Монолог о Косову

Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди,
И Сербље возбуди

(Доситеј Обрадовић)

На Тргу Републике у Београду, на великом протесту против најаве потписивања тзв.“Бриселског споразума“ 6.априла 2013.године (дакле у време владавине, тада,  Првог потпредседника Владе – господина Вучића) изјавио сам:

„Наша власт има проблем да се одлучи, али то није онај проблем на који ми мислимо, они су одлуку већ донели, њихов проблем је само да то саопште народу а да народ поверује да су учинили све што могу да га одбране. Ми им то допустити нећемо. А њима и њиховим налогодавцима ћемо поручити оно што је Његош рекао „Спуштах се ја низ ваше уже, умало се уже непретрже, углаву ми памет ућерасте од тада смо виши пријатељи“[1]

Ни данас, пет година касније не одступам од тада изречених речи. Лични режим једног човека који се формално представља као коалициона власт политичких партија међу којима су СНС и СПС „најутицајније“ не води политику већ медијску кампању у којој се не презентују политички ставови и води политика, већ врши стална пропаганда и медијска манипулација. Основни „производ“ који се продаје је утисак а не резултат. Уколико се стварност разликује од пропагандом представљене слике „тим горе по стварност“. Тако имамо орвеловску ситуацију у којима су сва наша министарства „Министарства среће“ која покушавају да нас увере како нам иде толико добро да је то просто непријатно.

У суштини, власт у Србији (оличена у једном човеку) је већ донела своје одлуке које воде разарању државног јединства, оспоравању територијалног интегритета и урушавање демократских институција. Све што јој је преостало је како да образложи због чега је то морала да уради и зашто је то најбоље решење за Србију[2]. Коначно решење, које нам се припрема, није спорно јер је оно плод дуготрајног и систематског деловања у једном правцу. Спорно је само како медијском кампањом убедити грађане Србије да је то највише што се могло „извући“ и како је то заиста одлично јер ће нам после тога сванути на путу ка некој новој утопији.

У оквиру припреме српског народа да прогута ову велику манипулацију, информације се „пасирају“ и „заслађују“. Један од маневара у том правцу је и тзв.“унутрашњи дијалог“. У начелу, дијалог[3] подразумева две стране што у дијалогу о Косову и Метохији није случај. Председник је покренуо дијалог не да би чуо противречне ставове и аргументе већ да би добио подршку свом ставу, који још увек није изнео али је више него очито да ће бити на штету Србије и Срба на Косову и Метохији. У дијалогу, тежиште није на ставовима и аргументацији већ на продавању утиска како се „мукица“ бори али „не може сам“, како су се сви заверили прозив њега а он „јадан“ мора све сам да ради[4].

Минимум који би власт морала да учини је, уколико јој је макар мало стало до дијалога и мира у земљи и заиста жели прави а не „фингирани“ дијалог, да обезбеди на РТС као јавном сервису који припада свим  грађанима (па и онима који не деле мишљење Председника) а који тај јавни сервис финансирају таксом и издвајањем у буџет да макар једном седмично добију прилику да изнесу своју аргументацију.

Нажалост, стиче се утисак, да је много оних који су већ преведени у стање малодушности и у ствари желе да буду изманипулисани. Они ће се претварати „као да не схватају да се спрема издаја“ да би се накнадно могли љутити на политичаре „који су их као преварили“. Тако пустимо друге да почине издају а ми се после тога правимо као да нам је због тога тешко а никакву одговорност не видимо у свом пасивном понашању. Као да не знамо да ће референдумско питање бити, на пример, „Да ли сте за мир и стабилност и против рата уз постизање споразума са Приштином“. Па ти стисни петљу и изјасни се за „нестабилност и рат“.

Или би, као што је неко предложио, пре гласања на изборима или на референдуму требало организовати тест опште информисаности за потенцијалне гласаче. Онај ко продаје глас за џак брашна очито не зна шта значе избори и какве су последице и питање је да ли је уопште достојан тог демократског права и обавезе.

Историја нас учи да Срби, вођени својим индивидуализмом и ирационалношћу нису анестезирани и умртвљени као што неки верују. Данашње генерације су потомци оних за које је пре једног века немачки фелдмаршал Аугуст Макензен упућујући трупе на српски фронт, рекао: „Ви не полазите ни на  италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе“. Управо је позивајући се на успехе „овог малог непријатеља“ након пробоја Солунског фронта, генерал Лудендорф у јесен 1918.године препоручио да се обуставе даља непријатељства јер је постало јасно да Немачка не може добити рат. У дијалогу који се не води, ко ће говорити у име тих генерација?

Варају се они који покушавају да нас присиле на национално неприхватљива решења манипулишући једном уморном и једном успаваном генерацијом. И пре једног века су младост Србије, ону која је победоносно завршила Први светски рат, оптуживали да их је „захватила западњачка река и да им се душе опасности плаше[5]“.

Јер много је оних у Србији који знају да ако се не боримо за Дечане и Грачаницу, за Газиместан, за сваку српску напаћену душу на Косову и Метохији  зар је могуће да ћемо се борити да одбранимо нечију напљачкану имовину, њихове привилегије и станове у кругу „двојке“.

_____________________________

Одреднице:

[1] ПРОТЕСТ ДВЕРИ ТРГ РЕПУБЛИКЕ 6 АПРИЛ УЖИВО, https://www.youtube.com/watch?v=7mIHzz9NR2g ; од 1:22:45 до 1:23:23

[2] Много би лакше било објаснити због чега је то најбоље решење за интересну групу на власти.

[3] Дијалог,(од старогрчког „Dialogos”што значи разговор) представља вођење разговора и противразговора између две или више особа. Његова супротност је монолог.

[4] Као у најтврђим тоталитарним режимима свако ко не дели став „вође“ део је „удруженог злочиначког подухвата“ а „вођа“ чак и од својих највернијих сарадника и следбеника захтева потпуна овлашћења за доношење одлука јер „он зна најбоље“.

[5] Милан Ракић, „На Газиместану“

Извор: Аналитички форум