Слобода за Оливера Ивановића!!

Александар Лазовић и Небојша Вујачић (чији је отац Илија Вујачић такође осумњичен, али не и притворен због лошег здравственог стања), пуштени су 19. маја да се бране са слободе. Оптужени су као извршиоци дела убиства 2000. године наводно по налогу Оливера Ивановића. Пошто су на српски кафић Бел ами бачене три бомбе, рањено око 25 људи и после чега је у граду настао хаос и ствари се отеле контроли. Те ноћи убијено је троје Албанаца. Бомбе су бачене из правца Бошњачке махале (мешовитог насеља, већински албанског становништва).

Суд је, неколико дана пре одлуке о пуштању двојице „извршилаца“, наложио адвокатима свих оптужених да поднесу захтеве за допуст да се ови бране са слободе. Одлука о пуштању двојице донета је на дан када им је ионако истицао притвор (19. мај). Ивановић и Делибашић су одбијени. Суђење ће вероватно трајати до 27. јула, до кад је предвиђено да се појави у јуну четири, а у јулу 15 сведока тужилаштва против Ивановића.

СВЕДОЦИ

Досадашњих 30 сведока, међу којима и Бајрам Реџепи и чувени „миротворац“ Барани, нису могли да Ивановића доведу у везу са злочима по две тачке: (1) 1999. ратни злочин; и (2) 2000. кривично дело подстицања на убиства Албанаца. Реџепи није ни покушао, већ је поновио речи из књиге коју је писао, а где за Оливера Ивановића говори да му је требало дати Нобелову награду за мир.

БАРАНИЈЕВ „СПОМЕНАР“

Барани је покушао, али суд није могао да прихвати сведочење на основу гласина које је сведок помињао, признајући и сам да је на основу тих прича које је слушао сам правио белешке.

„Ово су урадили четници Оливера Ивановића“, наслов је албума који је Барани направио, сликајући погинуле, фотографишући по болницама и дописујући руком своје виђење, узроке и начине и кривце који су „насликали“ ове морбидне албуме. Ниједан, па чак ни Еулексов суд, није могао да прихвати овакве доказе.

КРИМИНАЛИЗОВАНИ СЕВЕР

Случај је грађен на силу. Нити су Делибашић и Ивановић једно тело с две главе нити ово што сам написала значи да је један од њих мање важан – обојица тренутно представљају симбол. Тај симбол треба да запамтимо као „зликовачки, криминогени и онај Север који убија несрбе“.

Када сам питала како Приштина гледа на то, први одговор је био – незаинтересована. Други је већ био гаднији. Реџепи, који је одбио да сведочи о злочинима Оливера Ивановића јер их није видео, проглашен је за шпијуна, удбаша али и доушника ШИК. Није више министар полиције. Замерио се Кадрију Весељију, који више није глава ШИК. Наравно, постоје одувек такви „дупљаци“ који раде за две и више служби. Реџепи није анђео и није стао у одбрану Оливера јер је напрасно постао љубитељ Срба и српског севера, на који је, не тако давно, слао РОСУ. Наравно, ако директор агенције каква је ШИК дође на власт, он званично више неће бити шеф те службе. И, наравно, ако му се неко замери, без обзира за кога радио, тај више неће бити први човек полиције.

Порука: свако ко не сведочи како је предвиђено, удбаш је и дебеовац и ради за Србе, лопов је и подржавао је криминал. Не мислим да Реџепи нема на савести ништа од овога. Чињеница је да има много горих који су лојални и биће радо виђани гости „на дан безбедности“.

ОСЛОБОДИОЦИ ИЛИ ТЕРОРИСТИ

Да је север Косова нападан од Албанаца и помоћника, да је УЧК од терористичке организације напрасно постала ослободилачка војска 1998/9, да је глава Оливера Ивановића била уцењена и да је нуђен новац за његову ликвидацију – чињенице су које потврђују само једно, непобитно. Нико са севера Косова није ишао јужно од Ибра да напада албанска села. С друге стране, Вучитрн је преко ноћи „очишћен“ од Срба, као и многа друга места и градови. Да су ти догађаји били најлегитимнији могући разлог за страх и мобилизацију људи на северу тих година – нема смисла ни доводити у питање. Да страх не може да ишчезне само зато што сада Албанци преговарају с Београдом (као да то није рађено и током рата, само тајно), јасно би било и просечном гледаоцу неког од све глупљих холивудских филмова.

ЖАК ОГАР, ОЧЕВИДАЦ КОЈИ НЕ ЋУТИ

Жак Огар (на слици доле), бивши командант француских специјалних јединица у саставу Кфора, човек који је – као задужен за северни сектор – улазио у најкритичније ситуације током рата а српској јавности познат по књизи Европа је умрла у Приштини, након недавне посете Србији покренуо је иницијативу – међународно потписивање петиције да се Оливер Ивановић пусти на сободу и да се од њега не чини злочинац.

Иницијативу је покренуо обративши се Еулексовом суду на Косову, затим је покренуо петицију у Француској а онда и у Београду. Петиција је на француском и енглеском језику, с циљем да се анимирају јавне личности и личности од значаја међу свим европским народима, где се мисли и на Русе, на државе које нису чланице Уније, али јесу „искусиле“ Косово – наводи његов млађи „саучесник“ Никола Мирковић, српски писац и новинар из Француске.

Надлежност Жака Огара, као командатна француских специјалних јединица Кфора, била је „линија раздвајања севера и југа“. Отуд информације о догађајима на северу, отуд огорченост овог војника на Европу, отуд подаци којима располаже о томе да ли је Кфор чувао север или га насилно спајао с југом – што овде значи колико пута је помогао Албанцима да очисте српске средине или нападају север, одобравајући то својим ћутањем или чак, корак да ље, својим директим учешћем у „акцијама“.

ЗНАЈУ И НЕКИ БИВШИ ЗВАНИЧНИЦИ УН

Породична позадина Жака Огара мало је другачија. Као мали учио је о чувеном „француско-српском пријатељству“. Обраћајући се јавности својим интервјуима и књигом схватио је – објашњава његов сарадник Мирковић – да ствар (везана за Ивановића) мора да се подигне на међународни ниво и да ће само тако добити на тежини. У уводном делу петиције – на француском и енглеском језику – можемо да видимо имена многих значајних људи – од Кофија Анана до Хавијера Солане – који су стали на Ивановићеву страну називајући Еулексов суд лакрдијом.

ЈОШ МАЛО О ТЕРОРИЗМУ

На питање како се сада у француској јавности третира УЧК након догађаја у Македонији, Мирковић одговара да су „тек сада терористи“, као и да мало људи зна за Македонију и да су се заинтересовали само неки писани медији који су „слободнији“ од телевизија, а да интересовање није ни приближно као док се рат против УЧК водио у бившој Југославији (Србија и Црна Гора), али и да је тада УЧК већ била Ослободилачка војска Косова.

Термин тероризам се, дакле, враћа у језик али – како смо занимљив терен само уколико се води неки рат – о нама ће се извештавати само у оној мери у којој се Европа, посебно државе које су искусиле расизме (испровоциране или не, то више није битно) попут Француске, боји тероризма који се сада везује за муслиманске народе – што такође није правично. Али причати о правичном доводи човека у опасност да испадне глуп у друштву, стога је боље рећи – не би они силни Ирачани, Сиријци, Палестинци… муслимани, бежали од радикалних исламиста као ђаво од крста, у непријатељски расположену Европу, ризикујући све што имају, укључујући и сопствене животе.

УСТАВ КОСОВА, ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ

Друга, наизглед споредна ствар: Устав Републике Косова. Преведен јако лоше на српски језик, до неразумевања, до тога да неко ко не зна албански уз најбољу вољу не може да га разуме јер броји преко хиљаду грешака. Мирослав Ивановић, судија са Косова (и брат Оливера Ивановића), објашњава да то није никакав куризитет, ништа ново.

„Не ради се о грешкама, ради се о намери“, каже Ивановић, „а Срби, ми смо расути, држава се тиме не бави и наша заједница се тиме не бави. И то је суштина“.

БОРБА ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ

Да није бесомучне борбе Ивановићеве сестре Наташе, наклоности једног француског пуковника, да није борбе коју води усамљена породица окружена својим адвокатима (а то су два човека од поверења); да није било петиција које је Наташа Ивановић Илић покушавала да покрене на српском језику, не знам да ли би се неко сетио да ову фарсу од суђења (уз то, малтретирање човека и сатанизацију једне заједнице) покуша да подигне на међународни ниво.

ЛИЦЕМЕРЈЕ (ТАЧНИЈЕ ПРЕЗИР) ДРЖАВЕ

Међународна расправа коју Огар покушава да покрене овом петицијом расправа је о непочинствима Албанаца на југу, етничком чишћењу и сталним нападима на север. И, наравно, расправа о том већ увелико избруканом, европском телу које се зове Еулекс, чији мисионари сами говоре како једва чекају да оду с тог места (они мало поштенији) или живе у српских срединама. У косовској, макар то била зграда амбасаде и све било красно, није издржао ни један хрватски амбасадор. Није далеко побегао, премештен је у Македонију, али било је јаче од њега да изазове дипломатски скандал колумном за свог амбасадоровања на Косову. На крај памети му није било да чини услуге – као издавање виза Албанцима с Косова. Није фер, наравно, па неки од њих су ратовали за етнички чисту Хрватску – а ето како им враћа.

Та жељена Европа која (попут Немачке) мења законе о мигрантима јер их не жели у својој држави, та лијепа Хрватска, чији језик, пургерски дијалект, покушавају да подражавају ученији Албанци који, додуше, углавном не знају шта значи тај придев „пургерски“ нити ко је пургер. Ослобођени терета и обавезе било каквог знања и не полажући рачун чињеницама, могу да граде свој свет од папира (и оружја), могу „мртви хладни“ да причају како је ћирилица антиевропско писмо. Могу и да се баве „новим српским идентитетом“, не схватајући да српској нацији није потребан никакав „нов идентитет“; покушавајући да, свим средствима, приближе ту Србију својој разини.

Зато смета север, смета онај део српског које није нестало с југа Косова, смета све – јер није лепо подсећати косовске Албанце да су данас ослободиоци, сутра терористи, што су били с почетка, а после ко зна шта, опасно оружје (али и даље само оружје) у рукама САД; колико год непроменљив и истрајан њихов циљ био (рекла бих дискурс, али није се стигло до тога, овде се ради само о циљевима и ставовима који се уклапају у те циљеве); то не зависи од њиих.

ОДЛАЗЕЋА МИСИЈА И ЈЕДНА ДУХОВИТОСТ

Еулексов суд, суд одлазеће мисије (вратимо се Ивановићевом и Делибашићевом случају) није лимитиран временом – дакле, није у обавези да пусти притворенике све док постоје неки сведоци, а у име евентуалног „утицаја на сведоке“ то може да траје док се мисија не покупи и, далеко било, препусти случајеве косовском суду. Додуше, нису далеко. Ево једног примера – извесни хирург, сведок тужилаштва, тврдио је како је кобне ноћи 2000. године, пошто су пале бомбе на кафић близу Бошњачке махале, чуо људе како вичу, тражећи даваоце крви (јер је било много повређених). Хирург – сведок, међутим, то је протумачио као „сигнал за акцију против Шиптара“. Остали сведоци отишли су корак даље, они нису ништа чули. Суд је остао без иоле прихватљивих чињеница за које може да се ухвати, међутим, то га није спречило да Делибашића и Ивановића задржи у притвору.

БОГИЊА ПРАВДЕ И ОНАЈ ПОВЕЗ ПРЕКО ОЧИЈУ

Када је из Еулексове суднице склоњен компромитовани Џонатан Рател, а ствар у своје руке преузео Сезаир Михалчук, онај повез на очима статуе боњиге правде није склоњен. Нико то вероватно није ни очекивао. Састав суда је ионако непромењен. Гаранције које за Ивановића даје Република Србија или нису довољно уверљиве, или Србија једноставно није довољно озбиљно схваћена држава, или се нико у Србији није озбиљно бавио заштитом својих људи на Косову – па су у складу с таквим приступом, површним и незаинтересованим, примљене и њене гаранције. Последња претпоставка звучи као реторичко, мада је заправо тужно питање. Одговор знамо.

Можда је тужно и што већи ауторитет (чак и у Србији) ужива француски војник који је радо виђен у новинама које су силно нападале Ивановићево „издајништво“, што је било и лако, а и недолично радити из Београда. А онда исти ти којима је био и издајник, и шиптарски човек, и ко зна шта све, аминују сваку реч једног човека који долази из Француске и брани Србе од света, можда и сам не знајући да их (Србе с Косова) брани понајпре од Срба.

А можда је ово добра вест – сами се од себе нећемо заштити, не допушта нам наша равнодушност и склоност да навијамо за оне јунаке који беже, не предају се, праве циркус… Можда заиста мора да нас заступа, нас или наше људе, неко ко има озбиљне контакте и иза кога стоји озбиљна каријера, неко ко је професионалац и неко ко је, рецимо, Француз.

Петицију за ослобађање Оливера Ивановића можете потписати овде

Извор: Балкан Магазин