Kosovo je …

„Kosovo je Turska – Turska je Kosovo!“ izjavio je Redžep Tajip Erdogan predsednik vlade Turske Republike prilikom posete Kosovu i Metohiji. Ovoj poseti je u organima albanske vlasti u takozvanoj „Republici Kosovo“ dat veliki značaj. Tradicionalno kukumavčenje za tuđim novcem uslišeno je dolaskom čak šeststotina privrednika u turskoj delegaciji.

Erdoganova izjava, pored toga što je prilično nesmotrena i u velikoj meri lišena smisla, pokazuje i doslednost u potpuno infantilnoj politici njegovog režima. Pišem „režima“, pošto demokratska vlada daje ista prava svim građanima, ne grdi susede zbog zločina a sama negira klasičan genocid izvršen pre skoro stotinu godina, ne mlati svoje nezadovoljne građane, ne zasniva čitav legitimitet na podršci najmanje obrazovanih, najfanatičnijih i najsiromašnijih birača… „Infantilnoj“ zato što je koncipirana na idejama sažetim u stihu „ubij me nežno“, pretočenim u kolumni američkog autorčića koji tvrdi da je vlada u Ankari posvećena „nežnoj obnovi Osmanskog carstva“.  Dakle, što bi rekla svojevremeno direktorka jedne franšize medijskog smeća iz Beograda… „… nije doša da osvoji Crnu Goru tenkom i silom, već ljepotom, dobrotom, profesionalnošću…“ Tako isto i Erdogan: „Kosovo je Turska… ali je i Turska Kosovo“ – mi smo vam ukrali slobodu na pet vekova, krv smo vam  popili, pokolenja ubili, žene silovali, decu otimali, crkve rušili ili zatravili… ali vi ste nama ukrali srce i milo nam je da vas ugostimo za evropsku valutu na na maloazijskoj obali…“

No, ne razumem kako neko razuman i inteligentan, kao Erdogan, može da kaže „Kosovo je Turska“? Prvo Turska je nacionalna država. Tamo, bez obzira na odanost (recimo ulogu u genocidu nad Jermenima) i veru, Kurdi nemaju pravo ni da se nazovu nacionalnim imenom. Doskora bili su samo „planinski Kurdi“, muslimani iz Bosne morali su da turcizuju svoja prezimena… Da li bi, da je kojim slučajem u sastavu Republike Turske, Kosovo imalo ona prava koja su mu omogućili srpski kraljevi Petar i Aleksandar? Da ne govorimo o Brozovom darivanju posredstvom Rankovića, ili ne daj Bože Kardelja? Albanci su se bunili u vreme kada su imali svoju vladu, policiju, Vrhovni sud, kvotu ambasadora, teritorijalnu odbranu, nacionalni univerzitet sa 43.000 studenata (2,86% stanovništva SAP Kosova je studiralo) hegemoniju u politici SR Srbije i konsenzualnost u SFR Jugoslaviji, samo je nedostajalo da sledeći Tito bude rodom iz Drenice…! I opet su bili ogorčeo nezadovoljni.

U Turskoj Republici mogli bi da budu deo nekog nezvaničnog „Aranvtluka“. Ne bi imali pravo na jezik i nacionalne škole, koje su pod Miloševićem odbacili da bi svetu, nedemokratsku državu protiv koje nisu želeli da se bune sa ostalom opozicijom,  predstavili kao aparthejd koji su mogli da obore samo uz pomoć NATO i naravno uz uspeh „ličenja“ – zanimljivog i odvratnog plemenskog etničkog čišćenja koje u ovim krajevima traje tristotine godina. Daljina Turske, verovatno više nego civilizacijska i verska bliskost – uz naravno mržnju prema Srbima – učinili su da kosovski Albanci sa oduševljenjem prihvate ove Erdoganove ocene. Turska Republika možda i nije vrednost na koju se energični turski premijer poziva. On možda želi „nežnu obnovu“ Osmanskog Carstva u kome će Albanci biti avangarda jedne svetske silesije koja ne samo da će ponovo da porobi i u kmetove pretvori srpske hrišćane, već i da proširi granice oblasti u koje se u 18. i 19. veku naselila divlja Ljuma. Ipak, kakvo je bilo to Osmansko carstvo? Rekao bih da Salji Beriša i Hašim Tači misle da je to bila jedna divna, multietnička, slobodna država… Zašto onda nikada nije prihvatila zahteve arbanaške Prizrenske lige? Zašto je lomila i u krvi gušila arnautske ustanke? Zašto li je onda zatočila Abdila Frašerija ideologa albanskog nacionalnog buđenja? Protiv koga su se to Arbanasi bunili kada su 1912., uoči oslobođenja Kosova i Metohije i njihovog uključenja u srpske kraljevine Srbiju i Crnu Goru, pod vođstvom Bajrama Curija od regularne osmanske vojske oteli Prištinu i Skoplje?

Salji Beriša se školovao pod komunističkim režimom, još je i lekar… mnogo je to naizgled nepotrebnih informacija za njega. Hašim Tači je u mladosti imao preča posla. Ipak, Albanci u Crnoj Gori dobro poznaju istoriju. Zato su pre tri godine obeležili stotinu godina ustanka protiv osmanske vlasti. U to vreme pomogao im je i pružio zaštitu kralj Nikola. Danas Crna Gora sme da slavi samo one praznike koji ne podsećaju na vreme njene borbe za slobodu od osmanskog ropstva. Zato sledeća Erdoganova destinacija treba da bude Cetinje (nikako Tuzi) u državi Karadag. Da tu jasno kaže kako je to stvarno nekada bilo i da mu Đukanović objasni šta je ono mislio u vezi sa Njegošem. Naravno, pošto ne očekujem da Turska postane demokratska država, računam makar da će Erdogan do tada makar zvanično napustiti kemalizam i dozvoliti dinastiji Osman-Ertogrul da se posle devedeset godina makar vrati iz progonstva.

Izvor: Napredni Klub