SPC u vrtlogu Vučićeve predaje Kosova

Evroatlantski Zapad nema alternativnih rešenja za državni status Kosova, niti kompromisnih. Jedino rešenje im je nezavisnost Kosova. I svi ovi „pregovori“ bili su samo put ka tome cilju. Dakle, Vučić i da je hteo nije mogao tu bilo što da izmeni. Jedino što je mogao, da je zaista hteo da se usprotivi nezavisnosti Kosova, bilo je da izađe iz tih „pregovora“. To je bio jedini način. Ali, on je operativac agende, glavni podizvođač radova.

Zar zvaničnici evroatlantskog Zapada i sami nisu rekli toliko puta da im je, što se statusa Kosova tiče, krajnji cilj njegova nezavisnost. I da li je bilo za poverovati da će oni popustiti pred Vučićem, koliki god on lav bio, i taj svoj cilj svesti na neki status Kosova u okviru Srbije?

Dakle, sve ovo vreme plan je, korak po korak, sprovođen bez ikakvih stvarnih pregovora, nego uz dovijanje da narod u Srbiji proguta Vučićevu veleizdaju.

U odsustvu iskrene, rodoljubive, snažne političke opozicije i uz mlohavost, pa i otvoreni kukavičluk srpske inteligencije sabrane u kulturne i naučne institucije, počev od SANU i univerzitetā, jedina institucija u srpskom narodu koja je mogla da ugrozi Vučićevu veleizdaju bila je Srpska pravoslavna crkva. Bila!

Naprasnim odlaskom sa scene zemaljskog života mitropolita Amfilohija i njegove desne ruke u odbrani Kosova i Metohije vladike Atanasija, odbrambena operativa SPC od evroatlantske političke, ali i ideološke agresije pretrpela je još uvek nenadoknadiv gubitak. Takođe naprasnim odlaskom patrijarha Irineja, otvoreni su uslovi za izbor novog srpskog patrijarha. „Simfonija“ Države i Crkve još jednom se pokazala štetnom za Crkvu. Tako je još od vremena cara Konstantina.

Kako se predaja Kosova i Metohije Albancima primicala cilju, tako je muk u vrhu SPC postajao silniji. Par beseda i saopštenja ukazivali su na njegovo poverenje u Vučića, na verovanje da on neće izdati. Ostalo je nejasno na čemu se to poverenje temelji. Nije li ono preveliki reskir za SPC!

Toliko su se puta njegove tvrdnje, pa bezmalo i zaklinjanja, pokazali neistinitim: da neće biti Evroprajd šetnje u Beogradu, da neće ići na samit u Tiranu, da će se povući sa položaja predsednika SNS…, sve do tvrdnje da je on sagradio hram Svetog Save na Vračaru. Tolike afere su obeležile njegovu despotsku vladavinu: Krušik, Jovanjica, Cvijan, Oliver Ivanović, prodaja oružja koje je završilo u Ukrajini, Belivukov klan, Savamala… Može li on u tom bezakonju biti nevin kada su u njegovoj mreži i Skupština, i Vlada, i pravosuđe, i mediji…, čak i Crkva, bez obzira da li je ili ne njegov direktni učesnik? Privreda Srbije je kolonijalnog karaktera, a korupcija nezajažljiva. On je inplementirao Briselski sporazum i tako faktičko stanje na Kosovu i Metohiji doveo na prag priznanja nezavisne države.

Konačno, u Briselu je prihvatio „Predlog EU – Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije“, koji Kosovo tretira kao nezavisnu državu. „Mogu da saopštim da su se Kosovo i Srbija dogovorile o primeni aneksa sporazuma za proces normalizacije odnosa između Kosova i Srbije“, rekao je nakon skupa u Ohridu Žozep Borelj. „Kao deo ovog aneksa, stranke su se u potpunosti obavezale da će ispoštovati sve članove sporazuma i implementirati sve svoje obaveze bez odlaganja i u dobroj volji.“

Dakle, Vučić je na samoj liniji cilja. Možda bi još uvek mogao da izađe iz te priče, teoretski. Ali, tolike godine, toliko truda da bi se stiglo dovde… A čak i da sada izađe iz Sporazuma, pitanje je da li bi to imalo ikakvog značaja, s obzirom na sve što je prihvatio. S obzirom na sve što je prihvatio Predsednik države Srbije! „Prema Bečkoj konvenciji iz 1969. ugovorne strane se mogu sporazumeti da svoj pristanak na sporazum daju i u nekoj drugoj formi, a ne samo potpisom. U ovom slučaju strane svoj pristanak na Sporazum daju kroz primenu Sporazuma prema mapi o implementaciju koju su danas dogovorili u formi aneksa. Pošto proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji služi kao sredstvo pritiska na Srbiju da se odrekne Kosova i Metohije, Sporazum sa Aneksom će sledeće nedelje usvojiti Savet EU i njegova primena će postati obavezujuća za Srbiju i tzv. Kosovo preko mehanizma evrointegracija“, kaže prof. Zoran Čvorović.

I tako, dok mi naivno drhtimo pred tim famoznim potpisom koji bi značio priznanje Kosova za državu, i dok se Vučić zaklinje da to nikada neće potpisati, taj potpis uopšte nije ni potreban. I zaista, zar je mudro očekivati od onih koji su Srbiju i Crnu Goru bombardovali 1999. godine kršeći temeljna dokumenta međunarodnog prava da neće izmisliti neku „kvaku 22“ kojom će Kosovo dovesti do nezavisnosti i sačuvati Vučića za poslove na Srbiji i Republici Srpskoj koji im predstoje.

„Ako Vučić politički preživi krivokletstvo i veleizdaju, Srbija neće. I obrnuto“, rekao je još 2018. godine Branislav Matić.

Pred episkopatom SPC su dva puta, dve mogućnosti:

Jedan put je vanredni, hitni Sabor arhijereja koji će Vučića izopštiti iz Crkve, odlučiti ga od Svetog pričešća. Nije važno da li će se to njega dotaći, ili će se on izrugivati toj odluci Sabora. Važno je da se vrh SPC odveže od ovog duhovnog mrtvaca.

Narod na KiM, faktički, predat je na (ne)milost Albancima, takođe i preko 1500 manastira, crkva… Sve to biće kosovsko (albansko) kulturno nasleđe. Hrista ponovo razapinju, ovoga puta na KiM. Uzalud ćemo oponašati Pilata tvrdeći da u ovom stradanju Pravednika nismo krivi.

Drugi put je da episkopat SPC pristane na priču da Vučić nije hteo da potpiše i da se samim tim ništa značajno nije ni dogodilo u Briselu i potom u Ohridu.

Vučić srpskom narodu štedro pruža i pun market drugih žvaka: zajednica srpskih opština, pregovori će biti veoma teški, pregovori su bili veoma teški, Srbija je pod ogromnim pritiskom, auto putevi, brze pruge, inostrane investicije, radna mesta, stadioni i drugi avioni i kamioni, 100 evra, nalazišta zlata, evropski put, poternica za Putinom, pun mesec, sneg na Himalajima… i – živela Srbija! Nedostaju još samo kabine Aleksandre Kolontaj za vođenje ljubavi na ulicama.

Trileteralni razgovori u Briselu i Ohridu bili su veoma teški, saopštio je Borelj. Ovaj drugi trajao je 12 sati! Valjda Kurtija ne pritiskaju da prihvati nezavisnost Kosova. Onda su to vreme potrošili na Vučića. Sve da su lupali o lonac koji su mu natakli na glavu i u zenice zabijali laserski snop, pa i da su ga još stavili na točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera i noževa, kao Dioklecijan svetog Đorđa, da se opredeli hoće li da bude velikomučenik ili velikoizdajnik – mnogo je to vremena.

Ili su, pak, ovi trilateralni razgovori u stvari – teatralni? Predstava za narod. Dok oni sede u prijateljskom ćaskanju čekajući da prođe vreme, što duže to uverljivije, radi utiska da se tu zaista nešto pregovaralo, i to teško, narod strepi hoće li Vučić uspeti da se izbori za Kosovo.

Ćutanje episkopata SPC u narodu raspaljuje sumnje i priče da je Patrijarh ucenjen, da može biti kompromitovan ako se usprotivi Vučiću, da ga je Vučić doveo na tron srpskih patrijaraha i da sada mora da svira kako gazda kaže… Ovo ćutanje na društvene mreže izvodi i objave sumnji da je Vučić, kada je ono bio na sednici Sabora, iz svoje tašne izvadio kompromitujući materijal koji mu je pripremila BIA. Onda je rekao episkopima ponaosob: ovo si radio, ovde si snimljen…

Koliko god ovo bilo nesuvislo, vodi nejedinstvu Crkve, nejedinstvu između klira i vernog naroda. Ne vredi sada dokazivati da su to besmislice. Ništa neće popraviti ni teološka obrazlaganja odluka episkopata i njihovo sagledavanje sa aspekta večnosti. Posledice ovog ćutanja su duboke i očite. U bliskoj prošlosti videli smo dve takve štete u SPC: kada je episkop šumadijski Jovan dekretom uveo način bogosluženja po ugledu na drevno, što je narod doživeo kao „novotariju“, i kada je detronizovan pa potom raščinjen vladika Artemije. Dokazivanja ko je tu u pravu ništa ne pomažu. Šteta je pričinjena i užasno teško će biti sanirati je.

„Eshatologizam i meta-perspektiva je najznačajnije retorsko sredstvo kojim se pravoslavna ‘teologija’ u posljednjih nekoliko decenija katapultira u zonu komfora, kada god joj određena tema ili stvarnost nije (više) prijatna ili neophodna“, kaže jedan naš divni teolog i divni čovek.

Episkopat SPC ne čini uslugu Vučiću podržavajući ga. Naprotiv. Uslugu bi mogao da mu učini da ga prizove na pokajanje, na delatno preumljenje, na popravku svoga života, i da mu objasni da se čovjekov život ne završava u ovom svetu, materijalnom, dimenzionom i vremenom. Ako prihvati, jedna duša biće spasena za večni život. Ako neće, na episkopatu tu nema krivice.

Izvor: NSPM