Косово у нама или како разумети Додика и Јанковића

ЗАР И ТИ СИНЕ, ДОДИЧЕ?

„Нисам против независности Косова. Ја сам за разговор између Београда и тога (Косова – прим. ред.) и ако Београд тако одлучи ја ту немам ништа против, али је онда моје следеће питање зашто не може и Република Српска.

Милорад Додик, Дојче Веле, 20.11.2017.(1)

 Очигледно да Вучић своју намеру да отцепи Косово остварује срачунато, хладно и бескурпулозно и да један по један уводи адуте који негативна мишљења о томе изречена у званичним сесијама „унутрашњег дијалога“, а било их је итекако, треба да маргинализују у јавности, а причу усмере тамо где он жели. 

Након што нам је, најзад, саопштио како му је у Бриселу речено да се процес преговора у Бриселу мора завршити пуном нормализацијом, која се верификује кроз правно обавезујући споразум, што иначе знамо од 2013, али се јавности од стране једног званичника саопштава тек сада, у финалу прихватања одлуке, уследило је бацање на национални сто још једног јаког адута, става Милорада Додика, од кога патриотски дискурс тешко да је очекивао тако отворено сагласје са независношћу Косова „ако Београд тако одлучи“.

Али, десило се. У свом интервјуу за Дојче Веле Милорад Додик је, износећи овакав став, свакако дао ветар у леђа основном циљу Вучићевог „унутрашњег дијалога“, а то је стварање алибија за косовску издају. Да неко не би помислио како му се реченица са којом смо почели овај коментар омакла, или да не мисли оно што каже (што се често приписује политичарима) Додик је оно што бисмо могли назвати личним ставом о Косову, елаборирао у веома опасну тезу.

Наиме, он је у наставку интервјуа истакао да Републици Српској представља оптерећење чињеница да је Србија остала у политици очувања територијалног интегритета. 

“Да је у оном тренутку Србија, када се Косово одвојило, рекла да је то ок, ми бисмо се сигурно до сада већ одвојили“(2)

Ова, крајње неутемељена, реченица која спада у домен јефтине политичке шпекулације, јер поново активира опасну тезу о Косову као камену око врата српским интересима коју је тандем Вучић-Дачић интензивно користио у периоду који је непосредно претходио објави „потребе“ за „унутрашњим дијалогом“, па онда престао.

Да ли Додик заиста мисли да би пост-петооктобарски српски режими чак и да су први признали самопроглашену независност Косова икада признали самопроглашену независност Републике Српске? Да ли верује да би Вучић то заиста учинио данас?

Нећу, за сада, улазити у стварне мотиве Милорада Додика да крене овом странпутицом по питању српског Космета, мада их слутим. Биће дана. И текстова. Али, три ствари знам.

Прва, да је Косовски завет  Рубикон за сваког Србина!

Друга је одговор на оно Додиково „следеће“ питање, ако може Косово зашто не може и Република Српска? Зато што је Косово случај „sui generis“. Случај „сам по себи“, Миле. Рекли су ти то бар хиљаду пута! И тачка, ако хоћемо у Европу – „А то нам је стратешки циљ“. 

И трећа је вапај Мајке Србије – Зар и ти сине, Додиче?! 

КАКО РАЗУМЕТИ САШУ ЈАНКОВИЋА?

Од када је почео да се бави политиком, у пар наврата, ухватио сам себе како се питам да ли је овај Саша Јанковић једна или три особе. Не оно као да је троглава аждаха, па једна глава бљује ватру на Вучића, друга сикће на Русију, а трећа би да прогута Српство, већ буквално три особе, са три главе, које споља изгледају слично (не чак ни исто), али у ставовима се битно разликују. И особе и главе.

Од пре два дана ситуација ми се донекле разбистрила. Нису, хвала Богу, три особе већ три личности које живе у једном телу. И оглашавају се кроз исту главу. Не, нећу да ми нико спочитива како мислим да је он психијатријски случај, тзв. „дисоцијативни поремећај личности“ јер у случају тог обољења увек једна личност доминира као да друге у том тренутку не постоје. То није то. Ово код њега је нешто друго. Он је три homo politicus-a у једном. И сви говоре у исто време. Зато Саша Јанковић није „психијатријски случај“ већ политички „феномен“.

Како то изгледа видели смо у његовом интервјуу који је пренела Бета, а који се углавном бавио статусом Косова. Он је прво лепо и јасно рекао оно што сви виде, да „оно што Александар Вучић представља као дијалог, није дијалог“(3) – као и да има корене у доласку Вучића на власт – „Оно што је Александар Вучић обећао за Косово, обећао је пре више година међународној заједници и сада само треба наводним дијалогом да дође до онога што је већ обећао да ће се урадити“(4).

Тешко да се овоме има шта приговорити. Ни са аспекта разложности, ни са аспекта патриотизма. Али, не лези враже. Одмах затим иде потпуно супротни став. Упитан да ли би да је председник Србије „потписом формализовао стање да је Косово независно“, Јанковић је казао да „никада неће потписати нешто што значи да је Косово независно од стране Србије, али да неће стајати на путу развоја Косова као демократске државе„(5).

О, Боже! Ко то да разуме. Тим пре што одмах иза следи реченица достојна искреног патриоте – „Нико од нас нема права да Србији остави мање него што је затекао“(6) и да Косово постане члан међународних организација јер ће – како је оценио – сви грађани од тога имати корист“(7).

И ко може разумети какав је, заправо, Сашин став. Ако каже да „никада неће потписати…“, како може да не стоји на путу „Косову као демократској држави“? А, ако већ сматра Косово за државу, и то демократску, зашто им онда не би потписао? И где он уопште у понашању Шиптара види неку „демократију“?

Или, ако „Нико од нас нема права да Србији остави мање него што је затекао“ како можемо допустити Косову да уђе у међународне институције као независна држава? И какву би то корист донело Србима на Космету, као грађанима?

Надам се да је јасно о чему говорим. Истовременом изношењу међусобно супротних ставова као подједнако валидних. Он би и да „призна“ и да „не призна“, и да „сачува“ и да „изда“.  Да нападне Вучића, али и да брани његову политику према Космету.

Али, приметићете исправно, то су два homo politicus-a, где је трећи?

Ма, ту је и он. Говорећи о Руско-српском хуманитарном центру Јанковић је казао да не разуме шта ће „хуманитарцима дипломатски статус“?(8) Беше ли то баш оно питање које је Брајан Хојт Ји препоручио српској јавности и њеној политичкој елити, и које је од тада већ два пута поставио високи СНС функционер и шеф наше скупштинске делегације у Парламентарној скупштини НАТО, Драган Шормаз?

Беше, нравно. А беше то и трећи homo politicus који живи у Саши Јанковићу. Онај који сикће на Русију…

И сва три у једном интервју. Па, анализирај ти ТО, аналитичару …

_______________________________

1. www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-beograd-tako-odluci-ja-nemam-nista-protiv-nezavisnosti-kosova-moje-pitanje-je-zasto-ne-moze-i-republika-srpska.html
2. Исто
3. www.nspm.rs/hronika/sasa-jankovic-vucic-navodnim-dijalogom-o-kosovu-namerava-da-sprovede-ono-sto-je-pre-vise-godina-obecao-medjunarodnoj-zajednici.html
4. Исто
5. Исто
6. Исто
7. Исто
8. Исто

Извор: Фонд Стратешке Културе