Na Kosovu vođe ne biraju glasovi već nevolje

Paničnu kampanju da se po svaku cenu izađe na predstojeće lokalne izbore, koju po srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji sprovode beogradski zvaničnici, mogao je da osmisli samo neko ko nimalo nije upoznat sa stanjem na terenu. „Morate da izađete na glasanje 3. novembra, kako izvršna vlast na lokalu ne bi otišla u pogrešne ruke“, unedogled ponavljaju zagovornici izbora, među koje se nedavno svrstao čak i patrijarh srpski Irinej; ali, takva poruka je u potpunoj suprotnosti sa iskustvima kosmetskih Srba iz proteklih 14 godina, a naročito sa iskustvima stanovništva iz četiri severne opštine, čije konačno slamanje i predstavlja prvenstveni cilj predstojećih izbora.

Ako su stanovnici četiri nepokorne opštine išta naučili od 1999. naovamo, to je da ništa ne počinje niti se završava izborima. Ostatak planete možda i može da živi u sanjarenju da glasanje za „prave ljude“ rešava ove ili one nevolje, ali narod iz Severne Mitrovice, Zvečana, Zubinog potoka i Leposavića svestan je da puki izbori nikada ne donose suštinsko poboljšanje, ma ko na njima odneo pobedu. Taj narod, u krajnjem slučaju, svojim očima vidi da predvodnike koje sledi nisu iznedrili nikakvi izbori, već snalaženje u zajedničkim tegobama i posvećenost zajedničkim ciljevima.

U predvodnike srpskog naroda na severu Kosova i Metohije, najpre spada dr Marko Jakšić, ortoped po struci i narodni poslanik Demokratske stranke Srbije u Skupštini Srbije. Jakšić je neko čije su liste na izborima u Severnoj Mitrovici, održavanim u poslednjih 14 godina, imale vrlo promenljivu sreću, što je sasvim razumljivo ako se uzme u obzir da naklonost svoje stranke nije imao baš uvek, a naklonost beogradskog režima nije imao nikada. Nepopustljiv u stavu da se nasilnicima iz Prištine, Brisela i Vašingtona ne smeju činiti nikakvi ustupci, Jakšić se naprosto nikada nije uklapao u „evropsku viziju Srbije“, kojoj zvanični Beograd u manjoj ili većoj meri robuje još od petooktobarskog prevrata, i to se neminovno odražavalo na njegova izborna postignuća, za koja skoro nikada nije mogao da računa na novčanu ili kakvu drugu podršku iz prestonice. Marku Jakšiću, međutim, izbori nikada i nisu bili neophodni kako bi potvrđivao ulogu narodnog predvodnika. On je to zvanje pre svega zasluživao samim delovanjem u kriznim slučajevima i vanrednim stanjima, kakva su se u četiri severne opštine smenjivala kao na traci.

Narod, naročito u severnom, srpskom delu Kosovske Mitrovice, savršeno dobro zna da je, primera radi, Jakšić bio taj koji je svojevremeno sprečio povratak šiptarskih kadrova u Mitrovačku bolnicu: iako je bio izložen snažnim pritiscima na ličnoj osnovi (međunarodni predstavnici optuživali su ga da je odgovoran za podelu grada i pretili mu da će upravo on biti glavni krivac za sve posledice mogućih budućih sukoba), Jakšić je bio uporan u tome da se ne može raditi samo na povratku jednih (Šiptara) dok se nastavlja sa besprizornim proterivanjem drugih (Srba). Tim je na sebe navukao gnev zapadnih moćnika u pokrajini, kao i Prištine, ali je zato svojim sunarodnicima pokazao da na njega i njegovu odlučnost mogu uvek da računaju. Zbog toga, između ostalog, prljava kampanja koju je protiv Jakšića u više navrata sprovodila pro-evropska beogradska TV stanica B92, naročito preko zlokobnog serijala „Insajder“, nije urodila plodom. U toj kampanji je Jakšić bio – nevešto i prostački, ali vrlo glasno – optuživan za nikada dokazane, pa ni pokazane, novčane zloupotrebe, ali je u četiri severne opštine maltene nemoguće naći osobu koja je u takve optužbe poverovala.

Koliko je Jakšićev ugled velik, govori i odnos koji prema njemu imaju politički protivnici. A takvih je političkih protivnika sve manje, pošto mnogi koji su se do juče suprotstavljali Jakšiću sada prihvataju istu politiku nepopuštanja koju i on zastupa, te je uz njega i sprovode. U takve spada Radenko Nedeljković, načelnik Kosovsko-mitrovačkog okruga, koga je na taj položaj svojevremeno, pre dve godine, postavila njegova matična Demokratska stranka, stožer zapadnog uticaja u celoj Srbiji. Nedeljković je pokušavao, a do leta 2011. godine uglavnom i uspevao, da bude veran i odan stranci koja ga je postavila, a da istovremeno radi na dobrobit naroda iz okruga koji mu je poveren (u njegov okrug, inače, spadaju četiri nepokorene opštine). Kada su, međutim, snage Hašima Tačija pokušale da upadnu na sever pokrajine i postave svoje jedinice na „granični prelaz“ između Kosova i Metohije i ostatka Srbije, izbili su već poznati nemiri i sukobi, koji su ubrzo ishodovali barikadama širom severnog dela pokrajine. Tadašnji beogradski režim, oličen u predsedniku Borisu Tadiću, najpre je prećutno bio stao iza Srba, ali je ubrzo, čim je osetio priliku da može da zaradi jeftine političke poene na omiljenim mu Zapadu, okrenuo leđa sopstvenom narodu i počeo da vrši strahovit pritisak da se barikade uklone.

Nedeljković više nije mogao da zadovolji obe strane i morao je da izabere kome će da se prikloni: režimu koji ga je postavio, ili narodu kojem je postavljen da služi. Odlučio se za ovo drugo, što je izazvalo ogromno iznenađenje, jer Tadićev režim do tada nije nailazio na otpor u sopstvenim redovima, naročito ne na osetljivim pitanjima kao što je kosovsko-metohijski zaplet. Kako bi izbegao bilo kakve nedoumice oko toga gde se svrstao, Nedeljković je sasvim nedvosmisleno i javno istupio protiv Borka Stefanovića, ličnog Tadićevog izaslanika za sva kosmetska pitanja i šefa beogradskog tima za pregovore sa Prištinom, nazivajući njegove dogovore štetnim po Srbiju i Srbe na Kosovu i Metohiji. Kasnije je nastavio da se udaljava od Tadićeve politike prema pokrajini, a približava Marku Jakšiću, sa kojim danas najbliže sarađuje. Zbog toga Nedeljković važi za jednog od pravih predvodnika kosmetskih Srba u ovom trenutku, iako ga, kao ni Jakšića, do takvog ugleda nisu doveli nikakvi izbori.

Naravno da među srpskim predvodnicima na Kosmetu ima i onih koji su do uticaja došli preko izbornih uspeha. U takve se mogu ubrojati Slaviša Ristić, predsednik opštine Zubin potok, zatim Dragiša Milović, predsednik opštine Zvečan, te Dobrosav Dobrić, zamenik predsednika skupštine opštine Zvečan i jedan od vođa Privremene skupštine Kosova i Metohije – prva dvojica su istaknuti članovi Demokratske stranke Srbije, a treći Srpske radikalne stranke. I za njih, međutim, važi isto pravilo kao i za Jakšića i Nedeljkovića: ugled su stekli zalaganjem i delima, a ne političkom pripadnošću. Da je to tačno, najbolje pokazuje primer Slaviše Ristića, u čiju su odbranu skočili meštani kada mu je u kancelariju nasilnički upao Marko Knežević, jedan od službenika Kancelarije za Kosovo (kojom direktoruje Aleksandar Vulin i koja, uprkos svom nazivu, isključivo služi trenutnom beogradskom režimu, tj. Aleksandru Vučiću koji je svog imenjaka Vulina i postavio tu gde jeste): korpulentni Knežević je, kažu, s vrata počeo da viče na Ristića, ali su se meštani, čuvši za taj ispad, u roku od nekoliko minuta okupili ispred Ristićeve kancelarije noseći sekire u rukama i „zamolili“ Kneževića da napusti njihovu opštinu i da se vrati tek kada nauči da se ponaša pristojnije.

Na sličnu odanost nailazi i Milović u Zvečanu, gde su opštinski radnici u više navrata odbijali da se pomire sa njegovom smenom, dirigovanom iz Beograda, te odbijali poslušnost naprečac postavljenim novim lokalnim vlastima, koje su postavili Vučić i Vulin.

Takva odanost stanovništva, koju uživaju navedeni pojedinci, ne zaslužuje se izborima i izbornim rezultatima, već samo opipljivim zaslugama i držanjem u kriznim stanjima. I zbog toga je naredbena poruka koju Beograd uporno šalje kosmetskim Srbima – da moraju da glasaju na predstojećim lokalnim izborima inače će im se nebo sručiti na glavu – uskraćena za ma kakav smisao u kosmetskoj zbilji. Čak i da nije reč o izborima koje je raspisala samozvana predsednica „Kosove“ Atifete Jahjaga (manekenka nakaznog shvatanja rodne ravnopravnosti, kojem je Priština pribegla ne bi li delovala što savremenije), stav da ishod nekakvog glasanja može tamošnjem stanovništvu da odredi buduće vođe zapravo je u suprotnosti sa celokupnim iskustvom, stečenim u borbi za očuvanje srpske državnosti na Kosovu i Metohiji.

Srbiji odano stanovništvo iz četiri severne kosmetske opštine dobro zna kakve su im „lidere“ iznedrili izbori: jedinke poput Krstimira Pantića, bivšeg gradonačelnika Kosovske Mitrovice. Trenutno Vulinov zamenik u Kancelariji za Kosovo, a inače glavni čovek Srpske napredne stranke u severnom delu Mitrovice, Pantić je hodajuća opomena kako izgledaju kadrovi kojima legitimitet počiva isključivo na izborima i izbornim kombinatorikama. Mada iza njega stoji najmoćnija beogradska stranka, Pantić je čovek čiji je ugled u matičnoj Mitrovici toliko ništavan da je morao da plaća momke sa strane, tj. iz Zvečana, da mu pod okriljem noći lepe predizborne plakate po gradu (plakati, naravno, ni jutro nisu dočekali, koliko su munjevito bili pocepani čim su Pantić i njegovi plaćenici obavili posao).

Glasači iz četiri severne opštine, dakle, lako mogu da uporede „lidere“ stasale na izborima, sa pravim narodnim predvodnicima poput Marka Jakšića, u čiju se reč zaklinju čak i njegovi politički protivnici (u šta se pisac ovih redova nebrojeno puta uverio u samoj Mitrovici, gde su, na primer, čak i pripadnici Demokratske stranke bili ogorčeni zbog kampanje koju je njihova stranačka centrala vodila protiv Jakšića), ili poput Dragiše Đokovića, bivšeg narodnog poslanika takođe DS-a, koji je proletos napustio stranku upravo zbog njene pogubne kosovske politike, u kojoj je DS oduvek bila pobornik svega ovoga što u pokrajini trenutno sprovode SNS i SPS. Nikakvo glasanje ne može navesti stanovništvo da smetne sa uma da su poverenja dostojne samo one vođe koje se dokažu kroz istinske izazove. Ostatak planete možda može da zanemaruje tu istorijsku činjenicu, ali Srbiji odano stanovništvo sa severa Kosova i Metohije nema takav luksuz.

Izvor: Fond Strateške kulture