Narod želi srpski a ne „američki kosovski paket“

Nakon 19 godina od agresije na SR Jugoslaviju i okupacije Kosova i Metohije od strane NATO pakta, SAD bez imalo srama nude „kosovski paket“, kojim bi vlast u Srbiji legalizovala posledice agresije, priznala lažnu državu Kosovo i odrekla se duhovnog središta i bića srpskog naroda za sva vremena. Vlasti od 2000. godine su srljale, verovale Zapadu i suštinski obmanjivale narod da ga vode u „svetlu evropsku budućnost“, a sada je došlo vreme „realizacije ucene ili konačnog dogovora“. Dugo se politički i medijski pripremalo ovo vreme „pronalaženja rešenja“ za Kosovo i Metohiju u režiji SAD i EU. Narod je u neverici slušao da u Briselu pregovaraju predstavnici „Beograda i Prištine“, da je postignut nekakav Briselski sporazum, koji je suprotan volji naroda.

Posle nasilnog „uguravanja“ naroda sa severa Kosova pod vlast lažne države Kosovo, uspostavljanja carine, „integrisanog upravljanja granicom“, preuzimanja sudstva, elektroprivrede, pljačkanja imovine Kosova i Metohije i rasprodaje eksponentima iz SAD koji su na sve načine učestvovali u agresiji i okupaciji Kosova i Metohije, kao i u proglašenju lažne države Kosovo, kroz pregovore se došlo do kraja, i sad vlast u Srbiji treba da obavesti narod šta to „nude SAD“, te da su posledice neprihvatanja „ogromne“. Pored predloga i „kosovskog paketa“, SAD govore bez uvijanja i bezobzirno o posledicama, ukoliko vlast i narod ne budu „razumni da prihvate i sprovedu zacrtana rešenje“.

Srpski narod nikada nije voleo ucene i ultimatume, ma od koga oni dolazili i nije pitao za cenu kada brani svoje svetinje, slobodu i budućnost pokolenja. Oni koji nude „kosovski paket rešenja“ očigledno poznaju samo političare, cene njihove navike i sklonosti a ne i srpski narod. Njihov „kosovski paket“ je isuviše težak i sraman, i srpski narod ga neće nikada prihvatiti, bez obzira da li će se vlast ponašati odgovorno, u skladu sa Ustavom i većinskom voljom naroda.

Posledice NATO agresije 1999. godine koje nisu još zalečene i sanirane su ogromne, veoma bolne i narod ne podržava rešenje koje se želi nametnuti pretnjom i nasiljem.

NATO pakt nije ni u kom smislu nadoknadio štete koje je izazvao agresijom 1999. godine, ubijanjem nedužnih, razaranjem civilnih naselja, objekata infrastrukture, radiološkom i hemijskom kontaminacijom skoro celog područja Srbije, progonom i raseljavanjem stanovništva sa Kosova i Metohije, razaranjem industrije na širem području Srbije, odlaskom u svet mladih obrazovanih kadrova i sl. Sav taj zločin nije dovoljan, nego se još traži saglasnost i pristanak na amputaciju oko 17 odsto državne teritorije. Srbija je jedina država u Evropi od koje se tako nešto traži nakon Drugog svetskog rata.

Sveukupne posledice agresije država Srbija, zbog pritisaka i ucena Zapada, nije još sabrala i stavila na papir a kamoli da je pokušala da ostvari prava pred međunarodnim i nacionalnim sudovima za štetu koja je pričinjena privatnim i pravnim licima.

Materijalna šteta nastala samo razaranjem procenjena je na preko 100 milijardi dolara. Kada se uzmu i saberu ostale procenjene štete i naknadne posledice pričinjene privredi, stanovništvu, obolelim od posledica zračenja i hemijske kontaminacije vazduha, vode i zemlje, odlaska mladih visokoobrazovanih kadrova, dolazi se do ogromnih nenadoknadivih šteta koje menjaju budućnost potomstva, tako da je bilo kakva priča o bespovratnim „donacijama“ koje daju pojedine države NATO nerealna, netačna i u funkciji medijske propagande i „šargarepe“ koju Zapad decenijama nudi srpskom narodu. Da postoje objektivne međunarodne institucije koje bi obavezale države koje su težišno sprovodile agresiju, Srbija bi danas živela daleko bolje i ne bi bila u poziciji taoca da joj države Zapada daju nepovoljne kredite, nakon razaranja privrede i pljačkaške privatizacije.

Agresija na SR Jugoslaviju, po mišljenjima mnogih zapadnih političara i generala, bila je istovremeno i „eksperimentalni rat“ koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, priprema svoju avijaciju za napade u složenijem borbenom prostoru i protiv velikih sila koje mu stoje na putu, jer je nadmoćnost bila velika i postojala je disproporacija u odnosu snaga. Bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu, a NR Kini da vidi šta je može snaći ako se nađe na putu američkih strateških interesa na Dalekom istoku. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba …[1]

Bombardovanjem kineske ambasade poslata je još jedna dodatna poruka Kini, da shvati da je NATO, pre svega SAD „neobuzdani gospodar života i smrti“ i da može globalno i unilateralno vojno da deluje. Pianje Kosova i Metohije jeste prvenstveno problem Srbije, ali istovremeno treba da bude pitanje i problem Kine i Rusije i svih drugih slobodoljubivih država sveta, koje se protive nasilju u međunarodnim odnosima. Normalno bi bilo da upravo te dve velike sile ponude kineski i ruski „kosovski paket“, te da se na taj način dođe do što objektivnijeg i obostrano prihvatljivog rešenja.

Osiromašeni uranijum već godinama uzima danak u Srbiji, tvrdi veliki broj medicinskih stručnjaka. Tome u prilog idu činjenice utvrđene statistikom i međuzavisnošću zračenja i kontaminacije životne sredine sa porastom obolevanja i umiranja stanovništva od različitih vrsta malignih bolesti. Doktor Slobodan Čikarić, profesor Medicinskog fakulteta i radiolog u Beogradu, tvrdi da, prema višegodišnjim istraživanjima, apsolutno postoji veza između povećanog broja malignih oboljenja u Srbiji i osiromašenog uranijuma koji je NATO bacio na našu teritoriju:

 „Bugari i Grci su merili zračenja tokom ratnih dejstava – marta, aprila, maja 1999. godine, i utvrdili da je zračenje povišeno za 20-30 odsto. Prema tome, oni koji tvrde da se ta prašina nije širila sa teritorije Kosova i Metohije, bili su u zabludi, i zašto to tvrde ne znam … od 2001. do 2010. pratili smo kretanje malignih tumora u Srbiji i utvrdili da je stopa incidencije (broj novodijagnostikovanih slučajeva raka u definisanoj populaciji) rasla dva odsto godišnje. Ona je 2010. bila veća za oko 20 osto u odnosu na 2001. Ta stopa rasta od dva odsto je četiri puta brže rasla nego u Nemačkoj, Švedskoj, Engleskoj, a u SAD je u isto vreme opadala za 0,6 odsto godišnje“, kaže prof. Čikarić, predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.[2]

Stopa mortaliteta od malignih tumora, je rasla 2,5 odsto godišnje tako da je 2010. godine za 25 odsto bila veća nego 2001 – centralna Srbija i Vojvodina su imale 330.000 novoregistrovanih i 180.000 umrlih. Čikarić tvrdi da je jedino moguće objašnjene da je stigla radioaktivna prašina sa Kosova i Metohije ne samo na centralnu Srbiju, već celu zemlj i određene delove Balkana. Mi imamo najveću stopu mortaliteta, umiranja, od malignih tumora u Evropi. Što se tiče stope incidencije, nismo na prvom mestu u Evropi, ali kako se sve to dešavalo, i u kojoj meri je uranijum uticao da se to dešava, to je bitno“, dodao je Čikarić.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je za 15.000 – 33.000 obolelih od raka kriv osiromašeni uranijum, a umrlih od 10.000 do 18.000. U muškoj populaciji rak pluća je na prvom mestu, a u ženskoj rak dojke. Čikarić kao primer navodi i slučaj italijanskih vojnika. „U Bariju u bolnici piše – svi koji su iz bilo kog razloga boravili na Kosovu i Metohiji da se podvrgnu pregledu. Od 558 italijanskih vojnika, 47 je umrlo, a svi su bili na Kosovu, tri puta“.[3] To je deo „kosovskog paketa“ o kome SAD, NATO i EU nisu nikada progovorili ni reč a kamoli da su hteli da razgovaraju o obeštećenju.

„Milosrdni anđeo“ odnosno „Crni đavo“ kako bi ga mnogi Srbi nazvali, od kada je došao na Balkan, uneo je haos i nemir. I sada, nakon 19 godina, još uvek, kako navode stručnjaci, osećamo njegove posledice, a što je najgore, verovatno će ih osećati i pokolenja.

Godinama unazad najviše se govorilo o dejstvu osiromašenog uranijuma iz NATO bombi i projektila na zdravlje stanovništva u Srbiji, ali znatno manje se govorilo o drugim štetnim efektima i „hemijskom ratu“ koji je vođen bombardovanjem mnogih hemijskih postrojenja. Mirjana Anđelković Lukić, koja je tokom bombardovanja imala u uvid u materijale i supstance koje je NATO koristio u svojim bombama tokom 1999. godine, ističe da se tada vodio specifičan „hemijski rat“:

„NATO alijansa je birala mesta koja će bombardovati, to su uglavnom bili naftni i benzinski rezervoari, s tečnim gasom, rezervoari s opasnim hemijskim sirovinama koje su služile za preradu plastičnih masa, trafostanice u kojima je bio piralen koji spada u karcinogene, mutagene i teratogene supstance. Goreo je piralen na otvorenom što je u Evropi nezamislivo, jer su svi proizvodi sagorevanja piralena izuzetno toksični. Nije sav piralen izgoreo, već se velika količina tog uljanog otrova izlila i otišla u nadzemne vode koje je zagadila, ali isto tako i podzemne. On je teži od vode i pada na dno, pri tom je slabo rastvorljiv i za sva vremena ostaje na dnu reka ili u podzemnim vodama trujući ih“, rekla je Mirjana Anđelković Lukić.

Planski i smišljeno su gađana postrojenja hemijske industrije i skladišta gotovih proizvoda. Bombardovani su objekti i hemijska postrojenja u: Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču, Kruševcu, Kragujevcu, kao i sve fabrike namenske proizvodnje. U pančevačkoj „Petrohemiji“ namerno je gađan rezervoar sa monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se masovno koristi za izradu plastičnih masa (polivinilhlorida – PVC) i koje je vrlo toksično i kancerogeno.

Godinu dana posle bombardovanja, i otprilike toliko od kada su radnici EPS-a čistili dalekovode na koje su bačene kasetne bombe sa „ugljenim vlaknima“, 36 mladića koji su na tome radili su umrli, tvrdi Mirjana Anđelković Lukić. Ona objašnjava da se elektroprovodljiva vlakna koja su bacana na naše energetske sisteme sastoje od silicijum dioksida i metalnog aluminijuma kojim su ta vlakna presvučena. Čišćenje se vršilo mehanički, primitivno, metlama, kao što su radili mladići iz EPS-a, koji su oboleli i stradali. Kada se uzmu u obzir sve bombe koje su pale na teritoriju Srbije, ali i mete koje je NATO gađao, može se zaključiti da je agresija NATO pakta na SRJ imala sve efekte hemijskog rata koji su izazivani namernim gađanjima hemijskih postrojenja, rezervoara i skladišta.

Očigledno je da je minuli rat imao više ciljeva, za agresora jednakih po važnosti, ali je za nas najstravičniji onaj koji se odnosi na ugrožavanje života i zdravlja čitavog jednog naroda na ovim prostorima. Agresija na SRJ prouzrokovala je velike patnje i pogibelj naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo jednu od najvećih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope, čije će posledice osećati i buduće generacije.[4]

Planeri i piloti SAD koji su uzeli najveće učešće u okviru NATO agresije nikada nisu odgovarali za počinjene zločine. Naprotiv, taj rat su mnogi političari i generali SAD shvatili kao priliku da se enormno obogate za kratko vreme. Penzionisani general SAD Vesli Klark, koji čeka dobijanje licence za eksploataciju uglja na Kosovu i Metohiji, ne uspeva da zaokruži baš sve aspekte poslovanja. Klark, kao bivši komandant NATO-a za Evropu, i njegova firma „Enviditi“, kojoj je vlada NATO države Kosovo dala licencu za iskopavanje lignita za proizvodnju tečnog goriva i gasa, ceni da je to zaslužio zločinom koji je počinio nad srpskim narodom. Ako tome dodamo da se Kosovo nalazi na petom mestu u svetu po rezervama lignita, onda je jasno o kom planiranom profitu se radi. Rasprodaja prirodnih resursa Srbije na Kosovu i Metohiji jeste pljačka, o kojoj vlast Srbije ne govori dovoljno niti pokreće to pitanje pred međunarodnim institucijama.

Pri tom, gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje prostire se upravo na Kosovu i Metohiji, a ukupna vrednost se procenjuje na minimum 1.000 milijardi dolara. Beogradski list „Ekonomist“ 2008. godine objavio je da odvajanjem Kosova država Srbija gubi najmanje 85 milijardi evra, koliko vrede rezerve uglja lignita, ali i 50 miliona tona cinka i olova, što vredi oko osam milijardi evra.

Stručnjaci Svetske banke procenili su, sa druge strane, da rudno bogatstvo na jugu Srbije „vredi znatno manje“, odnosno 13,5 milijardi evra, ali da bi te rezerve mogle da budu eksploatisane 200 godina. Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koja se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohija, takođe su impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Osim Klarka, na Kosmetu su kroz razne investicije prisutni i Medlin Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD, ali i bivši zamenik šefa Umnikove administracije Džok Kovi. Njene poslove, to jest, poslove njene firme na Kosovu vodi brat Hašima Tačija, Ganup Tači. On pod kapom „tursko-američkog“ konzorcijuma ulaže i u infrastrukturu, a najviše u izgradnju puteva. Na čelu tog konzorcijuma se nalazi Amerikanac Džok Kovi, bivši zamenik šefa Unmika na Kosovu. Taj konzorcijum, delom preko firme Tačijevog brata, obrće sredstva i u energetici, odnosno, prodaji struje. Pored toga, angažovani su na izgradnji autoputa od granice sa Albanijom do Merdara. Zato je jasno zašto ministarka Zorana Mihajlović lobira, protežira i čini sve da se što pre izgradi autoput Niš-Merdare i otvori prozor u svet Albancima o trošku građana Srbije. Taj autoput je „prioritetniji“ za nju nego mnogi drugi pravci u Srbiji i prema R. Srpskoj. Šta reći drugo nego da je to sramno. Olbrajtova posluje i sa srednjim Tačijevim bratom, preko firme „Odeteljon“, čija je glavna delatnost trgovina građevinskim materijalom. Ta firma snabdeva sve firme koje grade puteve ili zgrade, odnosno, naselja po Kosovu. Firma „Bilding Ilirija“ bavi se izgradnjom stambenih kompleksa širom Kosova, a partner joj je američko-turska kompanija „Bechtel Enka“, koja takođe ima veze sa Olbrajtovom.[5]

Navedeni podaci govore o prirodi mafijaških veza bivše administracije SAD i kosovskih terorističkih centara moći i lažne države Kosovo. Kada se tome doda baza BONSTIL i geostrateški interesi SAD u Evropi i regionu, jasno je otkud takav „KOSOVSKI PAKET“.

Ako SAD kao vodeća sila u okviru NATO pakta koja je izvršila agresiju na SR Jugoslaviju 1999. godine podnosi „kosovski paket“, valjda Rusija i Kina mogu podneti svoje predloge i uključiti se u proces rešavanja Kosmetske krize. Amerika smatra i dalje da može da radi šta got hoće, da nekažnjeno krši međunarodno pravo, ubija, razara bez ikakve kazne i osude i da na kraju otima deo teritorije države Srbije. Licemerje je još veće kada se zna da traže da se vlast Srbije sa tim saglasi iako je to suprotno Ustavu R. Srbije i volji naroda. Ako je i od Amerike, previše je.

Ako vlast u Srbiji postupi suprotno Ustavu, onda se mora suočiti sa voljom i besom naroda, kao i sa zakonom kada dođe do promene vlasti. Problem Srbije danas jeste što i u opoziciji ima jedan deo stranaka čiji su program i delatnost protivustavni i koje bi davno priznale lažnu državu Kosovo. Očekivati je da će se na pitanju Kosova i Metohije narod „osvestiti“ ubrzano i da će naći način da se otarasi svih onih političkih stranaka koje su pomogle ili pristaju na izdaju Kosmeta. Sve stranke koje su javno zagovarale predaju Kosova i Metohije postale su minorne i društveno beznačajne. Narod i građani Srbije će se brzo prestrojiti i podržati one stranke, u opoziciji i na vlasti, koje ne daju saglasnost na predaju i izdaju Kosova i Metohije. „SRPSKI PAKET“ jeste Ustav, međunarodno pravo, dogovor, kompromis, referendum i volja naroda. Donošenje odluka mimo Ustava i volje naroda jeste put u haos, beznađe i neizvesnost sa teškim posledicama.

IZVORI

[1] https://www.blic.rs/vesti/svet/sokantna-izjava-generala-nato-o-bombardovanju-1999-godine/p03fvhy

[2] http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-Cikaric.html

[3] http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-Cikaric.html

[4]http://mondo.rs/a972899/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999-vodjen-specijalan-hemijski-rat.html

[5] https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201609151108130959-kosovo-metohija-vesli-klark-ruda-pljacka-srbija1/

Izvor: Analitički forum