Sloboda za Olivera Ivanovića!!

Aleksandar Lazović i Nebojša Vujačić (čiji je otac Ilija Vujačić takođe osumnjičen, ali ne i pritvoren zbog lošeg zdravstvenog stanja), pušteni su 19. maja da se brane sa slobode. Optuženi su kao izvršioci dela ubistva 2000. godine navodno po nalogu Olivera Ivanovića. Pošto su na srpski kafić Bel ami bačene tri bombe, ranjeno oko 25 ljudi i posle čega je u gradu nastao haos i stvari se otele kontroli. Te noći ubijeno je troje Albanaca. Bombe su bačene iz pravca Bošnjačke mahale (mešovitog naselja, većinski albanskog stanovništva).

Sud je, nekoliko dana pre odluke o puštanju dvojice „izvršilaca“, naložio advokatima svih optuženih da podnesu zahteve za dopust da se ovi brane sa slobode. Odluka o puštanju dvojice doneta je na dan kada im je ionako isticao pritvor (19. maj). Ivanović i Delibašić su odbijeni. Suđenje će verovatno trajati do 27. jula, do kad je predviđeno da se pojavi u junu četiri, a u julu 15 svedoka tužilaštva protiv Ivanovića.

SVEDOCI

Dosadašnjih 30 svedoka, među kojima i Bajram Redžepi i čuveni „mirotvorac“ Barani, nisu mogli da Ivanovića dovedu u vezu sa zločima po dve tačke: (1) 1999. ratni zločin; i (2) 2000. krivično delo podsticanja na ubistva Albanaca. Redžepi nije ni pokušao, već je ponovio reči iz knjige koju je pisao, a gde za Olivera Ivanovića govori da mu je trebalo dati Nobelovu nagradu za mir.

BARANIJEV „SPOMENAR“

Barani je pokušao, ali sud nije mogao da prihvati svedočenje na osnovu glasina koje je svedok pominjao, priznajući i sam da je na osnovu tih priča koje je slušao sam pravio beleške.

„Ovo su uradili četnici Olivera Ivanovića“, naslov je albuma koji je Barani napravio, slikajući poginule, fotografišući po bolnicama i dopisujući rukom svoje viđenje, uzroke i načine i krivce koji su „naslikali“ ove morbidne albume. Nijedan, pa čak ni Euleksov sud, nije mogao da prihvati ovakve dokaze.

KRIMINALIZOVANI SEVER

Slučaj je građen na silu. Niti su Delibašić i Ivanović jedno telo s dve glave niti ovo što sam napisala znači da je jedan od njih manje važan – obojica trenutno predstavljaju simbol. Taj simbol treba da zapamtimo kao „zlikovački, kriminogeni i onaj Sever koji ubija nesrbe“.

Kada sam pitala kako Priština gleda na to, prvi odgovor je bio – nezainteresovana. Drugi je već bio gadniji. Redžepi, koji je odbio da svedoči o zločinima Olivera Ivanovića jer ih nije video, proglašen je za špijuna, udbaša ali i doušnika ŠIK. Nije više ministar policije. Zamerio se Kadriju Veseljiju, koji više nije glava ŠIK. Naravno, postoje oduvek takvi „dupljaci“ koji rade za dve i više službi. Redžepi nije anđeo i nije stao u odbranu Olivera jer je naprasno postao ljubitelj Srba i srpskog severa, na koji je, ne tako davno, slao ROSU. Naravno, ako direktor agencije kakva je ŠIK dođe na vlast, on zvanično više neće biti šef te službe. I, naravno, ako mu se neko zameri, bez obzira za koga radio, taj više neće biti prvi čovek policije.

Poruka: svako ko ne svedoči kako je predviđeno, udbaš je i debeovac i radi za Srbe, lopov je i podržavao je kriminal. Ne mislim da Redžepi nema na savesti ništa od ovoga. Činjenica je da ima mnogo gorih koji su lojalni i biće rado viđani gosti „na dan bezbednosti“.

OSLOBODIOCI ILI TERORISTI

Da je sever Kosova napadan od Albanaca i pomoćnika, da je UČK od terorističke organizacije naprasno postala oslobodilačka vojska 1998/9, da je glava Olivera Ivanovića bila ucenjena i da je nuđen novac za njegovu likvidaciju – činjenice su koje potvrđuju samo jedno, nepobitno. Niko sa severa Kosova nije išao južno od Ibra da napada albanska sela. S druge strane, Vučitrn je preko noći „očišćen“ od Srba, kao i mnoga druga mesta i gradovi. Da su ti događaji bili najlegitimniji mogući razlog za strah i mobilizaciju ljudi na severu tih godina – nema smisla ni dovoditi u pitanje. Da strah ne može da iščezne samo zato što sada Albanci pregovaraju s Beogradom (kao da to nije rađeno i tokom rata, samo tajno), jasno bi bilo i prosečnom gledaocu nekog od sve glupljih holivudskih filmova.

ŽAK OGAR, OČEVIDAC KOJI NE ĆUTI

Žak Ogar (na slici dole), bivši komandant francuskih specijalnih jedinica u sastavu Kfora, čovek koji je – kao zadužen za severni sektor – ulazio u najkritičnije situacije tokom rata a srpskoj javnosti poznat po knjizi Evropa je umrla u Prištini, nakon nedavne posete Srbiji pokrenuo je inicijativu – međunarodno potpisivanje peticije da se Oliver Ivanović pusti na sobodu i da se od njega ne čini zločinac.

Inicijativu je pokrenuo obrativši se Euleksovom sudu na Kosovu, zatim je pokrenuo peticiju u Francuskoj a onda i u Beogradu. Peticija je na francuskom i engleskom jeziku, s ciljem da se animiraju javne ličnosti i ličnosti od značaja među svim evropskim narodima, gde se misli i na Ruse, na države koje nisu članice Unije, ali jesu „iskusile“ Kosovo – navodi njegov mlađi „saučesnik“ Nikola Mirković, srpski pisac i novinar iz Francuske.

Nadležnost Žaka Ogara, kao komandatna francuskih specijalnih jedinica Kfora, bila je „linija razdvajanja severa i juga“. Otud informacije o događajima na severu, otud ogorčenost ovog vojnika na Evropu, otud podaci kojima raspolaže o tome da li je Kfor čuvao sever ili ga nasilno spajao s jugom – što ovde znači koliko puta je pomogao Albancima da očiste srpske sredine ili napadaju sever, odobravajući to svojim ćutanjem ili čak, korak da lje, svojim direktim učešćem u „akcijama“.

ZNAJU I NEKI BIVŠI ZVANIČNICI UN

Porodična pozadina Žaka Ogara malo je drugačija. Kao mali učio je o čuvenom „francusko-srpskom prijateljstvu“. Obraćajući se javnosti svojim intervjuima i knjigom shvatio je – objašnjava njegov saradnik Mirković – da stvar (vezana za Ivanovića) mora da se podigne na međunarodni nivo i da će samo tako dobiti na težini. U uvodnom delu peticije – na francuskom i engleskom jeziku – možemo da vidimo imena mnogih značajnih ljudi – od Kofija Anana do Havijera Solane – koji su stali na Ivanovićevu stranu nazivajući Euleksov sud lakrdijom.

JOŠ MALO O TERORIZMU

Na pitanje kako se sada u francuskoj javnosti tretira UČK nakon događaja u Makedoniji, Mirković odgovara da su „tek sada teroristi“, kao i da malo ljudi zna za Makedoniju i da su se zainteresovali samo neki pisani mediji koji su „slobodniji“ od televizija, a da interesovanje nije ni približno kao dok se rat protiv UČK vodio u bivšoj Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), ali i da je tada UČK već bila Oslobodilačka vojska Kosova.

Termin terorizam se, dakle, vraća u jezik ali – kako smo zanimljiv teren samo ukoliko se vodi neki rat – o nama će se izveštavati samo u onoj meri u kojoj se Evropa, posebno države koje su iskusile rasizme (isprovocirane ili ne, to više nije bitno) poput Francuske, boji terorizma koji se sada vezuje za muslimanske narode – što takođe nije pravično. Ali pričati o pravičnom dovodi čoveka u opasnost da ispadne glup u društvu, stoga je bolje reći – ne bi oni silni Iračani, Sirijci, Palestinci… muslimani, bežali od radikalnih islamista kao đavo od krsta, u neprijateljski raspoloženu Evropu, rizikujući sve što imaju, uključujući i sopstvene živote.

USTAV KOSOVA, IZGUBLJENI U PREVODU

Druga, naizgled sporedna stvar: Ustav Republike Kosova. Preveden jako loše na srpski jezik, do nerazumevanja, do toga da neko ko ne zna albanski uz najbolju volju ne može da ga razume jer broji preko hiljadu grešaka. Miroslav Ivanović, sudija sa Kosova (i brat Olivera Ivanovića), objašnjava da to nije nikakav kurizitet, ništa novo.

„Ne radi se o greškama, radi se o nameri“, kaže Ivanović, „a Srbi, mi smo rasuti, država se time ne bavi i naša zajednica se time ne bavi. I to je suština“.

BORBA JEDNE PORODICE

Da nije besomučne borbe Ivanovićeve sestre Nataše, naklonosti jednog francuskog pukovnika, da nije borbe koju vodi usamljena porodica okružena svojim advokatima (a to su dva čoveka od poverenja); da nije bilo peticija koje je Nataša Ivanović Ilić pokušavala da pokrene na srpskom jeziku, ne znam da li bi se neko setio da ovu farsu od suđenja (uz to, maltretiranje čoveka i satanizaciju jedne zajednice) pokuša da podigne na međunarodni nivo.

LICEMERJE (TAČNIJE PREZIR) DRŽAVE

Međunarodna rasprava koju Ogar pokušava da pokrene ovom peticijom rasprava je o nepočinstvima Albanaca na jugu, etničkom čišćenju i stalnim napadima na sever. I, naravno, rasprava o tom već uveliko izbrukanom, evropskom telu koje se zove Euleks, čiji misionari sami govore kako jedva čekaju da odu s tog mesta (oni malo pošteniji) ili žive u srpskih sredinama. U kosovskoj, makar to bila zgrada ambasade i sve bilo krasno, nije izdržao ni jedan hrvatski ambasador. Nije daleko pobegao, premešten je u Makedoniju, ali bilo je jače od njega da izazove diplomatski skandal kolumnom za svog ambasadorovanja na Kosovu. Na kraj pameti mu nije bilo da čini usluge – kao izdavanje viza Albancima s Kosova. Nije fer, naravno, pa neki od njih su ratovali za etnički čistu Hrvatsku – a eto kako im vraća.

Ta željena Evropa koja (poput Nemačke) menja zakone o migrantima jer ih ne želi u svojoj državi, ta lijepa Hrvatska, čiji jezik, purgerski dijalekt, pokušavaju da podražavaju učeniji Albanci koji, doduše, uglavnom ne znaju šta znači taj pridev „purgerski“ niti ko je purger. Oslobođeni tereta i obaveze bilo kakvog znanja i ne polažući račun činjenicama, mogu da grade svoj svet od papira (i oružja), mogu „mrtvi hladni“ da pričaju kako je ćirilica antievropsko pismo. Mogu i da se bave „novim srpskim identitetom“, ne shvatajući da srpskoj naciji nije potreban nikakav „nov identitet“; pokušavajući da, svim sredstvima, približe tu Srbiju svojoj razini.

Zato smeta sever, smeta onaj deo srpskog koje nije nestalo s juga Kosova, smeta sve – jer nije lepo podsećati kosovske Albance da su danas oslobodioci, sutra teroristi, što su bili s početka, a posle ko zna šta, opasno oružje (ali i dalje samo oružje) u rukama SAD; koliko god nepromenljiv i istrajan njihov cilj bio (rekla bih diskurs, ali nije se stiglo do toga, ovde se radi samo o ciljevima i stavovima koji se uklapaju u te ciljeve); to ne zavisi od njiih.

ODLAZEĆA MISIJA I JEDNA DUHOVITOST

Euleksov sud, sud odlazeće misije (vratimo se Ivanovićevom i Delibašićevom slučaju) nije limitiran vremenom – dakle, nije u obavezi da pusti pritvorenike sve dok postoje neki svedoci, a u ime eventualnog „uticaja na svedoke“ to može da traje dok se misija ne pokupi i, daleko bilo, prepusti slučajeve kosovskom sudu. Doduše, nisu daleko. Evo jednog primera – izvesni hirurg, svedok tužilaštva, tvrdio je kako je kobne noći 2000. godine, pošto su pale bombe na kafić blizu Bošnjačke mahale, čuo ljude kako viču, tražeći davaoce krvi (jer je bilo mnogo povređenih). Hirurg – svedok, međutim, to je protumačio kao „signal za akciju protiv Šiptara“. Ostali svedoci otišli su korak dalje, oni nisu ništa čuli. Sud je ostao bez iole prihvatljivih činjenica za koje može da se uhvati, međutim, to ga nije sprečilo da Delibašića i Ivanovića zadrži u pritvoru.

BOGINJA PRAVDE I ONAJ POVEZ PREKO OČIJU

Kada je iz Euleksove sudnice sklonjen kompromitovani Džonatan Ratel, a stvar u svoje ruke preuzeo Sezair Mihalčuk, onaj povez na očima statue bonjige pravde nije sklonjen. Niko to verovatno nije ni očekivao. Sastav suda je ionako nepromenjen. Garancije koje za Ivanovića daje Republika Srbija ili nisu dovoljno uverljive, ili Srbija jednostavno nije dovoljno ozbiljno shvaćena država, ili se niko u Srbiji nije ozbiljno bavio zaštitom svojih ljudi na Kosovu – pa su u skladu s takvim pristupom, površnim i nezainteresovanim, primljene i njene garancije. Poslednja pretpostavka zvuči kao retoričko, mada je zapravo tužno pitanje. Odgovor znamo.

Možda je tužno i što veći autoritet (čak i u Srbiji) uživa francuski vojnik koji je rado viđen u novinama koje su silno napadale Ivanovićevo „izdajništvo“, što je bilo i lako, a i nedolično raditi iz Beograda. A onda isti ti kojima je bio i izdajnik, i šiptarski čovek, i ko zna šta sve, aminuju svaku reč jednog čoveka koji dolazi iz Francuske i brani Srbe od sveta, možda i sam ne znajući da ih (Srbe s Kosova) brani ponajpre od Srba.

A možda je ovo dobra vest – sami se od sebe nećemo zaštiti, ne dopušta nam naša ravnodušnost i sklonost da navijamo za one junake koji beže, ne predaju se, prave cirkus… Možda zaista mora da nas zastupa, nas ili naše ljude, neko ko ima ozbiljne kontakte i iza koga stoji ozbiljna karijera, neko ko je profesionalac i neko ko je, recimo, Francuz.

Peticiju za oslobađanje Olivera Ivanovića možete potpisati ovde

Izvor: Balkan Magazin