Post-izborna kampanja srpskog režima

Kada je, pred kraj izbornog dana, tog 3. novembra, postalo jasno da srpski vlastodršci i njihovi crni emisari nisu uspeli da prevare narod, te da će se odziv Srba sa severnog Kosmeta na šiptarske izbore meriti jednocifrenim procentima, desilo se (o, kakvog li čuda!) nešto što je odložilo obelodanjivanje debakla politike odnarođenog srpskog režima prema Kosmetu.

Još uvek nepoznate osobe upale su istovremeno na tri biračka mesta u severnom delu Kosovske Mitrovice i polupale izborne kutije, a zatim se munjevito udaljile sa lica mesta.

Teško da su ti maskirani huligani mogli da zamaknu iza prvih ćoškova i skinu fantomke sa svojih glava, kada su režimski predstavnici i mediji otpočeli orkestrirani napad na zagovornike izbornog bojkota ne samo kao na inspiratore već i kao organizatore ovog vandalizma. Čovek niskog čela i još nižeg morala, Krstimir Pantić, koji inače teško sriče složenije rečenice pred kamerama, ovoga puta je glatko izdeklemovao, ničim potkrepljene, optužbe na račun narodnog poslanika Marka Jakšića, a za demagogiju uvek raspoloženi Vučić zatražio je od međunarodne zajednice samo 45 minuta da zavede red i zauvek raskrsti sa srpskim ekstremizmom na tom prostoru.

Za ostalo su se postarali režimski mediji, pri čemu svakako ne bi trebalo gubiti iz vida da je njihova retorika neodoljivo podsećala na onu koju obično koristi Beba Popović u svom propagandnom delovanju (kao prilikom  akcije „Sablja“, na primer). Dakle, totalitarni, beskurpulozni, napad na protivnika, gde se nedostatak argumenata zamenjuje brojem i težinom izrečenih optužbi.

Glavni ciljevi ovakve kampanje bili su sledeći:

–          da nalogodavcima (Vašingtonu i Briselu) pokaže kako katastrofalan odziv nije posledica nesposobnosti beogradskog režima da sprovede ono što je prihvatio Briselskim sporazumom i čime je, uostalom, kupio svoj dolazak na vlast, već posledica straha većine od militantnih pojedinaca koji brane neke svoje uske interese, kao i da potvrdi lojalnost srpskih vlastodržaca svojim zapadnim mentorima

–          da pruži logističku podršku zahtevu zvaničnog Beograda upućenog Prištini i Briselu da izbori u severnoj Mitrovici budu potpuno poništeni, čime bi režim dobio pravo na „popravni“

–          da kosmetskim Srbima, pre svega njihovim liderima, demonstrira spremnost na represiju državnim aparatom zbog neprihvatanja da budu oterani iz sopstvene države, kao i da napravi razdor između naroda i njihovih lidera

–          da ostatku Srbije i rasejanju, kosmetske Srbe, koji su glavni stradalnici izdajničke politike režima, prikaže ne samo kao krivce za sopstvenu tragičnu sudbinu koja ih očekuje u šiptarskoj paradržavi, već i kao balast koji koči kretanje Srbije u bolju budućnost

Briselska reakcija i posledice

Evidentno da je Brisel poruku koju je poslao masovni bojkot Srba primio mnogo drugačije nego usplahireni i političkim mahinacijama vešti, ali diplomatski nedovoljno pismeni, srpski vlastodršci. Takođe, nema nikakve dileme da Vučiću i Dačiću ovoga puta kod baronese Ešton nije bilo prijatno kao dok su delili ustupke i obećanja, te da se Tači mnogo lagodnije osećao.

Brisel nije pokazao oduševljenje za prilaz beogradskog režima nastaloj situaciji, posebno ne za bahatost onih njegovih predstavnika (poput Pantića i Vulina) koji su poziv na bojkot, što je legitimni način političke borbe u svakoj iole demokratskoj zemlji, izjednačili sa ekstremizmom. Još manje su imali razumevanja za zahtev da se izbori ponište u celoj izbornoj jedinici, u trenutku dok se Evropa svojski upinje da ih proglasi za uspešne, pa je Beograd dobio jedino ponavljanje na tri sporna biračka mesta.

Hladni briselski analitičari koji, za razliku od srpskih kolega, ne navijaju nego analiziraju sigurno su izvukli prave zaključke iz činjenice da je na kaju izbornog dana režimski kandidat u severnoj Mitrovici, Krstimir Pantić, imao samo 30 dobijenih glasova, i te zaključke prezentovali svojim šefovima, ma kako oni bili neprijatni za koncepciju Brisela. Nema sumnje da je u skladu sa tim bio i tretman koji su Vučić i Dačić imali kod Eštonove i njenih saradnika, a sigurno i instrukcije (da ne kažem naredbe) koje su tamo dobili.

Bilo kako bilo, nakon njihovog povratka iz Brisela mnogo toga je postalo vidno drugačije.

Kako bi ovo postigli beogradski vlastodršci krenuli su u nešto što bi mogli nazvati post-izbornom kampanjom, budući da nije prost nastavak kampanje koja se vodila do 3. novembra. Mnogo toga je različito.

U kadrovskom smislu primetno je da se baklja nove kampanje našla u rukama Ivice Dačića, dok je Vučić pružao bočnu podršku. U operativnom radu na trenu, Vulinu i Pantiću, pridružio se sadašnji sekretar Vlade, Veljko Odalović, čovek bogatog iskustva sa izbornim procesima na Kosmetu budući da je tokom vladavine Slobodana Miloševića u više navrata bio ključni čovek Pokrajinske Izborne Komisije za južnu srpsku pokrajinu, kao i Zvonko Stević koji je vodio izborne komisije grada Prištine. Obojica su članovi SPS-a i bili su sa Dačićem na mitingu u Kosovskoj Mitrovici.

Ovo praktično znači da je, u partijskom smislu, glavne poluge post-izborne kampanje preuzeo SPS, što je i logično budući da u njegovom sadašnjem vrhu ima mnogo kadrova sa Kosmeta koji su u vreme Miloševića tamo vršili vlast i imaju praktičnog iskustva u organizaciji izbora u uslovima bojkota (tada su ih bojkotovali Albanci), a nemaju moralnih skurpula i Kosmeta su se u praksi već davno odrekli.

I pristup kampanji promenjen je u značajnoj meri. Od korišćenja manipulativnih tehnika prema biračkom telu, u nepromenjenom obliku, zadržana je samo upotreba imena izborne liste „Srpska“ koja u biračima treba da pothrani iluziju da će Briselskim sporazumom predviđena „Zajednica Srpskih Opština“ (ZSO) biti pandan Republici Srpskoj u Bosni, što naravno nema veze sa stvarnošću.

Od mnogo toga izmenjenog, počećemo odnosom Beograda i Prištine iz koga su uklonjeni svi naboji koji su karakterisali predizbornu kampanju do 3. novembra. Beogradski režim više ne pominje da izborni materijali i obeležja na izbornim mestima krše „statusnu neutralnost“ izbornog procesa, a Priština je „zaboravila“ da Dačiću neće biti dozvoljeno učešće na političkim skupovima, pa je u Mitrovici održao klasični politički miting koji je obezbeđivala kosovska policija. Treba li boljeg dokaza od ovoga da su Tačijevi Srbi upravo oni koji deluju u ime srpskog režima?!

Promenjeno je i to da je ova, post-izborna, kampanja znatno više okrenuta  tzv. afirmativnom pristupu koji podrazumeva da se vreme kampanje uglavnom troši na afirmisanje sopstvenih stavova i ciljeva, a ne na direktno napadanje političkih protivnika. U skladu sa tim iz kampanje su uglavnom izbačeni elementi retard-patriotizma, primitivizma i neodmerenosti u tretiranju opcije bojkota.

Pojačan je pritisak režima kroz zloupotrebu prava na rad, kao i nedozvoljeno vođenje kampanje u državnim institucijama. Klasičan primer su promocija izborne lista „Srpska“ u prostorijama Rektorata u Kosovskoj Mitrovici, i tzv. sastanak sa ratnim veteranima KiM. Na ovaj način uspostvlja se mehanizam tzv. „sigurnih glasova“, koji godinama uspešno primenjuje Đukanovićev režim u Crnoj Gori i koji je idealan za manipulacije u ovakvim uslovima.

I po ostalim preduzećima i ustanovama vodi se agitovanje i prave popisi za grupni odlazak na izbore, u skladu sa navodnom „preporukom vlade“ za povećanje bezbednosti birača.

U obraćanju biračkom telu korišćena je uglavnom kombinacija metoda zastrašivanja posledicama i Dačiću omiljena „metoda dečijeg jezika“.

U tom kontekstu smernice je svojim istupima davao premijer Srbije, koji je od početka, lansirajući izmišljotine ili poluistine, svesno širio atmosferu straha posledicama bojkota.

Posebno je sramna i opasna njegova izjava da će bojkot dovesti do toga da za gradonačelnika bude izabran Albanac, što može izazvati sukobe u kojima Srbi sa severa Kosmeta ne mogu računati na pomoć matice. „Zar neko misli da će Srbija žrtvovati svoju budućnost zbog deset hiljada ljudi?“ zapitao se pred novinarima premijer, čime je poslao vrlo jasnu poruku ne samo Srbima sa severa Kosmeta, već i albanskim ekstremistima svih boja, kao i pripadnicima Al-Kaide koji konstantno borave na Kosmetu, čime je bez obzira na ishod izbora najdirektnije ugrozio bezbednost svih žitelja kosmeta srpske nacionalnosti.

Klasična manipulacija zastrašivanja je i njegovo poređenje situacije na Kosmetu sa sudbinom Srba iz Republike Srpske Krajine, koju je izgovorio na mitingu u Kosovskoj Mitrovici, iako su to potpuno različite situacije.

Zaključak

Iako mirnija u izrazu, post-izborna kampanja srpskog režima za primoravanje Srba da se pojave na izbornim mestima 17.11.2013. bila je podjednako prljava, podmuklo-manipulativna i po srpske nacionalne interese opasna kao i prethodna (za izbore 03.11.2013). I još agresivnija, ako se sagledaju svi njeni aspekti.

Zagovornici bojkota odgovorili su mirnim i dostojanstvenim akcijama koje razobličavaju stvarne namere režima, a posebno aktivna je bila Privremena Skupština AP KiM, koja po Ustavu Srbije predstavlja trenutno jedino legitimno državno telo koje funkcioniše u južnoj srpskoj pokrajini. Njeni predstavnici podsetili su beogradske na isicanje roka, po Zakonu o lokalnoj samoupravi, za raspisivanje izbora u opštinama raspuštenim po odlukama vlade Srbije, a tretman koji su imali u Beogradu jasno je pokazao da režim svesno nastavlja da krši Ustav i zakone sopstvene zemlje kako bi zaokružio šiptarsku secesiju.

Takođe, ova Skupština je 14.11.2013. održala svoju četvrtu sednicu i u usvojenim zaključcima jasno podvukla nelegitimnost šiptarskih izbora, a u mestu Rudare zagovornici bojkota su predstavili „vodič za bojkot“ koji je na šarmantan način pozvao građane da sa bojkotom nastave uprkos pritiscima i ucenama.

Jasno je da ovi izbori nemaju legitimitet ni po zakonima Srbije, niti po međunarodnom pravu. „Preporuka“ po kojoj će zaposleni u državnim preduzeđima i ustanovama na izbore izlaziti grupno (navodno zbog bezbednosti), nakon prozivke koju će vršiti njihovi nadređeni, najgrublji je vid kršenja izbornih sloboda, nezabeležen u Evropi od smrti albanskog komunističkog diktatora Envera Hodže.

Ipak, čini se  da je situaciju najbolje opisao dr Marko Jakšić kada je rekao „Mi u ovoj borbi ne možemo da budemo poraženi. Mi smo 3. novembra pobedili, nas ne zanima politički cirkus koji sada radi Beograd”.

Izvor: Fond Strateške kulture