Косовски Срби нису без шанси

На недавном „историјском“ састанку у Београду лидера Србије и Албаније албански премијер је искористио могућност да наведе како је статус Косова, као независне земље већ решен. Рама је приметио да је „108“ земаља признало косовску независност као и Међународни суд правде. Ако по страни оставимо чињеницу да Међународни суд правде није „признао“ независност Косова, већ је само рекао да међународно право на то питање нема одговор, Рама је суштински у праву. Косовска судбина била је запечаћена онда кад је НАТО, без мандата Уједињених нација, те према томе – незаконито, двомесечним бомбардовањем окончао вишегодишњи конфликт између Србије и косовских Албанаца, а онда и ушао на ту територију.

Да кажем нешто о питању легалитета, с обзиром на то да се оно што се догодило са Косовом поново и поново појавило – последњи пут у интервенцији САД са савезницима у Сирији. Свака од 183 земље, колико их је потписало Повељу УН, обавезала се на различите елементе те повеље. Тиме су потписнице успоставиле међународно право између осталог (inter alia) и о питању интервенције у пословима суверених држава. Повељом су успостављена два и само два услова када се оружана сила може употребити против суверених земаља – онда кад је у питању непосредна самоодбрана и кад за то постоји одлука Савета безбедности УН. (Поглавље 8 дозвољава улогу регионалних снага, али само када их Савет безбедности одобри). Чланом 6 Устава САД утврђује се да ће „сви споразуми који су постигнути, или ће се постићи под влашћу Сједињених Држава, бити врховни закон земље“. САД су се међународним и својим законом обавезале да неће предузимати унилатералне акције против других суверених земаља осим у случају непосредне самоодбране. Тако су њене акције из 1999. године биле незаконите. Проглашење независности Косова 2008. године појавило се ван контекста резолуције Савета безбедности УН 1244, а међународна заједница то никада није per se санкционисала. Међутим, одлуке о признавању сецесије нису предмет међународног права – као што је и рекао Међународни суд правде – свака земља за себе одлучује да ли ће признати независност или не. Стога је јасно ко на терену може да победи, а 1999 је „победила” ОВК, уз незаконито саслуживање НАТО као своје војске.

Још од тада је интервенција НАТО нека врста игре из сенке. УН  су послале мировну мисију на Косово да управља њим све док силе интервенције званично не одлуче шта са њим да ураде. Силе интервенције игнорисале су оне одредбе резолуције 1244 које им се нису допале, попут тога да се резолуцијом Србији признаје суверенитет над овом територијом, те су тако 2008. одлучиле да Косову дају независност. УНМИК је урадио свој посао у вези са управљањем, а онда га пренео на Европску унију, која је пропала у скоро сваком могућем виду да нову државу постави на ноге и има функционалну, некорумпирану, вишенационалну демократију.

На чињеницу да им је сада саопштено да живе у другој држави, а не у оној у којој су рођени, Срби на Косову су реаговали на различите начине. Многи су отишли, а они који су остали јужно од Ибра, на крају су се прилагодили чињеници да су окружени Албанцима и препуштени себи самима (припадници међународне заједнице нису урадили ништа када је Приштина употребила силу како би их натерала на послушност). Срби на северу су се томе одупрли, и то још увек чине упркос очигледној одлуци српских владалаца да и њих препусте сопственој судбини.

ПИТАЊЕ ЗА СЕВЕРЊАКЕ

Садашња влада Србије везала је своје будуће постојање за пријем у Европску унију. Државна економија је у очајном стању и зависна је од даље помоћи из ЕУ и евентуалног чланства у њој. Упркос пореклу СНС као „националистичке странке“, она је суштински већ предала Косово како би испунила захтев из Брисела/Берлина за уређивањем односа Београда са Приштином. Приштина каже да жели пуно дипломатско признање из Београда у року од четири године, а Берлин и даље одбија да отвори било какво поглавље о пријему Србије у ЕУ све док Србија не уреди односе са Косовом. Докле год косовски Албанци не буду извршили потпуну инвазију севера, било која рационална српска влада ће, када је Косово у питању, без обзира на цену, учинити све како би остала на путу за Европску унију.

Остаје питање за север и северњаке – шта се њима тачно догађа? Све док није постало јасно да ће добити само минималну помоћ из Београда, руководство са севера је једноставно било одбијачки настројено. У том периоду изгубљене су неке од могућности којима се могла искористити иницијатива коју је понудила управа УНМИК – знам, јер сам био тамо – како би се нашло решење за нека погранична питања, којима би се успоставиле јасније линије између њих и Албанаца, а да се истовремено отворе канали којима би се на статусно неутралан начин уредили неопходни међусобни односи. Током тог периода већина севернокосовских Срба се није потрудила ни да прочита Ахтисаријев план. Ипак, недавно су се појавили знакови новог, млађег и прагматичнијег вођства. Они су окренути ка континуираној улози УН и моделима којима би се спровеле Ахтисаријеве одредбе уз, на пример, јужнотиролски модел, како би обезбедили безбедно и сигурно окружење за Србе на северу и на југу – да остану на Косову.

Европска унија је још увек „испод задатка” тиме што је Оливер Ивановић остављен у затвору уместо да обавља своју улогу – пошто он, од када га ја познајем, служи својој заједници, користећи мирна политичка средства. (Иронично, исти они који су због своје интервенције на првом месту поступили незаконито, изгледа да Оливера сада држе као оног ко је одговоран. Чак је и магазин The Economist то приметио.) И поред тога, јасно је да судбина косовских Срба остаје у њиховим рукама. Београд ће очекивано признати Косово, било за четири или 20 година. Релевантни делови Ахтисаријевог оквира остају, док припадници међународне заједнице не могу, а сумњам и да ће, дозволити Албанцима било какве нове епизоде потпуног етничког чишћења. Ови фактори обезбеђују контекст за паметно и заједничко планирање, те акцију коју ће предводити косовски Срби. Carpe diem.

Џерард М. Галучи је пензионисани дипломата из САД и миротворац УН. Као представник САД био је ангажован на решавању сукоба у Анголи, Јужној Африци и Судану, и био директор унутрашњих послова САД при Већу за националну безбедност. Од јула 2005. до 2008. године био је регионални представник УН за Митровицу а од новембра 2008. до јуна 2010. и шеф мисије УН у Источном Тимору. Сада ради као независтан консултант.

Извор: КоССев