Невероватна је та опседнутост одређених делова хрватског друштва и хрватских политичара у односу према Србији и Србима. Најаве о могућности да дају гаранције за пуштање оптужених ратних злочинаца на слободу, најаве о прављењу војне базе на нашој територији… Какво је то лечење комплекса…

Ми свакако треба оштро да реагујемо код свих међународних институција, пре свега код генералног секретара НАТО-а, јер је у њиховој надлежности безбедност на КиМ, а РСБ УН 1244 не предвиђа да тај мандат преносе појединачним чланицама. Затим је неопходно да обавестимо СБ УН, као и билатерално сваку од чланица СБ УН, а посебно земље савезнице. И коначно, да упутимо оштар демарш хрватском амбасадору у Београду и искористимо и остале дипломатске инструменте који се користе у оваквим ситуацијама, укључујући и повлачење амбасадора на консултације и снижавање нивоа билатералних односа.

Процеси против Тачија и осталих ушли су у опасну фазу, у којој се примењује већ опробана методологија којом су елиминисани сви сведоци против Харадинаја. Сведоцима се прети, неки су у страху већ почели да мењају исказе. Већ готово две године позивам наше власти да се активније укључе у овај процес, пре свега кроз давање сваке врсте подршке сведоцима и њиховим породицама, без обзира на то да ли се ради о Србима или Албанцима.

Постоји несхватљива пасивност поводом овог питања. Тома Фила је ових дана скренуо пажњу на то да жртве заступа британски адвокат. Како је то могло да се дозволи, ако се има у виду пристрасност британске стране?! Неопходно је да са њим у тиму ради и наш адвокат, како би се обезбедила колика-толика објективност и непристрасност. Због чега на списку жртава нису полицајци и војници?

И у њиховом случају се ради о жртвама злочина јер су као заробљеници мучени и убијени супротно обичајима рата и многобројним међународним конвенцијама којима је регулисана ова област. Да ли су наше надлежне институције реаговале због тога? Ако нису, ко је одговоран што нису? Маркетинг и односи са јавношћу су важни, али они не могу и не смеју да замене стратешки осмишљене конкретне кораке у вези са сваким од поменутих питања!

Недавна објава aмбасаде САД у Београду је неспретно срочена и постигла је супротан ефекат од оног што је била намера. Директно је усмерена против Александра Вучића, тврдњом да је он стављањем потписа на Вашингтонско писмо о намерама потврдио своју спремност о узајамном признању и да је тај документ заправо први корак који је он предузео у том правцу.

Вучић и Хоти на састанку у Бриселу – Фото: Председништво Србије

Лично, имао бих штошта да замерим када је у питању ово писмо о намерама и о томе сам већ више пута говорио, јер све оне ставке које су поменуте у овој објави, а које се тичу диверсификације енергетских извора, коришћења опреме „одобрених”  високотехнолошких компанија, лобирања за права ЛГБТ популације, стављање Хезболаха на листу терористичких организација, итд., јесу амерички приоритети, а не наши и као такви угрожавају наш суверенитет у доношењу одлука. Али ова питања нису ни у  каквој вези са преговорима које имамо са албанском мањином која живи у нашој јужној покрајини.

Коначно, време је и ми да почнемо да се понашамо онако како се и САД и ЕУ и Приштина већ годинама понашају и да селективно спроводимо само оно што је у складу са нашим а не са туђим националним интересима. Вашингтонским писмом о намерама показали смо добру намеру, а да ли ће то за шта смо имали добру намеру заиста бити и спроведено зависи од мноштва фактора, укључујући и понашање оне стране према којој смо такву намеру исказали. На крају, подсетио бих на следеће:

– конструктивност и отвореност за разговор – да,  али прво да се смислено спроведе ЗСО и све остале обавезе Приштине

– наш преговарачки оквир су 1244 и Устав и ту нема места за импровизације

– забрињава тренд покушаја да се код савезничких земаља, пре свега Русије и Кине, као и код осталих земаља које нису признале тзв. државу Косово, створи утисак да смо ми сагласни да се РСБ УН 1244 мења

– постоје закулисни притисци у вези са променом одређених делова Устава којима би се КиМ избацио из територијалне организације земље – без мењања преамбуле која мора да се мења референдумом

– и поред најновије мантре Запада о споразуму који треба да се заврши обостраним признањем, коју понављају попут папагаја, постоји свест да ниједан српски политичар не може да призна независно Косово и да преживи. Зато се праве различити маневри како би ово признање било индиректно

– тачно је да се притисци појачавају – и на доносиоце одлука, али и на јавност у целини, интензивирањем агресивних порука у оквиру специјалног психолошког рата који се против наших грађана води већ више од две деценије

Али ово је последњи трзај тог притиска, последњи воз да заокруже овај пројекат, отуда и инсистирање да се дијалог настави што пре. Од јесени ће унутрашња ситуација у Немачкој, која је главни покретач агресивног антисрпског деловања у ЕУ, бити значајно другачија од ове коју смо имали у дугом временском периоду и новој владајућој коалицији ово питање неће бити на листи приоритета.

Видео линк Ангеле Меркел и Аљбина Куртија – Фото: Twitter / @albinkurti

И у САД са политичке сцене полако одлазе пасионирани савезници косовских Албанаца, једноставно природа и године чине своје. Поред нових генерација политичара који не деле ентузијазам својих претходника за неуспели мафијашко-државни пројекат на Балкану, ствари се убрзано компликују у другим деловима света, које су од већег значаја за спољну политику САД. И, коначно, и нас чекају избори на пролеће следеће године.

Све су то околности због којих овај процес полако али сигурно клизи са листе приоритета за већину страна које у њему учествују на овај или онај начин. Ја не мислим да време није на нашој страни – ако стратешки осмислимо свој приступ и том приступу и националним интересима дамо апсолутну предност у односу на интересе појединаца или појединих група.

Дијалог као такав осуђен је на неуспех, као и сви до сада постигнути и непостигнути споразуми, јер Запад све време Приштини шапуће да ће добити све што тражи, а нама све време говори да се помиримо са тим да смо КиМ изгубили. О чему се онда преговара? Због тога се Приштина више од две деценије понаша као размажено, себично и бахато дете које од сопствене дреке не чује никог другог и мари само за себе. Због тога је овај процес био и остао разговор глувих, који не води никуда и који је у старту изгубио и сврху и смисао.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Шаптачи са Запада и изгубљени смисао

* Обавезна поља