatu domaćeg prava.
Najefikasniji način da se sruši uzurpatorski, protivustavni poredak zasnovan na SSP i spreči realizacija plana o cementiranju teritorijalnih rezultata zločinačke NATO agresije na SRJ, koja je uvijena u oblandu regionalne saradnje i dobrosusedstva, jeste stalno delatno prisustvo srpskih patriota na KiM i javno pozivanje na nacionalnu mobilizaciju, kako bi budni i preobraženi dočekali pogodan momenat za oružano oslobođenje Kosova i Metohije. Na način, koji je po čl. 391a KZ Republike Srbije, ukoliko se tumači iz ugla SSP, kažnjiv kao javno podsticanje na izvršenje terorističkih krivičnih dela. Time se u moralnom pogledu približavamo svojim svetim precima, a svrstavamo se u isti front sa našom novoruskom braćom, koji su iz ugla jednog drugog SSP proglašeni za teroriste jer brane svoju Rodinu.
1. http://www.nspm.rs/srbija-medju-ustavima/briselski-nesporazum-sa-ustavom.html;
http://srbin.info/2014/12/25/dss-primena-briselskog-sporazuma-zaokruzuje-drzavnost-kosova/
4. http://www.seio.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/npaa/NPAA_2014_2018.pdf
Metohije, ur. B. Milosavljević, Beograd, 2013, str. 13;
8. Nečasni muk Ustavnog suda povodom Kosova i Metohije ur. B. Milosavljević, Beograd, 2013, str. 125;
9. http://srb.fondsk.ru/news/2014/12/30/narod-da-odluchi-shta-he-biti-s-kosovom.html
10. R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, str. 539;
http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/articles/Crimen_001-2013/Broj%201-2013%20-%2004%20Dragana%20Kolaric.pdf; http://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html
Izvor: Fond Strateške Kulture
Ostavite komentar
Ostavite komentar na Kosovo i evrointegracije u 2015.
Copyright © Ceopom Istina 2013-2026. Sva prava zadržana.