Нема поделе Косова и Метохије – одговор Стивену Мајеру

Када би се рангирали сви амерички спољнополитички коментатори по њиховом реализму, поштењу, интегритету и здравом размишљању, мало њих би могло да се пореди са др Стивеном Мајером, дугогодишњим аналитичарем ЦИА и професором политичких наука на престижном Универзитету националне одбране у Вашингтону. Да су његове препоруке усвојене током последњих четврт века, свет, а поготово Европа, би био много бољи него што је постао захваљујући слушању савета инфериорних умова и мањкавих личности које су у стварности усмеравале америчку политику.

Др Мајер је недавно, за београдски часопис Недељник,[1] написао критику приступа Владе Србије преговорима са „Косоварима“ (прилог овом тексту) о судбини Срба у окупираној покрајини Косово и Метохија. Његове констатације о томе зашто је садашњи приступ непродуктиван и супротан интересу Србије и Срба на Косову су у потпуности тачне. Међутим, алтернатива коју он предлаже – да би Београд требало да иницира потпуно нову рунду преговора, с циљем етнички засноване поделе покрајине (суштински, дуж реке Ибар) – је, по мом мишљењу, несмотрена.

Др Мајерова критика политике Београда је пун погодак:

„Бриселски споразум и даље представља неуспех, баш као и сваки други покушај од 1999. године да се пронађе праведно и исправно решење. Попут тих других напора, и овај је пропао због питања политичке легитимности, а сувереност и ауторитет махом су игнорисани. Док се њима не буде приступило на одговарајући начин, било какав помак на Косову, уколико га уопште и буде било, неће бити од великог значаја.

Косовски Албанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито САД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа...

У последње време, пристанак Владе Србије на „техничке договоре од дна ка врху“, које се од Београда захтевају бриселским процесом, није дао ништа боље резултате. Београд је, у суштини, прећутно предао сувереност, а да заузврат није добио ништа. Да разјаснимо, кад год би Београд предао надлежност над мањим „техничким“ стварима, предао је сувереност — а то је једнако повреда српског устава и штета на рачун српских националних интереса. одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа.“

Истинитије речи од ових никад нису написане. Др Мајер сматра да, уместо да настави овим погубним путем, који једино може да резултира губитком Косова без икакве компензације, Београд треба да одустане од ове намештене игре. Уместо тога, он позива Београд „да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње“, да припреми терен за „нови приступ (који) мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета“.

Средиште тог приступа била би подела, где би Србија „успоставила… пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва“, док би „област јужно од Ибра требало… да потпадне под суверенитет Косова“. Припадници обе етничке групе који не желе да живе под влашћу оне друге би могли да се преселе у другу зону уз помоћ хуманитарног финансирања, док би међународне гаранције штитиле оне мањине које би остале.

Размишљање које је у основи предлога др Мајера је вредно поштовања, поготово у поређењу са садашњом политиком Београда. Нажалост, постоје два проблема са решењем које предлаже др Мајер:

1. Оно је политички и морално погрешно, и
2. Не би функционисало.

Основна погрешност предлога др Мајера је везана за суштинско питање на којем је он заснован: „питања политичке легитимности… ауторитет(а) и сувереност(и)“. За Србију, одговор на то питање је дефинитивно разрешен у Уставу. Ако, као што др Мајер исправно констатује, предавање надлежности над „мањим ‘техничким’ стварима“ представља „предају суверености“, „повреду српског устава“ и „штету на рачун српских националних интереса“, шта онда да кажемо о de jure одрицању од највећег дела покрајине? Какви се нови преговори уопште могу организовати на основу унапред изражене сагласности законитих власника да се одрекну већине онога што им законито припада? Ако ми украдеш аутомобил, да ли ја онда треба да „преговарам“ тако што ћу пристати да ти задржиш већи део њега, у нади да ћеш ми вратити једну од гума? Правећи уступак по питању суверенитета на самом почетку, Србија би изгубила читаву ствар пре него што би икакви преговори уопште и почели.

И практичне мањкавости овог предлога су ништа мање фаталне од принципа на којима је заснован. Београд је до сада ишао погрешним путем „техничких“ преговора, у исто време тврдећи да није жртвовао принципе, на основу два фактора која је др Мајер описао: да ће садашње руководство у Београду учинити све да задовољи ЕУ, и да албанске вође с правом сматрају да је Запад, а поготово САД, на њиховој страни. Док год је политика Београда заснована на илузији чланства у ЕУ, ништа од онога што предлаже др Мајер неће разуверити Приштину од става да не треба да да било какав уступак, да је време на њиховој страни, и да ће их њихови спољни спонзори подржати. Тај став се не би променио само зато што се тема расправе пребацила на терен територијалне поделе, коју би Албанци ионако скоро сигурно одбили, док би у исто време убирали плодове фаталног уступка Београда по питању принципа.

Можда највећа мањкавост др Мајеровог предлога лежи у томе да се свет, и Европа с њим, мења. Он на то посредно алудира када пише:

„Према писању медија, премијер Ивица Дачић недавно је изјавио да се не нада да ће будући председник САД Доналд Трамп вратити Косово Србији. То је дефинитивно тачно. Пре свега, Трамп не поседује моћ, ауторитет, нити право да учини тако нешто“.

Слажем се, Трамп неће вратити Косово Србији, мада претпостављам да би имао ту „моћ“ када би то хтео. Што се тиче тога да ли има „ауторитет и право“, рекао бих да они нису ништа мањи од „ауторитета и права“ које су имали Бил Клинтон и Џорџ Буш млађи да Косово одузму.

Али није ни у томе поента. Много релевантнија је чињеница да је амерички спољнополитички естаблишмент у тоталној паници због тога што се у Белу кућу усељава неко ко не пали тамјан пред истим идолима као и неоконзервативно и либерал-интервенционистичко друштво за које је агресија на Косово 1999. године представљало први велики „успех“, матрицу за касније погубне ангажмане на ширем Блиском истоку. Трамп је неко ко жели добре односе са Русијом, ко сматра да је НАТО „превазиђен“, ко жели да оконча идиотску политику „изградње нација“, и ко сматра да је борба против исламског терора истински приоритет, а не покриће за подршку џихадистима као политичко средство. (Управо је то разлог због којег је у САД тренутно у току права завера да се Трамп делегитимише, уз удруживање двопартијског спољнополитичког естаблишмента, политизованог вођства обавештајне заједнице и главних медија против њега.)

У исто време, Европска унија, лажно божанство пред којим вође Србије пузе, се распада под притиском растућег национализма. Колико ће још тога Београд предати, на основу крхке наде да ће, до времена када њихова земља уопште и добије позив, уопште постојати ЕУ којој се треба придружити? Можда време ипак не ради за Приштину…

Дакле, ако је садашњи приступ Београда погрешан, и ако је предлог др Мајера погрешан, шта то ја предлажем? Једном речју – стрпљење. За сада, „замрзнути сукоб“ није најгора ствар на свету. Задржите принцип суверенитета. Преговарајте, онолико колико је то могуће, о ситним стварима, не зарад некаквог „напретка“, већ са једним циљем: како задржати што више Срба на Косову, у што већој безбедности, што се дуже може. (Што се тиче др Мајеровог предлога да би српска мањина јужно од Ибра на подељеном Косову била под заштитом спољних гаранција, као неко ко је грчког порекла, морам да питам колико је то вредело Грцима из Константинопоља и са острва Имброс и Тенедос, у складу са Уговором из Лозане.)

Србија већ сада треба да размишља о ЕУ у прошлом времену, као о нечему што нема будућност. Склопите пријатељства са растућим националистима у Британији, Француској, Немачкој, Аустрији, Мађарској и, наравно, Сједињеним Државама. И, пре свега, држите се блиских односа са Русијом.

Др Мајеров крунски аргумент је да “Београд мора да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Косово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат – рат који Србија не би могла да добије“. Није овде реч ни о каквом рату, већ о међународном контексту који се страховито брзо мења, и који може да отвори прилике које сада нису очигледне.

Последњи пут када је Србија наизглед заувек изгубила Косово, требало је пола миленијума да га врати. Овог пута јој неће требати толико времена.

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras

[1] www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/stiven-mejer-bivsi-sef-cia-za-balkan-vreme-je-za-novu-politiku-srbije-prema-kosovu/

Стивен Мајер – Дошло је време за поделу Косова

Протекле су скоро три године откако је потписан Бриселски споразум, а и више откад су Београд и Приштина започели преговоре о проналаску решења за проблем Косова. Бриселским договором до сада није постигнут нарочит успех, а мали прогрес који је начињен углавном се тицао тривијалнијих питања — попут телекомуникација — која немају претераног утицаја на срж проблема. Али, из пуког очаја, те „мање“ проблеме влада у Београду третирала је као огромна достигнућа. Уколико се преговорима и даље буде приступало као низу техничких питања, мало је вероватно да ће се икада догодити неки значајан напредак на пољу истински важних проблема. Није згорег поменути, на пример, да никаквог помака нема ни у успостављању Заједнице општина са српском већином на Косову због косовске непопустљивости.

Бриселски споразум и даље представља неуспех, баш као и сваки други покушај од 1999. године да се пронађе праведно и исправно решење. Попут тих других напора, и овај је пропао због питања политичке легитимности, а сувереност и ауторитет махом су игнорисани. Док се њима не буде приступило на одговарајући начин, било какав помак на Косову, уколико га уопште и буде било, неће бити од великог значаја.

Косовски Албанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито САД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа.

Сваки покушај нормализације односа од 1999. пропао је првенствено зато што нису решена фундаментална питања. Сваки прошли напор заснивао се на покушају да се обе стране задовоље запетљаним, компликованим, неефикасним и комплексним шемама. Дуго очекивани Ахтисаријев план 2007/8. пропао је баш као и Тадићев план у пет тачака из 2012. године, који је требало да унапреди Ахтисаријев. Предлог Београда да се на Косову успостави „значајна аутономија“ уколико покрајина остане у саставу Србије, Приштина је сместа одбила. Међународни суд правде 2010. године утврдио је да једнострана декларација о независности Косова није повредила међународно право. То није био само још један неуспех за Београд, већ жестока срамота коју су Срби сами изазвали својом несмотреном, будаластом стратегијом. Премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи 2012. године отворили су питања у вези са трговином, царином и факултетским дипломама са циљем да покрену конкретније преговоре. Тај покушај такође је пропао.

Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву

У последње време, пристанак Владе Србије на „техничке договоре од дна ка врху“, које се од Београда захтевају бриселским процесом, није дао ништа боље резултате. Београд је, у суштини, прећутно предао сувереност, а да заузврат није добио ништа. Да разјаснимо, кад год би Београд предао надлежност над мањим „техничким“ стварима, предао је сувереност — а то је једнако повреда српског устава и штета на рачун српских националних интереса. Иронија је да је премијер Вучић 2015. изјавио да се Устав неће мењати, а да владина стратегија непрекидно подрива уставне принципе српске суверености над Косовом. Једини српски политичар који је истакао да је време да се коначно центрирају важна питања јесте Слободан Самарџић; он је 2008. предложио поделу Косова дуж етничке линије. Његова идеја наивно је одбачена.

Сједињене Америчке Државе и поједине чланице Европске уније врше огроман притисак на Београд да „нормализује“ односе са Приштином, а прећутна сагласност Србије награђена је отварањем правних тековина ЕУ. Рећи „нормализација односа између Београда и Приштине“ звучи као да је реч о споразуму између две суверене државе. То, барем јавно, није оно што Београд жели, али свакако је у складу са тежњама Приштине. Ипак, пристати на „техничке“ одредбе Бриселског споразума није једини начин на који би се могли нормализовати односи, умирити ЕУ, а и даље служити српским интересима. После скоро три године махом јалових преговора и напетих односа са Приштином, време је да Београд крене другим путем.

Али на том другом путу не смеју се поновити пропали покушаји да се преговара о „техничким питањима“. Уместо тога, неопходно је да Вучићева влада — која само што је отпочела нови мандат — развије стратегију која ће се фокусирати на озбиљна политичка питања, уместо да почне од оних мање важних. У њима је, најзад, срж проблема.

Вучићева влада прво би требало да обавести ЕУ и Приштину да обуставља учешће у бриселском процесу, пошто после три године и непрекидног опирања косовских Албанаца и даље није постигнут значајан напредак. Даље, Београд мора да јасно стави до знања да је Србија вољна да се упусти у преговоре, те да ће то и урадити, тек када се успостави нови, ефикаснији оквир. Приштина ће осудити овакав став и апеловати на ЕУ и САД да изврше притисак на Србију. А Европска унија, појединачне европске државе и САД учиниће тако, притиснуће Србију да промени курс. Али једном када Београд преломи, не сме да устукне.

Друго, потребно је да Београд установи оквир за преговоре који ће служити српским интересима, али да истовремено буде фер и правичан према свим актерима. Укратко, Београд мора да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње. Нови приступ мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета. Такав приступ још увек није испробан. Једино је постигнуто да Косово постане још један у низу бескрајних „замрзнутих сукоба“. Вучићева влада дефинитивно је показала храброст пркосећи Европској унији и Сједињеним Државама, одбивши да уведе санкције Русији. Мора бити једнако храбра и по питању Косова.

У исто време, београдска стратегија мора да се ухвати укоштац са стварношћу на два фронта. Прво, Београд мора да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Косово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат — рат који Србија не би могла да добије. Према писању медија, премијер Ивица Дачић недавно је изјавио да се не нада да ће будући председник САД Доналд Трамп вратити Косово Србији. То је дефинитивно тачно. Пре свега, Трамп не поседује моћ, ауторитет, нити право да учини тако нешто. Штавише, не постоји никакав плаузибилни разлог да његова администрација уопште покуша да то уради. Знам колико је Косово важно за српску историју, културу и веру. И знам колико је Србима тешко да коначно прихвате чињеницу да је сувереност над областима јужно од реке Ибар неповратно изгубљена. Али нажалост, чињеница је да се српски народ са тим мора суочити уколико има намеру да се покрене у бољем смеру. Друго, на Косову и даље живи 150.000 Срба који заслужују подршку и заштиту Србије.

Подразумева се, српска влада је та која мора да предочи нову политику у вођењу преговора. Поред тога, дозволите ми да предложим потенцијални правац делања. За почетак, Београд би требало да примени Самарџићеву идеју из 2008. године о подели Косова по етничкој линији. Сходно томе, успоставила би пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва. Та област хронично је суочена са проблемима попут високе стопе незапослености и сиромаштва. Таква ситуација само ће се додатно погоршати уколико се питање суверености не реши благовремено. То је судбина какву народ у Косовској Митровици није заслужио и срамота коју Влада Србије и даље допушта. Укидање учешћа Српске листе у Скупштини Косова требало би да довољно добро још једном демонстрира колико је ситуација за Србе на Косову страшна и да је неопходно пронаћи решење што пре.

Област јужно од Ибра требало би да потпадне под суверенитет Косова. Сви Албанци северно од реке који не желе да живе под српском сувереношћу треба да се преселе на југ уз помоћ Уједињених нација. Албанцима који, ипак, желе да остану на северу, мора бити загарантовано право на сигурност и нормалан живот. То је могуће постићи споразумом између Београда и Приштине чије би спровођење надгледале Уједињене нације, а подразумевао би редовне контроле на терену са циљем да се осигурају безбедност и просперитет албанског становништва.

Извор: Фонд Стратешке Културе