Ništa ne može isprovocirati Beograd

Verovatno se neki sećaju ove čuvene karikature: u fudbalskom šesnaestercu humka, pored nje sudija koji odlučno odmahuje, a ispod komentar: sudija se nije dao isprovocirati da dosudi penal. Najnoviji verbalni ispadi bivšeg šefa Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju-u-ostavci, Aleksandra Vulina, nekako asociraju na to, ne samo po svojoj karikaturalnosti, već i po suštinskoj ravnodušnosti na očigledna nepočinstva na koja bi morao da reaguje na konkretan, a ne na virtuelan način.

Naime, od petka 26. jula pa do ponedeljka 29. jula na Kosovu i Metohiji su uhapšena četiri Srbina, i to u severnom delu južne srpske pokrajine. U petak je na „integrisanom prelazu“ koji nije granica, ako je verovati Vulinu, Drecunu i ostatku hora naprednih dečaka, tj. na Jarinju uhapšen Ivan Radivojević iz Kosova Polja, osumnjičen za „ratne zločine“ na KiM, prema portparolu „kosovske policije“. U subotu je na tom istom prelazu uhapšen Čedomir Marković iz Gračanice, optužen za „nanošenje teških telesnih povreda“ prema tjeralici „kosovske policije“ u Gračanici. A u ponedeljak su Euleks policija i „kosovska policija“ u Rudaru kod Zvečana uhapsili Slobodana Repića pod sumnjom da je 7. decembra 2012. godine u Kosovskoj Mitrovici pucao na zamenika direktora administrativne Kancelarije tzv. vlade Kosova Dušana Milisaviljevića, i Žarko Veselinović, brat Zvonka Veselinovića, zbog „neovlašćenog posedovanja oružja“.

Načelnik Kosovsko-mitrovičkog okruga Radenko Nedeljković izjavio je da ova hapšenja predstavljaju „psihološki rat protiv Srba na severu Kosova“ i da zbog toga nijedan Srbin ne može da bude spokojan i miran, dodavši da je taj scenario već viđen u bivšim jugoslovenskim republikama: „Svaki Srbin ima strah od toga da li se nalazi na tajnim poternicama i optužnicama, Ovo je trenutak da Euleks, kada je već zvanični Beograd bio krajnje kooperativan tokom briselskih dogovora, obelodani tajne spiskove i optužnice kako bi videli ko su Srbi koji su izvršili ratni zločin i teška krivična dela“, rekao je Nedeljković.

Srbi sa severa Kosova i Metohije su na hapšenja reagovali tako što su se oglasile sirene za opasnost u Severnoj Mitrovici, a put Kosovska Mitrovica-Raška je blokiran.

Ova vrsta elegantne postojanosti ili dostojanstva pod pritiskom, kako je hrabrost jednom definisao Ernest Hemingvej, je nešto što je očigledno svojstveno preostalim slobodnim Srbima i ostalim nearbanasima na Kosovu i Metohiji. Blage ali direktne reči jednog od vodećih ljudi sa severa KiM, u kombinaciji sa konkretnim akcijama samoodbrane, i to u potpuno neprijateljskom okruženju, na kojem bi im zavideli i branioci Alama na čelu sa Dejvi Kroketom.

Sigurno im nije lako što deo tog neprijateljskog okruženja čini i „njihova država“, kako ustavofobnu vlast koju zastupa obično voli da naziva Aleksandar Vulin, čovek koji je žrtvovao čak i ostavku zarad „viših ciljeva“ i neizmerne ljubavi onih koji su ga molili da ostane. Ne samo da ih gura u naručje vlasti narko-terorista i trgovaca ljudskim organima u Prištini, već ih „njihova država“ ustima Vulina savetuje da „ne smemo dozvoliti da nas bilo ko isprovocira na nasilje“, pozivajući pritom „Srbe na mir“.

Zbilja, šta bi moglo „isprovocirati“ „nas“ – odnosno državu Srbiju – da reaguje. Hapšenja? Humke? Nipošto. Jer, Srbi sa severa treba da ostanu mirni pošto, kako mudruje Vulin, „Priština radi sve kako bi onemogućila Srbima da učestvuje u izborima na Kosovu i Metohiji“. A kojim izborima? Pa onim posle kojih bi Srbi sa severa KiM faktički priznali suverenitet tzv. Kosova i prihvatili da budu izmešteni iz pravnog poretka svoje države, a „integrisani“ u (bes)pravni poredak prištinske frankenštajn-tvorevine. Jer, zamislite: „Priština je najveći protivnik integracije Srba“, reče Vulin na Medijskom javnom servisu evropske Srbije i ostade živ. A mi sve vreme mislili da su najveći protivnici integracije u prištinsku (žutu) kuću užasa upravo naši „severnjaci sa juga“, oslanjajući se na izjave Marka Jakšića, Slaviše Ristića, Dragiše Milovića, Slavka Stevanovića, Dobrosava Dobrića i sličnih partibrejkera, koji nikako da shvate svu dubinu državničke mudrosti faktičkog odricanja od 15 odsto sopstvene teritorije u zamenu za maglovita obećanja o nekakvim mogućim izvesnostima u nekoj nedefinisanoj budućnosti.

Ono što bi nam moglo promaknuti u svemu ovome, a ne bi trebalo, je činjenica da Vulinu, kao ni bilo kom drugom (anti)državnom činovniku, ne pada napamet da učini išta više od pozivanja „na mir“, što sasvim odgovara opisu „države“ čije je vojske izgleda jedina svrha da učestvuje u što više „mirovnih operacija“ što dalje od granica države koja za nju izdvaja poprilična budžetska sredstva da bi je branila. Nećete nikako čuti da iko od velikih „mirotvoraca“, nekadašnjih „čuvara granica“ gde god su srpske zemlje i srpski grobovi (Vučić, Nikolić) ili na potezu od Triglava do Đevđelije (Vulin sa duplo dužom kosom, doduše bez cveta) – ikada potegne čak i mogućnost korišćenja oružanih snaga zemlje za – tiše, da niko „u svetu“ ne čuje – odbranu zemlje, odnosno svih njenih građana, pa i onih koji žive na prostoru Kosova i Metohije.

Ne, ništa ih neće „isprovocirati“ – ni hapšenja njihovih sunarodnika, ni skrnavljenja grobalja, ni zastrašivanja, pa ni humke. Naprotiv. Isprovociraće ih najpre oni koji se opiru mirnom ukrcavanju u briselske stočne vagone sa kartom u samo jednom pravcu. Jer, ništa ne sme da poremeti „mir“ kakav su oni izgleda namenili poslednjim braniocima srpske državnosti i dostojanstva. Mir groblja, mir humki, nad kojima bi oni, kad sve bude bilo gotovo, naravno pred kamerama, nastavili da gaje „kulturu pamćenja“ koja je sada tako trendi u svetu. Ozbiljnih, smrknutih, ali ipak odlučnih lica. „Ratnici mira“, poput Kušnera. Ali – što da ne? Iz iste su kuće…

Izvor: Fond Strateške Kulture