Знаменити српски књижевник из 19. већа Љубомир П. Ненадовић (средње слово узео по звању оца, проте Матеје) путовао је 1850-их година Европом. За генерације његових предака, изузев уколико су били калуђери и трговци, путовања су била ретка. И у обновљеној Кнежевини Србији – за чију је независност још увек трајала борба – становништво је било сељачко и седелачко: проценат писмених се споро ширио, а уз њих и број заинтересованих за свет и „Јевропу”. Ипак, „чика Љубина” Писма из Швајцарске, Писма из Немачке, Писма из Италије – својеврсни путописи из земаља које је обилазио, била су омиљено штиво његовог нараштаја.

Док је боравио у Италији 1851, срео се са најумнијим Србином свог времена: владиком Петром II Петровићем Његошем. Ненадовић је намах био очаран Његошевим знањем, мудрошћу, снагом – читавом маркантном појавом којом је одударао у „високом наполитанском друштву”. Њихов случајан сусрет – упркос разлици у годинама и контексту из ког су потицали – претворио се у пријатељство, а пошто су на пропутовању провели неколико месеци, списи Љубе Ненадовића постали су драгоцен извор за историјску епоху у којој је живео.

При првом сусрету, Његош је помало прекорно упитао свог сапутника, потомка државотворних србијанских првака Ненадовића: „Што се већ једном не дижете на Турке, код толикијех лијепих прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуда, а ја одовуд, да се на Косову састанемо. Па док дипломате измијењају међу собом своје ноте, ми ћемо наш посао свршити, па ћемо онда Европи казати: ‘Оно што сте ви звали Европска Турска, оно смо ми. Зовите нас опет како хоћете, само поштујте у нама људе. И нама је исто тако драга слобода и просвјета као и Вама.’”

Епска вертикала

И ма колико је друштво у коме су се кретали било шаролико и високо, а прилике у којима се налазио угодне, Његош се изнова враћао на тему Косова и уједињења српства. Љуба Ненадовић је пренео да је на њега посебан утисак оставио сусрет са једним простим Србином – невољником који се тамо неким чудом нашао. Када је пришао владици, овај човек који је избегао из ко зна ког српског краја и под ко зна каквом муком, целивао му је руку сав у сузама: „’Опрости ми господару’, рече он бришући сузе, ‘Ја сам се растужио, осам година нисам код своје куће.’ ‘Немамо је ниђе’, одговори владика, ‘изгорела је на Косову.’”

Ова реченица била је кључна за идентитетско разумевање свих Срба опсталих у завету током турског ропства: држава је изгубљена на Косову још на Видовдан 1389. и само на том темељу може се ићи у обнову и у напредак. Док се Косово не ослободи – не може ни бити слободе за српски народ. Док се не отпева на Косову пољу, ни песма не може да има своју пуноћу.

Западњаци који су истраживали Балкан у времену када је Љуба Ненадовић објавио дела и цитирао Његошеву мисао о Косову, били су запањени чврстином убеђења и привржености Срба њиховој епској вертикали.

Сер Артур Еванс, чувени британски археолог, који ће 1875. пропутовати кроз Босну и Херцеговину, а иза тога и написати књигу о том путешествију, биће фасциниран како се међу тамошњим Србима о Косову и Метохији пева уз гусле као да се бој кнеза Лазара одиграо у њихово време. Генерацију касније, амерички репортер и авантуриста, Џон Рид, писаће како свака српска мајка по једног сина чува да буде „осветник Косова”.

Свештенство СПЦ и патријарх српски Порфирије уочи служења парастоса на Газиместану, Косово и Метохија, 28. јун 2023. – Фото: СПЦ

Епилог живота у завету знамо: и 1912. и 1914. године. Делом и 1941, када се поново поставило питање ком се приволети царству. Напослетку, знамо га и из 1991-1992. и 1999, када је – упркос анестезирању и репрограмирању генерација стасалих у комунизму – добар део људи знао шта су српске светиње и зашто их и како треба бранити.

Ипак, и 2023, док се суочавамо са низом искушења садашњице, делује да је основни проблем тај: изгорела нам је кућа на Косову. Лични однос према Косову и Метохији данас представља и свеукупан став према сопственој историји, традицији и духовности.

Виши идеали

Али, уједно, нечији однос према Косову и Метохији говори нам и какав је тај неко у својој свакодневици:

  • да ли је правдољубив или није, је ли спреман да страда за неке више идеале?
  • да ли заиста верује у васкрсење и живот вечни или само у овоземаљске, пролазне ствари?
  • је ли способан да истрпи бол, да ли се олако предаје или је спреман на целоживотну борбу и ношење свог крста без роптања?
  • верује ли у необјашњиво и ирационално – речју, верује ли у чуда?
  • да ли машта и је ли сањар као и сви наши романтични хероји, или је само сноб са лептир машном;
  • да ли је слободољубив или само покоран, саосећа ли са муком свог ближњег или брине само о себи
  • какав је његов однос према миту и бајци – и хоће ли сутра успављивати децу уз причу о Бошку Југовићу, о вилама и змајевима, или уз туђе митове који ће нас начини и туђим људима.

Потписнику ових редака зато је сваки Косовац по опредељењу – ма где он заиста живео – који носи Косово и Метохију у свом срцу, неко с ким у тренутку може да се осети блискост, готово рођачку, са којим се може и насмејати и провеселити и напити… Са онима који декламују о реалности, поразу, мрачној прошлости и светлој будућности тешко се бива више од познаника. Јер, заправо, однос према Косову није (само) однос према прецима, него начин на који ћемо васпитавати и подизати своју децу. Тема број један која се тиче наше будућности.

Можда зато један историчар није једини коме је, од догађаја у Бањској, отежало перо и много шта постало мрско. Шта уопште вредновати на изборима, осим жилаву борбу за Косово и Метохију – и то у смислу заштите и основних националних и демократских вредности? О чему писати и јавно говорити – ако не о исељавању Срба са Косова и Метохије – које је сада драматично захватило и север покрајине, а који је остао компактан и у време окупације Трећег рајха? За шта се тући, осим за одбрану преораног гробља крај Митровице, или цинично „измештеног” споменика погинулим српским ослободиоцима Приштине из 1912, у копродукцији Француза и Албанаца? Како подићи барјак, ма и на свадби, или ставити шајкачу на главу, а не отићи у посету Дечанима и Пећаршији?

Против комуниста и данас знамо често да дигнемо глас, и да се запитамо како су могли да ћуте и окрећу главе на десетине убијених попут Данила Милинчића, или хиљаде мучених и расељених попут Ђорђа Мартиновића. С правом. Али да ли смо иоле бољи, док мамурни испијамо макијато у престоничким кафићима и тражимо пет-френдли (pet friendly) локале за ћаскање са пријатељима на необавезне теме? Да ли се наша савест и друштвено деловање умирују донирањем СМС поруке у хуманитарне сврхе? Да ли се борба исцрпљује слањем Божићног пакетића у неку од енклава?

Петар Петровић Његош и Љубомир П. Ненадовић – Фото: Архива

Арсеније Путник

Горан Радовановић је пре десетак година дирљиво приказао судбину једног дечака – изгнаног из своје „енклаве” – који се нашао у само наизглед свом, а заправо хладном и туђем граду. Где је мали Ненад због свог акцента и гардеробе био исмеван, а због порекла називан „Шиптаром”. И без „Олује” и без рата, сасвим је могуће да ће 1. септембра стотине нових „Ненада” започети своје нове школске године у периферијским школама Београда, Краљева, Смедерева, Ниша, Крушевца…

Сеобе нису несвојствене српском народу. Напротив, оне као да су наш усуд. Историјско искуство показало је да се међу изгнаницима кроз једну или две генерације искристалишу три групације: они који се асимилују и подвргну доминантном културном утицају нове средине, они који се не асимилују – али остану да тугују, вечито заглављени између прошлости и будућности.

Али има и трећих, најмалобројнијих – али за српску историју најважнијих. Кад су, негде у 18. веку, колоне српских невољника напуштале Стару Србију и настањивале се на аустријској територији, један прогнани дечак, по имену Арсеније, пријавио се у прихватном логору само као путник. То му је било и презиме и занимање, и у пријемну књигу био је записан као Арсеније Путник. Већ у следећој генерацији, његов син Димитрије био је учитељ, који је долазећи из Аустрије у Шумадију подизао нове генерације Српчића и учио их значају Косова  и Метохије. У трећој генерацији, унук је предводио колону осветника Косова. Историја га је запамтила као војводу Радомира Путника.

Док нам се чини – како се видело са Ловћена у 19. веку – да нам је кућа изгорела на Косову и Метохији, нека макар на маргини остане записано да је, у посети основаца из Звечана српском Председништву, један дечак по имену Сава, иначе ученик школе са именом Светог Саве, казао да се дивно осећа у престоници, али да му је „срце на Косову”. А кад су га новинари питали има ли какву жељу, мали светосавац Сава одговорио је са осмехом: „Да се Косово поново ослободи”.

Док буде таквих дечака – савести нације уместо дефетиста данашњице – знаћемо да Косовска битка још увек траје. И да међу српским коњаницима још увек има нових Обилића и нових Путника.


Извор: РТ Балкан

Оставите коментар

Оставите коментар на О Његошу, британском археологу и КиМ

* Обавезна поља