Поруке УНЕСКО драме или ако Србија сада стане

Косовска драма у Унеско-у се за сада завршила позитивно за Србију. Косово није примљено у ту организацију Уједињених нација. Такав исход је изузетно важан за Србију, и зато се у великој мери и с правом оцењује као њена победа. Ништа мање није важан ни укупан амбијент у коме се одигравала косовска Унеско драма. Уствари, тај амбијент, у истој мери као и гласање, шаље кључне поруке и Србији и Косову и међународној заједници, које намећу и питање да ли ће пре свега и Србија и Косово нешто научити из тог догађаја и тог искуства. У овим тренуцима славља и туге није, међутим, извесно да ће се нешто битније научити и више је вероватно да ће се сви правити као да се ништа није догодило.

Иако је Унеско агенција Уједињених нација за заштиту културног и историјског наслеђа, конференција у Паризу је пре свега, барем када је реч о случају Косова, била политички скуп са наглашеним политичким последицама. То је тај амбијент који је изузетно важан, и од којег би нешто требало и да се научи. Конференција Унескоа је показало оно што додуше сви знају али је сада још једном потврђено – да се савремени политички свет темељно променио. Доминантне западне земље на челу са Америком могу да врше притисак, могу да намећу и дневни ред, али не могу да пресуде, не могу да одреде шта ће на крају и бити. То је тај нови међународни амбијент, који је јасна и важна порука.

Можда то још није „нови светски поредак“, како је то оценио Емир Кустурица, али у сваком случају јесу основе онога што ће се у скорој будућности тако звати. Те основе су довољно јаке и свака озбиљна земља већ сада са њима и сопственим интересима усклађује своју спољну политику. Те промене у свету су за Србију нарочито важне јер отварају простор за искорак из зачараног круга понижења и бескрајног условљавања. Када је реч о Косову као најважнијем државном проблему Србије, то истовремено значи да се у решавању тог проблема отварају и другачије могућности од досадашњих, и да Србија може да се избори за другачији приступ. Када би Србија начинила тај искорак, онда би пораз у Паризу имао и јаснију поруку албанским властима на Косову.

Порука би постала јаснија у светлу чињенице да је Конференција Унескоа показала да жеље и планови Албанаца имају своја ограничења и да су спонзори њиховог сепаратизма такође суочени са истим проблемима немоћи. Тешко је, међутим, очекивати да ће албанско Косово било шта од тога научити и разумети јер оно слуша туђе поруке, оних који су стварна власт у Приштини, па је зато све то пре свега важно за Србију.

Србија јесте под неком врстом политичке и економске окупације. али, упркос томе, још има простора да коригује своју политику и да се избори за сопствене интересе. Та чињеница отвара и другу ништа мање важну поруку Унеско скупа у Паризу. Још једном се наиме показало да албанско Косово може да добије само оно на шта Србија пристане и ништа више. За Косово је то и снажна порука да ипак постоје границе до којих се може ићи и да те границе на крају одређује пре свега Србија. Без обзира на моћ приштинских западних спонзора, на крају се ипак све своди на пристанак Србије. И ту је кључна одговорност Србије јер њена власт је ипак та која пристаје на захтеве Запада и она је та која је дала све што је Косово до сада добило.

Србија не би требало да се задовољи победом у Паризу. Додуше, многи су склони да тврде да то није никаква победа, јер се наводно од раније знало да Косово неће проћи пошто већина земаља чланица Унескоа не подржава његово ћланство. Тачно је да већина није вољна. али у животу, а посебно међународним односима, дешавају се ствари које многи не желе, али се десе тако да је исход гласања био до краја неизвестан, па се ипак може говорити о победи.

Друго је питање да ли је победила Србија, она коју представља њена власт, или је победио неко други. То је такође важно, али не оспорава да је реч о победи. Значи, Србија би на темељу тог најсвежијег искуства требало да темељно преиспита своју спољну политику и стратешку позицију јер, како се показало и у Паризу, међународни амбијент се променио и то отвара неке нове могућности за Србију. Посебно је важно сагледати структуру оних који су подржали Косово – у преводу Америку и Запад – затим оних који су свој глас дали Србији и оних који су се уздржали или изашли из сале за време гласања. Зашто су се наиме неке земље тако понашале? Да ли је Србија својом досадашњом политиком према Косову, пре свега Бриселским споразумом, разочарала своје пријатеље, или је игнорисала њихове савете и понуђену помоћ, или чак директно радила против њихових интереса. На пример, зашто је Алжир, као осведочени пријатељ Србије, био уздржан. Зашто је Србија игнорисала сугестију Алжира да се на време затражи правно тумачење Уједињених нација о чланству Косова у Унескоу или зашто дипломатија Србије у Мароку учествује у неким акцијама које су директно против алжирских интереса. Важно је и зашто и Иран није гласао.

Уз све то, гласање у Унескоу је показало и да оно што се у Србији зове регион остаје кључни проблем и извориште антисрпске политике. Србија је регионално, политички гледано, у непријатељском окружењу упркос годинама извињавања и помирења.

Да ли ће Србија начинити искорак на темељима искуства са косовском драмом у Унескоу? Према ономе како сада стоје ствари, то је мало вероватно. У делу владајућег естаблишмента, човек се не може отети утиску, неки су били и разочарани исходом гласања, некако није им баш било по вољи. Приметна су уствари уздржана реаговања, уз потпуно избегавање суштине проблема. Тако су званичници Србије углавном говорили о заштити културног и религијског наслеђа, а не о томе да је Косово још део Србије и да није држава. Сугерише се да је проблем у заштити културних споменика, а не у суштинској чињеници да Косово није држава и да не може бити чланица Унескоа.

Политичка Србија ће, уместо искорака и употребе енергије, коју су пробудиле поруке из Париза, и даље, како изгледа, наставити да се удвара онима који су ко зна који пут показали, и то не крију, да су непријатељи Србије, и чак ће их упорно називати „пријатељима“. А за тај искорак је сада веома повољно време и Србија не треба да стане. Како је показала драма у Унескоу, било какав ангажман Србије, било какав напор да се бори за сопствене интересе доноси резултат јер има довољно оних који то могу да подрже. Али, ако Србија сада стане и своју политичко-дипломатску активност поново замени бројним путовањима у Брисел и такозваним дијалогом, онда би већ идуће године у наставку косовске драме у Унескоу гласање могло бити другачије. Јер, ако Србија не показује да је заинтересована за своје интересе, онда зашто би то чинили неки други.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Поруке УНЕСКО драме или ако Србија сада стане