Severni Kosmet i borba za državni kontinuitet

Nema toga što odnarođeni srpski vlastodršci nisu pogazili i uprljali radeći na legalizaciji šiptarske secesije poslednjih godinu i po dana. Od predizbornih obećanja, preko sopstvenog i nacionalnog dostojanstva, pa sve do Ustava i brojnih zakona sopstvene države, ništa im nije bilo sveto, niti ograničavajuće. Bezočno gazeći vekove srpske državnosti na Kosmetu „jedinstveni državni vrh“ stao je iza tzv. Briselskog sporazuma kojim se država Srbija faktički obavezala da uzme učešće u zaokruženju secesije na sopstvenoj teritoriji i praktično omogući njenu međunarodnu legalizaciju, što je slučaj nezabeležen u ljudskoj istoriji.

Važan korak na tom sramnom putu srpskog režima bilo je učešće državnih institucija u organizovanju lokalnih izbora šiptarske paradržave na teritoriji severnog Kosmeta, koji je geografski direktno vezan za ostatak Srbije, naseljen srpskim življem i koji je do početka implementacije Briselskog sporazuma bio potpuno integrisan u pravni i politički sistem srpske države, za razliku od onih sredina gde su Srbi bili manjinsko stanovništvo ili su bili okruženi šiptarskom populacijom.

Marko Jakšić i borba za srpski Kosmet

Valja podsetiti da se nakon ulaska NATO snaga na Kosovo, tokom juna 1999 godine, srpska država povukla i sa prostora severnog Kosmeta, ali da se ovde vratila zahvaljujući političkom samo-organizovanju većinskog srpskog stanovništva koje je započelo tzv. „branjenjem mosta“ a zatim kroz delovanje „Srpskog nacionalnog veća“  dovelo do povratka institucija države Srbije na ove prostore. Ovaj proces zaokružen je za vreme Vlade Vojislava Koštunice, a predvodio ga je dr Marko Jakšić, istinski srpski patriota, čiji je politički angažman nastao kao plod potrebe da se u datom trenutku na čelo ugroženog naroda stave oni najhrabriji i najuglediji, a ne želje za liderstvom radi sticanja materijalnih koristi. Značajnu pomoć u tim vremenima pružio mu je i njegov kolega po struci dr Milan Ivanović.

Budući da Briselski sporazum predviđa upravo suprotne procese, odnosno uklanjanje srpske države sa ovih prostora, prirodno je što je Marko Jakšić bio i najveći protivnik ovog anti-srpskog i anti-ustavnog dokumenta. Otuda ne smeju da nas iznenade napadi i podmetanja kojima je on, u proteklom periodu, bio izložen, a koji su kulminirali nakon njegove političke pobede, odnosno punim uspehom bojkota šiptarskih izbora severno od Ibra.

Iako pritisci ovog tipa za njega sigurno nisu nepoznanica, želim istaći da će oni ovoga puta biti jači nego ikada i to kako zbog njegovog političkog angažmana, tako i zbog činjenice da je Marko Jakšić postao simbol borbe za Kosmet u Srbiji. A evro-atlantski nalogodavci srpskih vlastodržaca ne vole simbole, pogotovo nacionalne.

Od toga kako će se on sa tim pritiscima izboriti umnogome zavisi i sudbina ostalih srpskih lidera, ali i celokupnog korpusa severno od Ibra koji je odbacio koncept integracije u šiptarsku paradržavu.

A njegov direktni protivnik na terenu, čovek koji je operativno vodio kampanju srpskih vlastodržaca za izvođenje Srba na Tačijeve izbore, bio je Aleksandar Vulin, direktor Kancelarije za KiM i ministar bez portfelja u Vučićevom delu srpske vlade.

Ovde se nećemo baviti načinom na koji je svoju prljavu kampanju vodio jer takva metodologija proizilazi iz sramnog cilja koji je pristao da sprovodi. Za potrebe ovog teksta ukazaćemo da se on u toj ulozi nije našao slučajno, niti kao prijatelj i čovek od poverenja Aleksandra Vučića, što je slika koju plasiraju režimski mediji, već da je za tu ulogu pripreman znatno pre nego li je formalno pristupio naprednjačkoj koaliciji.

Naime, aktivno „interesovanje“ Vulina za probleme Kosmeta započelo je nakon prvih ozbiljnih protesta Srba zbog ustupaka koje je Tadićev režim, oličen u Borku Stefanoviću, učinio šiptarskoj paradržavi. Vulin je postao jedan od onih političara iz Beograda koji je redovno dolazio da te proteste podrži, često i alternativnim putevima, a dobijao je i značajan prostor u medijima da iznosi svoje stavove koji su tvrdo držali stranu kosmetskih Srba. Bilo je to više od godinu dana pre nego će naprednjaci osvojiti vlast, a u tome možemo prepoznati sve elemente „pripreme“ evro-atlantskih kadrova za preuzimanje štafete koja trči u određenom smeru (shodno globalističkom postulatu cilj je konstanta, ljudi su promenljiva). Ovo svakako valja uzeti u obzir kada govorimo o sadašnjem Vulinovom angažmanu na Kosmetu i u vladi Srbije, a ako bi šire gledali, mogli bi izvući paralelu sa načinom na koji je Zorana Mihajlović, otprilike u isto vreme prešavši iz URS-a u narodnjake „pripremana“ da preuzme energetski sektor buduće vlade. No, to nije tema ovog teksta.

U proces animiranja Srba da uzmu učešća u šiptarskim izborima koji je operativno vodila Kancelarija za KiM, najdirektnije je bio uključen i „jedinstveni državni vrh“. Nema laži koju Dačić nije izgovorio, nema skrivene pretnje koju Vučić nije uputio, nema lukavstva kojim se Nikolić nije poslužio da kod Srba severno od Ibra, a posebno kod njihovih lidera, izazovu podele i namame ih na pred Tačijeve biračke kutije. Ali u tome uglavnom nisu uspeli.

Značaj Privremene Skupštine AP Kosova i Metohije

Kada je postalo jasno da bahati srpski vlastodršci nemaju nameru da se pridržavaju Ustava i zakona sopstvene države, kao i da će krenuti u gašenje državnih institucija na severu Kosmeta koje se Briselskim sporazumom tretiraju kao paralelne, a da Ustavni sud neće odgovoriti na njihove zahteve za ocenu ustavnosti, Srbi sa severa Kosmeta osnovali su, shodno važećem Ustavu Srbije, Privremenu Skupštinu AP KiM kao predstavničko telo građana Srbije u pokrajini koji poštuju Ustav i zakone Srbije.

Skupština je konstituisana 04.07.2013. godine u Zvečanu, bilo je prisutno 97 delegata, a za predsednika je izabran Slavko Stevanović, inače član SPS-a, što je poslalo snažnu poruku o tome da lideri Srba sa severa Kosmeta stavljaju nacionalne interese iznad partijskih naloga.

Iako vlada Srbije nije priznala ovo telo, nije mu mogla osporiti uporište u Ustavu Srbije, kao i činjenicu da je izraz narodne volje. Zbog toga su se srpski vlastodršci, tačnije njihovi nalogodavci, odlučili da prema ovom telu koriste strategiju ignorisanja, te u kontrolisanom medijskom prostoru, na koji je upućena većina građana, ne možete naći nikakvu informaciju o radu Privremene Skupštine, kao i da ne postoji.

Pa, ipak, ovo telo, pre svega kroz veliko zalaganje svog predsednika Slavka Stevanovića, nalazi načine da stavi do znanja da izbore secesionističke države Kosovo smatra nelegalnim, kao i da njihove rezultate neće priznati. Nedavno je gospodin Stevanović sa svojim saradnicima posetio Rusiju, gde je imao priliku da izloži poglede srpskog naroda na pokušaje režima da ih otera iz sopstvene države.

Na jasno izraženu odlučnost srpskog naroda sa severa Kosmeta da ne pristane na samoukidanje života u sopstvenoj državi, srpski vlastodršci su, u nedostaku bilo kojih argumenata osim demagoških, reagovali prvo novim pritiscima i obećanjima, a kada to nije dalo rezultata pribegli su novoj zloupotrebi postojećih pozitivnih propisa. Dana 10.09.2013.  srpska vlada je, pozivajući se na član 85. „Zakona o lokalnoj samoupravi“ raspustila četri opštine sa severa Kosmeta (Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok) i u njima uvela privremene mere. Na taj način smenjena su legalno, od naroda, izabrana rukovodstva, a postavljeni privremeni organi, čiji je očiti zadatak bio da rade na organizovanju šiptarskih izbora i obezbede bar otvaranje biračkih mesta.

Problem za Vladu nastaje u činjenici da pomenuti član 85. Zakona o lokalnoj samoupravi  predviđa samo tri uslova za raspuštanje skupština opština:

1)    ako skupština ne zaseda duže od tri meseca;

2)    ako ne izabere predsednika opštine i opštinsko veće u roku od mesec dana od dana konstituisanja skupštine jedinice lokalne samouprave ili od dana njihovog razrešenja, odnosno podnošenja ostavke;

3)    ako ne donese statut ili budžet u roku utvrđenom zakonom

Dakle, jasno je da ovaj Zakon raspuštanje opština predviđa samo kao proceduralnu, a ne kao političku meru, čime se garantuje neophodna nezavisnost lokalne samouprave od centralne vlasti. Kako nijedan od ova tri uslova nije postojao u slučaju raspuštanja pomenute četri opštine jasno je kako je ova odluka nezakonita i da predstavlja još jedno kršenje Ustava ali i Evropske povelje o lokalnoj samoupravi čiji je Srbija potpisnik.

No, ima Vlada i većih problema sa Zakonom o lokalnoj samoupravi. Naime, član 86. stav 2. pomenutog Zakona (po kome su opštine raspustili) predviđa da je predsednik Narodne skupštine dužan da u roku od dva meseca od stupanja na snagu raspuštanja jedinice lokalne samouprave raspiše izbore za odbornike nove. Taj rok ističe 10.11.2013. godine.

Upravo na ovu činjenicu upozorila je mlađanog Nebojšu od Megatrenda Privremena Skupština AP KiM u svom saopštenju od 06.11.2013, upozoravajući ga da ako to ne uradi čini krivično delo zloupotrebe službenog položaja.

Ali, opet, ako to uradi prekršiće Briselski sporazum, a on se kod srpskih vlastodržaca od samog početka tretira kao akt koji je čak i iznad Ustava zemlje.

Bez obzira kako će reagovati Stefanović, nakon isteka ovog roka Privremena Skupština AP KiM biće jedina institucija zasnovana na Ustavu Srbije koja postoji i funkcioniše na prostoru severnog Kosmeta i u tome je njen ogroman značaj za očuvanje državnog kontinuiteta na ovim prostorima.

Izbori i posledice

Kada je postalo jasno da će izlasnost na severu Kosmeta biti minimalna uprkos manipulacijama sa spiskovima, interno raseljenim licima, organizovanim autobusima i drugim varijantama za „oblikovanje izbornog toka“ iz bogatog repertoara sadašnjeg sekretara vlade Veljka Odalovića (1), maskirane grupe su upale na tri izborna mesta u Kosovskoj Mitrovici i polupala izborne kutije, nakon čega je glasanje na tim mestima bilo prekinuto.

Ne čekajući ni sekunda srpske vlasti i režimski mediji su za ove incidente optužile ljude koji su vodili kampanju za bojkot izbora, što je inače legitimno pravo u svakoj demokratskoj zemlji, a pre svih Marka Jakšića, koga su ni manje ni više okrivili da sprovodi Tačijeve interese. Na udaru se našla i DSS zbog priključenja anti-izbornoj kampanji u njenom drugom delu.

Retorika vlasti bila je veoma zapaljiva, a protivnici izbora su u neodmerenim istupima Vulina i Pantića, bez ikakvih dokaza, povezani sa nepoznatim osobama i nazvani srpskim ekstremistima, huliganima, čak i kriminalcima.Posebno se istakao Aleksandar Vučić medijskim pozivom međunarodnoj zajednici da dopuste srpskim snagama da uđu u Mitrovicu i tamo uspostave red za 45 minuta. Iz njihove kampanje proizašao je zahtev da se izbori u Mitrovici potpuno ponište a glasanje ponovi na svim biračkim mestima.

Iako je anti-izborni štab očigledno bio spreman za ovakav scenario i argumentovano odgovorio na svaku optužbu, ali i postavio nezgadna pitanja režimu, ostaje pitanje da li je ovakva reakcija vlasti bila uvod u neki pripremljeni scenario ili je posledica besa što nisu obavili povereni zadatak stranih nalogodavaca.

Ovde bih podvukao sličnost sa reakcijom srpskih vlastodržaca nakon nedavnog ubistva pripadnika Euleks misije, kada su Vučić, Dačić i Nikolić, maltene dok je uviđaj na licu mesta još uvek trajao, svojim istupima jasno ukazali na nekakve srpske ekstremiste, poražene protivnike briselskog procesa i (tada još uvek) dolazećih izbora, kao i ostale mračne snage koje, po njima, žive na severu Kosmeta i tim činom žele da skrenu Srbiju sa puta u evropski raj.

Na sreću, ni tada ni sada, međunarodna zajednica nije prihvatila zapaljivu retoriku srpskih vlastodržaca. Istraga o ubistvu pripadnika Euleksa se vodi veoma temeljno i još uvek traje, a što se tiče incidenta na biračkim mestima, nakon povratka iz Brisela, gde im je očigledno skrenuta pažnja na nezrelost njihovih poteza, srpske vlasti su naglo spustile loptu i ponovo se okrenule biračima a ne traženju krivaca u drugim, legitimnim, političkim opcijama. Nije prošao ni njihov besmisleni zahtev za ponavljanje izbora u celoj Kosovskoj Mitrovici, što je pre bio vapaj lošeg đaka da mu profesor da još jednu priliku, pa će se glasanje ponoviti samo na tri incidentna biračka mesta.

Umesto zaključka

Vojislav Koštunica sastao se 07.11.2013. godine sa šefom misije EU u Srbiji Majklom Devenportom, što je prvi zvanični susret predsednika DSS-a sa jednim visokorangiranim evropskim diplomatom nakon njegovog vraćanja mandata narodu. Tema razgovora bio je odnos Srbije i EU, a razgovorima je prisustvovao i potpredsednik DSS-a Slobodan Samardžić.

____________________________________________

(1) Veljko Odalović je tokom vladavine Slobodana Miloševića u više navrata bio predsednik Pokrajinske Izborne Komisije Kosova i Metohije.

Izvor: Fond Strateške kulture