Сећам се, око пола два ујутру цело село је пробудила нека неприродна светлост, одједном је био дан и чуо се ужасан звук. Прво једном, па други пут, трећи. Чинило ми се да се земља отворила, све се око мене померало – бомбардују нас. Била је то ноћ између 10. и 11. маја 1999. године. Старо Грацко, село у општини Липљан, нашло се на листи циљева НАТО бомбардера.

За неколико минута моја породица и све наше комшије били смо напољу. Један део села је горео, чуо се врисак жена и деце и сви смо кренули ка кућама које горе. У мраку, тресући се од страха, бацајући се на земљу сваки пут када авиони прелете, газили смо преко нечега, гурали ногом нешто што је одзвањало као конзерва. Нико није стао да провери шта је то. Журили смо да помогнемо својим сељанима. Кад смо стигли, имали смо шта да видимо.

„Моја сека нема главу“

Јевросима и Бошко Јанковић, брачни пар од 60 година, леже мртви испред своје куће држећи се за руке, док им све зграде у дворишту горе. Гори и код Шешлија. Породичне куће Марковића и Роћеновића су уништене. У њима се више не може живети, али видимо на улици укућане – живи су. Сви журимо ка дворишту где су Димићи становали, јер се и одатле чује плач и позив упомоћ.

Димиће нису добро познавали сви мештани Старог Грацка, јер су у село дошли неколико месеци пре почетка бомбардовања. Побегли су из свог села у страху од Албанаца, и из приче знам да су били задовољни. Дошли су у српско село и осећали су се сигурно. Њихова деца, Драгана и Бојан, одмах су пронашли другаре и по цео дан су се играли. Породица Роћеновић, односно њихова деца Петар, Јована и Милутин, све су делила са малим Димићима. Драгана је имала четири и по године, а њен брат Бојан три. Сећам се деце са улице – била су весела, бучна и безбрижна. Ни Димићима, али ни осталим Старограђанима, на памет није падало да могу постати важан стратешки и војни циљ моћног НАТО-а и да ће баш њих, село од 80 кућа, бомбардовати.

У селу није било склоништа. Били смо у својим кућама, већ навикли да се уз звук бомбардера успављујемо. Тај звук успављивао је и децу. Заспала је и малена Драгана те ноћи у соби заједно са својим братом, док су родитељи спавали у другој соби са деветомесечном бебом. Занимљиво је колико мисли човеку прође главом, онда када је уплашен. Сетила сам се чак и бицикла које су возили по улици. Улазимо у двориште, а испред нас призор ужасан!

Наслоњена на стабло дрвета, жена са бебом у наручју моли да се помогне њеној деци. Мали Бојан без прекида понавља: „Моја сека нема главу, моја сека нема главу…“, а отац му Синиша у наручју држи малу Драгану. Одједном, нас жене мушкарци на силу гурају из дворишта. Одлазим нешто даље од куће и опет шутирам нешто у оном мраку, нервирајући што тога има свуда. Питам себе, јесам ли добро видела да Синиша држи у рукама тело детета без главе?

Чујем Синишу како виче: „Нека ме неко вози у болницу да спасемо Драгану“. Не могу комшије да га убеде да спусти тело, не да да му се приђе. Преклиње да га неко вози до Приштине и Клиничког центра. У ушима ми одзвањају речи малог Бојана: „Нема главу, нема главу…“, док иза мене неко прича: „Његова жена је после првог напада из куће истрчала са бебом, а он је кренуо да спасава Драгану и Бојана, вероватно је и он рањен“. Ђоко Роћеновић, њихов комшија, одлучује да вози Синишу у болницу јер и Бојану треба помоћ, рањен је. Чујем у оној гужви да неко виче: „Рањен је и Окица Шешлија, и он мора у болницу“.

Бомбардована породична кућа Јевросиме и Бошка Јанковића у којој су обоје смртно страдали – Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Данима је Роћеновић препричавао пут до Приштине, сећајући се малог Бојана који је изнова и изнова питао: „Чика Ђоко, моја сека нема главу, јеси ли видео, јеси ли видео?“ Синиша је тражио да брже вози, стискајући у наручју тело своје ћерке. Бојан је исто питање постављао свим лекарима у приштинској болници док су га прегледали, а у ходнику је трајало убеђивање да им Синиша преда тело девојчице. Нико од лекара и медицинског особља није могао да отвори његове руке, а он их је молио: „Спасите ми Драгану, спасите ми дете“. Једва су га савладали и тек онда видели да по готово целом телу крвари. Није на њему само Драганина крв. Био је рањен. Пун гелера, и осећао је слабост.

„Већ је био дан када сам дошао себи и схватио шта се током ноћи десило. Слика унакажене Драгане ми је била пред очима, у грудима саосећање са њеним оцем. Била му је мезимица, знам јер су нам се деца дружила. Тада сам схватио да сам истрчао из куће да помогнем Димићима, потпуно заборавивши на своју супругу и троје деце. Тек око седам ујутру постао сам свестан да сам их оставио у дворишту и питао се шта је са Петром (8), Јованом (6) и Милутином (4). Ни сам не знам како сам стигао до села, а своју породицу сам пронашао у дворишту умотану у ћебад, седе једно уз друго и причају са мајком. Живи су, моја деца су жива“, причао је своју драму свима Ђоко Роћеновић.

„Забрањене“ бомбе

Око десет ујутро у село су стигли новинари, војска, полиција. Тела Јанковића су још била у дворишту. На пиџамама су биле сасушене мрље од крви, а око њих згариште. Сећам се да је све смрдело на паљевину. Код Димића туга. Улазе новинари, камермани, фоторепортери да виде и сниме место погибије једног детета – собу где су спавали Драгана и Бојан. По изласку из куће или падају у несвест, или повраћају. На зиду су остаци Драганине главе, а по поду и јастуку трагови њеног мозга.

Старoграђани после непроспаване ноћи, црни од гара јер су гасили пожаре, дају изјаве и кажу: „Дететов мозак је свуда по соби, уђите да видите. Њена глава је била важан војни циљ НАТО алијансе. Проклети да су!“

По целом селу могле су се видети, за мене, у том тренутку, неке чудне направе жуте и наранџасте боје са падобранчићем на врху. Било их је свуда, и већина је била до половине заривена у земљу. Не знајући шта је то, упутила сам се да се видим са људима који су се враћали кућама из околних шума, јер су се после напада тамо склонили. Зауставио ме је начелник тадашњег МУП-а у Липљану мајор Никола Илић, уз страшну вику, питајући ме да ли знам преко чега газим? Рекла сам: „Не“.

Он ми је тада објаснио да су то касетне бомбе које ако не експлодирају при паду, могу после 24 сата или још касније. Рекао је још да су на село бацили укупно пет контејнера касетних бомби и да једно пуњење садржи 147 мањих бомби. Чула сам за њих па сам упитала: „Зар оне нису забрањене?“ Никола је одмахнуо руком и рекао да се те бомбе бацају с циљем да се убије што више цивила, и потврдио да су забрањене. Био је видно потресен оним што гледа у селу у којем је рођен и одрастао. Тако сам сазнала да смо током ноћи у њих ударали и следила ми се крв у жилама.

Из болнице у Приштини смо истог дана чули да су рањени Старограђани ван животне опасности. По изласку из болнице, Димићи су напустили село. Драганин отац Синиша се никада није опоравио. Чули смо да се не сећа да је имао ћерку по имену Драгана.

Соба у којој је настрадала девојчица Драгана Димић – Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард

У данима када обележавамо годишњице Мартовског погрома и НАТО бомбардовања, важно је свако сећање, свако сведочење, на једно и друго страдање. Срби из овог дела Србије ће вам рећи да је, у ствари, све почело тог 24. марта 1999. године. Окупација је уследила после агресије НАТО пакта. Алијанса сакривена иза ознаке Кфора је Србе на КиМ затворила у гета, оградила бодљикавом жицом, ограничила им кретање. Оградили су и све цркве и манастире. Погром 17. марта догодио се унутар тих њихових жица, пред њиховим очима. Злочин који није завршен 1999. године, а који је почео после повлачења српске војске и полиције, настављен је пет година касније.

„Највећи злочин почињен је у тих 78 дана. Сви накнадни злочини настали су као последица истог. Жалосно је што се на Косову и Метохији годишњица бомбардовања готово и не обележава. Намерно се све ради да се случајно не замеримо Западу, НАТО-у. Они су главни окупатори. Албанци су њихове марионете“, речи су моје пријатељице изговорене ових дана. Она је са породицом напустила Призрен у погрому 1999. године.

Зато, док су нам сећања жива, док памтимо и преносимо приче о злочинима Албанаца и њихових ментора који су нас крвнички бомбардовали, док сведочимо да су погром 17. марта ти ментори под плаштом мировњака дозволили – има наде за нас. Ако дозволимо – мислим на народ, јер политичари су спремни на све – да се ова и сва друга страдања Срба забораве, онда ћемо ми сами починити најстрашнији злочин.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Сећање на НАТО бомбардовање Космета

* Обавезна поља